Скрыть
Цр҃ко́внослав
И҆ а҆́зъ прише́дъ къ ва́мъ, бра́тїе, прїидо́хъ не по превосхо́дномꙋ словесѝ и҆лѝ премꙋ́дрости возвѣща́ѧ ва́мъ свидѣ́тельство бж҃їе:
не сꙋди́хъ бо вѣ́дѣти что̀ въ ва́съ, то́чїю і҆и҃са хрⷭ҇та̀, и҆ сего̀ ра́спѧта:
и҆ а҆́зъ въ не́мощи и҆ стра́сѣ и҆ тре́петѣ мно́зѣ бы́хъ въ ва́съ.
И҆ сло́во моѐ и҆ про́повѣдь моѧ̀ не въ препрѣ́тельныхъ человѣ́ческїѧ премꙋ́дрости словесѣ́хъ, но въ ꙗ҆вле́нїи дꙋ́ха и҆ си́лы,
да вѣ́ра ва́ша не въ мꙋ́дрости человѣ́честѣй, но въ си́лѣ бж҃їей бꙋ́детъ.
[Заⷱ҇ 126] Премⷣрость же глаго́лемъ въ соверше́нныхъ, премⷣрость же не вѣ́ка сегѡ̀, ни кнѧзе́й вѣ́ка сегѡ̀ престаю́щихъ,
но глаго́лемъ премⷣрость бж҃їю, въ та́йнѣ сокрове́ннꙋю, ю҆́же пред̾ꙋста́ви бг҃ъ пре́жде вѣ̑къ въ сла́вꙋ на́шꙋ,
ю҆́же никто́же ѿ кнѧзе́й вѣ́ка сегѡ̀ разꙋмѣ̀: а҆́ще бо бы́ша разꙋмѣ́ли, не бы́ша гдⷭ҇а сла́вы ра́спѧли.
Но ꙗ҆́коже є҆́сть пи́сано: [Заⷱ҇ 127] и҆́хже ѻ҆́ко не ви́дѣ, и҆ ᲂу҆́хо не слы́ша, и҆ на се́рдце человѣ́кꙋ не взыдо́ша, ꙗ҆̀же ᲂу҆гото́ва бг҃ъ лю́бѧщымъ є҆го̀.
На́мъ же бг҃ъ ѿкры́лъ є҆́сть дх҃омъ свои́мъ: дх҃ъ бо всѧ̑ и҆спытꙋ́етъ, и҆ глꙋбины̑ бж҃їѧ.
Кто́ бо вѣ́сть ѿ человѣ̑къ, ꙗ҆̀же въ человѣ́цѣ, то́чїю дꙋ́хъ человѣ́ка, живꙋ́щїй въ не́мъ; Та́кожде и҆ бж҃їѧ никто́же вѣ́сть, то́чїю дх҃ъ бж҃їй.
Мы́ же не дꙋ́ха мі́ра сегѡ̀ прїѧ́хомъ, но дх҃а и҆́же ѿ бг҃а, да вѣ́мы ꙗ҆̀же ѿ бг҃а дарова̑ннаѧ на́мъ,
ꙗ҆̀же и҆ глаго́лемъ не въ наꙋче́ныхъ человѣ́ческїѧ премꙋ́дрости словесѣ́хъ, но въ наꙋче́ныхъ дх҃а ст҃а́гѡ, дꙋхѡ́внаѧ дꙋхо́вными сразсꙋжда́юще.
Дꙋше́венъ же человѣ́къ не прїе́млетъ ꙗ҆̀же дх҃а бж҃їѧ: ю҆ро́дство бо є҆мꙋ̀ є҆́сть, и҆ не мо́жетъ разꙋмѣ́ти, занѐ дꙋхо́внѣ востѧзꙋ́етсѧ.
Дꙋхо́вный же востѧзꙋ́етъ ᲂу҆́бѡ всѧ̑, а҆ са́мъ то́й ни ѿ є҆ди́нагѡ востѧзꙋ́етсѧ.
Кто́ бо разꙋмѣ̀ ᲂу҆́мъ гдⷭ҇ень, и҆́же и҆з̾ѧсни́тъ и҆̀; Мы́ же ᲂу҆́мъ хрⷭ҇то́въ и҆́мамы.
Синодальный
1 Заявление Павла, что он благовествует только Иисуса Христа распятого. 6 «Возвещаем не от человеческой мудрости изученными словами».
И когда я приходил к вам, братия, приходил возвещать вам свидетельство Божие не в превосходстве слова или мудрости,
ибо я рассудил быть у вас незнающим ничего, кроме Иисуса Христа, и притом распятого,
и был я у вас в немощи и в страхе и в великом трепете.
И слово мое и проповедь моя не в убедительных словах человеческой мудрости, но в явлении духа и силы,
чтобы вера ваша утверждалась не на мудрости человеческой, но на силе Божией.
[Зач. 126.] Мудрость же мы проповедуем между совершенными, но мудрость не века сего и не властей века сего преходящих,
но проповедуем премудрость Божию, тайную, сокровенную, которую предназначил Бог прежде веков к славе нашей,
которой никто из властей века сего не познал; ибо если бы познали, то не распяли бы Господа славы.
Но, как написано: [Зач. 127.] не видел того глаз, не слышало ухо, и не приходило то на сердце человеку, что приготовил Бог любящим Его.
А нам Бог открыл это Духом Своим; ибо Дух все проницает, и глубины Божии.
Ибо кто из человеков знает, что́ в человеке, кроме духа человеческого, живущего в нем? Та́к и Божьего никто не знает, кроме Духа Божия.
Но мы приняли не духа мира сего, а Духа от Бога, дабы знать дарованное нам от Бога,
что и возвещаем не от человеческой мудрости изученными словами, но изученными от Духа Святаго, соображая духовное с духовным.
Душевный человек не принимает того, что́ от Духа Божия, потому что он почитает это безумием; и не может разуметь, потому что о сем надобно судить духовно.
Но духовный судит о всем, а о нем судить никто не может.
Ибо кто познал ум Господень, чтобы мог судить его? А мы имеем ум Христов.
Греческий [Greek (Koine)]
κἀγὼ ἐλθὼν προ­̀ς ὑμᾶς ἀδελφοί ἦλθον οὐ καθ᾿ ὑπεροχὴν λόγου ἢ σοφίας κατα­γγέλλων ὑμῖν τὸ μυστήριον τοῦ θεοῦ
οὐ γὰρ ἔκρινά τι εἰδέναι ἐν ὑμῖν εἰ μὴ Ἰησοῦν Χριστὸν καὶ τοῦτον ἐσταυρωμένον
κἀγὼ ἐν ἀσθενείᾳ καὶ ἐν φόβῳ καὶ ἐν τρόμῳ πολλῷ ἐγενόμην προ­̀ς ὑμᾶς
καὶ ὁ λόγος μου καὶ τὸ κήρυγμά μου οὐκ ἐν πειθοῖς σοφίας λόγοις ἀλλ᾿ ἐν ἀπο­δείξει πνεύ­μα­τος καὶ δυνάμεως
ἵνα ἡ πίστις ὑμῶν μὴ ᾖ ἐν σοφίᾳ ἀνθρώπων ἀλλ᾿ ἐν δυνάμει θεοῦ
σοφίαν δὲ λαλοῦμεν ἐν τοῖς τελείοις σοφίαν δὲ οὐ τοῦ αἰῶνος τούτου οὐδὲ τῶν ἀρχόν­των τοῦ αἰῶνος τούτου τῶν καταργουμένων
ἀλλὰ λαλοῦμεν θεοῦ σοφίαν ἐν μυστηρίῳ τὴν ἀπο­κεκρυμμένην ἣν προ­ώρισεν ὁ θεὸς προ­̀ τῶν αἰώνων εἰς δόξαν ἡμῶν
ἣν οὐδεὶς τῶν ἀρχόν­των τοῦ αἰῶνος τούτου ἔγνωκεν εἰ γὰρ ἔγνωσαν οὐκ ἂν τὸν κύριον τῆς δόξης ἐσταύρωσαν
ἀλλὰ καθὼς γέγραπται ἃ ὀφθαλμὸς οὐκ εἶδεν καὶ οὖς οὐκ ἤκουσεν καὶ ἐπι­̀ καρδίαν ἀνθρώπου οὐκ ἀνέβη ἃ ἡτοίμασεν ὁ θεὸς τοῖς ἀγαπῶσιν αὐτόν
ἡμῖν δὲ ἀπεκάλυψεν ὁ θεὸς δια­̀ τοῦ πνεύ­μα­τος τὸ γὰρ πνεῦμα πάν­τα ἐραυνᾷ καὶ τὰ βάθη τοῦ θεοῦ
τίς γὰρ οἶδεν ἀνθρώπων τὰ τοῦ ἀνθρώπου εἰ μὴ τὸ πνεῦμα τοῦ ἀνθρώπου τὸ ἐν αὐτῷ οὕτως καὶ τὰ τοῦ θεοῦ οὐδεὶς ἔγνωκεν εἰ μὴ τὸ πνεῦμα τοῦ θεοῦ
ἡμεῖς δὲ οὐ τὸ πνεῦμα τοῦ κόσμου ἐλάβομεν ἀλλὰ τὸ πνεῦμα τὸ ἐκ τοῦ θεοῦ ἵνα εἰδῶμεν τὰ ὑπὸ τοῦ θεοῦ χαρισθέν­τα ἡμῖν
ἃ καὶ λαλοῦμεν οὐκ ἐν διδακτοῖς ἀνθρωπίνης σοφίας λόγοις ἀλλ᾿ ἐν διδακτοῖς πνεύ­μα­τος πνευματικοῖς πνευματικὰ συγκρίνον­τες
ψυχικὸς δὲ ἄνθρωπος οὐ δέχεται τὰ τοῦ πνεύ­μα­τος τοῦ θεοῦ μωρία γὰρ αὐτῷ ἐστιν καὶ οὐ δύναται γνῶναι ὅτι πνευματικῶς ἀνακρίνεται
ὁ δὲ πνευματικὸς ἀνακρίνει τὰ πάν­τα αὐτὸς δὲ ὑπ᾿ οὐδενὸς ἀνακρίνεται
τίς γὰρ ἔγνω νοῦν κυρίου ὃς συμβιβάσει αὐτόν ἡμεῖς δὲ νοῦν Χριστοῦ ἔχομεν
Et ego, cum venissem ad vos, fratres, veni non per sublimita tem sermonis aut sapientiae annuntians vobis mysterium Dei.
Non enim iudicavi scire me aliquid inter vos nisi Iesum Christum et hunc crucifixum.
Et ego in infirmitate et timore et tremore multo fui apud vos,
et sermo meus et praedicatio mea non in persuasibilibus sapientiae verbis sed in ostensione Spiritus et virtutis,
ut fides vestra non sit in sapientia hominum sed in virtute Dei.
Sapientiam autem loquimur inter perfectos, sapientiam vero non huius saeculi neque principum huius saeculi, qui destruuntur,
sed loquimur Dei sapientiam in mysterio, quae abscondita est, quam praedestinavit Deus ante saecula in gloriam nostram,
quam nemo principum huius saeculi cognovit; si enim cognovissent, numquam Dominum gloriae crucifixissent.
Sed sicut scriptum est: «Quod oculus non vidit, nec auris audivit, nec in cor hominis ascendit, quae praeparavit Deus his, qui diligunt illum».
Nobis autem revelavit Deus per Spiritum; Spiritus enim omnia scrutatur, etiam profunda Dei.
Quis enim scit hominum, quae sint hominis, nisi spiritus hominis, qui in ipso est? Ita et, quae Dei sunt, nemo cognovit nisi Spiritus Dei.
Nos autem non spiritum mundi accepimus, sed Spiritum, qui ex Deo est, ut sciamus, quae a Deo donata sunt nobis;
quae et loquimur non in doctis humanae sapientiae sed in doctis Spiritus verbis, spiritalibus spiritalia comparantes.
Animalis autem homo non percipit, quae sunt Spiritus Dei, stultitia enim sunt illi, et non potest intellegere, quia spiritaliter examinantur;
spiritalis autem iudicat omnia, et ipse a nemine iudicatur.
Quis enim cognovit sensum Domini, qui instruat eum? Nos autem sensum Christi habemus.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible