Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
2:15
см.:Притч.28:5;
Глава 9
9:3
9:5
9:6
9:7
9:8
9:10
9:15
9:17
9:18
9:19
см.:1Кор.10:33;
9:20
9:23
9:26
И а́зъ прише́дъ къ ва́мъ, бра́тiе, прiидо́хъ не по превосхо́дному словеси́ или́ прему́дрости возвѣща́я ва́мъ свидѣ́телство Бо́жiе:
не суди́хъ бо вѣ́дѣти что́ въ ва́съ, то́чiю Иису́са Христа́, и Сего́ ра́спята:
и а́зъ въ не́мощи и стра́сѣ и тре́петѣ мно́зѣ бы́хъ въ ва́съ.
И сло́во мое́ и про́повѣдь моя́ не въ препрѣ́телныхъ человѣ́ческiя прему́дрости словесѣ́хъ, но въ явле́нiи ду́ха и си́лы,
да вѣ́ра ва́ша не въ му́дрости человѣ́честѣй, но въ си́лѣ Бо́жiей бу́детъ.
[Зач. 126.] Прему́дрость же глаго́лемъ въ соверше́нныхъ, прему́дрость же не вѣ́ка сего́, ни князе́й вѣ́ка сего́ престаю́щихъ,
но глаго́лемъ прему́дрость Бо́жiю, въ та́йнѣ сокрове́нную, ю́же предуста́ви Бо́гъ пре́жде вѣ́къ въ сла́ву на́шу,
ю́же никто́же от князе́й вѣ́ка сего́ разумѣ́: а́ще бо бы́ша разумѣ́ли, не бы́ша Го́спода сла́вы ра́спяли.
Но я́коже е́сть пи́сано: [Зач. 127.] и́хже о́ко не ви́дѣ, и у́хо не слы́ша, и на се́рдце человѣ́ку не взыдо́ша, я́же угото́ва Бо́гъ лю́бящымъ Его́.
На́мъ же Бо́гъ откры́лъ е́сть Ду́хомъ Свои́мъ: Ду́хъ бо вся́ испыту́етъ, и глубины́ Бо́жiя.
Кто́ бо вѣ́сть от человѣ́къ, я́же въ человѣ́цѣ, то́чiю ду́хъ человѣ́ка, живу́щiй въ не́мъ? Та́кожде и Бо́жiя никто́же вѣ́сть, то́чiю Ду́хъ Бо́жiй.
Мы́ же не ду́ха мíра сего́ прiя́хомъ, но Ду́ха и́же от Бо́га, да вѣ́мы я́же от Бо́га дарова́нная на́мъ,
я́же и глаго́лемъ не въ науче́ныхъ человѣ́ческiя прему́дрости словесѣ́хъ, но въ науче́ныхъ Ду́ха Свята́го, духо́вная духо́вными сразсужда́юще.
Душе́венъ же человѣ́къ не прiе́млетъ я́же Ду́ха Бо́жiя: юро́дство бо ему́ е́сть, и не мо́жетъ разумѣ́ти, зане́ духо́внѣ востязу́ется.
Духо́вный же востязу́етъ у́бо вся́, а са́мъ то́й ни от еди́наго востязу́ется.
Кто́ бо разумѣ́ у́мъ Госпо́день, и́же изъясни́тъ и́? Мы́ же у́мъ Христо́въ и́мамы.
Нѣ́смь ли апо́столъ? Нѣ́смь ли свобо́дь? Не Иису́са Христа́ ли Го́спода на́шего ви́дѣхъ? Не дѣ́ло ли мое́ вы́ есте́ о Го́сподѣ?
А́ще ины́мъ [и] нѣ́смь апо́столъ, но оба́че ва́мъ е́смь: [Зач. 141.] печа́ть бо моего́ апо́столства вы́ есте́ о Го́сподѣ.
Мо́й отвѣ́тъ востязу́ющымъ мене́ се́й е́сть.
Еда́ не и́мамы вла́сти я́сти и пи́ти?
Еда́ не и́мамы вла́сти сестру́ жену́ води́ти, я́ко и про́чiи апо́столи, и бра́тiя Госпо́дня, и Ки́фа?
Или́ еди́нъ а́зъ и Варна́ва не и́мамы вла́сти е́же не дѣ́лати?
Кто́ во́инствуетъ свои́ми обро́ки когда́? Или́ кто́ насажда́етъ виногра́дъ, и от плода́ его́ не я́стъ? Или́ кто́ пасе́тъ ста́до, и от млека́ ста́да не я́стъ?
Еда́ по человѣ́ку сiя́ глаго́лю? Не и зако́нъ ли сiя́ глаго́летъ?
Въ Моисе́овѣ бо зако́нѣ пи́сано: да не загради́ши устну́ вола́ молотя́ща. Еда́ о волѣ́хъ ради́тъ Бо́гъ?
Или́ на́съ ра́ди вся́ко глаго́летъ? На́съ бо ра́ди написа́ся, я́ко о наде́жди до́лженъ е́сть оря́й ора́ти, и молотя́й съ наде́ждею своего́ упова́нiя причаща́тися.
А́ще мы́ духо́вная сѣ́яхомъ ва́мъ, вели́ко ли, а́ще мы́ ва́ша тѣле́сная по́жнемъ?
А́ще ині́и вла́сти ва́шея причаща́ются, не па́че ли мы́? Но не сотвори́хомъ по о́бласти се́й: но вся́ терпи́мъ, да не прекраще́нiе ко́е да́мы благовѣствова́нiю Христо́ву.
[Зач. 142.] Не вѣ́сте ли, я́ко дѣ́лающiи свяще́нная от святи́лища ядя́тъ? [и] служа́щiи олтарю́ со олтаре́мъ дѣ́лятся?
Та́ко и Госпо́дь повелѣ́ проповѣ́дающымъ Благовѣ́стiе от благовѣ́стiя жи́ти.
А́зъ же ни еди́но сотвори́хъ от си́хъ. Не писа́хъ же сiя́, да та́ко бу́детъ о мнѣ́: до́брѣе бо мнѣ́ па́че умре́ти, не́жели похвалу́ мою́ кто́ да испраздни́тъ.
А́ще бо благовѣству́ю, нѣ́сть ми́ похвалы́, ну́жда бо ми́ належи́тъ: го́ре же мнѣ́ е́сть, а́ще не благовѣству́ю.
А́ще у́бо во́лею сiе́ творю́, мзду́ и́мамъ: а́ще же нево́лею, строе́нiе ми́ е́сть предано́.
Ка́я у́бо ми́ е́сть мзда́? Да благовѣству́яй безъ мзды́ положу́ Благовѣ́стiе Христо́во, во е́же не твори́ти ми́ по о́бласти мое́й въ благовѣствова́нiи.
[Зач. 143А.] Свобо́денъ бо сы́й от всѣ́хъ, всѣ́мъ себе́ порабо́тихъ, да мно́жайшыя приобря́щу:
бы́хъ Иуде́емъ я́ко Иуде́й, да Иуде́и прiобря́щу: подзако́ннымъ я́ко подзако́ненъ, да подзако́нныя приобря́щу:
беззако́ннымъ я́ко беззако́ненъ, не сы́й беззако́нникъ Бо́гу, но зако́нникъ Христу́, да приобря́щу беззако́нныя.
Бы́хъ немощны́мъ я́ко не́мощенъ, да немощны́я прiобря́щу. Всѣ́мъ бы́хъ вся́, да вся́ко нѣ́кiя спасу́.
Сiе́ же творю́ за Благовѣ́стiе, да соо́бщникъ ему́ бу́ду.
Не вѣ́сте ли, я́ко теку́щiи въ позо́рищи вси́ у́бо теку́тъ, еди́нъ же прiе́млетъ по́честь? Та́ко тецы́те, да пости́гнете.
Вся́къ же подвиза́яйся от всѣ́хъ воздержи́тся: и они́ у́бо да истлѣ́ненъ вѣне́цъ прiи́мутъ, мы́ же неистлѣ́ненъ.
А́зъ у́бо та́ко теку́, не я́ко безвѣ́стно, та́ко подвиза́юся, не я́ко возду́хъ бiя́й:
но умерщвля́ю тѣ́ло мое́ и порабоща́ю, да не ка́ко, ины́мъ проповѣ́дуя, са́мъ неключи́мь бу́ду.
κἀγὼ ἐλθὼν πρὸς ὑμᾶς ἀδελφοί ἦλθον οὐ καθ᾿ ὑπεροχὴν λόγου ἢ σοφίας καταγγέλλων ὑμῖν τὸ μυστήριον τοῦ θεοῦ
οὐ γὰρ ἔκρινά τι εἰδέναι ἐν ὑμῖν εἰ μὴ Ἰησοῦν Χριστὸν καὶ τοῦτον ἐσταυρωμένον
κἀγὼ ἐν ἀσθενείᾳ καὶ ἐν φόβῳ καὶ ἐν τρόμῳ πολλῷ ἐγενόμην πρὸς ὑμᾶς
καὶ ὁ λόγος μου καὶ τὸ κήρυγμά μου οὐκ ἐν πειθοῖς σοφίας λόγοις ἀλλ᾿ ἐν ἀποδείξει πνεύματος καὶ δυνάμεως
ἵνα ἡ πίστις ὑμῶν μὴ ᾖ ἐν σοφίᾳ ἀνθρώπων ἀλλ᾿ ἐν δυνάμει θεοῦ
σοφίαν δὲ λαλοῦμεν ἐν τοῖς τελείοις σοφίαν δὲ οὐ τοῦ αἰῶνος τούτου οὐδὲ τῶν ἀρχόντων τοῦ αἰῶνος τούτου τῶν καταργουμένων
ἀλλὰ λαλοῦμεν θεοῦ σοφίαν ἐν μυστηρίῳ τὴν ἀποκεκρυμμένην ἣν προώρισεν ὁ θεὸς πρὸ τῶν αἰώνων εἰς δόξαν ἡμῶν
ἣν οὐδεὶς τῶν ἀρχόντων τοῦ αἰῶνος τούτου ἔγνωκεν εἰ γὰρ ἔγνωσαν οὐκ ἂν τὸν κύριον τῆς δόξης ἐσταύρωσαν
ἀλλὰ καθὼς γέγραπται ἃ ὀφθαλμὸς οὐκ εἶδεν καὶ οὖς οὐκ ἤκουσεν καὶ ἐπὶ καρδίαν ἀνθρώπου οὐκ ἀνέβη ἃ ἡτοίμασεν ὁ θεὸς τοῖς ἀγαπῶσιν αὐτόν
ἡμῖν δὲ ἀπεκάλυψεν ὁ θεὸς διὰ τοῦ πνεύματος τὸ γὰρ πνεῦμα πάντα ἐραυνᾷ καὶ τὰ βάθη τοῦ θεοῦ
τίς γὰρ οἶδεν ἀνθρώπων τὰ τοῦ ἀνθρώπου εἰ μὴ τὸ πνεῦμα τοῦ ἀνθρώπου τὸ ἐν αὐτῷ οὕτως καὶ τὰ τοῦ θεοῦ οὐδεὶς ἔγνωκεν εἰ μὴ τὸ πνεῦμα τοῦ θεοῦ
ἡμεῖς δὲ οὐ τὸ πνεῦμα τοῦ κόσμου ἐλάβομεν ἀλλὰ τὸ πνεῦμα τὸ ἐκ τοῦ θεοῦ ἵνα εἰδῶμεν τὰ ὑπὸ τοῦ θεοῦ χαρισθέντα ἡμῖν
ἃ καὶ λαλοῦμεν οὐκ ἐν διδακτοῖς ἀνθρωπίνης σοφίας λόγοις ἀλλ᾿ ἐν διδακτοῖς πνεύματος πνευματικοῖς πνευματικὰ συγκρίνοντες
ψυχικὸς δὲ ἄνθρωπος οὐ δέχεται τὰ τοῦ πνεύματος τοῦ θεοῦ μωρία γὰρ αὐτῷ ἐστιν καὶ οὐ δύναται γνῶναι ὅτι πνευματικῶς ἀνακρίνεται
ὁ δὲ πνευματικὸς ἀνακρίνει τὰ πάντα αὐτὸς δὲ ὑπ᾿ οὐδενὸς ἀνακρίνεται
τίς γὰρ ἔγνω νοῦν κυρίου ὃς συμβιβάσει αὐτόν ἡμεῖς δὲ νοῦν Χριστοῦ ἔχομεν
οὐκ εἰμὶ ἐλεύθερος οὐκ εἰμὶ ἀπόστολος οὐχὶ Ἰησοῦν τὸν κύριον ἡμῶν ἑώρακα οὐ τὸ ἔργον μου ὑμεῖς ἐστε ἐν κυρίῳ
εἰ ἄλλοις οὐκ εἰμὶ ἀπόστολος ἀλλά γε ὑμῖν εἰμι ἡ γὰρ σφραγίς μου τῆς ἀποστολῆς ὑμεῖς ἐστε ἐν κυρίῳ
ἡ ἐμὴ ἀπολογία τοῖς ἐμὲ ἀνακρίνουσίν ἐστιν αὕτη
μὴ οὐκ ἔχομεν ἐξουσίαν φαγεῖν καὶ πεῖν
μὴ οὐκ ἔχομεν ἐξουσίαν ἀδελφὴν γυναῖκα περιάγειν ὡς καὶ οἱ λοιποὶ ἀπόστολοι καὶ οἱ ἀδελφοὶ τοῦ κυρίου καὶ Κηφᾶς
ἢ μόνος ἐγὼ καὶ Βαρναβᾶς οὐκ ἔχομεν ἐξουσίαν μὴ ἐργάζεσθαι
τίς στρατεύεται ἰδίοις ὀψωνίοις ποτέ τίς φυτεύει ἀμπελῶνα καὶ τὸν καρπὸν αὐτοῦ οὐκ ἐσθίει ἢ τίς ποιμαίνει ποίμνην καὶ ἐκ τοῦ γάλακτος τῆς ποίμνης οὐκ ἐσθίει
μὴ κατὰ ἄνθρωπον ταῦτα λαλῶ ἢ καὶ ὁ νόμος ταῦτα οὐ λέγει
ἐν γὰρ τῷ Μωϋσέως νόμῳ γέγραπται οὐ κημώσεις βοῦν ἀλοῶντα μὴ τῶν βοῶν μέλει τῷ θεῷ
ἢ δι᾿ ἡμᾶς πάντως λέγει δι᾿ ἡμᾶς γὰρ ἐγράφη ὅτι ὀφείλει ἐπ᾿ ἐλπίδι ὁ ἀροτριῶν ἀροτριᾶν καὶ ὁ ἀλοῶν ἐπ᾿ ἐλπίδι τοῦ μετέχειν
εἰ ἡμεῖς ὑμῖν τὰ πνευματικὰ ἐσπείραμεν μέγα εἰ ἡμεῖς ὑμῶν τὰ σαρκικὰ θερίσομεν
εἰ ἄλλοι τῆς ὑμῶν ἐξουσίας μετέχουσιν οὐ μᾶλλον ἡμεῖς ἀλλ᾿ οὐκ ἐχρησάμεθα τῇ ἐξουσίᾳ ταύτῃ ἀλλὰ πάντα στέγομεν ἵνα μή τινα ἐγκοπὴν δῶμεν τῷ εὐαγγελίῳ τοῦ Χριστοῦ
οὐκ οἴδατε ὅτι οἱ τὰ ἱερὰ ἐργαζόμενοι τὰ ἐκ τοῦ ἱεροῦ ἐσθίουσιν οἱ τῷ θυσιαστηρίῳ παρεδρεύοντες τῷ θυσιαστηρίῳ συμμερίζονται
οὕτως καὶ ὁ κύριος διέταξεν τοῖς τὸ εὐαγγέλιον καταγγέλλουσιν ἐκ τοῦ εὐαγγελίου ζῆν
ἐγὼ δὲ οὐ κέχρημαι οὐδενὶ τούτων οὐκ ἔγραψα δὲ ταῦτα ἵνα οὕτως γένηται ἐν ἐμοί καλὸν γάρ μοι μᾶλλον ἀποθανεῖν ἤ τὸ καύχημά μου οὐδεὶς κενώσει
ἐὰν γὰρ εὐαγγελίζωμαι οὐκ ἔστιν μοι καύχημα ἀνάγκη γάρ μοι ἐπίκειται οὐαὶ γάρ μοί ἐστιν ἐὰν μὴ εὐαγγελίσωμαι
εἰ γὰρ ἑκὼν τοῦτο πράσσω μισθὸν ἔχω εἰ δὲ ἄκων οἰκονομίαν πεπίστευμαι
τίς οὖν μού ἐστιν ὁ μισθός ἵνα εὐαγγελιζόμενος ἀδάπανον θήσω τὸ εὐαγγέλιον εἰς τὸ μὴ καταχρήσασθαι τῇ ἐξουσίᾳ μου ἐν τῷ εὐαγγελίῳ
ἐλεύθερος γὰρ ὢν ἐκ πάντων πᾶσιν ἐμαυτὸν ἐδούλωσα ἵνα τοὺς πλείονας κερδήσω
καὶ ἐγενόμην τοῖς Ἰουδαίοις ὡς Ἰουδαῖος ἵνα Ἰουδαίους κερδήσω τοῖς ὑπὸ νόμον ὡς ὑπὸ νόμον μὴ ὢν αὐτὸς ὑπὸ νόμον ἵνα τοὺς ὑπὸ νόμον κερδήσω
τοῖς ἀνόμοις ὡς ἄνομος μὴ ὢν ἄνομος θεοῦ ἀλλ᾿ ἔννομος Χριστοῦ ἵνα κερδάνω τοὺς ἀνόμους
ἐγενόμην τοῖς ἀσθενέσιν ἀσθενής ἵνα τοὺς ἀσθενεῖς κερδήσω τοῖς πᾶσιν γέγονα πάντα ἵνα πάντως τινὰς σώσω
πάντα δὲ ποιῶ διὰ τὸ εὐαγγέλιον ἵνα συγκοινωνὸς αὐτοῦ γένωμαι
οὐκ οἴδατε ὅτι οἱ ἐν σταδίῳ τρέχοντες πάντες μὲν τρέχουσιν εἷς δὲ λαμβάνει τὸ βραβεῖον οὕτως τρέχετε ἵνα καταλάβητε
πᾶς δὲ ὁ ἀγωνιζόμενος πάντα ἐγκρατεύεται ἐκεῖνοι μὲν οὖν ἵνα φθαρτὸν στέφανον λάβωσιν ἡμεῖς δὲ ἄφθαρτον
ἐγὼ τοίνυν οὕτως τρέχω ὡς οὐκ ἀδήλως οὕτως πυκτεύω ὡς οὐκ ἀέρα δέρων
ἀλλὰ ὑπωπιάζω μου τὸ σῶμα καὶ δουλαγωγῶ μή πως ἄλλοις κηρύξας αὐτὸς ἀδόκιμος γένωμαι
Et ego, cum venissem ad vos, fratres, veni non per sublimita tem sermonis aut sapientiae annuntians vobis mysterium Dei.
Non enim iudicavi scire me aliquid inter vos nisi Iesum Christum et hunc crucifixum.
Et ego in infirmitate et timore et tremore multo fui apud vos,
et sermo meus et praedicatio mea non in persuasibilibus sapientiae verbis sed in ostensione Spiritus et virtutis,
ut fides vestra non sit in sapientia hominum sed in virtute Dei.
Sapientiam autem loquimur inter perfectos, sapientiam vero non huius saeculi neque principum huius saeculi, qui destruuntur,
sed loquimur Dei sapientiam in mysterio, quae abscondita est, quam praedestinavit Deus ante saecula in gloriam nostram,
quam nemo principum huius saeculi cognovit; si enim cognovissent, numquam Dominum gloriae crucifixissent.
Sed sicut scriptum est: «Quod oculus non vidit, nec auris audivit, nec in cor hominis ascendit, quae praeparavit Deus his, qui diligunt illum».
Nobis autem revelavit Deus per Spiritum; Spiritus enim omnia scrutatur, etiam profunda Dei.
Quis enim scit hominum, quae sint hominis, nisi spiritus hominis, qui in ipso est? Ita et, quae Dei sunt, nemo cognovit nisi Spiritus Dei.
Nos autem non spiritum mundi accepimus, sed Spiritum, qui ex Deo est, ut sciamus, quae a Deo donata sunt nobis;
quae et loquimur non in doctis humanae sapientiae sed in doctis Spiritus verbis, spiritalibus spiritalia comparantes.
Animalis autem homo non percipit, quae sunt Spiritus Dei, stultitia enim sunt illi, et non potest intellegere, quia spiritaliter examinantur;
spiritalis autem iudicat omnia, et ipse a nemine iudicatur.
Quis enim cognovit sensum Domini, qui instruat eum? Nos autem sensum Christi habemus.
Non sum liber? Non sum apo stolus? Nonne Iesum Dominum nostrum vidi? Non opus meum vos estis in Domino?
Si aliis non sum apostolus, sed tamen vobis sum; nam signaculum apostolatus mei vos estis in Domino.
Mea defensio apud eos, qui me interrogant, haec est.
Numquid non habemus potestatem manducandi et bibendi?
Numquid non habemus potestatem sororem mulierem circumducendi, sicut et ceteri apostoli et fratres Domini et Cephas?
Aut solus ego et Barnabas non habemus potestatem non operandi?
Quis militat suis stipendiis umquam? Quis plantat vineam et fructum eius non edit? Aut quis pascit gregem et de lacte gregis non manducat?
Numquid secundum hominem haec dico? An et lex haec non dicit?
Scriptum est enim in Lege Moysis: «Non alligabis os bovi trituranti». Numquid de bobus cura est Deo?
An propter nos utique dicit? Nam propter nos scripta sunt, quoniam debet in spe, qui arat, arare; et, qui triturat, in spe fructus percipiendi.
Si nos vobis spiritalia seminavimus, magnum est, si nos carnalia vestra metamus?
Si alii potestatis vestrae participes sunt, non potius nos? Sed non usi sumus hac potestate, sed omnia sustinemus, ne quod offendiculum demus evangelio Christi.
Nescitis quoniam, qui sacra operantur, quae de sacrario sunt, edunt; qui altari deserviunt, cum altari participantur?
Ita et Dominus ordinavit his, qui evangelium annuntiant, de evangelio vivere.
Ego autem nullo horum usus sum. Non scripsi autem haec, ut ita fiant in me; bonum est enim mihi magis mori quam ut gloriam meam quis evacuet.
Nam si evangelizavero, non est mihi gloria; necessitas enim mihi incumbit. Vae enim mihi est, si non evangelizavero!
Si enim volens hoc ago, mercedem habeo; si autem invitus, dispensatio mihi credita est.
Quae est ergo merces mea? Ut evangelium praedicans sine sumptu ponam evangelium, ut non abutar potestate mea in evangelio.
Nam cum liber essem ex omnibus, omnium me servum feci, ut plures lucri facerem.
Et factus sum Iudaeis tamquam Iudaeus, ut Iudaeos lucrarer; his, qui sub lege sunt, quasi sub lege essem, cum ipse non essem sub lege, ut eos, qui sub lege erant, lucri facerem;
his, qui sine lege erant, tamquam sine lege essem, cum sine lege Dei non essem, sed in lege essem Christi, ut lucri facerem eos, qui sine lege erant;
factus sum infirmis infirmus, ut infirmos lucri facerem; omnibus omnia factus sum, ut aliquos utique facerem salvos.
Omnia autem facio propter evangelium, ut comparticeps eius efficiar.
Nescitis quod hi, qui in stadio currunt, omnes quidem currunt, sed unus accipit bravium? Sic currite, ut comprehendatis.
Omnis autem, qui in agone contendit, ab omnibus se abstinet; et illi quidem, ut corruptibilem coronam accipiant, nos autem incorruptam.
Ego igitur sic curro non quasi in incertum, sic pugno non quasi aerem verberans;
sed castigo corpus meum et in servitutem redigo, ne forte, cum aliis praedicaverim, ipse reprobus efficiar.
Синодальный
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
1 Заявление Павла, что он благовествует только Иисуса Христа распятого. 6 «Возвещаем не от человеческой мудрости изученными словами».
И когда я приходил к вам, братия, приходил возвещать вам свидетельство Божие не в превосходстве слова или мудрости,
ибо я рассудил быть у вас незнающим ничего, кроме Иисуса Христа, и притом распятого,
и был я у вас в немощи и в страхе и в великом трепете.
И слово мое и проповедь моя не в убедительных словах человеческой мудрости, но в явлении духа и силы,
чтобы вера ваша утверждалась не на мудрости человеческой, но на силе Божией.
[Зач. 126.] Мудрость же мы проповедуем между совершенными, но мудрость не века сего и не властей века сего преходящих,
но проповедуем премудрость Божию, тайную, сокровенную, которую предназначил Бог прежде веков к славе нашей,
которой никто из властей века сего не познал; ибо если бы познали, то не распяли бы Господа славы.
Но, как написано: [Зач. 127.] не видел того глаз, не слышало ухо, и не приходило то на сердце человеку, что приготовил Бог любящим Его.
А нам Бог открыл это Духом Своим; ибо Дух все проницает, и глубины Божии.
Ибо кто из человеков знает, что́ в человеке, кроме духа человеческого, живущего в нем? Та́к и Божьего никто не знает, кроме Духа Божия.
Но мы приняли не духа мира сего, а Духа от Бога, дабы знать дарованное нам от Бога,
что и возвещаем не от человеческой мудрости изученными словами, но изученными от Духа Святаго, соображая духовное с духовным.
Душевный человек не принимает того, что́ от Духа Божия, потому что он почитает это безумием; и не может разуметь, потому что о сем надобно судить духовно.
Но духовный судит о всем, а о нем судить никто не может.
Ибо кто познал ум Господень, чтобы мог судить его? А мы имеем ум Христов.
1 Павел имел право жить от благовествования, но не пользовался им. 19 «Для всех я сделался всем, чтобы спасти... некоторых». 24 О порабощении тела.
Не апостол ли я? Не свободен ли я? Не видел ли я Иисуса Христа, Господа нашего? Не мое ли дело вы в Господе?
Если для других я не апостол, то для вас апостол; [Зач. 141.] ибо печать моего апостольства – вы в Господе.
Вот мое защищение против осуждающих меня.
Или мы не имеем власти есть и пить?
Или не имеем власти иметь спутницею сестру жену, как и прочие апостолы, и братья Господни, и Кифа?
Или один я и Варнава не имеем власти не работать?
Какой воин служит когда-либо на своем содержании? Кто, насадив виноград, не ест плодов его? Кто, пася стадо, не ест молока от стада?
По человеческому ли только рассуждению я это говорю? Не то же ли говорит и закон?
Ибо в Моисеевом законе написано: не заграждай рта у вола молотящего. О волах ли печется Бог?
Или, конечно, для нас говорится? Так, для нас это написано; ибо, кто пашет, должен пахать с надеждою, и кто молотит, должен молотить с надеждою получить ожидаемое.
Если мы посеяли в вас духовное, велико ли то, если пожнем у вас телесное?
Если другие имеют у вас власть, не паче ли мы? Однако мы не пользовались сею властью, но все переносим, дабы не поставить какой преграды благовествованию Христову.
[Зач. 142.] Разве не знаете, что священнодействующие питаются от святилища? что служащие жертвеннику берут долю от жертвенника?
Та́к и Господь повелел проповедующим Евангелие жить от благовествования.
Но я не пользовался ничем таковым. И написал это не для того, чтобы та́к было для меня. Ибо для меня лучше умереть, нежели чтобы кто уничтожил похвалу мою.
Ибо если я благовествую, то нечем мне хвалиться, потому что это необходимая обязанность моя, и горе мне, если не благовествую!
Ибо если делаю это добровольно, то буду иметь награду; а если недобровольно, то исполняю только вверенное мне служение.
За что́ же мне награда? За то́, что, проповедуя Евангелие, благовествую о Христе безмездно, не пользуясь моею властью в благовествовании.
[Зач. 143А.] Ибо, будучи свободен от всех, я всем поработил себя, дабы больше приобрести:
для Иудеев я был как Иудей, чтобы приобрести Иудеев; для подзаконных был как подзаконный, чтобы приобрести подзаконных;
для чуждых закона – как чуждый закона, – не будучи чужд закона пред Богом, но подзаконен Христу, – чтобы приобрести чуждых закона;
для немощных был как немощный, чтобы приобрести немощных. Для всех я сделался всем, чтобы спасти по крайней мере некоторых.
Сие же делаю для Евангелия, чтобы быть соучастником его.
Не знаете ли, что бегущие на ристалище бегут все, но один получает награду? Так бегите, чтобы получить.
Все подвижники воздерживаются от всего: те для получения венца тленного, а мы – нетленного.
И потому я бегу не так, как на неверное, бьюсь не так, чтобы только бить воздух;
но усмиряю и порабощаю тело мое, дабы, проповедуя другим, самому не остаться недостойным.