Скрыть
21:4
21:5
21:6
21:8
21:9
21:11
21:12
21:14
21:16
21:17
21:18
21:27
21:28
Церковнославянский (рус)
И бы́сть по глаго́лѣхъ си́хъ, и виногра́дъ еди́нъ бѣ́ у навуѳе́а Иезраили́тянина при­­ гумнѣ́ Ахаа́ва царя́ самарі́йска.
И рече́ Ахаа́въ къ навуѳе́ю, глаго́ля: да́ждь ми́ виногра́дъ тво́й, и бу́детъ ми́ во вертогра́дъ зе́лiй, я́ко бли́зъ е́сть се́й до́му мо­его́, и да́мъ ти́ вмѣ́сто сего́ виногра́дъ и́нъ до́бръ па́че сего́: а́ще же уго́дно предъ тобо́ю, да́мъ ти́ сребро́ измѣ́ну виногра́да сего́, и бу́детъ ми́ во вертогра́дъ зе́лiй.
И рече́ навуѳе́й ко Ахаа́ву: да не бу́детъ мнѣ́ от­ Го́спода Бо́га мо­его́ да́ти наслѣ́дiе оте́цъ мо­и́хъ тебѣ́.
И прiи́де Ахаа́въ въ до́мъ сво́й смуще́нъ и оскорбле́нъ о словеси́, е́же глаго́ла къ нему́ навуѳе́й Иезраили́тянинъ, и рече́: не да́мъ тебѣ́ наслѣ́дiя оте́цъ мо­и́хъ. И бы́сть ду́хъ Ахаа́вль смуще́нъ, и у́спе на одрѣ́ сво­е́мъ и покры́ лице́ свое́ и не яде́ хлѣ́ба.
И вни́де Иезаве́ль жена́ его́ къ нему́ и рече́ къ нему́: что́ ду́хъ тво́й е́сть смуще́нъ, и не я́си ты́ хлѣ́ба?
И рече́ къ не́й [ахаа́въ]: я́ко глаго́лахъ навуѳе́ю Иезраили́тянину глаго́ля: да́ждь ми́ виногра́дъ тво́й за сребро́: и а́ще хо́щеши, да́мъ ти́ виногра́дъ и́нъ вмѣ́сто его́: и рече́: не да́мъ ти́ наслѣ́дiя оте́цъ мо­и́хъ.
И рече́ къ нему́ Иезаве́ль жена́ его́: ты́ ли ны́нѣ твори́ши та́ко, царю́ Изра́илевъ? воста́ни и я́ждь хлѣ́бъ и молча́ бу́ди, а́зъ же да́мъ ти́ виногра́дъ навуѳе́а Иезраили́тянина.
И написа́ кни́гу на и́мя Ахаа́вле, и запеча́та ю́ печа́тiю его́, и посла́ кни́гу къ старѣ́йшинамъ и свобо́днымъ живу́щымъ съ навуѳе́емъ.
И пи́сано бя́ше въ кни́зѣ та́ко: пости́теся посто́мъ и посади́те навуѳе́а и въ нача́лѣ люді́й:
и посади́те два́ му́жа сы́ны законопресту́пныхъ проти́ву ему́, и да засвидѣ́тел­ст­вуютъ о не́мъ, глаго́люще, я́ко [не] благослови́ Бо́га и царя́: и да изведу́тъ его́ и побiю́тъ ка́менiемъ, и да у́мретъ.
И сотвори́ша та́ко му́жiе гра́да его́ старѣ́йшiи и свобо́днiи живу́щiи во гра́дѣ его́, я́коже посла́ къ ни́мъ Иезаве́ль, и я́коже пи́сано бя́ше въ кни́гахъ, я́же посла́ къ ни́мъ:
и нареко́ша по́стъ, и посади́ша навуѳе́а въ нача́лѣ люді́й,
и прiидо́ста два́ му́жа сы́нове законопресту́пныхъ и сѣдо́ста проти́ву его́, и засвидѣ́тел­ст­воваша на него́ му́жiе от­сту́пницы навуѳе́овы предъ людьми́, глаго́люще: се́й [не] благослови́ Бо́га и царя́. И изведо́ша его́ во́нъ изъ гра́да и поби́ша его́ ка́менiемъ, и у́мре.
И посла́ша ко Иезаве́ли, глаго́люще: ка́менiемъ побiе́нъ бы́сть навуѳе́й и у́мре.
И бы́сть егда́ услы́ша Иезаве́ль глаго́лющихъ, я́ко побiе́нъ навуѳе́й и у́мре, и рече́ Иезаве́ль ко Ахаа́ву: воста́ни, наслѣ́дуй виногра́дъ навуѳе́а Иезраили́тянина, и́же не взя́ у тебе́ сребра́, и уже́ нѣ́сть навуѳе́й жи́въ, но у́мре.
И бы́сть егда́ услы́ша Ахаа́въ, я́ко убiе́нъ бы́сть навуѳе́й Иезраили́тянинъ, и раздра́ ри́зы своя́ и облече́ся во вре́тище. И бы́сть по си́хъ, и воста́ и сни́де Ахаа́въ въ виногра́дъ навуѳе́а Иезраили́тянина наслѣ́дити его́.
И рече́ Госпо́дь ко илiи́ Ѳесви́тянину, глаго́ля:
воста́ни и сни́ди на срѣ́тенiе Ахаа́ву царю́ Изра́илеву, и́же въ самарі́и, се́ бо, се́й въ виногра́дѣ навуѳе́евѣ, я́ко сни́де та́мо наслѣ́дити его́:
и рече́ши ему́, глаго́ля: си́це глаго́летъ Госпо́дь: поне́же ты́ уби́лъ еси́ [навуѳе́а] и прiя́лъ еси́ въ наслѣ́дiе [виногра́дъ его́], сего́ ра́ди та́ко глаго́летъ Госпо́дь: на мѣ́стѣ, идѣ́же полиза́ша свинiи́ и пси́ кро́вь его́, та́мо поли́жутъ и кро́вь твою́, и блудни́цы измы́ют­ся въ кро́ви тво­е́й.
И рече́ Ахаа́въ ко илiи́: обрѣ́лъ ли еси́ мя́, вра́же мо́й? И рече́ илiа́: обрѣто́хъ: поне́же ты́ всу́е про́данъ еси́ сотвори́ти лука́вое предъ Го́сподемъ, во е́же разгнѣ́вати его́:
си́це глаго́летъ Госпо́дь: се́, а́зъ наведу́ на тя́ зла́я и попалю́ за́дняя твоя́, и искореню́ Ахаа́вля моча́щагося къ стѣнѣ́, и содержи́мыя и оста́в­шихся во Изра́или:
и преда́мъ до́мъ тво́й я́коже до́мъ иеровоа́ма сы́на нава́това, и я́коже до́мъ Ваа́сы сы́на Ахі́ина, о прогнѣ́ванiихъ, и́миже прогнѣ́валъ мя́ еси́, и грѣ́шити сотвори́лъ еси́ Изра́иля.
И ко Иезаве́ли рече́ Госпо́дь, глаго́ля: пси́ снѣдя́тъ ю́ въ предгра́дiи Иезрае́ля:
уме́ршаго Ахаа́вля во гра́дѣ снѣдя́тъ пси́, и уме́ршаго его́ на по́ли снѣдя́тъ пти́цы небе́сныя:
и въ суетѣ́ ты́ еси́, Ахаа́ве, и́же про́данъ бы́сть сотвори́ти лука́вое предъ Го́сподемъ, я́ко преврати́ его́ Иезаве́ль жена́ его́.
И омерзи́ся зѣло́, е́же ходи́ти вслѣ́дъ ме́рзостей, я́же сотвори́ Аморре́й, его́же истреби́ Госпо́дь от­ лица́ сыно́въ Изра́илевыхъ.
И бы́сть егда́ услы́ша Ахаа́въ словеса́ сiя́, умили́ся от­ лица́ Госпо́дня, и идя́ше пла́чася, и раздра́ ри́зы своя́, и препоя́сася вре́тищемъ по тѣ́лу сво­ему́ и пости́ся: и бѣ́ облече́нъ во вре́тище от­ дне́, въ о́ньже уби́ навуѳе́а Иезраили́тянина, и хожда́­ше ско́рбенъ.
И бы́сть глаго́лъ Госпо́день руко́ю раба́ его́ илiи́ о Ахаа́вѣ,
и рече́ Госпо́дь: ви́дѣлъ ли еси́, я́ко умили́ся Ахаа́въ от­ лица́ мо­его́? сего́ ра́ди не наведу́ зла́ во дне́хъ его́: но во дне́хъ сы́на его́ наведу́ зло́ на до́мъ его́.
Латинский (Nova Vulgata)
Postea autem factum est hoc. Vinea erat Naboth Iez rahelitae, quae erat in Iezrahel iuxta palatium Achab regis Samariae.
Locutus est ergo Achab ad Naboth dicens: «Da mihi vineam tuam, ut faciam mihi hortum holerum, quia vicina est et prope domum meam. Daboque tibi pro ea vineam meliorem aut, si tibi commodius putas, argenti pretium quanto digna est».
Cui respondit Naboth: «Propitius mihi sit Dominus, ne dem hereditatem patrum meorum tibi».
Venit ergo Achab in domum suam tristis et indignans super verbo, quod locutus fuerat ad eum Naboth Iezrahelites dicens: «Non dabo tibi hereditatem patrum meorum». Et proiciens se in lectulum suum avertit faciem ad parietem et non comedit panem.
Ingressa est autem ad eum Iezabel uxor sua dixitque ei: «Quid est hoc, unde anima tua contristata est? Et quare non comedis panem?».
Qui respondit ei: «Quia locutus sum Naboth Iezrahelitae et dixi ei: Da mihi vineam tuam, accepta pecunia; aut, si tibi placet, dabo tibi vineam pro ea. Et ille ait: "Non dabo tibi vineam meam"».
Dixit ergo ad eum Iezabel uxor eius: «Grandis auctoritatis es et bene regis regnum Israel! Surge et comede panem et aequo esto animo; ego dabo tibi vineam Naboth Iezrahelitae».
Scripsit itaque litteras ex nomine Achab et signavit eas anulo eius et misit ad maiores natu et ad optimates, qui erant in civitate eius et habitabant cum Naboth.
Litterarum autem haec erat sententia: «Praedicate ieiunium et sedere facite Naboth in capite populi
et submittite duos viros filios Belial contra eum, et testimonium dicant: "Maledixisti Deum et regem"; et educite eum et lapidate, sicque moriatur».
Fecerunt ergo cives eius maiores natu et optimates, qui habitabant cum eo in urbe, sicut praeceperat eis Iezabel et sicut scriptum erat in litteris, quas miserat ad eos.
Praedicaverunt ieiunium et sedere fecerunt Naboth in capite populi;
et ingressi duo viri filii Belial sederunt contra eum et illi, ut viri diabolici, dixerunt contra eum testimonium coram multitudine: «Maledixit Naboth Deum et regem». Quam ob rem eduxerunt eum extra civitatem et lapidibus interfecerunt;
miseruntque ad Iezabel dicentes: «Lapidatus est Naboth et mortuus est».
Factum est autem cum audisset Iezabel lapidatum Naboth et mortuum, locuta est ad Achab: «Surge, posside vineam Naboth Iezrahelitae, qui noluit tibi acquiescere et dare eam, accepta pecunia; non enim vivit Naboth, sed mortuus est».
Quod cum audisset Achab, mortuum videlicet Naboth, surrexit et descendebat in vineam Naboth Iezrahelitae, ut possideret eam.
Factus est igitur sermo Domini ad Eliam Thesbiten dicens:
«Surge et descende in occursum Achab regis Israel, qui est in Samaria; ecce est in vinea Naboth, ad quam descendit, ut possideat eam.
Et loqueris ad eum dicens: Haec dicit Dominus: Occidisti, insuper et possedisti! Et post haec addes: Haec dicit Dominus: In loco, in quo linxerunt canes sanguinem Naboth, lambent tuum quoque sanguinem».
Et ait Achab ad Eliam: «Num invenisti me, inimice mi?». Qui dixit: «Inveni, eo quod venumdatus sis, ut faceres malum in conspectu Domini.
Ecce ego inducam super te malum et demetam posteriora tua et interficiam de Achab quidquid masculini sexus sive impuberem sive puberem in Israel.
Et dabo domum tuam sicut domum Ieroboam filii Nabat et sicut domum Baasa filii Ahia, quia egisti, ut me ad iracundiam provocares, et peccare fecisti Israel.
Sed et de Iezabel locutus est Dominus dicens: Canes comedent Iezabel in agro Iezrahel.
Qui de Achab mortuus fuerit in civitate, comedent eum canes; qui autem mortuus fuerit in agro, comedent eum volucres caeli».
Igitur non fuit alter talis sicut Achab, qui venumdatus est, ut faceret malum in conspectu Domini; concitavit enim eum Iezabel uxor sua,
et abominabilis effectus est, in tantum ut sequeretur idola secundum omnia, quae fecerant Amorraei, quos consumpsit Dominus a facie filiorum Israel.
Itaque cum audisset Achab sermones istos, scidit vestem suam et operuit cilicio carnem suam ieiunavitque et dormivit in sacco et ambulabat demisso capite.
Factus est autem sermo Domini ad Eliam Thesbiten dicens:
Nonne vidisti humiliatum Achab coram me? Quia igitur humiliatus est mei causa, non inducam malum in diebus eius, sed in diebus filii sui inferam malum domui eius».
Таджикский
Ва баъд аз ин ҳодисаҳо чунин воқеъ шуд: Нобӯти изреилӣ дар Изреил дар паҳлуи қасри Аҳъоб, подшоҳи Сомария, токзоре дошт.
Ва Аҳъоб ба Нобӯт сухан ронда, гуфт: «Токзоратро ба ман бидеҳ, то ки полизе барои ман бишавад, зеро ки он дар паҳлуи хонаи ман аст; ва ман дар ивази он ба ту токзори аз он хубтаре хоҳам дод, ё агар дар назарат писанд ояд, ба қадри арзиши он ба ту нуқра хоҳам дод».
Вале Нобӯт ба Аҳъоб гуфт: «Ҳошо аз тарси Парвардигор, ки ман мероси падаронамро ба ту бидиҳам».
Ва Аҳъоб аз сухане ки Нобӯти изреилӣ ба ӯ гуфт, ғамгин ва парешонҳол гардида, ба хонаи худ омад, зеро ки вай гуфт: «Мероси падаронамро ба ту нахоҳам дод». Ва ӯ бар бистари худ хобида, рӯи худро гардонид, ва хӯроке нахӯрд.
Ва занаш Изобал назди ӯ омада, ба ӯ гуфт: «Чаро рӯҳи ту парешонҳол шудааст, ва хӯроке намехӯрӣ?»
Ва ӯ ба вай гуфт: «Вақте ки ман ба Нобӯти изреилӣ сухан ронда гуфтам: ́Токзоратро ба ман ба нуқра бидеҳ, ё агар хоҳӣ, дар ивази он токзори дигаре ба ту хоҳам дод́, вай гуфт: ́Токзори худро ба ту нахоҳам дод́».
Ва занаш Изобал ба ӯ гуфт: «Оё ту алҳол бар Исроил чунин подшоҳӣ мекунӣ? Бархез ва хӯрок бихӯр, ва бигзор дили ту хуш бошад: ман токзори Нобӯти изреилиро ба ту хоҳам дод».
Вай номаҳо аз номи Аҳъоб навишта, бар онҳо мӯҳри ӯро гузошт, ва номаҳоро ба пирон ва асилзодагоне ки бо Нобӯт дар шаҳраш сокин буданд, фиристод.
Ва дар номаҳо вай чунин навишта буд: «Рӯзадорӣ эълон намоед ва Нобӯтро дар сари қавм биншонед;
Ва ду шахси нобакорро дар рӯ ба рӯи ӯ биншонед, то ки онҳо гувоҳӣ дода, бигӯянд: ́Ту дар ҳаққи Худо ва подшоҳ куфр гуфтӣ́; ва ӯро берун бароварда, сангсор кунед, то ки бимирад».
Ва аҳли шаҳри ӯ, яъне пирон ва асилзодагоне ки дар шаҳраш сокин буданд, мувофиқи амре ки Изобал ба онҳо фиристода буд, амал карданд, ончунон ки дар номаҳои ба онҳо фиристодаи вай навишта шуда буд:
Рӯзадорӣ эълон карданд, ва Нобӯтро дар сари қавм нишонданд;
Ва ду шахси нобакор омада, дар рӯ ба рӯи ӯ нишастанд, ва ин шахсони нобакор пеши қавм ба зидди Нобӯт гувоҳӣ дода, гуфтанд: «Нобӯт дар ҳаққи Худо ва подшоҳ куфр гуфт». Ва ӯро аз шаҳр берун бароварда, сангсор карданд, ва ӯ мурд.
Ва назди Изобал фиристода, гуфтанд: «Нобӯт сангсор шуда, мурд».
Ва чун Изобал шунид, ки Нобӯт сангсор шуда мурдааст, Изобал ба Аҳъоб гуфт: «Бархез ва токзори Нобӯти изреилиро, ки нахост ба ту ба нуқра бидиҳад, соҳибӣ намо, зеро ки ӯ зинда нест, балки мурдааст».
Ва чун Аҳъоб шунид, ки Нобӯт мурдааст, Аҳъоб бархост, то ки назди токзори Нобӯти изреилӣ фуруд омада, онро соҳибӣ намояд.
Ва сухани Парвардигор бар Илёси тишбӣ нозил шуда, гуфт:
«Бархез ва ба пешвози Аҳъоб, подшоҳи Исроил, ки дар Сомария аст, фуруд ой; инак, ӯ дар токзори Нобӯт мебошад, ки ба он ҷо фуруд омадааст, то ки онро соҳибӣ намояд;
Ва ба ӯ сухан ронда, бигӯй: ́Парвардигор чунин мегӯяд: ҳам куштӣ ва ҳам соҳибӣ мекунӣ?́ Ва боз ба ӯ сухан ронда, бигӯй: ́Парвардигор чунин мегӯяд: дар ҳамон ҷое ки сагон хуни Нобӯтро лесиданд, сагон хуни туро низ хоҳанд лесид́».
Ва Аҳъоб ба Илёс гуфт: «Оё маро ёфтӣ, эй душмани ман?» Ва ӯ гуфт: «Оре, ёфтам, чунки ту худро фурӯхтаӣ, то он чиро, ки дар назари Парвардигор бад аст, ба амал оварӣ.
Инак, Ман бар ту фалокате оварда, туро тамоман барҳам хоҳам дод, ва аз Аҳъоб ҳар наринаро, хоҳ бандӣ ва хоҳ озод дар Исроил бошад, нобуд хоҳам кард.
Ва хонадони туро мисли хонадони Ёробъом писари Набот ва мисли хонадони Баъшо писари Аҳиё хоҳам кард, барои он ки ту Маро ба ғазаб овардаӣ ва Исроилро гирифтори гуноҳ гардонидаӣ.
Ва дар бораи Изобал низ Парвардигор сухан ронда, гуфт: ́Сагон Изобалро назди ҳисори Изреил хоҳанд хӯрд́.
Ҳар киро, ки аз Аҳъоб дар шаҳр бимирад, сагон хоҳанд хӯрд, ва ҳар киро, ки дар саҳро бимирад, мурғони ҳаво хоҳанд хӯрд».
Ҳанӯз касе мисли Аҳъоб набуд, ки ӯ худро фурӯхт, то он чиро, ки дар назари Парвардигор бад аст, ба амал оварад, ки ба ин амал ӯро занаш Изобал барангехт.
Ва ӯ рафтори бағоят зиште карда, бутҳоро пайравӣ намуд, ончунон ки амӯриён амал мекарданд, ки онҳоро Парвардигор аз пеши банӣ Исроил бадар ронда буд.
Ва ҳангоме ки Аҳъоб ин суханонро шунид, либосҳояшро дарронид, ва палосе дар бар кард, ва рӯза дошт, ва дар палос мехобид, ва ғамгинона роҳ мерафт.
Ва сухани Парвардигор бар Илёси тишбӣ нозил шуда, гуфт:
«Оё Аҳъобро мебинӣ, чӣ гуна ба ҳузури Ман гардан фуровардааст? Азбаски ӯ ба ҳузури Ман гардан фуровардааст, он фалокатро дар айёми ӯ нахоҳам овард, балки дар айёми писараш он фалокатро бар хонадони ӯ хоҳам овард».

1 Ахав возжелал виноградника Навуфея подле дворца в Изрееле; 5 Иезавель с помощью ложных свидетелей добивается смерти Навуфея; 17 Господь посылает Илию, чтобы объявить Ахаву и Иезавели суд Божий над ними и их домом за все их злодеяния; 27 Ахав раскаялся и помилован.
И было после сих происшествий: у Навуфея Изреелитянина в Изреели был виноградник подле дворца Ахава, царя Самарийского.
И сказал Ахав Навуфею, говоря: отдай мне свой виноградник; из него будет у меня овощной сад, ибо он близко к моему дому; а вместо него я дам тебе виноградник лучше этого, или, если угодно тебе, дам тебе серебра, сколько он стоит.
Но Навуфей сказал Ахаву: сохрани меня Господь, чтоб я отдал тебе наследство отцов моих!
И пришел Ахав домой встревоженный и огорченный тем словом, которое сказал ему Навуфей Изреелитянин, говоря: не отдам тебе наследства отцов моих. И [в смущенном духе] лег на постель свою, и отворотил лице свое, и хлеба не ел.
И вошла к нему жена его Иезавель и сказала ему: отчего встревожен дух твой, что ты и хлеба не ешь?
Он сказал ей: когда я стал говорить Навуфею Изреелитянину и сказал ему: «отдай мне виноградник твой за серебро, или, если хочешь, я дам тебе другой виноградник вместо него», тогда он сказал: «не отдам тебе виноградника моего, [наследства отцов моих]».
И сказала ему Иезавель, жена его: что за царство было бы в Израиле, если бы ты так поступал? встань, ешь хлеб и будь спокоен; я доставлю тебе виноградник Навуфея Изреелитянина.
И написала она от имени Ахава письма, и запечатала их его печатью, и послала эти письма к старейшинам и знатным в его городе, живущим с Навуфеем.
В письмах она писала так: объявите пост и посадите Навуфея на первое место в народе;
и против него посадите двух негодных людей, которые свидетельствовали бы на него и сказали: «ты хулил Бога и царя»; и потом выведите его, и побейте его камнями, чтоб он умер.
И сделали мужи города его, старейшины и знатные, жившие в городе его, как приказала им Иезавель, так, как писано в письмах, которые она послала к ним.
Объявили пост и посадили Навуфея во главе народа;
и выступили два негодных человека и сели против него, и свидетельствовали на него эти недобрые люди пред народом, и говорили: Навуфей хулил Бога и царя. И вывели его за город, и побили его камнями, и он умер.
И послали к Иезавели сказать: Навуфей побит камнями и умер.
Услышав, что Навуфей побит камнями и умер, Иезавель сказала Ахаву: встань, возьми во владение виноградник Навуфея Изреелитянина, который не хотел отдать тебе за серебро; ибо Навуфея нет в живых, он умер.
Когда услышал Ахав, что Навуфей [Изреелитянин] был убит, [разодрал одежды свои и надел на себя вретище, а потом] встал Ахав, чтобы пойти в виноградник Навуфея Изреелитянина и взять его во владение.
И было слово Господне к Илии Фесвитянину:
встань, пойди навстречу Ахаву, царю Израильскому, который в Самарии, вот, он теперь в винограднике Навуфея, куда пришел, чтобы взять его во владение;
и скажи ему: «так говорит Господь: ты убил, и еще вступаешь в наследство?» и скажи ему: «так говорит Господь: на том месте, где псы лизали кровь Навуфея, псы будут лизать и твою кровь».
И сказал Ахав Илии: нашел ты меня, враг мой! Он сказал: нашел, ибо ты предался тому, чтобы делать неугодное пред очами Господа [и раздражать Его].
[Так говорит Господь:] вот, Я наведу на тебя беды и вымету за тобою и истреблю у Ахава мочащегося к стене и заключенного и оставшегося в Израиле.
И поступлю с домом твоим так, как поступил Я с домом Иеровоама, сына Наватова, и с домом Ваасы, сына Ахиина, за оскорбление, которым ты раздражил Меня и ввел Израиля в грех.
Также и о Иезавели сказал Господь: псы съедят Иезавель за стеною Изрееля.
Кто умрет у Ахава в городе, того съедят псы, а кто умрет на поле, того расклюют птицы небесные;
не было еще такого, как Ахав, который предался бы тому, чтобы делать неугодное пред очами Господа, к чему подущала его жена его Иезавель;
он поступал весьма гнусно, последуя идолам, как делали Аморреи, которых Господь прогнал от лица сынов Израилевых.
Выслушав все слова сии, Ахав [умилился пред Господом, ходил и плакал,] разодрал одежды свои, и возложил на тело свое вретище, и постился, и спал во вретище, и ходил печально.
И было слово Господне к Илии Фесвитянину [об Ахаве], и сказал Господь:
видишь, как смирился предо Мною Ахав? За то, что он смирился предо Мною, Я не наведу бед в его дни; во дни сына его наведу беды на дом его.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible