Скрыть

Ца́рствъ 1-я, Глава 14

Толкования
Толкования главы
    14:1
    14:2
    14:4
    14:5
    14:7
    14:8
    14:9
    14:10
    14:11
    14:12
    14:13
    14:14
    14:16
    14:17
    14:19
    14:21
    14:23
    14:24
    14:25
    14:27
    14:28
    14:29
    14:30
    14:31
    14:32
    14:34
    14:36
    14:38
    14:39
    14:40
    14:42
    14:46
    14:47
    14:52
    Церковнославянский (рус)
    И бы́сть во еди́нъ де́нь, и рече́ Ионаѳа́нъ сы́нъ Сау́ловъ о́трочищу нося́щему ору́жiе его́: гряди́, и пре́йдемъ въ месса́ву иноплеме́н­никовъ и́же на о́нѣй странѣ́. И отцу́ сво­ему́ не воз­вѣсти́ сего́.
    И Сау́лъ сѣдя́ше на верху́ холма́ подъ дре́вомъ я́блон­нымъ е́же въ Магдо́нѣ, и бя́ше съ ни́мъ я́ко ше́сть со́тъ муже́й.
    И Ахі́а сы́нъ Ахи́товъ, бра́та Иохаве́дова, сы́на Финее́сова, сы́на илі́и, иере́й Бо́жiй въ Сило́мѣ нося́ Ефу́дъ: и лю́дiе не вѣ́дяху, я́ко отъи́де Ионаѳа́нъ.
    Посредѣ́ же прехо́да, идѣ́же хотя́ше Ионаѳа́нъ прейти́ въ ста́нъ иноплеме́н­ничь, бы́сть ка́мень о́стрый от­сю́ду и ка́мень о́стрый от­ону́ду: и́мя еди́ному Васе́съ и друго́му сен­на́:
    ка́мень еди́нъ стоя́ше от­ сѣ́вера проти́ву Махма́са, и ка́мень вторы́й от­ ю́га проти́ву гаваи́.
    И рече́ Ионаѳа́нъ ко о́трочищу нося́щему ору́жiе его́: гряди́, пре́йдемъ въ месса́ву необрѣ́зан­ныхъ си́хъ, не́гли что́ сотвори́тъ на́мъ Госпо́дь, я́ко нѣ́сть Го́споду не удо́бно спасти́ во мно́гихъ или́ въ ма́лыхъ.
    И рече́ ему́ нося́й ору́жiе его́: твори́ все́, на не́же се́рдце твое́ склоня́ет­ся: се́, а́зъ съ тобо́ю е́смь, я́коже се́рдце твое́ се́рдце мое́.
    И рече́ Ионаѳа́нъ: се́, мы́ пре́йдемъ къ муже́мъ и яви́мся къ ни́мъ:
    а́ще сiя́ реку́тъ къ на́мъ: поме́длите та́мо, до́ндеже воз­вѣсти́мъ ва́мъ: то́ посто­и́мъ са́ми на мѣ́стѣ сво­е́мъ и не по́йдемъ къ ни́мъ:
    а́ще же къ на́мъ си́це реку́тъ: взы́дите къ на́мъ: то́ взы́демъ, я́ко предаде́ и́хъ Госпо́дь въ ру́ки на́шя: сiе́ на́мъ зна́менiе [да бу́детъ].
    И внидо́ста о́ба въ месса́ву иноплеме́н­никовъ. И глаго́лаша иноплеме́н­ницы: се́, Евре́е исхо́дятъ изъ разсѣ́линъ сво­и́хъ, идѣ́же скры́шася.
    И от­вѣща́ша му́жiе месса́вли ко Ионаѳа́ну и къ нося́щему ору́жiе его́, и рѣ́ша: взы́дите къ на́мъ, и яви́мъ ва́мъ глаго́лъ. И рече́ Ионаѳа́нъ къ нося́щему ору́жiе его́: гряди́ по мнѣ́, я́ко предаде́ и́хъ Госпо́дь въ ру́ки Изра́илевы.
    И взы́де Ионаѳа́нъ [ползу́щь] на рука́хъ и на нога́хъ сво­и́хъ, и нося́й ору́жiе его́ за ни́мъ. И узрѣ́ша иноплеме́н­ницы лице́ Ионаѳа́не, и порази́ и́хъ: и нося́й ору́жiе его́ идя́ше вслѣ́дъ его́.
    И бы́сть я́зва пе́рвая, е́юже порази́ Ионаѳа́нъ и нося́й ору́жiе его́, я́ко два́десять муже́й копі́йцами и каменоверже́нiемъ и креме́нiемъ полевы́мъ.
    И бы́сть у́жасъ въ полцѣ́ и на селѣ́: и вси́ лю́дiе и́же въ месса́вѣ и губя́щiи ужасну́шася, и ті́и не хотя́ху бра́тися: и вострепета́ земля́, и бы́сть у́жасъ от­ Го́спода.
    И ви́дѣша согляда́тае Сау́ловы въ гаваи́ Венiами́ни, и се́, по́лкъ смяте́ся сѣ́мо и она́мо.
    И рече́ Сау́лъ лю́демъ су́щымъ съ ни́мъ: разсмотри́те ны́нѣ и ви́дите, кто́ отъи́де от­ ва́съ. И разсмотри́ша, и се́, не обрѣ́теся Ионаѳа́нъ и нося́й ору́жiе его́.
    И рече́ Сау́лъ ко Ахі́и: при­­неси́ Ефу́дъ, я́ко бѣ́ киво́тъ Бо́жiй въ то́й де́нь съ сынми́ Изра́илевыми.
    И бы́сть егда́ глаго́лаше Сау́лъ ко иере́ю, и шу́мъ въ полцѣ́ иноплеме́н­ничи ходя́ идя́ше и мно́жашеся. И рече́ Сау́лъ ко иере́ю: при­­гни́ ру́ки твоя́.
    И изы́де Сау́лъ и вси́ лю́дiе и́же съ ни́мъ, и изыдо́ша до сѣ́чи. И се́, бы́сть ору́жiе ко­его́ждо на бли́жняго сво­его́, [и бы́сть] мяте́жъ вели́къ зѣло́.
    Но и раби́, и́же бы́ша со иноплеме́н­ники вчера́ и тре́тiяго дне́, в­ше́дшiи въ по́лкъ, обрати́шася и ті́и е́же бы́ти и́мъ со Изра́илтяны су́щими съ Сау́ломъ и со Ионаѳа́номъ.
    И вси́ Изра́илтяне скры́в­шiися въ горѣ́ Ефре́мли услы́шаша, я́ко от­бѣго́ша иноплеме́н­ницы: при­­ложи́шася и ті́и вслѣ́дъ и́хъ на бра́нь.
    И спасе́ Госпо́дь въ то́й де́нь Изра́иля: бра́нь же про́йде да́же до вамо́ѳа: и вси́ лю́дiе бя́ху съ Сау́ломъ, я́ко де́сять ты́сящъ муже́й, и бѣ́ бра́нь разсы́пана во ве́сь гра́дъ на горѣ́ Ефре́мли.
    И Сау́лъ сотвори́ безу́мiе ве́лiе въ де́нь то́й, и закля́ лю́ди, глаго́ля: про́клятъ человѣ́къ, и́же я́сти бу́детъ хлѣ́бъ да́же до ве́чера, до́ндеже от­мщу́ враго́мъ мо­и́мъ. И не вкуси́ша лю́дiе вси́ хлѣ́ба:
    и вся́ земля́ обѣ́даше: и се́, бя́ше дубра́ва пче́лная предъ лице́мъ села́:
    и внидо́ша лю́дiе во пче́лникъ, и се́, исхожда́ху глаго́люще: [я́ко истече́ ме́дъ,] и не бѣ́ воз­враща́ющаго руки́ сво­ея́ ко усто́мъ сво­и́мъ, я́ко убоя́шася лю́дiе кля́твы Госпо́дни.
    Ионаѳа́нъ же не слы́шаше, егда́ заклина́­ше оте́цъ его́ лю́ди: и простре́ коне́цъ жезла́ сво­его́, и́же въ руку́ ему́, и омочи́ его́ въ со́тѣ ме́двенѣ, и обрати́ ру́ку свою́ во уста́ своя́, и прозрѣ́ша о́чи его́.
    И рече́ еди́нъ от­ люді́й, глаго́ля: клены́й прокля́ оте́цъ тво́й лю́ди, глаго́ля: про́клятъ человѣ́къ, и́же я́сти бу́детъ хлѣ́бъ въ де́нь се́й: и изнемого́ша лю́дiе.
    И уразумѣ́ Ионаѳа́нъ и рече́: смути́ оте́цъ мо́й зе́млю: ви́ждь, я́ко прозрѣ́ша о́чи мо­и́, егда́ вкуси́хъ ма́ло от­ ме́да сего́:
    о, дабы́ я́ли яду́ще дне́сь лю́дiе от­ коры́стей враго́въ сво­и́хъ, и́хже обрѣто́ша, мно́жайшая бы дне́сь я́зва была́ во иноплеме́н­ницѣхъ.
    И порази́ша въ де́нь то́й от­ иноплеме́н­никовъ мно́жае не́жели въ Махма́сѣ: и утруди́шася лю́дiе зѣло́.
    И устреми́шася лю́дiе на коры́сти, и поя́ша лю́дiе стада́ и бу́йволы и говя́да: и закала́ху на земли́, и ядо́ша лю́дiе съ кро́вiю.
    И воз­вѣсти́ша Сау́лу, глаго́люще: согрѣши́ша лю́дiе ко Го́споду, яду́ще съ кро́вiю. И рече́ Сау́лъ: от­ геѳе́ма при­­вали́те мнѣ́ сѣ́мо ка́мень ве́лiй.
    И рече́ Сау́лъ: ше́дше къ лю́демъ рцы́те и́мъ: да при­­несе́тъ кі́йждо сѣ́мо телца́ сво­его́ и кі́йждо о́вцу свою́, и да зако́лютъ на ка́мени се́мъ, и яди́те я́, и не согрѣша́йте Го́споду яду́ще съ кро́вiю. И при­­ведо́ша но́щiю вси́ лю́дiе свое́ кі́йждо, е́же имя́ше въ руцѣ́ сво­е́й, и закала́ху та́мо.
    И созда́ Сау́лъ та́мо олта́рь Го́споду: се́й нача́ Сау́лъ созида́ти олта́рь Го́споду.
    И рече́ Сау́лъ: сни́демъ вслѣ́дъ иноплеме́н­никъ но́щiю, и расхи́тимъ и́хъ, до́ндеже заря́ бу́детъ, и не оста́вимъ от­ ни́хъ му́жа. И рѣ́ша: все́ е́же бла́го предъ очи́ма тво­и́ма, твори́. И рече́ иере́й: при­­сту́пимъ сѣ́мо къ Бо́гу.
    И вопроси́ Сау́лъ Бо́га: сни́ду ли вслѣ́дъ иноплеме́н­никовъ? преда́си ли и́хъ въ ру́ки Изра́илтяномъ? И не от­вѣща́ ему́ Госпо́дь въ де́нь то́й.
    И рече́ Сау́лъ: при­­веди́те сѣ́мо вся́ колѣ́на Изра́илева, и уразумѣ́йте и увѣ́ждьте, на ко́мъ бы́сть грѣ́хъ се́й дне́сь,
    я́ко жи́въ Госпо́дь спасы́й Изра́иля, я́ко а́ще от­вѣ́тъ бу́детъ на Ионаѳа́на сы́на мо­его́, сме́ртiю да у́мретъ. И не бѣ́ от­вѣща́ющаго от­ всѣ́хъ люді́й.
    И рече́ Сау́лъ всему́ Изра́илю: вы́ ста́ните на еди́ну страну́, а́зъ же и Ионаѳа́нъ сы́нъ мо́й ста́немъ на другу́ю страну́. И рѣ́ша лю́дiе къ Сау́лу: е́же бла́го предъ тобо́ю, твори́.
    И рече́ Сау́лъ: Го́споди Бо́же Изра́илевъ, что́ я́ко не от­вѣща́лъ еси́ рабу́ тво­ему́ дне́сь? или́ моя́ е́сть, или́ сы́на мо­его́ Ионаѳа́на непра́вда? Го́споди Бо́же Изра́илевъ, да́ждь зна́менiе: и а́ще рече́ши сiя́, да́ждь ны́нѣ лю́демъ тво­и́мъ Изра́илю, да́ждь ны́нѣ преподо́бiе. И паде́ жре́бiй на Ионаѳа́на и Сау́ла, и лю́дiе изыдо́ша.
    И рече́ Сау́лъ: ве́рзите жре́бiй на мя́ и на Ионаѳа́на сы́на мо­его́: его́же объяви́тъ Госпо́дь, сме́ртiю да у́мретъ. И рѣ́ша лю́дiе къ Сау́лу: нѣ́сть се́й глаго́лъ. И премо́же Сау́лъ лю́ди, и верго́ша о не́мъ и Ионаѳа́нѣ сы́нѣ его́, и паде́ на Ионаѳа́на жре́бiй.
    И рече́ Сау́лъ ко Ионаѳа́ну: воз­вѣсти́ ми, что́ сотвори́лъ еси́? И воз­вѣсти́ ему́ Ионаѳа́нъ и рече́: вкуша́я вкуси́хъ ма́ло ме́ду омочи́въ коне́цъ жезла́, и́же въ руку́ мое́ю, и се́, а́зъ умира́ю.
    И рече́ ему́ Сау́лъ: сiя́ да сотвори́тъ ми́ Бо́гъ, и сiя́ да при­­ложи́тъ ми́, я́ко сме́ртiю у́мреши дне́сь.
    И рѣ́ша лю́дiе къ Сау́лу: еда́ дне́сь у́мретъ сотвори́вый спасе́нiе сiе́ ве́лiе во Изра́или? не бу́ди то́, жи́въ Госпо́дь, а́ще паде́тъ вла́съ главы́ его́ на зе́млю, я́ко ми́лость Бо́жiю сотвори́ въ де́нь се́й. И помоли́шася лю́дiе о Ионаѳа́нѣ въ де́нь то́й, и не у́мре.
    И не и́де Сау́лъ вслѣ́дъ иноплеме́н­никовъ: иноплеме́н­ницы же от­идо́ша въ мѣ́сто свое́.
    И Сау́лъ укрѣпи́ся ца́р­ст­вовати во Изра́или, и побѣжда́­ше о́крестъ вся́ враги́ своя́ въ Моа́вѣ и въ сынѣ́хъ Аммо́нихъ и въ сынѣ́хъ Едо́млихъ и въ веѳо́рѣ и въ ца́р­ст­вiи сува́ни и во иноплеме́н­ницѣхъ: и а́може а́ще обраща́­шеся, спаса́­шеся.
    И сотвори́ си́лу, и побѣди́ Амали́ка, и изба́ви Изра́иля изъ руки́ попира́ющихъ его́.
    И бѣ́ша сы́нове Сау́ловы Ионаѳа́нъ и иису́й и Мелхисуе́: имена́ же двою́ дще́рiю его́, и́мя перворо́днѣй меро́ва и и́мя вторѣ́й Мелхо́ла:
    и́мя же женѣ́ его́ Ахиноо́ма, дще́рь Ахимаа́сова: и и́мя старѣ́йшинѣ во́й его́ Авени́ръ сы́нъ ни́ра сы́на у́жика Сау́лова:
    ки́съ же оте́цъ Сау́ловъ, и ни́ръ оте́цъ Авени́ровъ сы́нъ Иами́на сы́на Авiи́лева.
    И бѣ́ бра́нь крѣпка́ на иноплеме́н­ники во вся́ дни́ Сау́ловы: и ви́дѣвъ Сау́лъ вся́ка му́жа си́льна и вся́ка му́жа сы́на си́лы, собира́­ше и́хъ къ себѣ́.
    Латинский (Nova Vulgata)
    Et accidit quadam die, ut diceret Ionathan filius Saul ad adulescentem armigerum suum: «Veni, et transeamus ad stationem Philisthim, quae est ibi ex adverso». Patri autem suo hoc ipsum non indicavit.
    Porro Saul morabatur in extrema parte Gabaa sub malogranato, quae erat in Magron; et erat populus cum eo quasi sescentorum virorum.
    Et Ahias filius Achitob fratris Ichabod filii Phinees, qui ortus fuerat ex Heli sacerdote Domini in Silo, portabat ephod. Sed et populus ignorabat quod isset Ionathan.
    Erant autem inter ascensus, per quos nitebatur Ionathan transire ad stationem Philisthinorum, dens rupis hinc ex una parte et dens rupis illinc ex altera parte: nomen uni Boses et nomen alteri Sene;
    unus scopulus prominens ad aquilonem ex adverso Machmas et alter a meridie contra Gabaa.
    Dixit autem Ionathan ad adulescentem armigerum suum: «Veni, transeamus ad stationem incircumcisorum horum, si forte faciat Dominus pro nobis; quia non est Domino difficile salvare vel in multitudine vel in paucis».
    Dixitque ei armiger suus: «Fac omnia, quae placent animo tuo. Perge quo cupis; ego ero tecum ubicumque volueris».
    Et ait Ionathan: «Ecce nos transimus ad viros istos. Cumque apparuerimus eis,
    si taliter locuti fuerint ad nos: "Manete, donec veniamus ad vos", stemus in loco nostro nec ascendamus ad eos.
    Si autem dixerint: "Ascendite ad nos", ascendamus, quia tradidit eos Dominus in manibus nostris; hoc erit nobis signum».
    Apparuit igitur uterque stationi Philisthinorum. Dixeruntque Philisthim: «En Hebraei egrediuntur de cavernis, in quibus absconditi fuerant».
    Et locuti sunt viri de statione ad Ionathan et ad armigerum eius dixeruntque: «Ascendite ad nos, et ostendimus vobis rem». Et ait Ionathan ad armigerum suum: «Ascendamus; sequere me, tradidit enim eos Dominus in manu Israel».
    Ascendit autem Ionathan reptans manibus et pedibus et armiger eius post eum; Philisthim cadebant ante Ionathan, et eos armiger eius interficiebat sequens eum.
    Et facta est plaga prima, qua percussit Ionathan et armiger eius quasi viginti viros in media fere parte iugeri.
    Et factus est terror in castris per agros; sed et omnis populus stationis eorum et, qui ierant ad praedandum, obstupuerunt; et conturbata est terra, et factus est terror a Deo.
    Et respexerunt speculatores Saul, qui erant in Gabaa Beniamin; et ecce multitudo fluctuabat huc illucque diffugiens.
    Et ait Saul populo, qui erat cum eo: «Requirite et videte quis abierit ex nobis». Cumque requisissent, repertum est non adesse Ionathan et armigerum eius.
    Et ait Saul ad Ahiam: «Applica ephod». Ipse enim portabat ephod in die illa in conspectu filiorum Israel.
    Cumque loqueretur Saul ad sacerdotem, tumultus maior fiebat in castris Philisthinorum, crescebatque paulatim et clarius reboabat. Et ait Saul ad sacerdotem: «Contrahe manum tuam».
    Congregati ergo sunt Saul et omnis populus, qui erat cum eo, et venerunt usque ad locum certaminis. Et ecce versus fuerat gladius uniuscuiusque ad proximum suum: perturbatio magna nimis.
    Sed et Hebraei, qui fuerant cum Philisthim heri et nudiustertius ascenderantque cum eis in castris, reversi sunt et ipsi, ut essent cum Israel, qui erant cum Saul et Ionathan.
    Omnes quoque Israelitae, qui se absconderant in monte Ephraim, audientes quod fugissent Philisthim, sociaverunt se et ipsi cum suis in proelio.
    Et salvavit Dominus in die illa Israel; pugna autem pervenit ultra Bethaven.
    Et viri Israel comprimebant se in die illa. Adiuravit autem Saul populum dicens: «Maledictus vir, qui comederit panem usque ad vesperam, donec ulciscar de inimicis meis!». Et non manducavit universus populus panem.
    Omneque terrae vulgus venit in saltum, in quo erat mel super faciem agri.
    Ingressus est itaque populus saltum, et apparuit fluens mel. Nullusque applicuit manum ad os suum; timebat enim populus iuramentum.
    Porro Ionathan non audierat, cum adiuraret pater eius populum; extenditque summitatem virgae, quam habebat in manu, et intinxit in favo mellis et convertit manum suam ad os suum, et illuminati sunt oculi eius.
    Respondensque unus de populo ait: «Iureiurando constrinxit pater tuus populum dicens: "Maledictus, qui comederit panem hodie!". Defecit autem populus».
    Dixitque Ionathan: «Turbavit pater meus terram! Videte quia illuminati sunt oculi mei, eo quod gustaverim paululum de melle isto;
    quanto magis si comedisset hodie populus de praeda inimicorum suorum, quam repperit? Nonne nunc maior facta fuisset plaga in Philisthim?».
    Percusserunt ergo in die illa Philisthaeos a Machmis usque in Aialon; defatigatus est autem populus nimis.
    Et versus ad praedam tulit oves et boves et vitulos; et mactaverunt in terra, comeditque populus cum sanguine.
    Nuntiaverunt autem Saul dicentes: «Ecce populus peccat Domino comedens cum sanguine». Qui ait: «Praevaricati estis! Volvite ad me huc saxum grande».
    Et dixit Saul: «Dispergimini in vulgus et dicite eis, ut adducat ad me unusquisque bovem suum et arietem, et occidite super istud et vescimini; et non peccabitis Domino comedentes cum sanguine». Adduxit itaque omnis populus, unusquisque quod erat in manu sua illa nocte, et occiderunt ibi.
    Aedificavit autem Saul altare Domino. Tuncque primum coepit aedificare altare Domino.
    Et dixit Saul: «Irruamus super Philisthim nocte et vastemus eos, usquedum illucescat mane; nec relinquamus de eis virum». Dixitque populus: «Omne, quod bonum videtur in oculis tuis, fac». Et ait sacerdos: «Accedamus huc ad Deum».
    Et consuluit Saul Deum: «Num persequar Philisthim? Numquid trades eos in manu Israel?». Et non respondit ei in die illa.
    Dixitque Saul: «Accedite huc, universi duces populi, et scitote et videte per quem acciderit peccatum hoc hodie.
    Vivit Dominus, salvator Israel, quia si per Ionathan filium meum factum est, absque retractatione morietur». Ad quod nullus contradixit ei de omni populo.
    Et ait ad universum Israel: «Separamini vos in partem unam, et ego cum Ionathan filio meo ero in parte altera». Respondit populus ad Saul: «Quod bonum videtur in oculis tuis, fac».
    Et dixit Saul ad Dominum, Deum Israel: «Quid est quod non responderis servo tuo hodie? Si est in me aut in Ionathan filio meo iniquitas ista, Domine, Deus Israel, da Urim; sed, si est haec iniquitas in populo tuo Israel, da Tummim». Et deprehensus est Ionathan et Saul; populus autem salvus evasit.
    Et ait Saul: «Mittite sortem inter me et inter Ionathan filium meum». Et captus est Ionathan.
    Dixit autem Saul ad Ionathan: «Indica mihi quid feceris». Et indicavit ei Ionathan et ait: «Gustans gustavi in summitate virgae, quae erat in manu mea, paululum mellis et ecce ego morior».
    Et ait Saul: «Haec faciat mihi Deus et haec addat, nisi morte morieris, Ionathan».
    Dixitque populus ad Saul: «Ergone Ionathan morietur, qui fecit salutem hanc magnam in Israel? Hoc nefas est; vivit Dominus, quia non cadet capillus de capite eius in terram, quia cum Deo operatus est hodie». Liberavit ergo populus Ionathan, ut non moreretur.
    Recessitque Saul nec persecutus est Philisthim; porro Philisthim abierunt in loca sua.
    At Saul, confirmato regno super Israel, pugnabat per circuitum adversum omnes inimicos eius: contra Moab et filios Ammon et Edom et reges Soba et Philisthaeos; et, quocumque se verterat, superabat.
    Fortiter egit et percussit Amalec et eruit Israel de manu vastatorum eius.
    Fuerunt autem filii Saul Ionathan et Isui et Melchisua. Nomina duarum filiarum eius: nomen primogenitae Merob et nomen minoris Michol.
    Et nomen uxoris Saul Achinoam filia Achimaas, et nomen principis militiae eius Abner filius Ner patrui Saul.
    Porro Cis pater Saul et Ner pater Abner fuerunt filii Abiel.
    Erat autem bellum potens adversum Philisthaeos omnibus diebus Saul; nam, quemcumque viderat Saul virum fortem et aptum ad proelium, sociabat eum sibi.
    Арабский (Arabic Van Dyke)
    وَفِي ذَاتِ يَوْمٍ قَالَ يُونَاثَانُ بْنُ شَاوُلَ لِلْغُلاَمِ حَامِلِ سِلاَحِهِ: «تَعَالَ نَعْبُرْ إِلَى حَفَظَةِ الْفِلِسْطِينِيِّينَ الَّذِينَ فِي ذلِكَ الْعَبْرِ». وَلَمْ يُخْبِرْ أَبَاهُ.
    وَكَانَ شَاوُلُ مُقِيمًا فِي طَرَفِ جِبْعَةَ تَحْتَ الرُّمَّانَةِ الَّتِي فِي مِغْرُونَ، وَالشَّعْبُ الَّذِي مَعَهُ نَحْوُ سِتِّ مِئَةِ رَجُل.
    وَأَخِيَّا بْنُ أَخِيطُوبَ، أَخِي إِيخَابُودَ بْنِ فِينَحَاسَ بْنِ عَالِي، كَاهِنُ الرَّبِّ فِي شِيلُوهَ كَانَ لاَبِسًا أَفُودًا. وَلَمْ يَعْلَمِ الشَّعْبُ أَنَّ يُونَاثَانَ قَدْ ذَهَبَ.
    وَبَيْنَ الْمَعَابِرِ الَّتِي الْتَمَسَ يُونَاثَانُ أَنْ يَعْبُرَهَا إِلَى حَفَظَةِ الْفِلِسْطِينِيِّينَ سِنُّ صَخْرَةٍ مِنْ هذِهِ الْجِهَةِ وَسِنُّ صَخْرَةٍ مِنْ تِلْكَ الْجِهَةِ، وَاسْمُ الْوَاحِدَةِ «بُوصَيْصُ» وَاسْمُ الأُخْرَى «سَنَهُ».
    وَالسِّنُّ الْوَاحِدُ عَمُودٌ إِلَى الشِّمَالِ مُقَابَِلَ مِخْمَاسَ، وَالآخَرُ إِلَى الْجَنُوبِ مُقَابَِلَ جِبْعَ.
    فَقَالَ يُونَاثَانُ لِلْغُلاَمِ حَامِلِ سِلاَحِهِ: «تَعَالَ نَعْبُرْ إِلَى صَفِّ هؤُلاَءِ الْغُلْفِ، لَعَلَّ اللهَ يَعْمَلُ مَعَنَا، لأَنَّهُ لَيْسَ لِلرَّبِّ مَانِعٌ عَنْ أَنْ يُخَلِّصَ بِالْكَثِيرِ أَوْ بِالْقَلِيلِ».
    فَقَالَ لَهُ حَامِلُ سِلاَحِهِ: «اعْمَلْ كُلَّ مَا بِقَلْبِكَ. تَقَدَّمْ. هأَنَذَا مَعَكَ حَسَبَ قَلْبِكَ».
    فَقَالَ يُونَاثَانُ: «هُوَذَا نَحْنُ نَعْبُرُ إِلَى الْقَوْمِ وَنُظْهِرُ أَنْفُسَنَا لَهُمْ.
    فَإِنْ قَالُوا لَنَا هكَذَا: دُومُوا حَتَّى نَصِلَ إِلَيْكُمْ. نَقِفُ فِي مَكَانِنَا وَلاَ نَصْعَدُ إِلَيْهِمْ.
    وَلكِنْ إِنْ قَالُوا هكَذَا: اصْعَدُوا إِلَيْنَا. نَصْعَدُ، لأَنَّ الرَّبَّ قَدْ دَفَعَهُمْ لِيَدِنَا، وَهذِهِ هِيَ الْعَلاَمَةُ لَنَا».
    فَأَظْهَرَا أَنْفُسَهُمَا لِصَفِّ الْفِلِسْطِينِيِّينَ. فَقَالَ الْفِلِسْطِينِيُّونَ: «هُوَذَا الْعِبْرَانِيُّونَ خَارِجُونَ مِنَ الثُّقُوبِ الَّتِي اخْتَبَأُوا فِيهَا».
    فَأَجَابَ رِجَالُ الصَّفِّ يُونَاثَانَ وَحَامِلَ سِلاَحِهِ وَقَالُوا: «اصْعَدَا إِلَيْنَا فَنُعَلِّمَكُمَا شَيْئًا». فَقَالَ يُونَاثَانُ لِحَامِلِ سِلاَحِهِ: «اصْعَدْ وَرَائِي لأَنَّ الرَّبَّ قَدْ دَفَعَهُمْ لِيَدِ إِسْرَائِيلَ».
    فَصَعِدَ يُونَاثَانُ عَلَى يَدَيْهِ وَرِجْلَيْهِ وَحَامِلُ سِلاَحِهِ وَرَاءَهُ. فَسَقَطُوا أَمَامَ يُونَاثَانَ، وَكَانَ حَامِلُ سِلاَحِهِ يُقَتِّلُ وَرَاءَهُ.
    وَكَانَتِ الضَّرْبَةُ الأُولَى الَّتِي ضَرَبَهَا يُونَاثَانُ وَحَامِلُ سِلاَحِهِ نَحْوَ عِشْرِينَ رَجُلاً فِي نَحْوِ نِصْفِ تَلَمِ فَدَّانِ أَرْضٍ.
    وَكَانَ ارْتِعَادٌ فِي الْمَحَلَّةِ، فِي الْحَقْلِ، وَفِي جَمِيعِ الشَّعْبِ. الصَّفُّ وَالْمُخَرِّبُونَ ارْتَعَدُوا هُمْ أَيْضًا، وَرَجَفَتِ الأَرْضُ فَكَانَ ارْتِعَادٌ عَظِيمٌ.
    فَنَظَرَ الْمُرَاقِبُونَ لِشَاوُلَ فِي جِبْعَةِ بَنْيَامِينَ، وَإِذَا بِالْجُمْهُورِ قَدْ ذَابَ وَذَهَبُوا مُتَبَدِّدِينَ.
    فَقَالَ شَاوُلُ لِلشَّعْبِ الَّذِي مَعَهُ: «عُدُّوا الآنَ وَانْظُرُوا مَنْ ذَهَبَ مِنْ عِنْدِنَا». فَعَدُّوا، وَهُوَذَا يُونَاثَانُ وَحَامِلُ سِلاَحِهِ لَيْسَا مَوْجُودَيْنِ.
    فَقَالَ شَاوُلُ لأَخِيَّا: «قَدِّمْ تَابُوتَ اللهِ». لأَنَّ تَابُوتَ اللهِ كَانَ فِي ذلِكَ الْيَوْمِ مَعَ بَنِي إِسْرَائِيلَ.
    وَفِيمَا كَانَ شَاوُلُ يَتَكَلَّمُ بَعْدُ مَعَ الْكَاهِنِ، تَزَايَدَ الضَّجِيجُ الَّذِي فِي مَحَلَّةِ الْفِلِسْطِينِيِّينَ وَكَثُرَ. فَقَالَ شَاوُلُ لِلْكَاهِنِ: «كُفَّ يَدَكَ».
    وَصَاحَ شَاوُلُ وَجَمِيعُ الشَّعْبِ الَّذِي مَعَهُ وَجَاءُوا إِلَى الْحَرْبِ، وَإِذَا بِسَيْفِ كُلِّ وَاحِدٍ عَلَى صَاحِبِهِ. اضْطِرَابٌ عَظِيمٌ جِدًّا.
    وَالْعِبْرَانِيُّونَ الَّذِينَ كَانُوا مَعَ الْفِلِسْطِينِيِّينَ مُنْذُ أَمْسِ وَمَا قَبْلَهُ، الَّذِينَ صَعِدُوا مَعَهُمْ إِلَى الْمَحَلَّةِ مِنْ حَوَالَيْهِمْ، صَارُوا هُمْ أَيْضًا مَعَ إِسْرَائِيلَ الَّذِينَ مَعَ شَاوُلَ وَيُونَاثَانَ.
    وَسَمِعَ جَمِيعُ رِجَالِ إِسْرَائِيلَ الَّذِينَ اخْتَبَأُوا فِي جَبَلِ أَفْرَايِمَ أَنَّ الْفِلِسْطِينِيِّينَ هَرَبُوا، فَشَدُّوا هُمْ أَيْضًا وَرَاءَهُمْ فِي الْحَرْبِ.
    فَخَلَّصَ الرَّبُّ إِسْرَائِيلَ فِي ذلِكَ الْيَوْمِ. وَعَبَرَتِ الْحَرْبُ إِلَى بَيْتِ آوِنَ.
    وَضَنُكَ رِجَالُ إِسْرَائِيلَ فِي ذلِكَ الْيَوْمِ، لأَنَّ شَاوُلَ حَلَّفَ الشَّعْبَ قَائِلاً: «مَلْعُونٌ الرَّجُلُ الَّذِي يَأْكُلُ خُبْزًا إِلَى الْمَسَاءِ حَتَّى أَنْتَقِمَ مِنْ أَعْدَائِي». فَلَمْ يَذُقْ جَمِيعُ الشَّعْبِ خُبْزًا.
    وَجَاءَ كُلُّ الشَّعْبِ إِلَى الْوَعْرِ وَكَانَ عَسَلٌ عَلَى وَجْهِ الْحَقْلِ.
    وَلَمَّا دَخَلَ الشَّعْبُ الْوَعْرَ إِذَا بِالْعَسَلِ يَقْطُرُ وَلَمْ يَمُدَّ أَحَدٌ يَدَهُ إِلَى فَمِهِ، لأَنَّ الشَّعْبَ خَافَ مِنَ الْقَسَمِ.
    وَأَمَّا يُونَاثَانُ فَلَمْ يَسْمَعْ عِنْدَمَا اسْتَحْلَفَ أَبُوهُ الشَّعْبَ، فَمَدَّ طَرَفَ النُّشَّابَةِ الَّتِي بِيَدِهِ وَغَمَسَهُ فِي قَطْرِ الْعَسَلِ وَرَدَّ يَدَهُ إِلَى فَمِهِ فَاسْتَنَارَتْ عَيْنَاهُ.
    فَأجَابَ وَاحِدٌ مِنَ الشَّعْبِ وَقَالَ: «قَدْ حَلَّفَ أَبُوكَ الشَّعْبَ حَلْفًا قَائِلاً: مَلْعُونٌ الرَّجُلُ الَّذِي يَأْكُلُ خُبْزًا الْيَوْمَ. فَأَعْيَا الشَّعْبُ».
    فَقَالَ يُونَاثَانُ: «قَدْ كَدَّرَ أَبِي الأَرْضَ. اُنْظُرُوا كَيْفَ اسْتَنَارَتْ عَيْنَايَ لأَنِّي ذُقْتُ قَلِيلاً مِنْ هذَا الْعَسَلِ.
    فَكَمْ بِالْحَرِيِّ لَوْ أَكَلَ الْيَوْمَ الشَّعْبُ مِنْ غَنِيمَةِ أَعْدَائِهِمِ الَّتِي وَجَدُوا؟ أَمَا كَانَتِ الآنَ ضَرْبَةٌ أَعْظَمُ عَلَى الْفِلِسْطِينِيِّينَ؟»
    فَضَرَبُوا فِي ذلِكَ الْيَوْمِ الْفِلِسْطِينِيِّينَ مِنْ مِخْمَاسَ إِلَى أَيَّلُونَ. وَأَعْيَا الشَّعْبُ جِدًّا.
    وَثَارَ الشَّعْبُ عَلَى الْغَنِيمَةِ، فَأَخَذُوا غَنَمًا وَبَقَرًا وَعُجُولاً، وَذَبَحُوا عَلَى الأَرْضِ وَأَكَلَ الشَّعْبُ عَلَى الدَّمِ.
    فَأَخْبَرُوا شَاوُلَ قَائِلِينَ: «هُوَذَا الشَّعْبُ يُخْطِئُ إِلَى الرَّبِّ بِأَكْلِهِ عَلَى الدَّمِ». فَقَالَ: «قَدْ غَدَرْتُمْ. دَحْرِجُوا إِلَيَّ الآنَ حَجَرًا كَبِيرًا».
    وَقَالَ شَاوُلُ: «تَفَرَّقُوا بَيْنَ الشَّعْبِ وَقُولُوا لَهُمْ أَنْ يُقَدِّمُوا إِلَيَّ كُلُّ وَاحِدٍ ثَوْرَهُ وَكُلُّ وَاحِدٍ شَاتَهُ، وَاذْبَحُوا ههُنَا وَكُلُوا وَلاَ تُخْطِئُوا إِلَى الرَّبِّ بِأَكْلِكُمْ مَعَ الدَّمِ». فَقَدَّمَ جَمِيعُ الشَّعْبِ كُلُّ وَاحِدٍ ثَوْرَهُ بِيَدِهِ فِي تِلْكَ اللَّيْلَةِ وَذَبَحُوا هُنَاكَ.
    وَبَنَى شَاوُلُ مَذْبَحًا لِلرَّبِّ. الَّذِي شَرَعَ بِبُنْيَانِهِ مَذْبَحًا لِلرَّبِّ.
    وَقَالَ شَاوُلُ: «لِنَنْزِلْ وَرَاءَ الْفِلِسْطِينِيِّينَ لَيْلاً وَنَنْهَبْهُمْ إِلَى ضَوْءِ الصَّبَاحِ وَلاَ نُبْقِ مِنْهُمْ أَحَدًا». فَقَالُوا: «افْعَلْ كُلَّ مَا يَحْسُنُ فِي عَيْنَيْكَ». وَقَالَ الْكَاهِنُ: «لِنَتَقَدَّمْ هُنَا إِلَى اللهِ».
    فَسَأَلَ شَاوُلُ اللهَ: «أَأَنْحَدِرُ وَرَاءَ الْفِلِسْطِينِيِّينَ؟ أَتَدْفَعُهُمْ لِيَدِ إِسْرَائِيلَ؟» فَلَمْ يُجِبْهُ فِي ذلِكَ الْيَوْمِ.
    فَقَالَ شَاوُلُ: «تَقَدَّمُوا إِلَى هُنَا يَا جَمِيعَ وُجُوهِ الشَّعْبِ، وَاعْلَمُوا وَانْظُرُوا بِمَاذَا كَانَتْ هذِهِ الْخَطِيَّةُ الْيَوْمَ.
    لأَنَّهُ حَيٌّ هُوَ الرَّبُّ مُخَلِّصُ إِسْرَائِيلَ، وَلَوْ كَانَتْ فِي يُونَاثَانَ ابْنِي فَإِنَّهُ يَمُوتُ مَوْتًا». وَلَمْ يَكُنْ مَنْ يُجِيبُهُ مِنْ كُلِّ الشَّعْبِ.
    فَقَالَ لِجَمِيعِ إِسْرَائِيلَ: «أَنْتُمْ تَكُونُونَ فِي جَانِبٍ وَأَنَا وَيُونَاثَانُ ابْنِي فِي جَانِبٍ». فَقَالَ الشَّعْبُ لِشَاوُلَ: «اصْنَعْ مَا يَحْسُنُ فِي عَيْنَيْكَ».
    وَقَالَ شَاوُلُ لِلرَّبِّ إِلهِ إِسْرَائِيلَ: «هَبْ صِدْقًا». فَأُخِذَ يُونَاثَانُ وَشَاوُلُ، أَمَّا الشَّعْبُ فَخَرَجُوا.
    فَقَالَ شَاوُلُ: «أَلْقُوا بَيْنِي وَبَيْنَ يُونَاثَانَ ابْنِي. فَأُخِذَ يُونَاثَانُ».
    فَقَالَ شَاوُلُ لِيُونَاثَانَ: «أَخْبِرْنِي مَاذَا فَعَلْتَ». فَأَخْبَرَهُ يُونَاثَانُ وَقَالَ: «ذُقْتُ ذَوْقًا بِطَرَفِ النُّشَّابَةِ الَّتِي بِيَدِي قَلِيلَ عَسَل. فَهأَنَذَا أَمُوتُ».
    فَقَالَ شَاوُلُ: «هكَذَا يَفْعَلُ اللهُ وَهكَذَا يَزِيدُ إِنَّكَ مَوْتًا تَمُوتُ يَا يُونَاثَانُ».
    فَقَالَ الشَّعْبُ لِشَاوُلَ: «أَيَمُوتُ يُونَاثَانُ الَّذِي صَنَعَ هذَا الْخَلاَصَ الْعَظِيمَ فِي إِسْرَائِيلَ؟ حَاشَا! حَيٌّ هُوَ الرَّبُّ، لاَ تَسْقُطُ شَعْرَةٌ مِنْ رَأْسِهِ إِلَى الأَرْضِ لأَنَّهُ مَعَ اللهِ عَمِلَ هذَا الْيَوْمَ». فَافْتَدَى الشَّعْبُ يُونَاثَانَ فَلَمْ يَمُتْ.
    فَصَعِدَ شَاوُلُ مِنْ وَرَاءِ الْفِلِسْطِينِيِّينَ، وَذَهَبَ الْفِلِسْطِينِيُّونَ إِلَى مَكَانِهِمْ.
    وَأَخَذَ شَاوُلُ الْمُلْكَ عَلَى إِسْرَائِيلَ، وَحَارَبَ جَمِيعَ أَعْدَائِهِ حَوَالَيْهِ: مُوآبَ وَبَنِي عَمُّونَ وَأَدُومَ وَمُلُوكَ صُوبَةَ وَالْفِلِسْطِينِيِّينَ. وَحَيْثُمَا تَوَجَّهَ غَلَبَ.
    وَفَعَلَ بِبَأْسٍ وَضَرَبَ عَمَالِيقَ، وَأَنْقَذَ إِسْرَائِيلَ مِنْ يَدِ نَاهِبِيهِ.
    وَكَانَ بَنُو شَاوُلَ: يُونَاثَانَ وَيَشْوِيَ وَمَلْكِيشُوعَ، وَاسْمَا ابْنَتَيْهِ: اسْمُ الْبِكْرِ مَيْرَبُ وَاسْمُ الصَّغِيرَةِ مِيكَالُ.
    وَاسْمُ امْرَأَةِ شَاوُلَ أَخِينُوعَمُ بِنْتُ أَخِيمَعَصَ، وَاسْمُ رَئِيسِ جَيْشِهِ أَبِينَيْرُ بْنُ نَيْرَ عَمِّ شَاوُلَ.
    وَقَيْسُ أَبُو شَاوُلَ وَنَيْرُ أَبُو أَبْنَيْرَ ابْنَا أَبِيئِيلَ.
    وَكَانَتْ حَرْبٌ شَدِيدَةٌ عَلَى الْفِلِسْطِينِيِّينَ كُلَّ أَيَّامِ شَاوُلَ. وَإِذَا رَأَى شَاوُلُ رَجُلاً جَبَّارًا أَوْ ذَا بَأْسٍ ضَمَّهُ إِلَى نَفْسِهِ.
    Ва рӯзе Йӯнотон ибни Шоул ба навкари силоҳбардори худ гуфт: «Биё, сӯи дастаи посбонони фалиштӣ, ки дар он тараф ҳастанд, гузарем». Валекин ба падари худ хабар надод.
    Ва Шоул дар канори Ҷибъо, зери дарахти аноре ки дар Мигрӯн буд, ҷой гирифта буд; ва қавме ки бо ӯ буданд, тақрибан шашсад нафар буданд.
    Ва Аҳиё ибни Аҳитуб, бародари Ихобӯд ибни Финҳос, ибни Элӣ, ки коҳини Парвардигор дар Шилӯ буд, эфӯд дар бар карда буд; ва қавм намедонистанд, ки Йӯнотон рафтааст.
    Ва дар миёни гузаргоҳҳое ки Йӯнотон мехост аз онҳо сӯи дастаи посбонони фалиштӣ гузарад, як сахраи нӯгтез аз ин тараф ва як сахраи нӯгтез аз он тараф буд, ва номи яке Бӯсес ва номи дигаре Сене буд.
    Як сахраи нӯгтез аз шимол дар рӯ ба рӯи Михмос қомат рост карда буд, ва сахраи дигар – аз ҷануб дар рӯ ба рӯи Ҷибъо.
    Ва Йӯнотон ба навкари силоҳбардори худ гуфт: «Биё, сӯи дастаи посбонони ин бехатнагон гузарем, шояд Парвардигор ба мо ёварӣ кунад, зеро ки барои Парвардигор ҳеҷ монеае нест, ки ба воситаи касони бисёр ё ба воситаи касони кам наҷот бахшад».
    Ва силоҳбардораш ба ӯ гуфт: «Ҳар он чи дар дилат ҳаст, бикун; ба ҳар ҷо, ки майл дорӣ, бирав; инак ман мувофиқи дилхоҳи ту бо ту ҳастам».
    Ва Йӯнотон гуфт: «Инак, мо сӯи ин одамон гузашта, худро ба онҳо нишон медиҳем.
    Агар онҳо чунин гӯянд: ́Биистед, то ки назди шумо бирасем́, – он гоҳ мо дар ҷои худ истода, пеши онҳо нахоҳем баромад.
    Валекин агар чунин гӯянд: ́Пеши мо бароед́, – он гоҳ мо хоҳем баромад, зеро ки Парвардигор онҳоро ба дасти мо супурдааст; ва ин барои мо аломат хоҳад буд».
    Ва ҳар дуяшон худро ба дастаи посбонони фалиштӣ нишон доданд, ва фалиштиён гуфтанд: «Инак, ибриён аз сӯрохҳое ки дар онҳо пинҳон шудаанд, берун меоянд».
    Ва баъзе аз дастаи посбонон ба Йӯнотон ва силоҳбардораш гуфтанд: «Пеши мо бароед, то ки чизе ба шумо нишон диҳем». Ва Йӯнотон ба силоҳбардори худ гуфт: «Аз ақибам баро, зеро ки Парвардигор онҳоро ба дасти Исроил супурдааст».
    Ва Йӯнотон бо дастҳо ва поҳояш андармон шуда боло баромад, ва силоҳбардораш аз ақибаш. Ва онҳо пеши Йунотон афтодан гирифтанд, ва силоҳбардори ӯ онҳоро аз пайи ӯ мекушт.
    Ва аз ин зарбаи аввалине ки Йӯнотон ва силоҳбардораш расониданд, қариб бист нафар талаф шуданд, дар нисфи майдоне ки як ҷуфт гов дар як рӯз шудгор мекунад.
    Ва дар бошишгоҳ ва саҳро, ва дар миёни тамоми қавм даҳшат ҳукмфармо шуд: дастаи посбонон ва фавҷҳои харобкунандагон низ дар даҳшат афтоданд, ва замин ба ларза омад, ва даҳшати азиме аз ҷониби Худо ҳамаро фаро гирифт.
    Ва дидбонони Шоул дар Ҷибъои Бинёмин диданд, ки инак, тӯда пароканда шуда, ба ҳар тараф медаванд.
    Ва Шоул ба қавме ки бо ӯ буданд, гуфт: «Саршуморӣ карда, бубинед, ки аз миёни мо кӣ берун рафтааст?» Ва саршуморӣ карданд, ва инак Йӯнотон ва силоҳбардораш нестанд.
    Ва Шоул ба Аҳиё гуфт: «Сандуқи Худоро наздик биёр». Зеро ки сандуқи Худо дар он рӯз ҳамроҳи банӣ Исроил буд.
    Ва ҳангоме ки Шоул ба коҳин сухан меронд, шӯру ғавғо дар бошишгоҳи фалиштиён торафт меафзуд, ва Шоул ба коҳин гуфт: «Дастатро нигоҳ дор».
    Ва Шоул ва тамоми қавме ки бо ӯ буданд, ҷамъ шуда, ба майдони корзор омаданд; ва инак, шамшери ҳар яке ба зидди дигаре кашида шуда буд: шӯру ғавғо бағоят бузург буд.
    Ва ибриёне ки дирӯз ва парирӯз дар сафи фалиштиён буда ва бо онҳо баромада, дар ҳар тарафи бошишгоҳи онҳо меистоданд, – онҳо низ ба исроилиёне ки бо Шоул ва Йӯнотон буданд, ҳамроҳ шуданд.
    Ва ҳамаи исроилиёне ки дар кӯҳи Эфроим пинҳон шуда буданд, чун шуниданд, ки фалиштиён рӯ ба гурез овардаанд, – онҳо низ ба ҷанг даромада, душманро дунболагирӣ карданд.
    Ва Парвардигор дар он рӯз Исроилро наҷот дод, ва ҷанг то Байт-Овин расид.
    Ва мардуми Исроил дар он рӯз бемаҷол гардида буданд, зеро ки Шоул қавмро қасам дода гуфта буд: «Лаънатӣ Малъун бод касе ки то шом, то даме ки ман аз душманонам интиқом қасос гирам, хӯроке бихӯрад!» Ва тамоми қавм чизе нахӯрданд.
    Ва тамоми аҳли замин ба ҷангал расиданд, ва асал бар рӯи марғзор буд.
    Ва қавм ба ҷангал даромаданд, ва инак асал ҷорист, валекин ҳеҷ кас дасташро ба даҳонаш набурд, зеро ки қавм аз қасам метарсиданд.
    Вале Йӯнотон бехабар буд аз он ки падараш қасам дода буд, ва ӯ нӯги асоеро, ки дар дасташ буд, дароз карда, дар шони асал ғӯтонид, ва дасташро ба даҳонаш бурд, ва чашмонаш равшан шуд.
    Ва касе аз миёни қавм хитоб намуда, гуфт: «Падарат қавмро қасам дода, гуфтааст: ́Малъун Лаънатӣ бод касе ки имрӯз хӯроке бихӯрад!́ Бинобар ин қавм бемаҷол шудаанд».
    Ва Йӯнотон гуфт: «Падарам заминро ба изтироб андохтааст! Бубинед, чӣ гуна чашмони ман равшан шуд, зеро ки андаке аз ин асал чашидам.
    Хусусан, агар қавм имруз аз ғанимати душманони худ, ки пайдо кардаанд, чизе мехӯрданд, оё шикасти фалиштиён боз ҳам зиёдтар намешуд?»
    Ва дар он рӯз фалиштиёнро аз Михмос то Аёлӯн торумор карданд, ва қавм бағоят бемаҷол шуданд.
    Ва қавм ба ғанимат дарафтоданд, ва бузу гӯсфандон ва гову гӯсолаҳоро гирифта, бар замин куштанд, ва қавм гӯштро бо хуни он хӯрданд.
    Ва ба Шоул хабар дода, гуфтанд: «Инак, қавм пеши Парвардигор гуноҳ карда, гӯштро бо хунаш мехӯранд». Ва ӯ гуфт: «Шумо хиёнат кардаед! Алҳол пеши ман санги калоне биғелонед».
    Ва Шоул гуфт: «Дар миёни қавм пароканда шуда, ба онҳо бигӯед: ́Ҳар кас гови худро ва ҳар кас барраи худро назди ман биёред, ва дар ин ҷо кушта, бихӯред, ва пеши Парвардигор гуноҳ карда, гӯштро бо хуни он нахӯред́». Ва тамоми қавм, ҳар кас бо дасти худ, говашро дар он шаб оварда, дар он ҷо куштанд.
    Ва Шоул қурбонгоҳе барои Парвардигор бино кард: ин аввалин қурбонгоҳе буд, ки ӯ барои Парвардигор бино кард.
    Ва Шоул гуфт: «Имшаб аз ақиби фалиштиён биравем, ва онҳоро то рӯшноии субҳ ғорат карда, касеро аз онҳо боқӣ нагузорем». Ва гуфтанд: «Ҳар чи дар назарат писанд ояд, бикун». Ва коҳин гуфт: «Дар ин ҷо ба Худо муроҷиат намоем».
    Ва Шоул аз Худо пурсид: «Оё аз ақиби фалиштиён фуруд оям? Оё онҳоро ба дасти Исроил хоҳӣ супурд?» Вале дар он рӯз Ӯ ба вай ҷавоб надод.
    Ва Шоул гуфт: «Эй ҳамаи сарварони қавм, ба ин ҷо наздик оед, ва бидонед ва бубинед, ки имрӯз ин гуноҳ дар чист?
    Зеро қасам ба ҳаёти Парвардигори наҷотдиҳандаи Исроил, ки агар дар писарам Йӯнотон бошад, вай низ ҳатман хоҳад мурд». Вале аз миёни тамоми қавм касе ба ӯ ҷавоб надод.
    Ва ӯ ба тамоми Исроил гуфт: «Шумо ба як тараф истед, ва ман бо писарам Йӯнотон ба тарафи дигар меистем». Ва қавм ба Шоул гуфтанд: «Ҳар чи дар назарат писанд ояд, бикун».
    Ва Шоул ба Парвардигор гуфт: «Эй Худои Исроил, ҳақиқатро бикшой!» Ва қуръа ба Йӯнотон ва Шоул афтод, ва қавм беайб баромаданд.
    Ва Шоул гуфт: «Дар миёни ман ва писарам Йӯнотон қуръа партоед». Ва қуръа ба Йӯнотон афтод.
    Ва Шоул ба Йӯнотон гуфт: «Ба ман бигӯ, ки чӣ кардӣ?» Ва Йӯнотон ба ӯ ҳикоят карда, гуфт: «Бо нӯги асое ки дар даст дорам, андаке асал чашидам; инак, ман барои мурдан ҳозирам».
    Ва Шоул гуфт: «Худо чунин ва зиёда аз ин бикунад, эй Йӯнотон, зеро ки ту ҳатман хоҳӣ мурд!»
    Валекин қавм ба Шоул гуфтанд: «Оё Йӯнотон, ки ин наҷоти бузургро барои Исроил ба амал овардааст, бимирад? Ҳошо! Қасам ба ҳаёти Парвардигор, ки мӯе аз сари ӯ ба замин нахоҳад афтод, зеро ки ӯ имрӯз бо Худо амал кардааст». Ва қавм барои Йӯнотон фидия доданд, ва ӯ намурд.
    Ва Шоул аз дунболагирии фалиштиён даст кашид – ва фалиштиён ба макони худ рафтанд.
    Ва Шоул подшоҳии худро ба Исроил пойдор гардонид, ва бо ҳамаи душманони худ, ки дар гирду пеш буданд: бо Мӯоб, ва банӣ Аммӯн, ва Адӯм, ва подшоҳони Сӯбо, ва фалиштиён ҷанг кард, ва ба зидди ҳар кас, ки рӯй меовард, дастболо мешуд.
    Ва лашкар барпо намуда, ба Амолеқ шикаст расонид, ва Исроилро аз дасти тороҷгарони он раҳо кард.
    Ва писарони Шоул инҳо буданд: Йӯнотон, Йишвӣ ва Малкишуа. Ва номи ду духтараш чунин буд: номи калонӣ – Мераб, ва номи хурдӣ – Микал.
    Ва номи зани Шоул Аҳинӯам духтари Аҳимоас буд; ва номи сарлашкараш Абнир ибни Нир, амаки Шоул, буд.
    Падари Шоул, Қиш, ва падари Абнир, Нир, писарони Абиил буданд.
    Ва дар тамоми айёми Шоул ба муқобили фалиштиён ҷанги сахт бурда мешуд; ва ҳар марди зӯровар ва далерро, ки Шоул медид, назди худ ҷамъ мекард.

    Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
    Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
    Цитата из Библии каждое утро
    TG: t.me/azbible
    Viber: vb.me/azbible