Скрыть
21:2
21:3
21:4
21:5
21:8
21:12
21:14
21:15
21:16
Церковнославянский (рус)
И прiи́де дави́дъ въ номву́ ко Авимеле́ху иере́ю: и ужасе́ся Авимеле́хъ о при­­ше́­ст­вiи его́ и рече́ ему́: что́ я́ко ты́ еди́нъ, и никто́же съ тобо́ю?
И рече́ дави́дъ иере́ю: ца́рь заповѣ́да ми́ глаго́лъ дне́сь и рече́ ко мнѣ́: никто́же да уразумѣ́етъ глаго́ла, его́же ра́ди а́зъ посыла́ю тя́ и о не́мже а́зъ заповѣ́даю ти́: и о́троки оста́вихъ на мѣ́стѣ глаго́лемѣмъ Еммони́мъ:
и ны́нѣ а́ще су́ть у тебе́ пя́ть хлѣ́бы, да́ждь ми́ ели́ко и́маши.
И от­вѣща́ иере́й дави́ду и рече́: не су́ть хлѣ́бы про́сти у мене́, но то́чiю хлѣ́бы у мене́ свяще́н­нiи: а́ще сохране́ни о́троцы су́ть то́кмо от­ жены́, снѣдя́тъ.
И от­вѣща́ дави́дъ иере́ю и рече́ ему́: и [мы́] от­ же́нъ воз­держа́хомся вчера́ и тре́тiяго дне́: от­не́лѣже изыдо́хъ а́зъ на пу́ть, бы́ша вси́ о́троцы очище́ни, и се́й пу́ть нечи́стъ, но освяти́т­ся дне́сь сосу́дъ ра́ди мо­и́хъ.
И даде́ ему́ Авимеле́хъ иере́й хлѣ́бы предложе́нiя, я́ко та́мо не бѣ́ хлѣ́ба, но то́кмо хлѣ́бы лица́, и́же взя́ты от­ лица́ Госпо́дня, е́же предложи́тися хлѣ́бу те́плому, въ о́ньже де́нь взя́ и́хъ.
И бѣ́ та́мо еди́нъ от­ о́трокъ Сау́ловыхъ въ де́нь о́нъ удержа́нъ предъ Го́сподемъ, и и́мя ему́ дои́къ Си́ринъ, [старѣ́йшина от­ па́стырь Сау́ловыхъ,] пасы́й мски́ Сау́ловы.
И рече́ дави́дъ ко Авимеле́ху: ви́ждь, а́ще е́сть здѣ́ у тебе́ копiе́ или́ ме́чь, я́ко меча́ мо­его́ и ору́жiя мо­его́ не взя́хъ съ собо́ю, я́ко царе́во повелѣ́нiе внеза́пу ми́ бы́сть.
И рече́ иере́й: се́, ме́чь голiа́ѳа иноплеме́н­ника, его́же ты́ уби́лъ еси́ во юдо́ли Ила́, и то́й обви́тъ бя́ше въ ри́зу за Ефу́домъ: а́ще то́й хо́щеши взя́ти, воз­ми́ себѣ́, нѣ́сть бо ина́го здѣ́ кромѣ́ сего́. И рече́ дави́дъ: се́, нѣ́сть я́коже то́й: да́ждь ми́ его́. И даде́ его́ ему́.
И воста́ дави́дъ, и убѣже́ въ то́й де́нь от­ лица́ Сау́лова, и прiи́де дави́дъ ко Анху́су царю́ ге́ѳску.
И рѣ́ша о́троцы Анху́совы къ нему́: не се́й ли дави́дъ ца́рь земли́? не сему́ ли изыдо́ша [жены́] лику́ющыя, глаго́лющя: побѣди́ Сау́лъ съ ты́сящами сво­и́ми, и дави́дъ со тма́ми сво­и́ми?
И положи́ дави́дъ глаго́лы сiя́ въ се́рдцы сво­е́мъ, и убоя́ся зѣло́ от­ лица́ Анху́са царя́ ге́ѳска.
И измѣни́ лице́ свое́ предъ ни́мъ, и при­­твори́ся въ де́нь то́й, и бiя́ше во врата́ гра́да, я́ко въ тимпа́нъ, и па́даше на ру́ки своя́, и паде́ у вра́тъ гра́да, и сли́ны своя́ точа́­ше по брадѣ́ сво­е́й.
И рече́ Анху́съ ко отроко́мъ сво­и́мъ: се́, ви́дѣсте му́жа неи́стова, почто́ его́ введо́сте ко мнѣ́?
еда́ не имѣ́ю а́зъ неи́стовыхъ, я́ко введо́сте его́, да бѣсну́ет­ся предо мно́ю? се́й да не вни́детъ въ до́мъ мо́й.
Немецкий (GNB)
David machte sich rasch auf den Weg und Jonatan kehrte in die Stadt zurück.
Auf seiner Flucht kam David zum Priester Ahimelech nach Nob. Der Priester trat ihm besorgt entgegen: »Warum kommst du allein? Weshalb hast du keine Begleitung bei dir?«
David antwortete: »Der König hat mir einen Auftrag gegeben, von dem niemand etwas erfahren darf. Mit meinen Männern habe ich einen geheimen Treffpunkt verabredet.
Gib mir schnell etwas Proviant, vielleicht fünf Brote oder was sich sonst auftreiben lässt!«
»Ich habe kein gewöhnliches Brot da, nur solches, das Gott geweiht ist«, wandte der Priester ein, »das kann ich dir nur geben, wenn deine Männer sich von Frauen fern gehalten haben.«
»Wir sind wirklich seit vorgestern mit keiner Frau in Berührung gekommen«, erwiderte David. »Schon als wir aufbrachen, waren die Waffen der Männer rein, obwohl es sich nur um ein gewöhnliches Unternehmen handelt. Also werden sie heute erst recht rein sein.«
Da gab ihm der Priester die geweihten Brote, die man vom Tisch im Heiligtum abgeräumt hatte, um frisches Brot aufzulegen.
An diesem Tag hielt sich auch einer aus dem Gefolge Sauls im Heiligtum des HERRN auf; es war der Edomiter Doëg, der Aufseher über die Hirten Sauls.
David fragte Ahimelech: »Hast du nicht einen Speer oder ein Schwert für mich? Ich konnte meine Waffen nicht mehr holen, weil der Befehl des Königs mir dazu keine Zeit ließ.«
»Doch«, antwortete der Priester, »wir haben hier das Schwert des Philisters Goliat, den du im Eichental getötet hast. Dort hinten liegt es, in einen Mantel gewickelt. Wenn du willst, kannst du es haben; eine andere Waffe ist nicht hier.«

»Ja, gib es mir!«, sagte David. »Ein besseres bekomme ich nirgends.«

Am selben Tag noch setzte David seine Flucht vor Saul fort. Er kam zu Achisch, dem König von Gat.
Die Hofleute erkannten ihn und sagten zu Achisch: »Das ist doch David, der König von Israel! Das ist doch der, dem sie im Reigen zujubeln:

́Tausend Feinde hat Saul erschlagen,

doch zehntausend wareńs, die David erschlug!́«

David war sich im Klaren, was diese Worte bedeuteten, und geriet in große Furcht vor Achisch, dem König von Gat.
Darum stellte er sich wahnsinnig und tobte, als sie ihn festhalten wollten. Er kritzelte auf die Torflügel und ließ Speichel in seinen Bart laufen.
Da sagte Achisch zu seinen Leuten: »Ihr seht doch, dass der Mann wahnsinnig ist! Warum bringt ihr ihn zu mir?
Habe ich nicht schon Verrückte genug hier? Der soll sich anderswo austoben. Was hat er in meinem Haus zu suchen?«
Ва Довуд ба Нуб назди Аҳималики коҳин омад; ва Аҳималик парешонхотир бо хотири парешон ба пешвози Довуд шитофта, ба ӯ гуфт: «Чаро ту танҳо омадаӣ, ва касе бо ту нест?»
Ва Довуд ба Аҳималики коҳин гуфт: «Подшоҳ ба ман кореро супурда, ба ман гуфт: ́Аз ин кор, ки туро барояш мефиристам, ва аз он чи ба ту фармудаам, бигзор касе ҳеҷ хабардор нашавад́; ва навкаронро ман дар фалон ҷо гузоштам.
Ва алҳол, агар чизе дар дастат бошад, панҷто нон, ё ҳар чизе ки ёфт шавад, ба ман бидеҳ».
Ва коҳин ба Довуд ҷавоб гардонида, гуфт: «Нони оддӣ дар дастам нест, балки нони пок ҳаст, ба шарте ки навкарон аз зан худдорӣ карда бошанд».
Ва Довуд ба коҳин ҷавоб гардонида, ба вай гуфт: «Рости гап, дирӯз ва парирӯз, аз рӯзе ки берун омадаам, занон аз мо дур буданд, ва баданҳои зарфҳои навкарон пок мебошанд, ва (агарчи роҳ нопок бошад ҳам нон дар зарфҳо пок хоҳад монд) агарчи роҳи мо ба покӣ дахле надорад, бо вуҷуди он имрӯз зарфҳо баданҳо пок хоҳанд монд».
Ва коҳин нони покро ба ӯ дод, зеро ки дар он ҷо ноне набуд, ҷуз нонҳои тақдим, ки аз пеши Парвардигор бардошта шуда буд, то ки дар рӯзи бардоштанаш нонҳои гарм бимонанд.
Ва дар он ҷо дар он рӯз шахсе аз навкарони Шоул ба ҳузури Парвардигор истода буд, ва ӯ Дӯаги адӯмӣ ном дошта, мири рамабонони Шоул буд.
Ва Довуд ба Аҳималик гуфт: «Оё ин ҷо дар дастат найзае ё шамшере ҳаст? Зеро ки ман шамшерам ва яроқи дигарамро низ бо худ наовардаам, чунки супориши подшоҳ таъҷилӣ буд».
Ва коҳин гуфт: «Инак, шамшери Ҷолёти фалиштӣ, ки вайро ту дар дараи Эло куштӣ дар қафои эфӯд бо либосе печонида монда шудааст; агар мехоҳӣ онро барои худ бигирӣ, – бигир, зеро ки ғайр аз он дар ин ҷо дигаре нест». Ва Довуд гуфт: «Хубтар аз он нест, онро ба ман бидеҳ».
Ва Довуд бархоста, дар он рӯз аз пеши Шоул гурехт, ва назди Окиш, подшоҳи Ҷат, омад.
Ва навкарони Окиш ба вай гуфтанд: «Ин, охир, Довуд, подшоҳи он замин аст; дар бораи ӯ, охир, рақскунон месуруданд: ́Шоул ҳазорҳоро мағлуб кард, вале Довуд – даҳҳо ҳазорро!́»
Ва Довуд ин суханонро дар дили худ ҷо дод, ва аз Окиш, подшоҳи Ҷат, бисёр ҳаросон шуд.
Ва дар назари онҳо рафтори худро тағйир дода, назди онҳо худро ба девонагӣ зад, ва бар табақаҳои дарвоза нақш мекашид, ва оби даҳанашро бар ришаш мерехт.
Ва Окиш ба навкарони худ гуфт: «Инак, шумо мебинед, ки ин шахс девона аст; пас, чаро вайро назди ман овардаед?
Оё ман ба девонагон эҳтиёҷ дорам, ки вайро овардаед, то назди ман девонагӣ кунад? Оё лозим аст, ки ин шахс ба хонаи ман дохил шавад?»

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible