Ветхий Завет:
Быт.
Исх.
Лев.
Числ.
Втор.
Нав.
Суд.
Руфь
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Ездр.
Неем.
2Ездр.
Тов.
Иудифь
Эсф.
Иов.
Пс.
Притч.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плач.
Посл.Иер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоиль.
Ам.
Авд.
Иона
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Агг.
Зах.
Мал.
1Макк.
2Макк.
3Макк.
3Ездр.
Новый Завет: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Новый Завет: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
1:14
см.:
Еф.4:25;
Еф.4:31;
Иов.11:14;
Иов.22:23;
Иов.8:2;
Мф.7:1-7:3;
Нав.22:12-22:20;
Притч.4:24;
Притч.6:9;
Пс.62:3;
1:15
см.:
Иов.30:16;
Плч.2:19;
Притч.15:1;
Притч.25:15;
Пс.142:2-142:3;
Пс.143:6;
Пс.41:5;
Пс.42:4;
Пс.62:8;
1:26
см.:
1Цар.17:55;
1Цар.20:3;
4Цар.2:2;
4Цар.2:4;
4Цар.2:6;
4Цар.4:30;
2Цар.11:11;
2Цар.14:19;
Быт.42:15;
Церковнославянский (рус)
И бы́сть человѣ́къ от Армаѳе́мъ Сифы́, от горы́ Ефре́мли, и и́мя ему́ Елкана́ сы́нъ Иеремiи́ль, сы́на Илі́ина, сы́на Ѳоке́ля въ Наси́вѣ от Армаѳе́ма от горы́ Ефре́мли:
и сему́ двѣ́ жены́ [бы́ша]: и́мя еди́нѣй Анна и и́мя вторѣ́й Фенна́на: и бя́ху Фенна́нѣ дѣ́ти, Аннѣ же не бя́ше отроча́те.
И восхожда́ше человѣ́къ от дне́ до дне́ изъ гра́да своего́ Армаѳе́ма покланя́тися и жре́ти Го́споду Бо́гу Савао́ѳу въ Сило́мъ. И та́мо бѣ́ Илі́й и два́ сы́на его́ Офни́ и Финее́съ, жерцы́ Госпо́дни.
И бы́сть де́нь, и пожре́ Елкана́ и даде́ Фенна́нѣ женѣ́ свое́й и сыно́мъ ея́ и дще́ремъ ея́ ча́сти:
Аннѣ же даде́ ча́сть еди́ну, я́ко не бѣ́ е́й ча́да, оба́че Анну любля́ше Елкана́ па́че Фенна́ны. И Госпо́дь затвори́ ложесна́ ея́:
зане́же не даде́ е́й Госпо́дь ча́да по ско́рби ея́ и по сѣ́тованiю оскорбле́нiя ея́, и сѣ́товаше сего́ ра́ди, я́ко затвори́ Госпо́дь утро́бу ея́ не да́ти е́й ча́да.
Та́ко творя́ше от го́да до го́да, внегда́ приходи́ти е́й въ до́мъ Госпо́день: [укоря́ше ея́ та́ко,] и сѣ́товаше, и пла́каше, и не ядя́ше.
И рече́ е́й Елкана́ му́жъ ея́: Анна. И рече́ ему́: се́, а́зъ, го́споди. И рече́ е́й: что́ ти е́сть, я́ко пла́чешися? и почто́ не я́си? и почто́ бiе́ши се́рдце твое́? нѣ́смь ли а́зъ тебѣ́ добрѣ́е па́че десяти́ ча́дъ?
И воста́вши Анна по яде́нiи и́хъ въ Сило́мѣ, и ста́ предъ Го́сподемъ. Илі́й же жре́цъ сѣдя́ше на престо́лѣ, при пра́зѣ две́ри хра́ма Госпо́дня.
И та́ умиле́нна душе́ю, и помоли́ся Го́споду и пла́чущи пропла́ка,
и обѣща́ обѣ́тъ Го́споду, глаго́лющи: Адонаи́ Го́споди Елои́ Савао́ѳъ, а́ще призира́я при́зриши на смире́нiе рабы́ твоея́ и помяне́ши мя́, и да́си рабѣ́ твое́й сѣ́мя му́жеско, то́ да́мъ е́ предъ тобо́ю въ да́ръ до дне́ сме́рти его́: и вина́ и пiя́нственнаго не испiе́тъ, и желѣ́зо не взы́детъ на главу́ его́.
И бы́сть егда́ умно́жи моля́щися предъ Го́сподемъ, Илі́й же жре́цъ смотря́ше на уста́ ея́.
И та́ глаго́лаше въ се́рдцы свое́мъ, то́кмо устнѣ́ ея́ двиза́стѣся, а гла́съ ея́ не слы́шашеся: и мня́ше ю́ Илі́й пiя́ну су́щу.
И рече́ е́й Илі́й: доко́лѣ пiя́на бу́деши? отими́ вино́ твое́ и иди́ от мѣ́ста Госпо́дня.
И отвѣща́ Анна и рече́: ни́, го́споди: жена́ въ же́стокъ де́нь а́зъ е́смь, вина́ и пiя́нства не пи́хъ, но излива́ю предъ Го́сподемъ ду́шу мою́:
не да́ждь рабы́ твоея́ во дще́рь поги́бели, я́ко от мно́жества глумле́нiя моего́ и от мно́жества сѣ́тованiя моего́ иста́яхъ да́же досе́лѣ.
И отвѣща́ Илі́й и рече́ къ не́й: иди́ съ ми́ромъ, Бо́гъ Изра́илевъ да да́стъ ти́ все́ проше́нiе твое́, е́же проси́ла еси́ от него́.
И рече́ Анна: обрѣ́те раба́ твоя́ благода́ть предъ очи́ма твои́ма. И и́де жена́ въ пу́ть сво́й, и вни́де во оби́тель свою́, и яде́ съ му́жемъ свои́мъ и пи́, и лице́ ея́ не испаде́ ктому́.
И у́треневаша зау́тра, и поклони́шася Го́споду, и идо́ша путе́мъ свои́мъ. И вни́де Елкана́ въ до́мъ сво́й во Армаѳе́мъ и позна́ Елкана́ жену́ свою́ Анну: и помяне́ ю́ Госпо́дь, и зача́тъ.
И бы́сть во вре́мя дні́й, и роди́ Анна сы́на и нарече́ и́мя ему́ Самуи́лъ: и рече́: я́ко от Го́спода Бо́га Савао́ѳа испроси́хъ его́.
И взы́де человѣ́къ Елкана́ и ве́сь до́мъ его́ въ Сило́мъ пожре́ти же́ртву дні́й и обѣ́ты своя́ и вся́ десяти́ны земли́ своея́.
А́нна же не взы́де съ ни́мъ, я́ко рече́ му́жеви своему́: до́ндеже взы́детъ отроча́, и а́ще отдою́ е́, тогда́ яви́тся лицу́ Госпо́дню и пребу́детъ та́мо до вѣ́ка.
И рече́ е́й Елкана́ му́жъ ея́: твори́ благо́е предъ очи́ма твои́ма, сѣди́ до́ндеже отдои́ши е́: но да утверди́тъ Госпо́дь [сло́во твое́], изше́дшее изъ у́стъ твои́хъ. И сѣ́де жена́, и млеко́мъ пита́ше сы́на своего́, до́ндеже отдои́ его́.
И взы́де съ ни́мъ въ Сило́мъ, егда́ отдои́ его́, съ телце́мъ трилѣ́тнымъ и съ хлѣ́бы и со е́фи муки́ пшени́чны и мѣ́хомъ вина́: и внидо́ша въ до́мъ Госпо́день въ Сило́мъ, и отроча́ съ ни́ми.
И приведо́ша е́ предъ Го́спода: и закла́ оте́цъ его́ же́ртву, ю́же творя́ше от дні́й на дни́ Го́сподеви: и приведо́ша отроча́, и закла́ телца́. И приведе́ Анна ма́ти отроча́ ко Илі́ю
И рече́: во мнѣ́, Го́споди, да живе́тъ душа́ твоя́, господи́не мо́й, а́зъ жена́ стоя́вшая предъ тобо́ю, о се́мъ помоли́тися Го́споду:
О отроча́ти се́мъ моли́хся, и даде́ ми Госпо́дь проше́нiе мое́, е́же проси́хъ у него́:
И а́зъ отдаю́ е́ Го́сподеви во вся́ дни́ живота́ его́ на служе́нiе Го́сподеви. И поклони́ся та́мо Го́сподеви.
Синодальный
Был один человек из Рамафаим-Цофима, с горы Ефремовой, имя ему Елкана, сын Иерохама, сына Илия, сына Тоху, сына Цуфа, – Ефрафянин;
у него были две жены: имя одной Анна, а имя другой Феннана; у Феннаны были дети, у Анны же не было детей.
И ходил этот человек из города своего в положенные дни поклоняться и приносить жертву Господу Саваофу в Силом; там были [Илий и] два сына его, Офни и Финеес, священниками Господа.
В тот день, когда Елкана приносил жертву, давал Феннане, жене своей, и всем сыновьям ее и дочерям ее части;
Анне же давал часть особую, [так как у нее не было детей], ибо любил Анну [более, нежели Феннану], хотя Господь заключил чрево ее.
Соперница ее сильно огорчала ее, побуждая ее к ропоту на то, что Господь заключил чрево ее.
Так бывало каждый год, когда ходила она в дом Господень; та огорчала ее, а эта плакала [и сетовала] и не ела.
И сказал ей Елкана, муж ее: Анна! [Она отвечала ему: вот я. И сказал ей:] что ты плачешь и почему не ешь, и отчего скорбит сердце твое? не лучше ли я для тебя десяти сыновей?
И встала Анна после того, как они ели и пили в Силоме, [и стала пред Господом]. Илий же священник сидел тогда на седалище у входа в храм Господень.
И была она в скорби души, и молилась Господу, и горько плакала,
и дала обет, говоря: Господи [Всемогущий Боже] Саваоф! если Ты призришь на скорбь рабы Твоей и вспомнишь обо мне, и не забудешь рабы Твоей и дашь рабе Твоей дитя мужеского пола, то я отдам его Господу [в дар] на все дни жизни его, [и вина и сикера не будет он пить,] и бритва не коснется головы его.
Между тем как она долго молилась пред Господом, Илий смотрел на уста ее;
и как Анна говорила в сердце своем, а уста ее только двигались, и не было слышно голоса ее, то Илий счел ее пьяною.
И сказал ей Илий: доколе ты будешь пьяною? вытрезвись от вина твоего [и иди от лица Господня].
И отвечала Анна, и сказала: нет, господин мой; я – жена, скорбящая духом, вина и сикера я не пила, но изливаю душу мою пред Господом;
не считай рабы твоей негодною женщиною, ибо от великой печали моей и от скорби моей я говорила доселе.
И отвечал Илий и сказал: иди с миром, и Бог Израилев исполнит прошение твое, чего ты просила у Него.
Она же сказала: да найдет раба твоя милость в очах твоих! И пошла она в путь свой, и ела, и лице ее не было уже печально, как прежде.
И встали они поутру, и поклонились пред Господом, и возвратились, и пришли в дом свой в Раму. И познал Елкана Анну, жену свою, и вспомнил о ней Господь.
Чрез несколько времени зачала Анна и родила сына и дала ему имя: Самуил, ибо, [говорила она], от Господа [Бога Саваофа] я испросила его.
И пошел муж ее Елкана и все семейство его [в Силом] совершить годичную жертву Господу и обеты свои [и все десятины от земли своей].
Анна же не пошла [с ним], сказав мужу своему: когда младенец отнят будет от груди и подрастет, тогда я отведу его, и он явится пред Господом и останется там навсегда.
И сказал ей Елкана, муж ее: делай, что тебе угодно; оставайся, доколе не вскормишь его грудью; только да утвердит Господь слово, [вышедшее из уст твоих]. И осталась жена его, и кормила грудью сына своего, доколе не вскормила.
Когда же вскормила его, пошла с ним в Силом, взяв три тельца [и хлебы] и одну ефу муки и мех вина, и пришла в дом Господа в Силом, [и отрок с ними]; отрок же был еще дитя.
[И привели его пред лице Господа; и принес отец его жертву, какую в установленные дни приносил Господу. И привели отрока] и закололи тельца; и привела отрока [Анна мать] к Илию
и сказала: о, господин мой! да живет душа твоя, господин мой! я – та самая женщина, которая здесь при тебе стояла и молилась Господу;
о сем дитяти молилась я, и исполнил мне Господь прошение мое, чего я просила у Него;
и я отдаю его Господу на все дни жизни его, служить Господу. И поклонилась там Господу.
Сербский
Беше један човек из Раматајим-Софима, из горе Јефремове, коме име беше Елкана син Јероама, сина Елива, сина Това, сина Суфовог, Ефраћанин.
И имаше две жене, једној беше име Ана а другој Фенина; и Фенина имаше деце, а Ана немаше деце.
И иђаше тај човек сваке године из свог града да се поклони и принесе жртву Господу над војскама у Силом; а онде беху два сина Илијева, Офније и Финес, свештеници Господњи.
И један дан кад Елкана принесе жртву, даде Фенини жени својој и свим синовима њеним и кћерима њеним по део;
Ани пак даде два дела, јер љубљаше Ану, а њој Господ беше затворио материцу.
И противница је њена врло цвељаше пркосећи јој што јој Господ беше затворио материцу.
Тако чињаше Елкана сваке године, и Ана хођаше у дом Господњи, а она је цвељаше, те плакаше и не јеђаше.
А Елкана муж њен рече јој једном: Ана, зашто плачеш? И зашто не једеш? И зашто је срце твоје невесело? Нисам ли ти ја бољи него десет синова?
А Ана уста, пошто једоше и пише у Силому; а Илије свештеник сеђаше на столици, на прагу дома Господњег.
И она, тужна у срцу помоли се Господу плачући много.
И заветова се говорећи: Господе над војскама! Ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће прећи преко главе његове.
И кад се она дуго мољаше пред Господом, Илије мотраше на уста њена.
Али Ана говораше у срцу свом, уста јој се само мицаху а глас јој се не чујаше; стога Илије помисли да је пијана.
Па јој рече Илије: Докле ћеш бити пијана? Отрезни се од вина свог.
Али Ана одговори и рече: Нисам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нисам пила вина ни силовитог пића; него изливам душу своју пред Господом.
Немој једначити слушкиње своје с неваљалом женом; јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад.
Тада одговори Илије и рече: Иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу, за шта си Га молила.
А она рече: Нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом! Тада отиде жена својим путем, и једе, и лице јој не беше више као пре.
И сутрадан уранише, и поклонише се Господу, и вратише се и дођоше кући својој у Рамат. И Елкана позна Ану жену своју, и Господ се опомену ње.
И кад би време, пошто Ана затрудне, роди сина и наде му име Самуило, јер, рече, испросих га у Господа.
Потом пође онај човек Елкана са свим домом својим да принесе Господу годишњу жртву и завет свој.
Али Ана не пође, јер рече мужу свом: Докле одојим дете, онда ћу га одвести да изађе пред Господа и остане онде до века.
И рече јој Елкана, муж њен: Чини како ти драго; остани докле год не одојиш; само да хоће Господ испунити реч своју. И тако жена оста; и дојаше сина свог докле га не одоји.
А кад га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мех вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дете беше још мало.
И заклаше теле и доведоше дете к Илију.
И она рече: Чуј господару, како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овде код тебе молећи се Господу.
Молих се за ово дете, и испуни ми Господ молбу моју, за шта сам Га молила.
Зато и ја дајем њега Господу, докле је год жив, да је дат Господу. И поклонише се онде Господу.
China (simpl.)
以法莲山地的拉玛琐非有一个以法莲人,名叫以利加拿,是苏弗的玄孙,托户的曾孙,以利户的孙子,耶罗罕的儿子。
他有两个妻,一名哈拿,一名毗尼拿。毗尼拿有儿女,哈拿没有儿女。
这人每年从本城上到示罗,敬拜祭祀万军之耶和华。在那里有以利的两个儿子何弗尼,非尼哈当耶和华的祭司。
以利加拿每逢献祭的日子,将祭肉分给他的妻毗尼拿和毗尼拿所生的儿女。
给哈拿的却是双分,因为他爱哈拿。无奈耶和华不使哈拿生育。
毗尼拿见耶和华不使哈拿生育,就作她的对头,大大激动她,要使她生气。
每年上到耶和华殿的时候,以利加拿都以双分给哈拿。毗尼拿仍是激动她,以致她哭泣不吃饭。
她丈夫以利加拿对她说,哈拿阿,你为何哭泣,不吃饭,心里愁闷呢。有我不比十个儿子还好麽。
他们在示罗吃喝完了,哈拿就站起来。祭司以利在耶和华殿的门框旁边,坐在自己的位上。
哈拿心里愁苦,就痛痛哭泣,祈祷耶和华,
许愿说,万军之耶和华阿,你若垂顾婢女的苦情,眷念不忘婢女,赐我一个儿子,我必使他终身归与耶和华,不用剃头刀剃他的头。
哈拿在耶和华面前不住地祈祷,以利定睛看她的嘴。
原来哈拿心中默祷,只动嘴唇,不出声音,因此以利以为她喝醉了。
以利对她说,你要醉到几时呢。你不应该喝酒。
哈拿回答说,主阿,不是这样。我是心里愁苦的妇人,清酒浓酒都没有喝,但在耶和华面前倾心吐意。
不要将婢女看作不正经的女子。我因被人激动,愁苦太多,所以祈求到如今。
以利说,你可以平平安安地回去。愿以色列的神允准你向他所求的。
哈拿说,愿婢女在你眼前蒙恩。于是妇人走去吃饭,面上再不带愁容了。
次日清早,他们起来,在耶和华面前敬拜,就回拉玛。到了家里,以利加拿和妻哈拿同房,耶和华顾念哈拿,
哈拿就怀孕。日期满足,生了一个儿子,给他起名叫撒母耳,说,这是我从耶和华那里求来的。
以利加拿和他全家都上示罗去,要向耶和华献年祭,并还所许的愿。
哈拿却没有上去,对丈夫说,等孩子断了奶,我便带他上去朝见耶和华,使他永远住在那里。
她丈夫以利加拿说,就随你的意行吧。可以等儿子断了奶。但愿耶和华应验他的话。于是妇人在家里乳养儿子,直到断了奶。
既断了奶,就把孩子带上示罗,到了耶和华的殿。又带了三只公牛,一伊法细面,一皮袋酒。那时孩子还小。
宰了一只公牛,就领孩子到以利面前。
妇人说,主阿,我敢在你面前起誓,从前在你这里站着祈求耶和华的那妇人,就是我。
我祈求为要得这孩子。耶和华已将我所求的赐给我了。
所以,我将这孩子归与耶和华,使他终身归与耶和华。于是在那里敬拜耶和华。