И҆ сы́нъ а҆де́ровъ ца́рь сѵ́рскїй собра̀ всю̀ си́лꙋ свою̀, и҆ возше́дъ ѡ҆бсѣ́де самарі́ю, и҆ съ ни́мъ три́десѧть два̀ царѧ̑ и҆ всѝ кѡ́нницы и҆ колєсни́цы: и҆ взыдо́ша, и҆ ѡ҆бсѣдо́ша самарі́ю, и҆ ра́товаша на ню̀:

и҆ посла̀ ко а҆хаа́вꙋ царю̀ і҆и҃левꙋ во гра́дъ и҆ речѐ къ немꙋ̀: си́це глаго́летъ сы́нъ а҆де́ровъ:

сребро̀ твоѐ и҆ зла́то твоѐ моѐ є҆́сть, и҆ жєны̀ твоѧ̑ и҆ ча̑да твоѧ̑ дѡ́браѧ моѧ̑ сꙋ́ть.

И҆ ѿвѣща̀ ца́рь і҆и҃левъ и҆ речѐ: ꙗ҆́коже глаго́лалъ є҆сѝ, го́споди мо́й царю̀, тво́й є҆́смь а҆́зъ и҆ всѧ̑ моѧ̑.

И҆ возврати́шасѧ послы̀ и҆ рѣ́ша: си́це глаго́летъ сы́нъ а҆де́ровъ: а҆́зъ посыла́хъ къ тебѣ̀, глаго́лѧ: сребро̀ и҆ зла́то твоѐ и҆ жєны̀ твоѧ̑ и҆ ча́да твоѧ̑ да́ждь мнѣ̀:

ꙗ҆́кѡ въ се́й ча́съ ᲂу҆́трѡ послю̀ рабы̑ моѧ̑ къ тебѣ̀, и҆ и҆зы́щꙋтъ до́мъ тво́й и҆ до́мы ѻ҆́трѡкъ твои́хъ, и҆ бꙋ́дꙋтъ всѧ̑ жела́ємаѧ ѻ҆че́съ и҆́хъ, на ни́хже а҆́ще возложа́тъ рꙋ́ки своѧ̑, и҆ во́змꙋтъ.

И҆ призва̀ ца́рь і҆и҃левъ всѧ̑ старѣ̑йшины землѝ и҆ речѐ: зна́йте нн҃ѣ и҆ ви́дите, ꙗ҆́кѡ то́й ѕлѣ̀ про́ситъ, ꙗ҆́кѡ присла̀ ко мнѣ̀ (глаго́лѧ) ѡ҆ жена́хъ мои́хъ и҆ ѡ҆ сынѣ́хъ мои́хъ и҆ ѡ҆ дще́рехъ мои́хъ: сребра̀ моегѡ̀ и҆ зла́та моегѡ̀ не возбрани́хъ є҆мꙋ̀.

И҆ рѣ́ша є҆мꙋ̀ старѣ̑йшины и҆ всѝ лю́дїе: не послꙋ́шай, ни восхощѝ (да́ти).

И҆ речѐ послѡ́мъ сы́на а҆де́рова: рцы́те господи́нꙋ ва́шемꙋ: всѧ̑, и҆́хже ра́ди посыла́лъ є҆сѝ къ рабꙋ̀ твоемꙋ̀ пре́жде, сотворю̀, сегѡ́ же глаго́ла не могꙋ̀ сотвори́ти. И҆ ѿидо́ша мꙋ́жїе (а҆де́рѡвы) и҆ возвѣсти́ша є҆мꙋ̀ сло́во.

И҆ па́ки посла̀ къ немꙋ̀ сы́нъ а҆де́ровъ, глаго́лѧ: сїѧ̑ да сотворѧ́тъ мѝ бо́зи и҆ сїѧ̑ да приложа́тъ, а҆́ще дово́льна бꙋ́детъ пе́рсть самарі́и горсте́мъ всѣ́хъ люді́й пѣшцє́въ мои́хъ.

И҆ ѿвѣща̀ ца́рь і҆и҃левъ и҆ речѐ: дово́льно: да не хва́литсѧ слѧ́ченъ, ꙗ҆́коже прѧмы́й.

И҆ бы́сть є҆гда̀ ѿвѣща̀ є҆мꙋ̀ сло́во сїѐ, бѣ̀ пїю́щь са́мъ и҆ всѝ ца́рїе, и҆̀же бѧ́хꙋ съ ни́мъ въ кꙋ́щахъ: и҆ речѐ ѻ҆трокѡ́мъ свои̑мъ: сотвори́те ва́лъ. И҆ сотвори́ша ва́лъ над̾ гра́домъ.

И҆ сѐ, прⷪ҇ро́къ є҆ди́нъ прїи́де къ а҆хаа́вꙋ царю̀ і҆и҃левꙋ и҆ речѐ: сїѧ̑ гл҃етъ гдⷭ҇ь: ви́диши ли ве́сь наро́дъ се́й вели́кїй; сѐ, а҆́зъ да́мъ є҆го̀ дне́сь въ рꙋ́цѣ твоѝ, и҆ ᲂу҆разꙋмѣ́еши, ꙗ҆́кѡ а҆́зъ (є҆́смь) гдⷭ҇ь.

И҆ речѐ а҆хаа́въ: въ че́мъ; И҆ речѐ: си́це гл҃етъ гдⷭ҇ь: во ѻ҆́троцѣхъ кнѧзе́й гра́дскихъ. И҆ речѐ а҆хаа́въ: кто̀ на́чнетъ бра́нь; И҆ речѐ: ты̀.

И҆ сочтѐ а҆хаа́въ ѻ҆́троки кнѧзе́й гра́дскихъ, и҆ бы́сть и҆́хъ двѣ́сти три́десѧть и҆ два̀: и҆ по си́хъ сочтѐ лю́ди всѧ̑ сы́ны си́лы, се́дмь ты́сѧщъ.

И҆ и҆зы́де въ полꙋ́дне: и҆ сы́нъ а҆де́ровъ пїѧ́нъ бѣ̀ ѕѣлѡ̀ въ сокхѡ́ѳѣ са́мъ и҆ ца́рїе (и҆̀же съ ни́мъ), три́десѧть два̀ царѧ̑ помѡ́щника є҆мꙋ̀.

И҆ и҆зыдо́ша ѻ҆́троцы воево́дъ гра́дскихъ въ пе́рвыхъ. И҆ посла̀ сы́нъ а҆де́ровъ, и҆ возвѣсти́ша царю̀ сѵ́рскомꙋ, глаго́люще: мꙋ́жїе и҆зыдо́ша и҆з̾ самарі́и.

И҆ речѐ и҆̀мъ: а҆́ще на ми́ръ и҆зыдо́ша, поими́те и҆̀хъ живы́хъ: и҆ а҆́ще на бра́нь и҆зыдо́ша, живы́хъ поими́те и҆̀хъ, да не и҆схо́дѧтъ и҆з̾ гра́да.

И҆ ті́и и҆зыдо́ша и҆з̾ гра́да ѻ҆́троцы воево́дъ гра́дскихъ, и҆ си́ла в̾слѣ́дъ и҆́хъ.

И҆ поразѝ кі́йждо проти́внаго себѣ̀, и҆ ᲂу҆дво́и кі́йждо проти́внаго себѣ̀. И҆ бѣжа̀ сѷрі́а: и҆ погна̀ и҆̀хъ і҆и҃ль, и҆ гонзѐ то́кмѡ сы́нъ а҆де́ровъ ца́рь сѵ́рскїй на конѝ ко́нника.

И҆ и҆зы́де ца́рь і҆и҃левъ, и҆ взѧ̀ всѧ̑ ко́ни и҆ колєсни́цы, и҆ поразѝ ꙗ҆́звою вели́кою въ сѷрі́и.

И҆ прїи́де прⷪ҇ро́къ къ царю̀ і҆и҃левꙋ и҆ речѐ: ᲂу҆крѣпи́сѧ и҆ разꙋмѣ́й, и҆ ви́ждь, что̀ сотвори́ши, ꙗ҆́кѡ преходѧ́щꙋ лѣ́тꙋ семꙋ̀, сы́нъ а҆де́ровъ, ца́рь сѷрі́йскїй, прїи́детъ на тѧ̀.

И҆ ѻ҆́троцы царѧ̀ сѷрі́йска рѣ́ша є҆мꙋ̀: бг҃ъ го́ръ бг҃ъ і҆и҃левъ, а҆ не бг҃ъ ю҆до́лїй, сегѡ̀ ра́ди ᲂу҆крѣпи́сѧ па́че на́съ: а҆́ще же срази́мсѧ съ ни́ми на равни́нѣ, и҆́стиннѡ ᲂу҆крѣпи́мсѧ па́че и҆́хъ:

по глаго́лꙋ же семꙋ̀ сотворѝ: распꙋстѝ цари̑ коего́ждо на мѣ́сто своѐ, и҆ поста́ви вмѣ́стѡ и҆́хъ воевѡ́ды,

и҆ премѣни́мъ тебѣ̀ си́лꙋ вмѣ́стѡ си́лы па́дшїѧ ᲂу҆ тебє̀, и҆ ко́ни вмѣ́стѡ ко́ней, и҆ колєсни́цы вмѣ́стѡ колесни́цъ, и҆ срази́мсѧ съ ни́ми на равни́нѣ, и҆ ᲂу҆крѣпи́мсѧ па́че и҆́хъ. И҆ послꙋ́ша гла́са и҆́хъ и҆ сотворѝ та́кѡ.

И҆ бы́сть минꙋ́вшꙋ лѣ́тꙋ томꙋ̀, и҆ сочтѐ сы́нъ а҆де́ровъ сѷрі́ю, и҆ взы́де во а҆фе́кꙋ на бра́нь на і҆и҃лѧ.

И҆ сы́нове і҆и҃лєвы сочи́слишасѧ и҆ и҆зыдо́ша во срѣ́тенїе и҆̀мъ. И҆ ѡ҆полчи́шасѧ і҆и҃льтѧне проти́вꙋ и҆̀мъ, а҆́ки два̀ ста̑да ко́зъ: сѷрі́ане же напо́лниша зе́млю.

И҆ прїи́де человѣ́къ бж҃їй и҆ речѐ къ царю̀ і҆и҃левꙋ: си́це гл҃етъ гдⷭ҇ь: поне́же речѐ сѷрі́а: бг҃ъ го́ръ гдⷭ҇ь бг҃ъ і҆и҃левъ, и҆ не бг҃ъ ю҆до́лїй то́й, и҆ да́мъ си́лꙋ вели́кꙋю сїю̀ въ рꙋ́кꙋ твою̀, и҆ ᲂу҆разꙋмѣ́еши, ꙗ҆́кѡ а҆́зъ гдⷭ҇ь.

И҆ ѡ҆полчи́шасѧ ті́и проти́вꙋ и҆̀мъ се́дмь дні́й. И҆ бы́сть въ де́нь седмы́й, и҆ прибли́жисѧ бра́нь, и҆ поразѝ і҆и҃ль сѷрі́анъ, сто̀ и҆ два́десѧть ты́сѧщъ пѣшцє́въ во є҆ди́нъ де́нь.

И҆ бѣжа́ша ѡ҆ста́вшїисѧ во а҆фе́кꙋ гра́дъ, и҆ падѐ стѣна̀ на два́десѧть се́дмь ты́сѧщъ мꙋже́й ѡ҆ста́вшихсѧ: сы́нъ же а҆де́ровъ бѣжа̀ и҆ вни́де въ до́мъ ло́жа, въ черто́гъ.

И҆ рѣ́ша къ немꙋ̀ ѻ҆́троцы є҆гѡ̀: сѐ, нн҃ѣ вѣ́мы, ꙗ҆́кѡ ца́рїе до́мꙋ і҆и҃лева ми́лостиви сꙋ́ть: да возло́жимъ нн҃ѣ врє́тища на чре́сла на̑ша и҆ ᲂу҆́жа на вы̑и на́шѧ, и҆ и҆зы́демъ ко царю̀ і҆и҃левꙋ, да не́гли ѡ҆живи́тъ дꙋ́шы на́шѧ.

И҆ препоѧ́сашасѧ во врє́тища по чре́слѡмъ свои̑мъ, и҆ возложи́ша ᲂу҆́жѧ на вы̑и своѧ̑, и҆ прїидо́ша къ царю̀ і҆и҃левꙋ и҆ рѣ́ша: ра́бъ тво́й сы́нъ а҆де́ровъ глаго́летъ: да живе́тъ дꙋша̀ моѧ̀. И҆ речѐ: а҆́ще є҆́сть є҆щѐ жи́въ, бра́тъ мѝ є҆́сть.

И҆ мꙋ́жїе за зна́къ и҆ въ зало́гъ прїѧ́ша сло́во ѿ ᲂу҆́стъ є҆гѡ̀, и҆ рѣ́ша: бра́тъ тво́й сы́нъ а҆де́ровъ. И҆ речѐ: и҆ди́те и҆ приведи́те є҆го̀. И҆ и҆зы́де къ немꙋ̀ сы́нъ а҆де́ровъ. И҆ возведо́ша є҆го̀ къ немꙋ̀ на колесни́цꙋ.

И҆ речѐ къ немꙋ̀: гра́ды, ꙗ҆̀же взѧ̀ ѻ҆те́цъ мо́й ѿ ѻ҆тца̀ твоегѡ̀, ѿда́мъ тебѣ̀: и҆ на и҆схо́дъ сотвори́ши ѧ҆̀ себѣ̀ въ дама́сцѣ, ꙗ҆́коже положѝ ѻ҆те́цъ мо́й въ самарі́и, и҆ а҆́зъ въ завѣ́тѣ пꙋщꙋ̀ тѧ̀. И҆ положѝ є҆мꙋ̀ завѣ́тъ и҆ ѿпꙋстѝ є҆го̀.

И҆ человѣ́къ є҆ди́нъ ѿ сынѡ́въ прⷪ҇ро́чихъ речѐ ко бли́жнемꙋ своемꙋ̀ по словесѝ гдⷭ҇ню: бі́й мѧ̀ нн҃ѣ. И҆ не восхотѣ̀ человѣ́къ би́ти є҆го̀.

И҆ речѐ къ немꙋ̀: поне́же не послꙋ́шалъ є҆сѝ гла́са гдⷭ҇нѧ, сѐ, ты̀ ѿи́деши ѿ менє̀, и҆ порази́тъ тѧ̀ ле́въ. И҆ ѿи́де ѿ негѡ̀, и҆ ѡ҆брѣ́те є҆го̀ ле́въ и҆ поразѝ є҆го̀.

И҆ ѡ҆брѣ́те человѣ́ка и҆на́го и҆ речѐ: бі́й мѧ̀ нн҃ѣ. И҆ бѝ є҆го̀ человѣ́къ, и҆ порази́въ сокрꙋшѝ є҆го̀.

И҆ и҆́де прⷪ҇ро́къ и҆ предста̀ царю̀ і҆и҃левꙋ на пꙋтѝ и҆ покры̀ покрыва́ломъ ѻ҆́чи своѝ.

И҆ бы́сть є҆гда̀ мимоидѧ́ше ца́рь, и҆ се́й возопѝ ко царю̀ и҆ речѐ: ра́бъ тво́й и҆зы́де на войнꙋ̀ бра́ни, и҆ сѐ, мꙋ́жъ приведѐ ко мнѣ̀ мꙋ́жа и҆ речѐ ко мнѣ̀: сохранѝ мꙋ́жа сего̀: а҆́ще же ѿрѣши́всѧ ѿско́читъ, и҆ бꙋ́детъ дꙋша̀ твоѧ̀ вмѣ́стѡ дꙋшѝ є҆гѡ̀, и҆лѝ тала́нтъ ѿда́си сребра̀:

и҆ бы́сть ꙗ҆́кѡ ѡ҆зрѣ́сѧ ра́бъ тво́й сѣ́мѡ и҆ ѻ҆ва́мѡ, и҆ сегѡ̀ не бы́сть. И҆ речѐ къ немꙋ̀ ца́рь і҆и҃левъ: сѐ, сꙋ́дъ тво́й при мнѣ̀, са́мъ себѐ ᲂу҆би́лъ є҆сѝ.

И҆ ᲂу҆скорѝ и҆ ѿѧ̀ покрыва́ло ѿ ѻ҆че́съ свои́хъ. И҆ позна̀ є҆го̀ ца́рь і҆и҃левъ, ꙗ҆́кѡ ѿ прⷪ҇рѡ́къ се́й є҆́сть.

И҆ речѐ къ немꙋ̀: та́кѡ гл҃етъ гдⷭ҇ь: поне́же и҆спꙋсти́лъ є҆сѝ ты̀ мꙋ́жа па́гꙋбнаго и҆з̾ рꙋкѝ твоеѧ̀, и҆ бꙋ́детъ дꙋша̀ твоѧ̀ вмѣ́стѡ дꙋшѝ є҆гѡ̀, и҆ лю́дїе твоѝ вмѣ́стѡ люді́й є҆гѡ̀.

И҆ ѿи́де ца́рь і҆и҃левъ къ до́мꙋ своемꙋ̀ смꙋще́нъ и҆ разсла́бленъ, и҆ прїи́де въ самарі́ю.

Сербский (синод.)

Царство Израиљево: Ахавови ратови и побједа над сиријским царем Вен-Ададом.
Вен_Адад цар Сирскијски скупи војску своју, и имаше са собом тридесет и два цара, и коње и кола; и отишавши опколи Самарију и стаде је бити.

И посла посланике к Ахаву, цару Израиљеву, у град,

И поручи му: Овако вели Вен-Адад: Сребро твоје и злато твоје моје је, тако и жене твоје и твоји лијепи синови моји су.

А цар Израиљев одговори и рече: Као што си рекао, господару мој царе, ја сам твој и све што имам.

А посланици опет дођоше и рекоше: Овако вели Вен-Адад: Послао сам к теби и поручио: Сребро своје и злато своје и жене своје и синове своје да ми даш.

Зато ћу сјутра у ово доба послати слуге своје к теби да прегледају кућу твоју и кућу слуга твојих, и што ти је год мило, они ће узети и однијети.

Тада дозва цар Израиљев све старјешине земаљске и рече: Гледајте и видите како овај тражи зло; јер посла к мени по мене и по синове моје, по сребро моје и по злато моје, и ја му не браних.

А све старјешине и сав народ рекоше му: Не слушај га и не пристај.

И рече посланицима Вен-Ададовијем: Кажите цару господару мојему: Што си прво поручио слузи својему све ћу учинити; али ово не могу учинити. Тако отидоше посланици и однесоше му тај одговор.

А Вен-Адад посла к њему и поручи: Тако да ми учине богови и тако да додаду! Неће бити доста праха од Самарије да свему народу који иде за мном допадне по једна грст.

А цар Израиљев одговори и рече: Кажите: Нека се не хвали онај који се опасује као онај који се распасује.

А кад он то чу, пијући с царевима под шаторима, рече слугама својим: Дижите се. И дигоше се на град.

Тада, гле, приступи један пророк к Ахаву, цару Израиљеву, и рече: Овако вели Господ: Видиш ли све ово мноштво? Ево, ја ћу ти га дати у руке данас да познаш да сам ја Господ.

А Ахав рече: Преко кога? А он рече: Овако вели Господ: Преко момака кнезова земаљских. Опет рече: Ко ће заметнути бој? А он рече: Ти.

Тада преброји момке кнезова земаљских, и бјеше их двјеста и тридесет и два; послије њих преброја сав народ, све синове Израиљеве, и бјеше их седам тисућа.

И изидоше у подне; а Вен-Адад пијући опи се у шаторима с тридест и два цара који му дођоше у помоћ.

И изидоше прво момци кнезова земаљских; а Вен-Адад посла, и јавише му и рекоше: Изидоше људи из Самарије.

А он рече: Ако су изашли мира ради, похватајте их живе; ако су изашли на бој, похватајте их живе.

И изидоше из града момци кнезова земаљских, и војска за њима.

И сваки уби с којим се сукоби, те Сирци побјегоше, а Израиљци их потјераше. И Вен-Адад, цар Сирски, побјеже на коњу с коњицима.

И цар Израиљев изиде и поби коње и кола, и учини велик покољ међу Сирцима.

Потом дође пророк к цару Израиљеву и рече му: Иди, буди храбар; и промисли и види шта ћеш чинити, јер ће догодине опет доћи цар Сирски на те.

А цару Сирском рекоше слуге његове: Њихови су богови горски богови, зато нас надјачаше; него да се бијемо с њима у пољу, зацијело ћемо их надјачати.

Учини, дакле, овако: Уклони те цареве с мјеста њиховијех и постави војводе умјесто њих.

Па скупи војску каква је била она која ти је изгинула, и коње какви су били они коњи, и кола као она кола, па да се побијемо с њима у пољу; зацијело ћемо их надјачати. И послуша их и учини тако.

А кад прође година, Вен-Адад преброји Сирце, и пође у Афек да војује на Израиља.

И синови Израиљеви пребројише се и, понесавши хране, изидоше пред њих. И стадоше у око синови Израиљеви према њима, као два мала стада коза, а Сирци бијаху прекрилили земљу.

Тада дође човјек Божји, и проговори цару Израиљеву и рече: Овако вели Господ: Што Сирци рекоше да је Господ горски Бог а није Бог пољски, зато ћу ти дати у руке све ово мноштво велико да знате да сам ја Господ.

И стајаху у околу једни према другима седам дана; а седмога дана побише се, и синови Израиљеви побише Сираца сто тисућа пјешака у један дан.

А остали побјегоше у град Афек, и паде зид на двадесет и седам тисућа људи који бијаху остали. И Вен-Адад, побјегав у град, уђе у најтајнију клијет.

А слуге му рекоше: Ево, чули смо да су цареви дома Израиљева милостиви цареви; да вежемо костријет око себе и да метнемо узице себи око вратова, па да изидемо пред цара Израиљева да ако остави у животу душу твоју.

И везаше костријет око себе, и метнуше узице себи око вратова, и дођоше к цару Израиљеву и рекоше: Слуга твој Вен-Адад вели: Остави у животу душу моју. А он рече: Је ли још жив? Брат ми је.

А људи узеше то за добар знак, и одмах, да би га ухватили за ријеч, рекоше: Брат је твој Вен-Адад. А он рече: Идите, доведите га. Тада Вен-Адад изиде к њему; а он га посади на своја кола.

Тада му рече Вен-Адад: Градове које је узео отац мој твоме оцу, вратићу, и начини себи улице у Дамаску као што је отац мој учинио у Самарији. А он одговори: С том вјером отпустићу те. И учини вјеру с њим и отпусти га.

Тада један између синова пророчких рече другоме по ријечи Господњој: Биј ме. Али га онај не хтје бити.

А он му рече: Што не послуша гласа Господњега, зато, ево, кад отидеш од мене, лав ће те заклати. И кад отиде од њега, сукоби га лав и закла га.

Опет нашав другога, рече му: Биј ме. А онај га изби и израни га.

Тада отиде пророк и стаде на пут куда ће цар проћи, и нагрди се пепелом по лицу.

А кад цар пролажаше, он викну цара и рече: Твој слуга бијаше изашао у бој, а један дошавши доведе ми човјека и рече: Чувај овога човјека; ако ли га нестане, биће твоја душа за његову душу, или ћеш платити таланат сребра.

А кад твој слуга имаше посла тамо-амо, њега неста. Тада му рече цар Израиљев: То ти је суд, сам си одсудио.

А он брже убриса пепео с лица, и цар Израиљев позна га да је један од пророка.

А он му рече: Овако вели Господ: Што си пустио из руку човјека којега сам ја осудио да се истријеби, душа ће твоја бити за његову душу и народ твој за његов народ.

И отиде цар Израиљев кући својој зловољан и љутит, и дође у Самарију.

Синодальный

1 Венадад, царь Сирийский, осаждает Самарию; 13 пророк объявляет, что полчище Сирийское будет предано в руки Ахава, что и сбылось; 22 предупрежденный о втором нашествии Сирийцев, Ахав снова поражает их; 31 убегающий Венадад унизился пред Ахавом и пощажен им; 35 пророк объявляет гнев Божий и грядущее наказание.

Венадад, царь Сирийский, собрал все свое войско, и с ним были тридцать два царя, и кони и колесницы, и пошел, осадил Самарию и воевал против нее.

И послал послов к Ахаву, царю Израильскому, в город,

и сказал ему: так говорит Венадад: серебро твое и золото твое – мои, и жены твои и лучшие сыновья твои – мои.

И отвечал царь Израильский и сказал: да будет по слову твоему, господин мой царь: я и все мое – твое.

И опять пришли послы и сказали: так говорит Венадад: я послал к тебе сказать: «серебро твое, и золото твое, и жён твоих, и сыновей твоих отдай мне»;

поэтому я завтра, к этому времени, пришлю к тебе рабов моих, чтобы они осмотрели твой дом и домы служащих при тебе, и все дорогое для глаз твоих взяли в свои руки и унесли.

И созвал царь Израильский всех старейшин земли и сказал: замечайте и смотрите, он замышляет зло; когда он присылал ко мне за жёнами моими, и сыновьями моими, и серебром моим, и золотом моим, я ему не отказал.

И сказали ему все старейшины и весь народ: не слушай и не соглашайся.

И сказал он послам Венадада: скажите господину моему царю: все, о чем ты присылал в первый раз к рабу твоему, я готов сделать, а этого не могу сделать. И пошли послы и отнесли ему ответ.

И прислал к нему Венадад сказать: пусть то и то сделают мне боги, и еще больше сделают, если праха Самарийского достанет по горсти для всех людей, идущих за мною.

И отвечал царь Израильский и сказал: скажите: пусть не хвалится подпоясывающийся, как распоясывающийся.

Услышав это слово, Венадад, который пил вместе с царями в палатках, сказал рабам своим: осаждайте город. И они осадили город.

И вот, один пророк подошел к Ахаву, царю Израильскому, и сказал: так говорит Господь: видишь ли все это большое полчище? вот, Я сегодня предам его в руку твою, чтобы ты знал, что Я Господь.

И сказал Ахав: чрез кого? Он сказал: так говорит Господь: чрез слуг областных начальников. И сказал [Ахав]: кто начнет сражение? Он сказал: ты.

[Ахав] счел слуг областных начальников, и нашлось их двести тридцать два; после них счел весь народ, всех сынов Израилевых, семь тысяч.

И они выступили в полдень. Венадад же напился допьяна в палатках вместе с царями, с тридцатью двумя царями, помогавшими ему.

И выступили прежде слуги областных начальников. И послал Венадад, и донесли ему, что люди вышли из Самарии.

Он сказал: если за миром вышли они, то схватите их живыми, и если на войну вышли, также схватите их живыми.

Вышли из города слуги областных начальников, и войско за ними.

И поражал каждый противника своего; и побежали Сирияне, а Израильтяне погнались за ними. Венадад же, царь Сирийский, спасся на коне с всадниками.

И вышел царь Израильский, и взял коней и колесниц, и произвел большое поражение у Сириян.

И подошел пророк к царю Израильскому и сказал ему: пойди, укрепись, и знай и смотри, что тебе делать, ибо по прошествии года царь Сирийский опять пойдет против тебя.

Слуги царя Сирийского сказали ему: Бог их есть Бог гор, [а не Бог долин,] поэтому они одолели нас; если же мы сразимся с ними на равнине, то верно одолеем их.

Итак вот что сделай: удали царей, каждого с места его, и вместо них поставь областеначальников;

и набери себе войска столько, сколько пало у тебя, и коней, сколько было коней, и колесниц, сколько было колесниц; и сразимся с ними на равнине, и тогда верно одолеем их. И послушался он голоса их и сделал так.

По прошествии года Венадад собрал Сириян и выступил к Афеку, чтобы сразиться с Израилем.

Собраны были и сыны Израилевы и, взяв продовольствие, пошли навстречу им. И расположились сыны Израилевы станом пред ними, как бы два небольшие стада коз, а Сирияне наполнили землю.

И подошел человек Божий, и сказал царю Израильскому: так говорит Господь: за то, что Сирияне говорят: «Господь есть Бог гор, а не Бог долин», Я все это большое полчище предам в руку твою, чтобы вы знали, что Я – Господь.

И стояли станом одни против других семь дней. В седьмой день началась битва, и сыны Израилевы поразили сто тысяч пеших Сириян в один день.

Остальные убежали в город Афек; там упала стена на остальных двадцать семь тысяч человек. А Венадад ушел в город и бегал из одной внутренней комнаты в другую.

И сказали ему слуги его: мы слышали, что цари дома Израилева цари милостивые; позволь нам возложить вретища на чресла свои и веревки на головы свои и пойти к царю Израильскому; может быть, он пощадит жизнь твою.

И опоясали они вретищами чресла свои и возложили веревки на головы свои, и пришли к царю Израильскому и сказали: раб твой Венадад говорит: «пощади жизнь мою». Тот сказал: разве он жив? он брат мой.

Люди сии приняли это за хороший знак и поспешно подхватили слово из уст его и сказали: брат твой Венадад. И сказал он: пойдите, приведите его. И вышел к нему Венадад, и он посадил его с собою на колесницу.

И сказал ему Венадад: города, которые взял мой отец у твоего отца, я возвращу, и площади ты можешь иметь для себя в Дамаске, как отец мой имел в Самарии. Ахав сказал: после договора я отпущу тебя. И, заключив с ним договор, отпустил его.

Тогда один человек из сынов пророческих сказал другому, по слову Господа: бей меня. Но этот человек не согласился бить его.

И сказал ему: за то, что ты не слушаешь гласа Господня, убьет тебя лев, когда пойдешь от меня. Он пошел от него, и лев, встретив его, убил его.

И нашел он другого человека, и сказал: бей меня. Этот человек бил его до того, что изранил побоями.

И пошел пророк и предстал пред царя на дороге, прикрыв покрывалом глаза свои.

Когда царь проезжал мимо, он закричал царю и сказал: раб твой ходил на сражение, и вот, один человек, отошедший в сторону, подвел ко мне человека и сказал: «стереги этого человека; если его не станет, то твоя душа будет за его душу, или ты должен будешь отвесить талант серебра».

Когда раб твой занялся теми и другими делами, его не стало. – И сказал ему царь Израильский: таков тебе и приговор, ты сам решил.

Он тотчас снял покрывало с глаз своих, и узнал его царь, что он из пророков.

И сказал ему: так говорит Господь: за то, что ты выпустил из рук твоих человека, заклятого Мною, душа твоя будет вместо его души, народ твой вместо его народа.

И отправился царь Израильский домой встревоженный и огорченный, и прибыл в Самарию.

Сербский

Языки

А Вен-Адад цар сирски скупи војску своју, и имаше са собом тридесет и два цара, и коње и кола; и отишавши опколи Самарију и стаде је бити.

И посла посланике к Ахаву, цару Израиљевом у град,

И поручи му: Овако вели Вен-Адад: Сребро твоје и злато твоје моје је, тако и жене твоје и твоји лепи синови моји су.

А цар Израиљев одговори и рече: Као што си рекао, господару мој царе, ја сам твој и све што имам.

Зато ћу сутра у ово доба послати слуге своје к теби да прегледају кућу твоју и куће слуга твојих, и шта ти је год мило, они ће узети и однети.

Тада дозва цар Израиљев све старешине земаљске и рече: Гледајте и видите како овај тражи зло; јер посла к мени по мене и по синове моје и по сребро моје и по злато моје, и ја му не браних.

А све старешине и сав народ рекоше му: Не слушај га и не пристај.

И рече посланицима Вен-Ададовим: Кажите цару господару мом: Што си прво поручио слузи свом све ћу учинити; али ово не могу учинити. Тако отидоше посланици и однесоше му тај одговор.

А Вен-Адад посла к њему и поручи: Тако да ми учине богови и тако додаду! Неће бити доста праха од Самарије да свему народу који иде за мном допадне по једна грст.

А цар Израиљев одговори и рече: Кажите: Нека се хвали онај који се опасује као онај који се распасује.

А кад он то чу пијући с царевима под шаторима, рече слугама својим: Дижите се. И дигоше се на град.

Тада гле, приступи један пророк к Ахаву цару Израиљевом, и рече: Овако вели Господ: Видиш ли све ово мноштво? Ево, ја ћу ти га дати у руке данас да познаш да сам ја Господ.

Тада преброја момке кнезова земаљских, и беше их двеста и тридесет и два; после њих преброја сав народ, све синове Израиљеве, и беше их седам хиљада.

И изиђоше у подне; а Вен-Адад пијући опи се у шаторима с тридесет и два цара који му дођоше у помоћ.

И изиђоше прво момци кнезова земаљских; а Вен-Адад посла, и јавише му и рекоше: Изиђоше људи из Самарије.

А он рече: Ако су изашли мира ради, похватајте их живе; ако су изашли на бој, похватајте их живе.

И изиђоше из града момци кнезова земаљских, и војска за њима.

И сваки уби с којим се сукоби, те Сирци побегоше, а Израиљци их потераше. И Вен-Адад, цар сирски побеже на коњу с коњицима.

И цар Израиљев изиђе и поби коње и кола, и учини велик покољ међу Сирцима.

Потом дође пророк к цару Израиљевом и рече му: Иди, буди храбар; и промисли и види шта ћеш чинити, јер ће до године опет доћи цар сирски на те.

А цару сирском рекоше слуге његове: Њихови су богови горски богови, зато нас надјачаше; него да се бијемо с њима у пољу, за цело ћемо их надјачати.

Учини дакле овако: Уклони те цареве с места њихових, и постави војводе место њих.

Па скупи војску каква је била она која је изгинула, и коње какви су били они коњи, и кола као она кола; па да се побијемо с њима у пољу; зацело ћемо их надјачати. И послуша их, и учини тако.

А кад прође година, Вен-Адад преброја Сирце, и пође у Афек да војује на Израиља.

А синови Израиљеви пребројаше се, и понесавши хране изиђоше пред њих. И стадоше у логор синови Израиљеви према њима, као два мала стада коза, а Сирци беху прекрилили земљу.

Тада дође човек Божји, и проговори цару Израиљевом, и рече: Овако вели Господ: Што Сирци рекоше да је Господ горски Бог а није Бог пољски, зато ћу ти дати у руке све ово мноштво велико да знате да сам ја Господ.

И стајаху у логору једни према другима седам дана; а седмог дана побише се, и синови Израиљеви побише Сираца сто хиљада пешака у један дан.

А остали побегоше у град Афек, и паде зид на двадесет и седам хиљада људи који беху остали. И Вен-Адад побегав у град уђе у најтајнију клет.

А слуге му рекоше: Ево чули смо да су цареви дома Израиљевог милостиви цареви; да вежемо кострет око себе и да метнемо узице себи око вратова, па да изиђемо пред цара Израиљевог, да ако остави у животу душу твоју.

И везаше кострет око себе, и метнуше узице себи око вратова, и дођоше к цару Израиљевом и рекоше: Слуга твој Вен-Адад вели: Остави у животу душу моју. А он рече: Је ли још жив? Брат ми је.

А људи узеше то за добар знак, и одмах да би га ухватили за реч рекоше: Брат је твој Вен-Адад. А он рече: Идите, доведите га. Тада Вен-Адад изиђе к њему; а он га посади на своја кола.

Тада му рече Вен-Адад: Градове које је узео отац мој твом оцу, вратићу, и начини себи улице у Дамаску као што је отац мој учинио у Самарији. А он одговори: С том вером отпустићу те. И учини веру с њим, и отпусти га.

Тада један између синова пророчких рече другом по речи Господњој: Биј ме. Али га онај не хте бити.

А он му рече: Што не послуша глас Господњи, зато, ево кад отидеш од мене, лав ће те заклати. И кад отиде од њега, сукоби га лав и закла га.

Опет, нашав другог рече му: Биј ме. А онај га изби и израни га.

Тада отиде пророк и стаде на пут куда ће цар проћи, и нагрди се пепелом по лицу.

А кад цар пролажаше, он викну цара и рече: Твој слуга беше изашао у бој, а један дошавши доведе ми човека и рече: Чувај овог човека; ако ли га нестане, биће твоја душа за његову душу, или ћеш платити таланат сребра.

А кад твој слуга имаше посла тамо амо, њега неста. Тада му рече цар Израиљев: То ти је суд, сам си одсудио.

А он брже убриса пепео с лица, и цар Израиљев позна га да је један од пророка.

А он му рече: Овако вели Господ: Што си пустио из руку човека ког сам ја осудио да се истреби, душа ће твоја бити за његову душу и народ твој за његов народ.

И отиде цар Израиљев кући својој зловољан и љутит, и дође у Самарију.