И҆ бы́сть человѣ́къ ѿ а҆рмаѳе́мъ сїфы̀, ѿ горы̀ є҆фре́мли, и҆ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ є҆лкана̀ сы́нъ і҆еремїи́ль, сы́на и҆лі́ина, сы́на ѳоке́лѧ въ насі́вѣ ѿ а҆рмаѳе́ма ѿ горы̀ є҆фре́мли:

и҆ семꙋ̀ двѣ̀ жєны̀ (бы́ша): и҆́мѧ є҆ди́нѣй а҆́нна и҆ и҆́мѧ вторѣ́й фенна́на: и҆ бѧ́хꙋ фенна́нѣ дѣ́ти, а҆́ннѣ же не бѧ́ше ѻ҆троча́те.

И҆ восхожда́ше человѣ́къ ѿ днѐ до днѐ и҆з̾ гра́да своегѡ̀ а҆рмаѳе́ма покланѧ́тисѧ и҆ жре́ти гдⷭ҇ꙋ бг҃ꙋ саваѡ́ѳꙋ въ силѡ́мъ. И҆ та́мѡ бѣ̀ и҆лі́й и҆ два̀ сы̑на є҆гѡ̀ ѻ҆фні̀ и҆ фїнее́съ, жерцы̀ гдⷭ҇ни.

И҆ бы́сть де́нь, и҆ пожрѐ є҆лкана̀ и҆ дадѐ фенна́нѣ женѣ̀ свое́й и҆ сынѡ́мъ є҆ѧ̀ и҆ дще́рємъ є҆ѧ̀ ча̑сти:

а҆́ннѣ же дадѐ ча́сть є҆ди́нꙋ, ꙗ҆́кѡ не бѣ̀ є҆́й ча́да, ѻ҆ба́че а҆́ннꙋ люблѧ́ше є҆лкана̀ па́че фенна́ны. И҆ гдⷭ҇ь затворѝ ложесна̀ є҆ѧ̀:

зане́же не дадѐ є҆́й гдⷭ҇ь ча́да по ско́рби є҆ѧ̀ и҆ по сѣ́тованїю ѡ҆скорбле́нїѧ є҆ѧ̀, и҆ сѣ́товаше сегѡ̀ ра́ди, ꙗ҆́кѡ затворѝ гдⷭ҇ь ᲂу҆тро́бꙋ є҆ѧ̀ не да́ти є҆́й ча́да {Въ комплю́т.: и҆ ѡ҆скорблѧ́ше ю҆̀ ненави́стница є҆ѧ̀ ѡ҆скорбле́нїемъ, занѐ ᲂу҆ничижа́ше ю҆̀, ꙗ҆́кѡ заключѝ гдⷭ҇ь ложесна̀ є҆ѧ̀ не да́ти є҆́й ча́да.}.

Та́кѡ творѧ́ше ѿ го́да до го́да, внегда̀ приходи́ти є҆́й въ до́мъ гдⷭ҇ень: (ᲂу҆корѧ́ше є҆ѧ̀ та́кѡ,) и҆ сѣ́товаше, и҆ пла́каше, и҆ не ꙗ҆дѧ́ше.

И҆ речѐ є҆́й є҆лкана̀ мꙋ́жъ є҆ѧ̀: а҆́нна. И҆ речѐ є҆мꙋ̀: сѐ, а҆́зъ, го́споди. И҆ речѐ є҆́й: что́ ти є҆́сть, ꙗ҆́кѡ пла́чешисѧ; и҆ почто̀ не ꙗ҆́си; и҆ почто̀ бїе́ши се́рдце твоѐ; нѣ́смь ли а҆́зъ тебѣ̀ добрѣ́е па́че десѧтѝ ча̑дъ;

И҆ воста́вши а҆́нна по ꙗ҆де́нїи и҆́хъ въ силѡ́мѣ, и҆ ста̀ пред̾ гдⷭ҇емъ. И҆лі́й же жре́цъ сѣдѧ́ше на престо́лѣ, при пра́зѣ две́ри хра́ма гдⷭ҇нѧ.

И҆ та̀ ᲂу҆миле́нна дꙋше́ю, и҆ помоли́сѧ гдⷭ҇ꙋ и҆ пла́чꙋщи пропла́ка,

и҆ ѡ҆бѣща̀ ѡ҆бѣ́тъ гдⷭ҇ꙋ, глаго́лющи: а҆дѡнаі̀ гдⷭ҇и є҆лѡі̀ саваѡ́ѳъ, а҆́ще призира́ѧ при́зриши на смире́нїе рабы̀ твоеѧ̀ и҆ помѧне́ши мѧ̀, и҆ да́си рабѣ̀ твое́й сѣ́мѧ мꙋ́жеско, то̀ да́мъ є҆̀ пред̾ тобо́ю въ да́ръ до днѐ сме́рти є҆гѡ̀: и҆ вїна̀ и҆ пїѧ́нственнагѡ не и҆спїе́тъ, и҆ желѣ́зо не взы́детъ на главꙋ̀ є҆гѡ̀.

И҆ бы́сть є҆гда̀ ᲂу҆мно́жи молѧ́щисѧ пред̾ гдⷭ҇емъ, и҆лі́й же жре́цъ смотрѧ́ше на ᲂу҆ста̀ є҆ѧ̀.

И҆ та̀ глаго́лаше въ се́рдцы свое́мъ, то́кмѡ ᲂу҆стнѣ̀ є҆ѧ̀ двиза́стѣсѧ, а҆ гла́съ є҆ѧ̀ не слы́шашесѧ: и҆ мнѧ́ше ю҆̀ и҆лі́й пїѧ́нꙋ сꙋ́щꙋ.

И҆ речѐ є҆́й и҆лі́й: доко́лѣ пїѧ́на бꙋ́деши; ѿимѝ вїно̀ твоѐ и҆ и҆дѝ ѿ мѣ́ста гдⷭ҇нѧ.

И҆ ѿвѣща̀ а҆́нна и҆ речѐ: нѝ, го́споди: жена̀ въ же́стокъ де́нь а҆́зъ є҆́смь, вїна̀ и҆ пїѧ́нства не пи́хъ, но и҆злива́ю пред̾ гдⷭ҇емъ дꙋ́шꙋ мою̀:

не да́ждь рабы̀ твоеѧ̀ во дще́рь поги́бели, ꙗ҆́кѡ ѿ мно́жества глꙋмле́нїѧ моегѡ̀ и҆ ѿ мно́жества сѣ́тованїѧ моегѡ̀ и҆ста́ѧхъ да́же досе́лѣ.

И҆ ѿвѣща̀ и҆лі́й и҆ речѐ къ не́й: и҆дѝ съ ми́ромъ, бг҃ъ і҆и҃левъ да да́стъ тѝ всѐ проше́нїе твоѐ, є҆́же проси́ла є҆сѝ ѿ негѡ̀.

И҆ речѐ а҆́нна: ѡ҆брѣ́те раба̀ твоѧ̀ благода́ть пред̾ ѻ҆чи́ма твои́ма. И҆ и҆́де жена̀ въ пꙋ́ть сво́й, и҆ вни́де во ѡ҆би́тель свою̀, и҆ ꙗ҆дѐ съ мꙋ́жемъ свои́мъ и҆ пѝ, и҆ лицѐ є҆ѧ̀ не и҆спадѐ ктомꙋ̀.

И҆ ᲂу҆́треневаша заꙋ́тра, и҆ поклони́шасѧ гдⷭ҇ꙋ, и҆ и҆до́ша пꙋте́мъ свои́мъ. И҆ вни́де є҆лкана̀ въ до́мъ сво́й во а҆рмаѳе́мъ и҆ позна̀ є҆лкана̀ женꙋ̀ свою̀ а҆́ннꙋ: и҆ помѧнѐ ю҆̀ гдⷭ҇ь, и҆ зача́тъ.

И҆ бы́сть во вре́мѧ дні́й, и҆ родѝ а҆́нна сы́на и҆ наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ самꙋи́лъ: и҆ речѐ: ꙗ҆́кѡ ѿ гдⷭ҇а бг҃а саваѡ́ѳа и҆спроси́хъ є҆го̀.

И҆ взы́де человѣ́къ є҆лкана̀ и҆ ве́сь до́мъ є҆гѡ̀ въ силѡ́мъ пожре́ти же́ртвꙋ дні́й и҆ ѡ҆бѣ́ты своѧ̑ и҆ всѧ̑ десѧти̑ны землѝ своеѧ̀.

А҆́нна же не взы́де съ ни́мъ, ꙗ҆́кѡ речѐ мꙋ́жеви своемꙋ̀: до́ндеже взы́детъ ѻ҆троча̀, и҆ а҆́ще ѿдою̀ є҆̀, тогда̀ ꙗ҆ви́тсѧ лицꙋ̀ гдⷭ҇ню и҆ пребꙋ́детъ та́мѡ до вѣ́ка.

И҆ речѐ є҆́й є҆лкана̀ мꙋ́жъ є҆ѧ̀: творѝ благо́е пред̾ ѻ҆чи́ма твои́ма, сѣдѝ до́ндеже ѿдои́ши є҆̀: но да ᲂу҆тверди́тъ гдⷭ҇ь (сло́во твоѐ), и҆зше́дшее и҆з̾ ᲂу҆́стъ твои́хъ. И҆ сѣ́де жена̀, и҆ млеко́мъ пита́ше сы́на своего̀, до́ндеже ѿдоѝ є҆го̀.

И҆ взы́де съ ни́мъ въ силѡ́мъ, є҆гда̀ ѿдоѝ є҆го̀, съ тельце́мъ трилѣ́тнымъ {Є҆вр.: съ тремѝ тельцы̑.} и҆ съ хлѣ̑бы и҆ со є҆́фї мꙋкѝ пшени́чны и҆ мѣ́хомъ вїна̀: и҆ внидо́ша въ до́мъ гдⷭ҇ень въ силѡ́мъ, и҆ ѻ҆троча̀ съ ни́ми.

И҆ приведо́ша є҆̀ пред̾ гдⷭ҇а: и҆ закла̀ ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀ же́ртвꙋ, ю҆́же творѧ́ше ѿ дні́й на дни̑ гдⷭ҇еви: и҆ приведо́ша ѻ҆троча̀, и҆ закла̀ тельца̀. И҆ приведѐ а҆́нна ма́ти ѻ҆троча̀ ко и҆лі́ю

и҆ речѐ: во мнѣ̀, гдⷭ҇и, да живе́тъ дꙋша̀ твоѧ̀, господи́не мо́й, а҆́зъ жена̀ стоѧ́вшаѧ пред̾ тобо́ю, ѡ҆ се́мъ помоли́тисѧ гдⷭ҇ꙋ:

ѡ҆ ѻ҆троча́ти се́мъ моли́хсѧ, и҆ даде́ ми гдⷭ҇ь проше́нїе моѐ, є҆́же проси́хъ ᲂу҆ негѡ̀:

и҆ а҆́зъ ѿдаю̀ є҆̀ гдⷭ҇еви во всѧ̑ дни̑ живота̀ є҆гѡ̀ на слꙋже́нїе гдⷭ҇еви. И҆ поклони́сѧ та́мѡ гдⷭ҇еви.

Сербский (синод.)

Анина молитва и услишење. Самуилово рођење и посвећивање заслужбу светињи.
Бијаше један човјек из Раматајим-Софима, из горе Јефремове, којему име бјеше Елкана, син Јероама, сина Елива, сина Това, сина Суфова, Ефраћанин.

И имаше двије жене, једној бјеше име Ана, а другој Фенина; и Фенина имаше дјеце, а Ана немаше дјеце.

И иђаше тај човјек сваке године из својега града да се поклони и принесе жртву Господу над војскама у Силом; а ондје бијаху два сина Илијева, Офније и Финес, свештеници Господњи.

И један дан кад Елкана принесе жртву, даде Фенини, жени својој, и свијем синовима њезинијем и кћерима њезинијем по дио;

Ани пак даде два дијела, јер љубљаше Ану, а њој Господ бјеше затворио материцу.

И противница је њезина врло цвијељаше пркосећи јој што јој Господ бјеше затворио материцу.

Тако чињаше Елкана сваке године, и Ана хођаше у дом Господњи, а она је цвијељаше, те плакаше и не јеђаше.

А Елкана, муж њезин, рече јој једном: Ана, зашто плачеш? И зашто не једеш? И зашто је срце твоје невесело? Нијесам ли ти ја бољи него десет синова?

А Анауста, пошто једоше и пише у Силому; а Илије свештеник сјеђаше на столици на прагу дома Господњега.

И она тужна у срцу, помоли се Господу плачући много.

И завјетова се говорећи: Господе над војскама! Ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће пријећи преко главе његове.

И кад се она дуго мољаше пред Господом, Илије мотраше на уста њезина.

Али Ана говораше у срцу својем, уста јој се само мицаху, а глас јој се не чујаше; стога Илије помисли да је пијана.

Па јој рече Илије: Докле ћеш бити пијана? Отријезни се од вина својега.

Али Ана одговори и рече: Нијесам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нијесам пила вина ни силовита пића; него излијевам душу своју пред Господом.

Немој једначити слушкиње своје с неваљалом женом; јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад.

Тада одговори Илије и рече: Иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу за што си га молила.

А она рече: Нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом! Тада отиде жена својим путем и једе, и лице јој не бјеше више као прије.

И сјутрадан уранише, и поклонише се Господу, и вратише се и дођоше кући својој у Рамат. И Елкана позна Ану жену своју, и Господ се опомену ње.

И кад би вријеме пошто Ана затрудње роди сина, и надје му име Самуило, јер, рече, испросих га у Господа.

Потом пође онај човјек Елкана са свијем домом својим да принесе Господу годишњу жртву и завјет свој.

Али Ана не пође, јер рече мужу својему: Докле одојим дијете, онда ћу га одвести да изиде пред Господа и остане ондје до вијека.

И рече јој Елкана, муж њезин: Чини како ти драго; остани докле га не одојиш; само да хоће Господ испунити ријеч своју. И тако жена оста; и дојаше сина својега докле га не одоји.

А кад га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мијех вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дијете бијаше још мало.

И заклаше теле и доведоше дијете к Илију.

И она рече: Чуј, господару! Како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овдје код тебе молећи се Господу.

Молих се за ово дијете, и испуни ми Господ молбу моју за што сам га молила.

3ато и ја дајем њега Господу; докле је год жив, да је дат Господу. И поклонише се ондје Господу.

Синодальный

1 Бездетная Анна молится в Силоме о сыне, обещав посвятить его Господу; 12 священник Илий благословил Анну; 19 рождение Самуила; когда он был вскормлен, то был отведен в дом Господень и оставлен у Илия.

Был один человек из Рамафаим-Цофима, с горы Ефремовой, имя ему Елкана, сын Иерохама, сына Илия, сына Тоху, сына Цуфа, – Ефрафянин;

у него были две жены: имя одной Анна, а имя другой Феннана; у Феннаны были дети, у Анны же не было детей.

И ходил этот человек из города своего в положенные дни поклоняться и приносить жертву Господу Саваофу в Силом; там были [Илий и] два сына его, Офни и Финеес, священниками Господа.

В тот день, когда Елкана приносил жертву, давал Феннане, жене своей, и всем сыновьям ее и дочерям ее части;

Анне же давал часть особую, [так как у нее не было детей], ибо любил Анну [более, нежели Феннану], хотя Господь заключил чрево ее.

Соперница ее сильно огорчала ее, побуждая ее к ропоту на то, что Господь заключил чрево ее.

Так бывало каждый год, когда ходила она в дом Господень; та огорчала ее, а эта плакала [и сетовала] и не ела.

И сказал ей Елкана, муж ее: Анна! [Она отвечала ему: вот я. И сказал ей:] что ты плачешь и почему не ешь, и отчего скорбит сердце твое? не лучше ли я для тебя десяти сыновей?

И встала Анна после того, как они ели и пили в Силоме, [и стала пред Господом]. Илий же священник сидел тогда на седалище у входа в храм Господень.

И была она в скорби души, и молилась Господу, и горько плакала,

и дала обет, говоря: Господи [Всемогущий Боже] Саваоф! если Ты призришь на скорбь рабы Твоей и вспомнишь обо мне, и не забудешь рабы Твоей и дашь рабе Твоей дитя мужеского пола, то я отдам его Господу [в дар] на все дни жизни его, [и вина и сикера не будет он пить,] и бритва не коснется головы его.

Между тем как она долго молилась пред Господом, Илий смотрел на уста ее;

и как Анна говорила в сердце своем, а уста ее только двигались, и не было слышно голоса ее, то Илий счел ее пьяною.

И сказал ей Илий: доколе ты будешь пьяною? вытрезвись от вина твоего [и иди от лица Господня].

И отвечала Анна, и сказала: нет, господин мой; я – жена, скорбящая духом, вина и сикера я не пила, но изливаю душу мою пред Господом;

не считай рабы твоей негодною женщиною, ибо от великой печали моей и от скорби моей я говорила доселе.

И отвечал Илий и сказал: иди с миром, и Бог Израилев исполнит прошение твое, чего ты просила у Него.

Она же сказала: да найдет раба твоя милость в очах твоих! И пошла она в путь свой, и ела, и лице ее не было уже печально, как прежде.

И встали они поутру, и поклонились пред Господом, и возвратились, и пришли в дом свой в Раму. И познал Елкана Анну, жену свою, и вспомнил о ней Господь.

Чрез несколько времени зачала Анна и родила сына и дала ему имя: Самуил, ибо, [говорила она], от Господа [Бога Саваофа] я испросила его.

И пошел муж ее Елкана и все семейство его [в Силом] совершить годичную жертву Господу и обеты свои [и все десятины от земли своей].

Анна же не пошла [с ним], сказав мужу своему: когда младенец отнят будет от груди и подрастет, тогда я отведу его, и он явится пред Господом и останется там навсегда.

И сказал ей Елкана, муж ее: делай, что тебе угодно; оставайся, доколе не вскормишь его грудью; только да утвердит Господь слово, [вышедшее из уст твоих]. И осталась жена его, и кормила грудью сына своего, доколе не вскормила.

Когда же вскормила его, пошла с ним в Силом, взяв три тельца [и хлебы] и одну ефу муки и мех вина, и пришла в дом Господа в Силом, [и отрок с ними]; отрок же был еще дитя.

[И привели его пред лице Господа; и принес отец его жертву, какую в установленные дни приносил Господу. И привели отрока] и закололи тельца; и привела отрока [Анна мать] к Илию

и сказала: о, господин мой! да живет душа твоя, господин мой! я – та самая женщина, которая здесь при тебе стояла и молилась Господу;

о сем дитяти молилась я, и исполнил мне Господь прошение мое, чего я просила у Него;

и я отдаю его Господу на все дни жизни его, служить Господу. И поклонилась там Господу.

Сербский

Языки

Беше један човек из Раматајим-Софима, из горе Јефремове, коме име беше Елкана син Јероама, сина Елива, сина Това, сина Суфовог, Ефраћанин.

И имаше две жене, једној беше име Ана а другој Фенина; и Фенина имаше деце, а Ана немаше деце.

И иђаше тај човек сваке године из свог града да се поклони и принесе жртву Господу над војскама у Силом; а онде беху два сина Илијева, Офније и Финес, свештеници Господњи.

И један дан кад Елкана принесе жртву, даде Фенини жени својој и свим синовима њеним и кћерима њеним по део;

Ани пак даде два дела, јер љубљаше Ану, а њој Господ беше затворио материцу.

И противница је њена врло цвељаше пркосећи јој што јој Господ беше затворио материцу.

Тако чињаше Елкана сваке године, и Ана хођаше у дом Господњи, а она је цвељаше, те плакаше и не јеђаше.

А Елкана муж њен рече јој једном: Ана, зашто плачеш? И зашто не једеш? И зашто је срце твоје невесело? Нисам ли ти ја бољи него десет синова?

А Ана уста, пошто једоше и пише у Силому; а Илије свештеник сеђаше на столици, на прагу дома Господњег.

И она, тужна у срцу помоли се Господу плачући много.

И заветова се говорећи: Господе над војскама! Ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће прећи преко главе његове.

И кад се она дуго мољаше пред Господом, Илије мотраше на уста њена.

Али Ана говораше у срцу свом, уста јој се само мицаху а глас јој се не чујаше; стога Илије помисли да је пијана.

Па јој рече Илије: Докле ћеш бити пијана? Отрезни се од вина свог.

Али Ана одговори и рече: Нисам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нисам пила вина ни силовитог пића; него изливам душу своју пред Господом.

Немој једначити слушкиње своје с неваљалом женом; јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад.

Тада одговори Илије и рече: Иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу, за шта си Га молила.

А она рече: Нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом! Тада отиде жена својим путем, и једе, и лице јој не беше више као пре.

И сутрадан уранише, и поклонише се Господу, и вратише се и дођоше кући својој у Рамат. И Елкана позна Ану жену своју, и Господ се опомену ње.

И кад би време, пошто Ана затрудне, роди сина и наде му име Самуило, јер, рече, испросих га у Господа.

Потом пође онај човек Елкана са свим домом својим да принесе Господу годишњу жртву и завет свој.

Али Ана не пође, јер рече мужу свом: Докле одојим дете, онда ћу га одвести да изађе пред Господа и остане онде до века.

И рече јој Елкана, муж њен: Чини како ти драго; остани докле год не одојиш; само да хоће Господ испунити реч своју. И тако жена оста; и дојаше сина свог докле га не одоји.

А кад га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мех вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дете беше још мало.

И заклаше теле и доведоше дете к Илију.

И она рече: Чуј господару, како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овде код тебе молећи се Господу.

Молих се за ово дете, и испуни ми Господ молбу моју, за шта сам Га молила.

Зато и ја дајем њега Господу, докле је год жив, да је дат Господу. И поклонише се онде Господу.