И҆ рѣ́ша ѻ҆́троцы є҆гѡ̀ є҆мꙋ̀: да пои́щꙋтъ господи́нꙋ на́шемꙋ царю̀ дѣви́цы ю҆́ныѧ, и҆ предстои́тъ царе́ви, и҆ бꙋ́детъ грѣ́ющи є҆го̀, и҆ да лежи́тъ съ ни́мъ, и҆ согрѣ́етсѧ господи́нъ на́шъ ца́рь.

И҆ и҆ска́ша ѻ҆трокови́цы до́брыѧ ѿ всегѡ̀ предѣ́ла і҆и҃лева, и҆ ѡ҆брѣто́ша а҆вїса́гꙋ сꙋмантѧны́ню, и҆ приведо́ша ю҆̀ ко царю̀.

И҆ бѣ̀ ѻ҆трокови́ца добра̀ видѣ́нїемъ ѕѣлѡ̀: и҆ бы́сть грѣ́ющи царѧ̀ и҆ слꙋжа́ше є҆мꙋ̀: ца́рь же не позна̀ є҆ѧ̀.

И҆ а҆дѡ́нїа сы́нъ а҆ггі́ѳинъ вознесе́сѧ, глаго́лѧ: а҆́зъ и҆́мамъ ца́рствовати. И҆ сотворѝ себѣ̀ колєсни́цы и҆ ко́нники, и҆ пѧтьдесѧ́тъ мꙋже́й є҆́же ходи́ти пред̾ ни́мъ.

И҆ не возбранѝ є҆мꙋ̀ ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀ никогда̀, глаго́лѧ: почто̀ сїѐ ты̀ сотвори́лъ є҆сѝ; И҆ бѣ̀ то́й красе́нъ зра́комъ ѕѣлѡ̀, и҆ того̀ родѝ по а҆вессалѡ́мѣ.

И҆ бѣ́ша совѣ́ти є҆гѡ̀ со і҆ѡа́вомъ сы́номъ сарꙋ́инымъ и҆ со а҆вїа́ѳаромъ і҆ере́омъ, и҆ помога́хꙋ в̾слѣ́дъ а҆дѡ́нїи.

Садѡ́къ же і҆ере́й и҆ ване́а сы́нъ і҆ѡда́евъ, и҆ наѳа́нъ прⷪ҇ро́къ и҆ семе́й, и҆ рисі́й и҆ сы́нове си́льнїи даві́дѡвы не бы́ша по а҆дѡ́нїи.

И҆ пожрѐ а҆дѡ́нїа ѻ҆́вцы и҆ тельцы̀ и҆ а҆́гнцы при ка́мени зѡеле́ѳѣ, и҆́же бѣ̀ бли́з̾ и҆сто́чника рѡги́лѧ: и҆ призва̀ всю̀ бра́тїю свою̀, сы́ны царє́вы, и҆ всѧ̑ мꙋ́жы і҆ꙋ́дѡвы, ѻ҆́троки царє́вы:

наѳа́на же прⷪ҇ро́ка и҆ ване́а и҆ си́льныхъ и҆ соломѡ́на бра́та своегѡ̀ не зва̀.

И҆ речѐ наѳа́нъ ко вирсаві́и ма́тери соломѡ́ни, глаго́лѧ: не слы́шала ли є҆сѝ, ꙗ҆́кѡ воцари́сѧ а҆дѡ́нїа сы́нъ а҆ггі́ѳинъ, господи́нъ же на́шъ даві́дъ не вѣ́сть:

нн҃ѣ ᲂу҆̀бо совѣща́ю тѝ совѣ́тъ, и҆ и҆зба́виши дꙋ́шꙋ свою̀ и҆ дꙋ́шꙋ сы́на твоегѡ̀ соломѡ́на:

грѧдѝ, вни́ди къ царю̀ даві́дꙋ и҆ рече́ши къ немꙋ̀, глаго́лющи: не ты́ ли, го́споди мо́й царю̀, клѧ́лсѧ є҆сѝ рабѣ̀ твое́й, глаго́лѧ: ꙗ҆́кѡ соломѡ́нъ сы́нъ тво́й и҆́мать ца́рствовати по мнѣ̀, и҆ то́й сѧ́детъ на престо́лѣ мое́мъ; и҆ что̀ ꙗ҆́кѡ воцари́сѧ а҆дѡ́нїа;

и҆ сѐ, є҆щѐ глаго́лющей тебѣ̀ та́мѡ со царе́мъ, и҆ а҆́зъ вни́дꙋ в̾слѣ́дъ тебє̀ и҆ допо́лню словеса̀ твоѧ̑.

И҆ вни́де вирсаві́а ко царю̀ въ ло́жницꙋ. И҆ ца́рь ста́ръ ѕѣлѡ̀, и҆ а҆вїса́гъ сꙋмантѧны́нѧ бѧ́ше слꙋжа́щи царю̀.

И҆ приклони́сѧ вирсаві́а и҆ поклони́сѧ царе́ви. И҆ речѐ ца́рь: что́ ти є҆́сть;

Ѻ҆на́ же речѐ: го́споди мо́й царю̀, ты̀ клѧ́лсѧ є҆сѝ пред̾ гдⷭ҇емъ бг҃омъ твои́мъ рабѣ̀ твое́й, глаго́лѧ: ꙗ҆́кѡ сы́нъ тво́й соломѡ́нъ и҆́мать ца́рствовати по мнѣ̀, и҆ то́й сѧ́детъ на престо́лѣ мое́мъ:

и҆ сѐ, нн҃ѣ а҆дѡ́нїа ца́рствꙋетъ, ты́ же, го́споди мо́й царю̀, не вѣ́си:

и҆ пожрѐ тельцы̀ и҆ а҆́гнцы и҆ ѻ҆́вцы во мно́жествѣ, и҆ созва̀ всѧ̑ сы́ны царє́вы, и҆ а҆вїа́ѳара жерца̀ и҆ і҆ѡа́ва кнѧ́зѧ си́лы, соломѡ́на же раба̀ твоегѡ̀ не призва̀:

ты́ же, го́споди мо́й царю̀, ѻ҆́чи всегѡ̀ і҆и҃лѧ къ тебѣ̀: да возвѣсти́ши и҆̀мъ, кто̀ сѧ́детъ на престо́лѣ господи́на моегѡ̀ царѧ̀ по не́мъ:

и҆ бꙋ́детъ є҆гда̀ ᲂу҆́снетъ господи́нъ мо́й ца́рь со ѻ҆тцы̑ свои́ми, и҆ бꙋ́дꙋ а҆́зъ и҆ сы́нъ мо́й соломѡ́нъ грѣ́шни.

И҆ сѐ, є҆щѐ є҆́й глаго́лющей съ царе́мъ, и҆ наѳа́нъ прⷪ҇ро́къ прїи́де.

И҆ возвѣсти́ша царю̀, глаго́люще сѐ, наѳа́нъ прⷪ҇ро́къ. И҆ вни́де пред̾ лицѐ царе́во, и҆ поклони́сѧ царю̀ пред̾ лице́мъ є҆гѡ̀ до землѝ,

и҆ речѐ наѳа́нъ: го́споди мо́й царю̀, ты́ ли ре́клъ є҆сѝ: а҆дѡ́нїа да ца́рствꙋетъ по мнѣ̀, и҆ то́й да сѧ́детъ на престо́лѣ мое́мъ;

ꙗ҆́кѡ сни́де дне́сь и҆ закла̀ тельцы̀ и҆ а҆́гнцы и҆ ѻ҆́вцы во мно́жествѣ, и҆ созва̀ всѧ̑ сы́ны царє́вы и҆ кнѧ̑зи си́льныхъ, и҆ а҆вїа́ѳара і҆ере́а: и҆ сѐ, сꙋ́ть ꙗ҆дꙋ́ще и҆ пїю́ще пред̾ ни́мъ, и҆ рѣ́ша: да живе́тъ ца́рь а҆дѡ́нїа:

и҆ менѐ самаго̀ раба̀ твоего̀, и҆ садѡ́ка і҆ере́а, и҆ ване́а сы́на і҆ѡда́ева, и҆ соломѡ́на раба̀ твоего̀ не зва̀:

ѿ господи́на ли царѧ̀ моегѡ̀ бы́сть глаго́лъ се́й; и҆ не сказа́лъ є҆сѝ рабꙋ̀ твоемꙋ̀, кто̀ сѧ́детъ на престо́лѣ господи́на моегѡ̀ царѧ̀ по не́мъ;

И҆ ѿвѣща̀ ца́рь даві́дъ и҆ речѐ: призови́те мѝ вирсаві́ю. И҆ вни́де (вирсаві́а) пред̾ царѧ̀ и҆ ста̀ пред̾ лице́мъ є҆гѡ̀.

И҆ клѧ́тсѧ ца́рь и҆ речѐ: жи́въ гдⷭ҇ь, и҆́же и҆зба́ви дꙋ́шꙋ мою̀ ѿ всеѧ̀ печа́ли:

ꙗ҆́коже бо клѧ́хтисѧ пред̾ гдⷭ҇емъ бг҃омъ і҆и҃левымъ, глаго́лѧ: ꙗ҆́кѡ соломѡ́нъ сы́нъ тво́й воцари́тсѧ по мнѣ̀, и҆ то́й сѧ́детъ на престо́лѣ мое́мъ вмѣ́стѡ менє̀, ꙗ҆́кѡ та́кѡ сотворю̀ є҆мꙋ̀ въ дне́шнїй де́нь.

И҆ преклони́сѧ вирсаві́а лице́мъ на зе́млю, и҆ поклони́сѧ царю̀ и҆ речѐ: да живе́тъ господи́нъ мо́й ца́рь даві́дъ во вѣ́ки.

И҆ речѐ ца́рь даві́дъ: призови́те мнѣ̀ садѡ́ка жерца̀ и҆ наѳа́на прⷪ҇ро́ка, и҆ ване́а сы́на і҆ѡда́ева. И҆ внидо́ша пред̾ царѧ̀.

И҆ речѐ и҆̀мъ ца́рь: поими́те съ собо́ю рабы̑ господи́на ва́шегѡ, и҆ всади́те сы́на моего̀ соломѡ́на на мска̀ моего̀, и҆ веди́те є҆го̀ къ гїѡ́нꙋ,

и҆ да пома́жетъ є҆го̀ та́мѡ садѡ́къ і҆ере́й и҆ наѳа́нъ прⷪ҇ро́къ въ царѧ̀ над̾ і҆и҃лемъ, и҆ вострꙋби́те трꙋбо́ю ро́жаною и҆ рече́те: да живе́тъ ца́рь соломѡ́нъ:

и҆ и҆зыди́те в̾слѣ́дъ є҆гѡ̀, и҆ вни́детъ, и҆ сѧ́детъ на престо́лѣ мое́мъ, и҆ то́й воцари́тсѧ вмѣ́стѡ менє̀: и҆ а҆́зъ заповѣ́дахъ, да бꙋ́детъ властели́нъ над̾ і҆и҃лемъ и҆ і҆ꙋ́дою.

И҆ ѿвѣща̀ ване́а сы́нъ і҆ѡда́евъ царю̀ и҆ речѐ: бꙋ́ди та́кѡ: да ᲂу҆тверди́тъ гдⷭ҇ь бг҃ъ глаго́лъ се́й господи́на моегѡ̀ царѧ̀:

ꙗ҆́коже бѣ̀ гдⷭ҇ь со господи́номъ мои́мъ царе́мъ, та́кѡ да бꙋ́детъ и҆ съ соломѡ́номъ, и҆ да возвели́читъ престо́лъ є҆гѡ̀ па́че престо́ла господи́на моегѡ̀ царѧ̀ даві́да.

И҆ сни́де садѡ́къ і҆ере́й и҆ наѳа́нъ прⷪ҇ро́къ, и҆ ване́а сы́нъ і҆ѡда́евъ, и҆ хереѳѳі̀ и҆ фелеѳѳі̀, и҆ всади́ша соломѡ́на на мска̀ царѧ̀ даві́да, и҆ возведо́ша є҆го̀ къ гїѡ́нꙋ:

и҆ взѧ̀ садѡ́къ і҆ере́й ро́гъ съ є҆ле́емъ ѿ ски́нїи, и҆ пома́за соломѡ́на, и҆ вострꙋбѝ трꙋбо́ю ро́жаною, и҆ рѣ́ша всѝ лю́дїе: да живе́тъ ца́рь соломѡ́нъ.

И҆ взыдо́ша всѝ лю́дїе в̾слѣ́дъ є҆гѡ̀ и҆ ликова́ша въ ли́цѣхъ, и҆ веселѧ́хꙋсѧ весе́лїемъ вели́кимъ, и҆ разсѣ́десѧ землѧ̀ ѿ гла́са и҆́хъ.

И҆ слы́ша а҆дѡ́нїа и҆ всѝ зва́ннїи є҆гѡ̀, и҆ ті́и сконча́ша ᲂу҆жѐ ꙗ҆дꙋ́ще. И҆ слы́ша і҆ѡа́въ гла́съ трꙋбы̀ ро́жаны и҆ речѐ: кі́й гла́съ є҆́сть гра́да шꙋмѧ́ща;

И҆ є҆щѐ є҆мꙋ̀ глаго́лющꙋ, и҆ сѐ, і҆ѡнаѳа́нъ сы́нъ а҆вїа́ѳара і҆ере́а прїи́де. И҆ речѐ а҆дѡ́нїа: вни́ди, ꙗ҆́кѡ мꙋ́жъ си́лы ты̀ є҆сѝ, и҆ блага̑ѧ возвѣстѝ.

И҆ ѿвѣща̀ і҆ѡнаѳа́нъ и҆ речѐ: и҆звѣ́стно, господи́нъ на́шъ ца́рь даві́дъ поста́ви соломѡ́на царе́мъ:

и҆ посла̀ съ ни́мъ ца́рь садѡ́ка і҆ере́а и҆ наѳа́на прⷪ҇ро́ка, и҆ ване́а сы́на і҆ѡда́ева, и҆ хереѳѳі̀ и҆ фелеѳѳі̀, и҆ всади́ша є҆го̀ на мска̀ царе́ва:

и҆ пома́заша є҆го̀ садѡ́къ і҆ере́й и҆ наѳа́нъ прⷪ҇ро́къ на ца́рство въ гїѡ́нѣ, и҆ взыдо́ша ѿтꙋ́дꙋ веселѧ́щесѧ, и҆ возшꙋмѣ̀ гра́дъ: се́й гла́съ, є҆го́же слы́шасте:

и҆ сѣ́де соломѡ́нъ на престо́лѣ ца́рстѣмъ:

и҆ внидо́ша рабѝ царє́вы благослови́ти господи́на на́шего царѧ̀ даві́да, глаго́люще: да ᲂу҆бл҃жи́тъ бг҃ъ и҆́мѧ соломѡ́на сы́на твоегѡ̀ па́че и҆́мене твоегѡ̀, и҆ да возвели́читъ престо́лъ є҆гѡ̀ па́че престо́ла твоегѡ̀: и҆ поклони́сѧ ца́рь на ѻ҆дрѣ̀ свое́мъ,

и҆ си́це речѐ ца́рь: блгⷭ҇ве́нъ гдⷭ҇ь бг҃ъ і҆и҃левъ, и҆́же дадѐ дне́сь ѿ сѣ́мене моегѡ̀ сѣдѧ́ща на престо́лѣ мое́мъ, и҆ ѻ҆́чи моѝ ви́дѧтъ.

И҆ ᲂу҆жасо́шасѧ ᲂу҆́жасомъ, и҆ воста́ша всѝ зва́ннїи а҆дѡ́нїєвы, и҆ ѿи́де кі́йждо пꙋте́мъ свои́мъ.

И҆ а҆дѡ́нїа ᲂу҆боѧ́сѧ ѿ лица̀ соломѡ́нѧ, и҆ воста̀ и҆ ѿи́де, и҆ ꙗ҆́тсѧ за ро́гъ ѻ҆лтарѧ̀.

И҆ возвѣсти́ша соломѡ́нꙋ, глаго́люще: сѐ, а҆дѡ́нїа ᲂу҆боѧ́сѧ царѧ̀ соломѡ́на, и҆ держи́тсѧ за ро́гъ ѻ҆лтарѧ̀, глаго́лѧ: да клене́тмисѧ дне́сь ца́рь соломѡ́нъ, ꙗ҆́кѡ не ᲂу҆бїе́тъ раба̀ своего̀ ѻ҆рꙋ́жїемъ.

И҆ речѐ соломѡ́нъ: а҆́ще бꙋ́детъ сы́нъ си́лы, ни вла́съ главы̀ є҆гѡ̀ ᲂу҆паде́тъ на зе́млю: а҆́ще же ѕло́ба ѡ҆брѧ́щетсѧ въ не́мъ, ᲂу҆́мретъ.

И҆ посла̀ ца́рь соломѡ́нъ, и҆ сведо́ша є҆го̀ со ѻ҆лтарѧ̀. И҆ вни́де, и҆ поклони́сѧ царю̀ соломѡ́нꙋ. И҆ речѐ є҆мꙋ̀ соломѡ́нъ: и҆дѝ въ до́мъ сво́й.

Сербский

А цар Давид остаре и би временит, и колико га покриваху хаљинама не могаше се загрејати.

Тада му рекоше слуге његове: Нека потраже цару господару нашем младу девојку, па она нека стоји пред царем и двори га, и на крилу нека му спава, да се загрева цар, господар наш.

И потражише лепу девојку по свим крајевима израиљским, и нађоше Ависагу Сунамку, те је доведоше цару.

А та девојка беше врло лепа, и двораше цара и служаше му: али је цар не позна.

А Адонија, син Агитин подиже се говорећи: Ја ћу бити цар. И набави себи кола и коњике, и педесет људи који трчаху пред њим.

И отац га никада не накара, нити му рече: Зашто радиш тако? А он беше врло леп, и мати га роди иза Авесалома.

И договараше се с Јоавом сином Серујиним и с Авијатаром свештеником, који помагаху Адонији.

Али Садок свештеник и Венаја син Јодајев и Натан пророк и Семај и Реј и јунаци Давидови не присташе за Адонијом.

Тада накла Адонија оваца и волова и угојене стоке код камена Зоелета, који је код извора Рогила, и позва сву браћу своју, синове цареве, и све људе од Јуде, слуге цареве;

Али не позва Натана пророка, ни Венаје, ни осталих јунака, ни Соломуна брата свог.

Тада рече Натан Витсавеји, матери Соломуновој говорећи: Јеси ли чула да се зацарио Адонија син Агитин? А господар наш Давид не зна.

Него сада хајде, ја ћу те саветовати како ћеш избавити душу своју и душу сина свог Соломуна.

Хајде, отиди к цару Давиду и реци му: Ниси ли се ти, господару мој царе, заклео слушкињи својој говорећи: Соломун, син твој, биће цар после мене и он ће седети на престолу мом? Зашто се дакле зацари Адонија?

И гле, док ти још будеш онде говорећи с царем, ја ћу доћи за тобом, и допунићу твоје речи.

И тако уђе Витсавеја к цару у клет. А цар беше врло стар; и Ависага Сунамка двораше га.

И савивши се Витсавеја поклони се цару; а цар јој рече: Шта ћеш?

А она му рече: Господару мој, ти си се заклео Господом Богом својим слушкињи својој: Соломун, син твој, биће цар после мене, и он ће седети на престолу мом.

А сад ево Адонија се зацари, а ти, господару мој царе, и не знаш.

Наклао је волова и угојене стоке и оваца много, и позвао све синове цареве, и Авијатара свештеника и Јоава војводу; а Соломуна слуге твог није позвао.

Сада, царе господару мој, очи су свега Израиља упрте у тебе, да им кажеш ко ће сести на престо твој, господару мој царе, после тебе.

Иначе, кад господар мој цар почине код отаца својих, бићемо ја и син мој Соломун криви.

И гле, док она још говораше цару, дође пророк Натан.

И јавише цару говорећи: Ево Натана пророка. И он ступивши пред цара поклони се цару лицем до земље.

И рече Натан: Царе, господару мој, јеси ли ти казао: Адонија ће бити цар после мене, и он ће седети на престолу мом?

Јер отиде данас и накла волова и угојене стоке и оваца много, и позва све синове цареве и војводе и Авијатара свештеника; и ено једу и пију с њим и говоре: Да живи цар Адонија.

Мене пак, слуге твог, не позва, ни Садока свештеника, ни Венаје сина Јодајевог, ни Соломуна слуге твог.

Је ли то цар господар мој наредио? Не казавши слузи свом ко ће сести на престо господара мог цара после њега.

А цар Давид одговори и рече: Зовите ми Витсавеју. И она дође пред цара, и стаде пред царем.

Тада се закле цар говорећи: Тако да је жив Господ, који је избавио душу моју од сваке невоље,

Како сам ти се заклео Господом Богом Израиљевим рекавши: Соломун син твој биће цар после мене, и он ће седети на престолу мом место мене, тако ћу учинити данас.

Тада Витсавеја сави се лицем до земље и поклони се цару, па рече: Да живи господар мој цар Давид довека!

Потом рече цар Давид: Зовите ми Садока свештеника и Натана пророка и Венају, сина Јодајевог. И они дођоше пред цара.

А цар им рече: Узмите са собом слуге господара свог, и посадите Соломуна, сина мог, на моју мазгу и и одведите га до Гиона;

И нека га онде Садок свештеник и Натан пророк помажу за цара над Израиљем, и затрубите у трубу и реците: Да живи цар Соломун!

Потом се вратите за њим, и он нека дође и седне на престо мој и царује место мене; јер сам њега одредио да буде вођ Израиљу и Јуди.

А Венаја, син Јодајев, одговори цару и рече: Амин! Нека тако каже Господ Бог господара мог цара.

Како је Господ био с господарем мојим царем тако нека буде и са Соломуном, и нека подигне престо његов још више него престо господара мог, цара Давида.

И тако отиде Садок свештеник и Натан пророк и Венаја син Јодајев и Херетеји и Фелетеји, и посадише Соломуна на мазгу цара Давида и одведоше га до Гиона.

И Садок свештеник узе рог с уљем из шатора, и помаза Соломуна. Потом затрубише у трубу и сав народ рече: Да живи цар Соломун!

И сав народ пође за њим, и народ свираше у свирале и весељаше се веома да се земља разлегаше од вике њихове.

И зачу Адонија и све званице које беху с њим, пошто једоше; зачу и Јоав глас трубни, па рече: Каква је то вика и врева у граду?

И докле он још говораше, гле, дође Јонатан син Авијатара свештеника; и Адонија му рече: Ходи, јер си јунак и носиш добре гласе.

А Јонатан одговори и рече Адонији: Та, господар наш, цар Давид, постави Соломуна царем.

Јер цар посла с њим Садока свештеника и Натана пророка и Венају, сина Јодајевог, и Херетеје и Фелетеје, и посадише га на цареву мазгу.

И помазаше га Садок свештеник и Натан пророк код Гиона за цара, и отидоше оданде веселећи се тако да је град узаврео; то је вика коју чусте.

И Соломун је већ сео на царски престо.

И дошле су слуге цареве, и благословише господара нашег, цара Давида говорећи: Да Бог прослави име Соломуново још већма него твоје, и престо његов да подигне још више него твој. И поклони се цар на постељи својој.

Још овако рече цар: Да је благословен Господ Бог Израиљев, који даде данас ко ће седети на престолу мом, да виде моје очи.

Тада се препадоше, и усташе све званице Адонијине, и отидоше свак својим путем.

А Адонија бојећи се Соломуна уста и отиде, и ухвати се за рогове олтару.

И јавише Соломуну говорећи: Ено, Адонија се уплашио од цара Соломуна, и ено га, ухватио се за рогове олтару, и вели: Нека му се закуне цар Соломун да неће убити слугу свог мачем.

А Соломун рече: Ако буде поштен човек, ни длака с главе његове неће пасти на земљу; али ако се нађе зло на њему, погинуће.

И тако посла цар Соломун, те га доведоше од олтара; и кад дође, поклони се цару Соломуну; а Соломун му рече: Иди кући својој.

Греческий [Greek (NT Byz)]

3-ѧ в переводе Греческий [Greek (NT Byz)] отсутствует

Еврейский

Языки

וְהַמֶּלֶךְ דָּוִד זָקֵן, בָּא בַּיָּמִים; וַיְכַסֻּהוּ בַּבְּגָדִים, וְלֹא יִחַם לוֹ׃

וַיֹּאמְרוּ לוֹ עֲבָדָיו, יְבַקְשׁוּ לַאדֹנִי הַמֶּלֶךְ נַעֲרָה בְתוּלָה, וְעָמְדָה לִפְנֵי הַמֶּלֶךְ, וּתְהִי־לוֹ סֹכֶנֶת; וְשָׁכְבָה בְחֵיקֶךָ, וְחַם לַאדֹנִי הַמֶּלֶךְ׃

וַיְבַקְשׁוּ נַעֲרָה יָפָה, בְּכֹל גְּבוּל יִשְׂרָאֵל; וַיִּמְצְאוּ, אֶת־אֲבִישַׁג הַשּׁוּנַמִּית, וַיָּבִאוּ אֹתָהּ לַמֶּלֶךְ׃

וְהַנַּעֲרָה יָפָה עַד־מְאֹד; וַתְּהִי לַמֶּלֶךְ סֹכֶנֶת וַתְּשָׁרְתֵהוּ, וְהַמֶּלֶךְ לֹא יְדָעָהּ׃

וַאֲדֹנִיָּה בֶן־חַגִּית מִתְנַשֵּׂא לֵאמֹר אֲנִי אֶמְלֹךְ; וַיַּעַשׂ לוֹ, רֶכֶב וּפָרָשִׁים, וַחֲמִשִּׁים אִישׁ רָצִים לְפָנָיו׃

וְלֹא־עֲצָבוֹ אָבִיו מִיָּמָיו לֵאמֹר, מַדּוּעַ כָּכָה עָשִׂיתָ; וְגַם־הוּא טוֹב־תֹּאַר מְאֹד, וְאֹתוֹ יָלְדָה אַחֲרֵי אַבְשָׁלוֹם׃

וַיִּהְיוּ דְבָרָיו, עִם יוֹאָב בֶּן־צְרוּיָה, וְעִם אֶבְיָתָר הַכֹּהֵן; וַיַּעְזְרוּ, אַחֲרֵי אֲדֹנִיָּה׃

וְצָדוֹק הַכֹּהֵן וּבְנָיָהוּ בֶן־יְהוֹיָדָע וְנָתָן הַנָּבִיא וְשִׁמְעִי וְרֵעִי, וְהַגִּבּוֹרִים אֲשֶׁר לְדָוִד; לֹא הָיוּ עִם־אֲדֹנִיָּהוּ׃

וַיִּזְבַּח אֲדֹנִיָּהוּ, צֹאן וּבָקָר וּמְרִיא, עִם אֶבֶן הַזֹּחֶלֶת, אֲשֶׁר־אֵצֶל עֵין רֹגֵל; וַיִּקְרָא, אֶת־כָּל־אֶחָיו בְּנֵי הַמֶּלֶךְ, וּלְכָל־אַנְשֵׁי יְהוּדָה עַבְדֵי הַמֶּלֶךְ׃

וְאֶת־נָתָן הַנָּבִיא וּבְנָיָהוּ וְאֶת־הַגִּבּוֹרִים וְאֶת־שְׁלֹמֹה אָחִיו לֹא קָרָא׃

וַיֹּאמֶר נָתָן, אֶל־בַּת־שֶׁבַע אֵם־שְׁלֹמֹה לֵאמֹר, הֲלוֹא שָׁמַעַתְּ, כִּי מָלַךְ אֲדֹנִיָּהוּ בֶן־חַגִּית; וַאֲדֹנֵינוּ דָוִד לֹא יָדָע׃

וְעַתָּה לְכִי אִיעָצֵךְ נָא עֵצָה; וּמַלְּטִי אֶת־נַפְשֵׁךְ, וְאֶת־נֶפֶשׁ בְּנֵךְ שְׁלֹמֹה׃

לְכִי וּבֹאִי אֶל־הַמֶּלֶךְ דָּוִד, וְאָמַרְתְּ אֵלָיו הֲלֹא־אַתָּה אֲדֹנִי הַמֶּלֶךְ, נִשְׁבַּעְתָּ לַאֲמָתְךָ לֵאמֹר, כִּי־שְׁלֹמֹה בְנֵךְ יִמְלֹךְ אַחֲרַי, וְהוּא יֵשֵׁב עַל־כִּסְאִי; וּמַדּוּעַ מָלַךְ אֲדֹנִיָהוּ׃

הִנֵּה, עוֹדָךְ מְדַבֶּרֶת שָׁם עִם־הַמֶּלֶךְ; וַאֲנִי אָבוֹא אַחֲרַיִךְ, וּמִלֵּאתִי אֶת־דְּבָרָיִךְ׃

וַתָּבֹא בַת־שֶׁבֶע אֶל־הַמֶּלֶךְ הַחַדְרָה, וְהַמֶּלֶךְ זָקֵן מְאֹד; וַאֲבִישַׁג הַשּׁוּנַמִּית, מְשָׁרַת אֶת־הַמֶּלֶךְ׃

וַתִּקֹּד בַּת־שֶׁבַע, וַתִּשְׁתַּחוּ לַמֶּלֶךְ; וַיֹּאמֶר הַמֶּלֶךְ מַה־לָּךְ׃

וַתֹּאמֶר לוֹ, אֲדֹנִי אַתָּה נִשְׁבַּעְתָּ בַּיהוָה אֱלֹהֶיךָ לַאֲמָתֶךָ, כִּי־שְׁלֹמֹה בְנֵךְ יִמְלֹךְ אַחֲרָי; וְהוּא יֵשֵׁב עַל־כִּסְאִי׃

וְעַתָּה הִנֵּה אֲדֹנִיָּה מָלָךְ; וְעַתָּה אֲדֹנִי הַמֶּלֶךְ לֹא יָדָעְתָּ׃

וַיִּזְבַּח שׁוֹר וּמְרִיא־וְצֹאן לָרֹב, וַיִּקְרָא לְכָל־בְּנֵי הַמֶּלֶךְ, וּלְאֶבְיָתָר הַכֹּהֵן, וּלְיֹאָב שַׂר הַצָּבָא; וְלִשְׁלֹמֹה עַבְדְּךָ לֹא קָרָא׃

וְאַתָּה אֲדֹנִי הַמֶּלֶךְ, עֵינֵי כָל־יִשְׂרָאֵל עָלֶיךָ; לְהַגִּיד לָהֶם, מִי, יֵשֵׁב עַל־כִּסֵּא אֲדֹנִי־הַמֶּלֶךְ אַחֲרָיו׃

וְהָיָה כִּשְׁכַב אֲדֹנִי־הַמֶּלֶךְ עִם־אֲבֹתָיו; וְהָיִיתִי, אֲנִי וּבְנִי שְׁלֹמֹה חַטָּאִים׃

וְהִנֵּה עוֹדֶנָּה מְדַבֶּרֶת עִם־הַמֶּלֶךְ; וְנָתָן הַנָּבִיא בָּא׃

וַיַּגִּידוּ לַמֶּלֶךְ לֵאמֹר, הִנֵּה נָתָן הַנָּבִיא; וַיָּבֹא לִפְנֵי הַמֶּלֶךְ, וַיִּשְׁתַּחוּ לַמֶּלֶךְ עַל־אַפָּיו אָרְצָה׃

וַיֹּאמֶר נָתָן, אֲדֹנִי הַמֶּלֶךְ, אַתָּה אָמַרְתָּ, אֲדֹנִיָּהוּ יִמְלֹךְ אַחֲרָי; וְהוּא יֵשֵׁב עַל־כִּסְאִי׃

כִּי יָרַד הַיּוֹם, וַיִּזְבַּח שׁוֹר וּמְרִיא־וְצֹאן לָרֹב, וַיִּקְרָא לְכָל־בְּנֵי הַמֶּלֶךְ וּלְשָׂרֵי הַצָּבָא וּלְאֶבְיָתָר הַכֹּהֵן, וְהִנָּם אֹכְלִים וְשֹׁתִים לְפָנָיו; וַיֹּאמְרוּ, יְחִי הַמֶּלֶךְ אֲדֹנִיָּהוּ׃

וְלִי אֲנִי־עַבְדֶּךָ וּלְצָדֹק הַכֹּהֵן וְלִבְנָיָהוּ בֶן־יְהוֹיָדָע וְלִשְׁלֹמֹה עַבְדְּךָ לֹא קָרָא׃

אִם, מֵאֵת אֲדֹנִי הַמֶּלֶךְ, נִהְיָה הַדָּבָר הַזֶּה; וְלֹא הוֹדַעְתָּ אֶת־עַבְדֶּיךָ (עַבְדְּךָ), מִי, יֵשֵׁב עַל־כִּסֵּא אֲדֹנִי־הַמֶּלֶךְ אַחֲרָיו׃ ס

וַיַּעַן הַמֶּלֶךְ דָּוִד וַיֹּאמֶר, קִרְאוּ־לִי לְבַת־שָׁבַע; וַתָּבֹא לִפְנֵי הַמֶּלֶךְ, וַתַּעֲמֹד לִפְנֵי הַמֶּלֶךְ׃

וַיִּשָּׁבַע הַמֶּלֶךְ וַיֹּאמַר; חַי־יְהוָה אֲשֶׁר־פָּדָה אֶת־נַפְשִׁי מִכָּל־צָרָה׃

כִּי כַּאֲשֶׁר נִשְׁבַּעְתִּי לָךְ בַּיהוָה אֱלֹהֵי יִשְׂרָאֵל לֵאמֹר, כִּי־שְׁלֹמֹה בְנֵךְ יִמְלֹךְ אַחֲרַי, וְהוּא יֵשֵׁב עַל־כִּסְאִי תַּחְתָּי; כִּי כֵּן אֶעֱשֶׂה הַיּוֹם הַזֶּה׃

וַתִּקֹּד בַּת־שֶׁבַע אַפַּיִם אֶרֶץ, וַתִּשְׁתַּחוּ לַמֶּלֶךְ; וַתֹּאמֶר יְחִי, אֲדֹנִי הַמֶּלֶךְ דָּוִד לְעֹלָם׃ פ

וַיֹּאמֶר הַמֶּלֶךְ דָּוִד, קִרְאוּ־לִי לְצָדוֹק הַכֹּהֵן וּלְנָתָן הַנָּבִיא, וְלִבְנָיָהוּ בֶּן־יְהוֹיָדָע; וַיָּבֹאוּ לִפְנֵי הַמֶּלֶךְ׃

וַיֹּאמֶר הַמֶּלֶךְ לָהֶם, קְחוּ עִמָּכֶם אֶת־עַבְדֵי אֲדֹנֵיכֶם, וְהִרְכַּבְתֶּם אֶת־שְׁלֹמֹה בְנִי, עַל־הַפִּרְדָּה אֲשֶׁר־לִי; וְהוֹרַדְתֶּם אֹתוֹ אֶל־גִּחוֹן׃

וּמָשַׁח אֹתוֹ שָׁם צָדוֹק הַכֹּהֵן וְנָתָן הַנָּבִיא לְמֶלֶךְ עַל־יִשְׂרָאֵל; וּתְקַעְתֶּם בַּשּׁוֹפָר, וַאֲמַרְתֶּם יְחִי הַמֶּלֶךְ שְׁלֹמֹה׃

וַעֲלִיתֶם אַחֲרָיו, וּבָא וְיָשַׁב עַל־כִּסְאִי, וְהוּא יִמְלֹךְ תַּחְתָּי; וְאֹתוֹ צִוִּיתִי לִהְיוֹת נָגִיד, עַל־יִשְׂרָאֵל וְעַל־יְהוּדָה׃

וַיַּעַן בְּנָיָהוּ בֶן־יְהוֹיָדָע אֶת־הַמֶּלֶךְ וַיֹּאמֶר אָמֵן; כֵּן יֹאמַר יְהוָה, אֱלֹהֵי אֲדֹנִי הַמֶּלֶךְ׃

כַּאֲשֶׁר הָיָה יְהוָה עִם־אֲדֹנִי הַמֶּלֶךְ, כֵּן יְהִי (יִהְיֶה) עִם־שְׁלֹמֹה; וִיגַדֵּל אֶת־כִּסְאוֹ, מִכִּסֵּא, אֲדֹנִי הַמֶּלֶךְ דָּוִד׃

וַיֵּרֶד צָדוֹק הַכֹּהֵן וְנָתָן הַנָּבִיא וּבְנָיָהוּ בֶן־יְהוֹיָדָע, וְהַכְּרֵתִי וְהַפְּלֵתִי, וַיַּרְכִּבוּ אֶת־שְׁלֹמֹה, עַל־פִּרְדַּת הַמֶּלֶךְ דָּוִד; וַיֹּלִכוּ אֹתוֹ עַל־גִּחוֹן׃

וַיִּקַּח צָדוֹק הַכֹּהֵן אֶת־קֶרֶן הַשֶּׁמֶן מִן־הָאֹהֶל, וַיִּמְשַׁח אֶת־שְׁלֹמֹה; וַיִּתְקְעוּ בַּשּׁוֹפָר, וַיֹּאמְרוּ כָּל־הָעָם, יְחִי הַמֶּלֶךְ שְׁלֹמֹה׃

וַיַּעֲלוּ כָל־הָעָם אַחֲרָיו, וְהָעָם מְחַלְּלִים בַּחֲלִלִים, וּשְׂמֵחִים שִׂמְחָה גְדוֹלָה; וַתִּבָּקַע הָאָרֶץ בְּקוֹלָם׃

וַיִּשְׁמַע אֲדֹנִיָּהוּ, וְכָל־הַקְּרֻאִים אֲשֶׁר אִתּוֹ, וְהֵם כִּלּוּ לֶאֱכֹל; וַיִּשְׁמַע יוֹאָב אֶת־קוֹל הַשּׁוֹפָר, וַיֹּאמֶר מַדּוּעַ קוֹל־הַקִּרְיָה הוֹמָה׃

עוֹדֶנּוּ מְדַבֵּר, וְהִנֵּה יוֹנָתָן בֶּן־אֶבְיָתָר הַכֹּהֵן בָּא; וַיֹּאמֶר אֲדֹנִיָּהוּ בֹּא, כִּי אִישׁ חַיִל אַתָּה וְטוֹב תְּבַשֵּׂר׃

וַיַּעַן יוֹנָתָן, וַיֹּאמֶר לַאֲדֹנִיָּהוּ; אֲבָל אֲדֹנֵינוּ הַמֶּלֶךְ־דָּוִד הִמְלִיךְ אֶת־שְׁלֹמֹה׃

וַיִּשְׁלַח אִתּוֹ־הַמֶּלֶךְ אֶת־צָדוֹק הַכֹּהֵן וְאֶת־נָתָן הַנָּבִיא, וּבְנָיָהוּ בֶּן־יְהוֹיָדָע, וְהַכְּרֵתִי וְהַפְּלֵתִי; וַיַּרְכִּבוּ אֹתוֹ, עַל פִּרְדַּת הַמֶּלֶךְ׃

וַיִּמְשְׁחוּ אֹתוֹ צָדוֹק הַכֹּהֵן וְנָתָן הַנָּבִיא לְמֶלֶךְ בְּגִחוֹן, וַיַּעֲלוּ מִשָּׁם שְׂמֵחִים, וַתֵּהֹם הַקִּרְיָה; הוּא הַקּוֹל אֲשֶׁר שְׁמַעְתֶּם׃

וְגַם יָשַׁב שְׁלֹמֹה, עַל כִּסֵּא הַמְּלוּכָה׃

וְגַם־בָּאוּ עַבְדֵי הַמֶּלֶךְ, לְבָרֵךְ אֶת־אֲדֹנֵינוּ הַמֶּלֶךְ דָּוִד לֵאמֹר, יֵיטֵב אֱלֹהֶיךָ (אֱלֹהִים) אֶת־שֵׁם שְׁלֹמֹה מִשְּׁמֶךָ, וִיגַדֵּל אֶת־כִּסְאוֹ מִכִּסְאֶךָ; וַיִּשְׁתַּחוּ הַמֶּלֶךְ עַל־הַמִּשְׁכָּב׃

וְגַם־כָּכָה אָמַר הַמֶּלֶךְ; בָּרוּךְ יְהוָה אֱלֹהֵי יִשְׂרָאֵל, אֲשֶׁר נָתַן הַיּוֹם יֹשֵׁב עַל־כִּסְאִי וְעֵינַי רֹאוֹת׃

וַיֶּחֶרְדוּ וַיָּקֻמוּ, כָּל־הַקְּרֻאִים, אֲשֶׁר לַאֲדֹנִיָּהוּ; וַיֵּלְכוּ אִישׁ לְדַרְכּוֹ׃

וַאֲדֹנִיָּהוּ, יָרֵא מִפְּנֵי שְׁלֹמֹה; וַיָּקָם וַיֵּלֶךְ, וַיַּחֲזֵק בְּקַרְנוֹת הַמִּזְבֵּחַ׃

וַיֻּגַּד לִשְׁלֹמֹה לֵאמֹר, הִנֵּה אֲדֹנִיָּהוּ, יָרֵא אֶת־הַמֶּלֶךְ שְׁלֹמֹה; וְהִנֵּה אָחַז בְּקַרְנוֹת הַמִּזְבֵּחַ לֵאמֹר, יִשָּׁבַע־לִי כַיּוֹם הַמֶּלֶךְ שְׁלֹמֹה, אִם־יָמִית אֶת־עַבְדּוֹ בֶּחָרֶב׃

וַיֹּאמֶר שְׁלֹמֹה, אִם יִהְיֶה לְבֶן־חַיִל, לֹא־יִפֹּל מִשַּׂעֲרָתוֹ אָרְצָה; וְאִם־רָעָה תִמָּצֵא־בוֹ וָמֵת׃

וַיִּשְׁלַח הַמֶּלֶךְ שְׁלֹמֹה, וַיֹּרִדֻהוּ מֵעַל הַמִּזְבֵּחַ, וַיָּבֹא וַיִּשְׁתַּחוּ לַמֶּלֶךְ שְׁלֹמֹה; וַיֹּאמֶר־לוֹ שְׁלֹמֹה לֵךְ לְבֵיתֶךָ׃ פ