Скрыть

Ца́рствъ 1-я, Глава 9

Толкования
Толкования главы
    9:1
    9:3
    9:5
    9:7
    9:8
    9:9
    9:10
    9:11
    9:14
    9:17
    9:18
    9:19
    9:20
    9:22
    9:23
    9:24
    9:25
    9:26
    9:27
    Церковнославянский (рус)
    И бѣ́ му́жъ от­ сыно́въ Венiами́новыхъ, ему́же и́мя ки́съ, сы́нъ Авiи́ловъ, сы́на Иа́редова, сы́на вахи́рова, сы́на Афе́кова, сы́на му́жа Иемине́ова, му́жъ си́ленъ крѣ́постiю.
    И сему́ бѣ́ сы́нъ, и́мя ему́ Сау́лъ, добровели́ченъ, му́жъ бла́гъ: и не бѣ́ въ сынѣ́хъ Изра́илевыхъ бла́гъ па́че его́, от­ ра́менъ и вы́ше высо́къ па́че всѣ́хъ люді́й.
    И заблуди́ша осля́та ки́са отца́ Сау́лова. И рече́ ки́съ къ Сау́лу сы́ну сво­ему́: воз­ми́ съ собо́ю еди́наго от­ о́трокъ, и воста́в­ше иди́те и по­ищи́те осля́тъ.
    И про­идо́ша го́ру Ефре́млю, и про­идо́ша зе́млю селха́, и не обрѣто́ша: и про­идо́ша зе́млю сегали́млю, и не бѣ́: и про­идо́ша зе́млю Иами́ню, и не обрѣто́ша.
    И при­­ше́дшымъ и́мъ въ зе́млю Си́фову, и рече́ Сау́лъ ко о́троку сво­ему́ и́же съ ни́мъ: гряди́ и воз­врати́мся, да не ка́ко оте́цъ мо́й оста́вя осля́та, пече́т­ся о на́съ.
    И рече́ ему́ о́трокъ: се́, здѣ́ человѣ́къ Бо́жiй во гра́дѣ се́мъ, и человѣ́къ сла́венъ: все́ е́же а́ще рече́тъ при­­ходя́щымъ къ нему́, бу́детъ и́мъ: и ны́нѣ по́йдемъ та́мо, да воз­вѣсти́тъ на́мъ пу́ть на́шъ, и́мже по́йдемъ.
    И рече́ Сау́лъ о́троку сво­ему́ и́же съ ни́мъ: се́, по́йдемъ, и что́ при­­несе́мъ къ человѣ́ку Бо́жiю? я́ко хлѣ́бы оскудѣ́ша от­ вре́тищъ на́шихъ, и ктому́ нѣ́сть у на́съ, е́же внести́ къ человѣ́ку Бо́жiю от­ имѣ́нiя на́­шего.
    И при­­ложи́ о́трокъ от­вѣща́ти Сау́лу и рече́: се́, обрѣта́ет­ся въ руцѣ́ мо­е́й четве́ртая ча́сть си́кля сребра́, и да́си человѣ́ку Бо́жiю, и воз­вѣсти́тъ на́мъ пу́ть на́шъ.
    Пре́жде бо во Изра́или си́це глаго́лаше кі́йждо, егда́ кто́ идя́ше вопроша́ти Бо́га: гряди́, да и́демъ къ прозорли́вцу: я́ко проро́ка нарица́ху лю́дiе пре́жде прозорли́вцемъ.
    И рече́ Сау́лъ о́троку сво­ему́: до́бръ глаго́лъ тво́й: гряди́, да и́демъ. И идо́ша во гра́дъ, идѣ́же бѣ́ человѣ́къ Бо́жiй.
    Восходя́щымъ же и́мъ на восхо́дъ гра́да, и се́, обрѣто́ша дѣви́цъ изше́дшихъ почерпсти́ воды́, и рѣ́ша и́мъ: е́сть ли здѣ́ прозорли́вецъ?
    И от­вѣща́ша и́мъ дѣви́цы, глаго́лющя: е́сть, се́ предъ лице́мъ ва́шимъ: ны́нѣ же потщи́теся, я́ко дне́ ра́ди гряде́тъ во гра́дъ, я́ко же́ртва дне́сь лю́демъ въ ва́мѣ:
    и егда́ вни́дете во гра́дъ, та́ко обря́щете его́ во гра́дѣ, пре́жде не́же взы́ти ему́ въ ва́му я́сти: я́ко не и́мутъ я́сти лю́дiе, до́ндеже вни́детъ се́й, я́ко то́й благослови́тъ же́ртву, и по си́хъ ядя́тъ стра́н­нiи: и ны́нѣ взы́дите, я́ко дне́ ра́ди обря́щете его́.
    И взыдо́ша во гра́дъ. И́мже входя́щымъ среди́ гра́да, и се́, самуи́лъ изы́де во срѣ́тенiе и́мъ, е́же взы́ти въ ва́му.
    И Госпо́дь от­кры́ во у́хо самуи́лу дне́мъ еди́нымъ пре́жде при­­ше́­ст­вiя къ нему́ Сау́ля, глаго́ля:
    я́коже вре́мя сiе́, у́тро послю́ къ тебѣ́ му́жа от­ пле́мене Венiами́нова, и да пома́жеши его́ царя́ надъ людьми́ мо­и́ми Изра́илемъ, и спасе́тъ лю́ди моя́ от­ руки́ иноплеме́н­ничи: я́ко при­­зрѣ́хъ на смире́нiе люді́й мо­и́хъ, я́ко взы́де во́пль и́хъ ко мнѣ́.
    И ви́дѣ самуи́лъ Сау́ла, и Госпо́дь рече́ къ нему́: се́, человѣ́къ, о не́мже реко́хъ ти́: се́й бу́детъ въ лю́дехъ мо­и́хъ ца́р­ст­вовати.
    И при­­бли́жися Сау́лъ къ самуи́лу посредѣ́ гра́да и рече́: воз­вѣсти́ ми, кото́рый до́мъ прозорли́вца.
    И от­вѣща́ самуи́лъ Сау́лу и рече́: а́зъ са́мъ е́смь: взы́ди предо мно́ю въ ва́му, и я́ждь со мно́ю дне́сь, и от­пущу́ тя зау́тра, и вся́ я́же въ се́рдцы тво­е́мъ воз­вѣщу́ ти:
    и о осля́тѣхъ тво­и́хъ заблуди́в­шихъ дне́сь тре́тiй де́нь, не помышля́й въ се́рдцы сво­е́мъ о ни́хъ, и́бо обрѣто́шася: и кому́ кра́сная Изра́илева? не тебѣ́ ли и до́му отца́ тво­его́?
    И от­вѣща́ Сау́лъ и рече́: не сы́нъ ли е́смь а́зъ му́жа Иемине́а, ме́ншаго ски́птра пле́мене Изра́илева? и пле́мене малѣ́йшаго от­ всего́ ски́птра Венiами́нова? и оте́че­с­т­во мое́ ме́ншее па́че всѣ́хъ оте́че­ст­въ Венiами́новыхъ? и вску́ю глаго́лалъ еси́ ко мнѣ́ по глаго́лу сему́?
    И поя́тъ самуи́лъ Сау́ла и о́трока его́, и введе́ я́ во обита́лище, и даде́ и́мъ та́мо мѣ́сто въ пе́рвыхъ зва́ныхъ, я́ко въ седми́десяти муже́хъ.
    И рече́ самуи́лъ по́вару: да́ждь ми́ ча́сть, ю́же да́хъ ти́, и о не́йже рѣ́хъ ти́ положи́ти ю́ у себе́.
    И взя́ по́варъ плече́, и предложи́ е́ Сау́лови. И рече́ самуи́лъ Сау́лу: се́, избы́токъ, предложи́ предъ ся́ и я́ждь, я́ко во свидѣ́тел­ст­во предложи́ся тебѣ́ па́че ины́хъ, при­­косни́ся. И яде́ Сау́лъ съ самуи́ломъ въ то́й де́нь.
    И сни́де от­ ва́мы во гра́дъ, и постла́ша Сау́лови на го́рницѣ, и спа́.
    И бы́сть егда́ при­­ближа́­шеся у́тро, и воз­зва́ самуи́лъ Сау́ла на го́рницѣ, и рече́: воста́ни, и от­пущу́ тя. И воста́ Сау́лъ, и изы́де са́мъ и самуи́лъ во́нъ.
    И́мже исходя́щымъ въ ча́сть гра́да, и рече́ самуи́лъ къ Сау́лу: рцы́ ю́ноши, да предъи́детъ предъ на́ми: а ты́ ста́ни я́коже дне́сь, и слы́шанъ сотворю́ тебѣ́ глаго́лъ Бо́жiй.
    Синодальный
    1 Саул, сын Киса Вениамитянина, в поисках ослиц отца своего приходит к городу Самуила и просит у него совета; 19 Самуил призывает Саула к себе, ест и беседует с ним.
    Был некто из сынов Вениамина, имя его Кис, сын Авиила, сына Церона, сына Бехорафа, сына Афия, сына некоего Вениамитянина, человек знатный.
    У него был сын, имя его Саул, молодой и красивый; и не было никого из Израильтян красивее его; он от плеч своих был выше всего народа.
    И пропали ослицы у Киса, отца Саулова, и сказал Кис Саулу, сыну своему: возьми с собою одного из слуг и встань, пойди, поищи ослиц.
    И прошел он гору Ефремову и прошел землю Шалишу, но не нашли; и прошли землю Шаалим, и там их нет; и прошел он землю Вениаминову, и не нашли.
    Когда они пришли в землю Цуф, Саул сказал слуге своему, который был с ним: пойдем назад, чтобы отец мой, оставив ослиц, не стал беспокоиться о нас.
    Но слуга сказал ему: вот в этом городе есть человек Божий, человек уважаемый; все, что он ни скажет, сбывается; сходим теперь туда; может быть, он укажет нам путь наш, по которому нам идти.
    И сказал Саул слуге своему: вот мы пойдем, а что мы принесем тому человеку? ибо хлеба не стало в сумах наших, и подарка нет, чтобы поднести человеку Божию; что у нас?
    И опять отвечал слуга Саулу и сказал: вот в руке моей четверть сикля серебра; я отдам человеку Божию, и он укажет нам путь наш.
    Прежде у Израиля, когда кто-нибудь шел вопрошать Бога, говорили так: «пойдем к прозорливцу»; ибо тот, кого называют ныне пророком, прежде назывался прозорливцем.
    И сказал Саул слуге своему: хорошо ты говоришь; пойдем. И пошли в город, где человек Божий.
    Когда они поднимались вверх в город, то встретили девиц, вышедших черпать воду, и сказали им: есть ли здесь прозорливец?
    Те отвечали им и сказали: есть; вот, он впереди тебя; только поспешай, ибо он сегодня пришел в город, потому что сегодня у народа жертвоприношение на высоте;
    когда придете в город, застанете его, пока он еще не пошел на ту высоту, на обед; ибо народ не начнет есть, доколе он не придет; потому что он благословит жертву, и после того станут есть званые; итак ступайте, теперь еще застанете его.
    И пошли они в город. Когда же вошли в средину города, то вот и Самуил выходит навстречу им, чтоб идти на высоту.
    А Господь открыл Самуилу за день до прихода Саулова и сказал:
    завтра в это время Я пришлю к тебе человека из земли Вениаминовой, и ты помажь его в правителя народу Моему – Израилю, и он спасет народ Мой от руки Филистимлян; ибо Я призрел на народ Мой, так как вопль его достиг до Меня.
    Когда Самуил увидел Саула, то Господь сказал ему: вот человек, о котором Я говорил тебе; он будет управлять народом Моим.
    И подошел Саул к Самуилу в воротах и спросил его: скажи мне, где дом прозорливца?
    И отвечал Самуил Саулу, и сказал: я прозорливец, иди впереди меня на высоту; и вы будете обедать со мною сегодня, и отпущу тебя утром, и все, что у тебя на сердце, скажу тебе;
    а об ослицах, которые у тебя пропали уже три дня, не заботься; они нашлись. И кому все вожделенное в Израиле? Не тебе ли и всему дому отца твоего?
    И отвечал Саул и сказал: не сын ли я Вениамина, одного из меньших колен Израилевых? И племя мое не малейшее ли между всеми племенами колена Вениаминова? К чему же ты говоришь мне это?
    И взял Самуил Саула и слугу его, и ввел их в комнату, и дал им первое место между зваными, которых было около тридцати человек.
    И сказал Самуил повару: подай ту часть, которую я дал тебе и о которой я сказал тебе: «отложи ее у себя».
    И взял повар плечо и что было при нем и положил пред Саулом. И сказал [Самуил]: вот это оставлено, положи пред собою и ешь, ибо к сему времени сбережено это для тебя, когда я созывал народ. И обедал Саул с Самуилом в тот день.
    И сошли они с высоты в город, и Самуил разговаривал с Саулом на кровле, [и постлали Саулу на кровле, и он спал].
    Утром встали они так: когда взошла заря, Самуил воззвал к Саулу на кровлю и сказал: встань, я провожу тебя. И встал Саул, и вышли оба они из дома, он и Самуил.
    Когда подходили они к концу города, Самуил сказал Саулу: скажи слуге, чтобы он пошел впереди нас, – и он пошел вперед; – а ты остановись теперь, и я открою тебе, что сказал Бог.
    Таджикский
    Ва марде аз мулки Бинёмин буд, ва номаш Қиш ибни Абиил, ибни Сарур, ибни Бакурат, ибни Афиҳа буда, писари як шахси бинёминӣ ва ҷанговари далере буд.
    Ва ӯ писаре дошт, ки номаш Шоул буд, ва ҷавони ба назар намоён ва хубсимое буд, ва дар миёни банӣ Исроил касе аз ӯ хубсимотар набуд; ӯ хушқаду қомат буда, аз тамоми қавм як сару гардан баланд буд.
    Ва модахарҳои Қиш, падари Шоул, гум шуданд, ва Қиш ба писараш Шоул гуфт: «Лутфан, яке аз навкаронро ҳамроҳи худ бигир ва бархоста, барои ҷустуҷӯи модахарҳо бирав».
    Ва кӯҳистони Эфроимро тай намуда, ва замини Шолишоро тай намуда, онҳоро наёфтанд; ва замини Шаалимро тай карданд, вале набуданд, ва замини Бинёминро тай намуда, онҳоро наёфтанд.
    Вақте ки онҳо ба замини Суф расиданд, Шоул ба навкараш, ки бо ӯ буд, гуфт: «Биё, баргардем, мабодо падарам аз баҳри модахарҳо гузашта, ғами моро бихӯрад».
    Вале вай ба ӯ гуфт: «Инак, лутфан, марди Худо дар ин шаҳр ҳаст, ва ӯ марди мӯҳтарам аст; ҳар чи ӯ бигӯяд, ҳамеша ба амал меояд; алҳол ба он ҷо биравем; ӯ, шояд, роҳеро, ки бояд бо он биравем, ба мо нишон диҳад».
    Ва Шоул ба навкараш гуфт: «Инак, агар биравем, ба он мард чӣ чизе бибарем? Зеро ки ноне дар халтаҳои мо боқӣ намондааст, ва тӯҳфае армуғоне нест, ки ба марди Худо биёрем; пас, чӣ чизе дорем?»
    Ва он навкар боз ба Шоул ҷавоб гардонида, гуфт: «Инак, дар дастам чоряк сиқл нуқра ҳаст; ва онро ба марди Худо медиҳам, то ки роҳи моро ба мо нишон диҳад».
    Дар замони қадим агар касе дар Исроил барои пурсидан аз Худо мерафт, чунин мегуфт: «Биёед, назди пешбин биравем». Зеро ки набии имрӯза дар замони қадим пешбин номида мешуд.
    Ва Шоул ба навкараш гуфт: «Суханат хуб аст, биё, биравем». Ва онҳо ба шаҳре ки дар он ҷо марди Худо буд, рафтанд.
    Ҳангоме ки онҳо ба фарози шаҳр боло мебаромаданд, ба духтароне вохӯрданд, ки барои об кашидан берун мерафтанд; ва ба онҳо гуфтанд: «Оё пешбин дар ин ҷост?»
    Дар ҷавоб онҳо гуфтанд: «Оре, инак ӯ пеши туст дар ин ҷост; алҳол шитоб намо, зеро ки ӯ имрӯз ба шаҳр омадааст, чунки қавм имрӯз бар баландӣ қурбонӣ мекунанд.
    Ҳамин ки ба шаҳр даромадед, пеш аз он ки ӯ барои хӯрок хӯрдан ба баландӣ барояд, ӯро биёбед, зеро ки қавм то омадани ӯ хӯрок намехӯранд, чунки ӯ қурбониро баракат медиҳад, ва баъд аз он даъватшудагон хӯрок мехӯранд; ва алҳол бароед, зеро ки ҳоло ӯро метавонед биёбед».
    Ва онҳо сӯи шаҳр баромаданд; ҳангоме ки онҳо ба даруни шаҳр дохил мешуданд, инак Самуил ба пешвози онҳо берун омад, то ки ба баландӣ барояд.
    Ва Парвардигор, як рӯз пеш аз омадани Шоул, гӯшраси Самуил карда, гуфта буд:
    «Фардо дар ҳамин вақт Ман шахсеро аз замини Бинёмин назди ту мефиристам, ва ту ӯро тадҳин намо, то ки бар қавми Ман Исроил раис бошад ва қавми Маро аз дасти фалиштиён наҷот диҳад; зеро ки ба қавми Худ назар кардаам, чунки зории онҳо ба Ман расидааст».
    Ва ҳангоме ки Самуил Шоулро дид, Парвардигор ба ӯ гуфт: «Ин аст шахсе ки дар борааш ба ту гуфтам: ӯ қавми Маро идора хоҳад кард».
    Ва Шоул андаруни дарвоза ба Самуил наздик омада, гуфт: «Лутфан, ба ман бигӯ, ки хонаи пешбин куҷост?»
    Ва Самуил ба Шоул ҷавоб гардонида, гуфт: «Ман пешбин ҳастам, пешопеши ман ба баландӣ баро, ва шумо имрӯз бо ман хӯрок хоҳед хӯрд; ва бомдодон туро равона намуда, ҳар он чи дар дилат ҳаст, ба ту хоҳам гуфт;
    Ва дар бораи модахарҳоят, ки се рӯз пеш аз ин гум шудаанд, ғам нахӯр, зеро ки ёфт шудаанд; ва тамоми нозу неъмати Исроил барои кист? Он, охир, барои туст ва барои тамоми хонадони падари туст».
    Ва Шоул ҷавоб гардонида, гуфт: «Ман, охир, бинёминӣ, яъне аз хурдтарини сибтҳои Исроил ҳастам, ва қабилаи ман аз ҳамаи қабилаҳои сибти Бинёмин хурдтар аст; пас чаро чунин сухане ба ман мегӯӣ?»
    Ва Самуил Шоул ва навкари ӯро гирифта, ба хона даровард, ва ба онҳо дар сари даъватшудагон, ки қариб сӣ нафар буданд, ҷо дод.
    Ва Самуил ба ошпаз гуфт: «Ҳиссаеро, ки ба ту додаам ва дар бораи он ба ту гуфтаам, ки пеши худ нигоҳ дорӣ, биёр».
    Ва ошпаз ронро бо ҳар чи бар он буд, бардошта пеши Шоул гузошт ва гуфт: «Инак, он чи нигоҳ дошта шуда буд, пеши ту гузошта шуд; бихӯр, зеро ки он барои ту то ҳамин дам нигоҳ дошта шудааст, аз вақте ки гуфтам: ́Қавмро даъват намудаам́». Ва Шоул дар он рӯз бо Самуил хӯрок хӯрд.
    Ва онҳо аз баланди ба шаҳр фуруд омаданд; ва бар болои бом ӯ бо Шоул гуфтугӯ кард.
    Ва онҳо бармаҳал бархостанд, ва баробари дамидани шафақи субҳ Самуил Шоулро ба болои бом даъват намуда, гуфт: «Бархез, то ки туро равона кунам». Ва Шоул бархост, ва ҳар дуяшон, ӯ ва Самуил, берун рафтанд.
    Ҳангоме ки онҳо ба канори шаҳр фуруд омаданд, Самуил ба Шоул гуфт: «Ба навкар бигӯ, ки аз мо пеш гузарад. – Вай пеш гузашт. – Ва алҳол ту биист, то ки сухани Худоро ба ту бишнавонам».

    Et erat vir de Beniamin nomine Cis filius Abiel filii Seror filii Be chorath filii Aphia, Beniaminita vir potens.
    Et erat ei filius vocabulo Saul electus et bonus, et non erat vir de filiis Israel melior illo; ab umero et sursum eminebat super omnem populum.
    Perierant autem asinae Cis patris Saul, et dixit Cis ad Saul filium suum: «Tolle tecum unum de pueris et consurgens vade et quaere asinas». Qui cum transissent per montem Ephraim
    et per terram Salisa et non invenissent, transierunt etiam per terram Salim, et non erant, sed et per terram Iemini et minime reppererunt.
    Cum autem venissent in terram Suph, dixit Saul ad puerum suum, qui erat cum eo: «Veni, et revertamur, ne forte dimiserit pater meus asinas et sollicitus sit pro nobis».
    Qui ait ei: «Ecce est vir Dei in civitate hac, vir nobilis. Omne quod loquitur, absque ambiguitate venit. Nunc ergo eamus illuc, si forte indicet nobis de via nostra, propter quam venimus».
    Dixitque Saul ad puerum suum: «Ecce ibimus; quid feremus ad virum? Panis defecit in sitarciis nostris, et sportulam non habemus, ut demus homini Dei. Quid habemus?».
    Rursum puer respondit Sauli et ait: «Ecce inventa est in manu mea quarta pars sicli argenti; demus homini Dei, ut indicet nobis viam nostram». —
    Olim in Israel sic loquebatur unusquisque vadens consulere Deum: «Venite, et eamus ad videntem»; qui enim propheta dicitur hodie, vocabatur olim videns. —
    Et dixit Saul ad puerum suum: «Optimus sermo tuus; veni, eamus». Et ierunt in civitatem, in qua erat vir Dei.
    Cumque ascenderent clivum civitatis, invenerunt puellas egredientes ad hauriendam aquam et dixerunt eis: «Num hic est videns?».
    Quae respondentes dixerunt illis: «Hic est: ecce ante te, festina nunc; hodie enim venit in civitatem, quia sacrificium est hodie populo in excelso.
    Ingredientes urbem statim invenietis eum, antequam ascendat excelsum ad vescendum; neque enim comesurus est populus, donec ille veniat, quia ipse benedicit hostiae, et deinceps comedunt, qui vocati sunt. Nunc ergo conscendite, quia statim reperietis eum».
    Et ascenderunt in civitatem. Cumque illi intrarent in urbem, apparuit Samuel egrediens obviam eis, ut ascenderet in excelsum.
    Dominus autem revelaverat Samuel, ante unam diem quam veniret Saul, dicens:
    «Hac ipsa, quae nunc est hora, cras mittam ad te virum de terra Beniamin, et unges eum ducem super populum meum Israel, et salvabit populum meum de manu Philisthinorum, quia respexi populum meum; venit enim clamor eorum ad me».
    Cumque aspexisset Samuel Saulem, Dominus ait ei: «Ecce vir, quem dixeram tibi; iste dominabitur populo meo».
    Accessit autem Saul ad Samuelem in medio portae et ait: «Indica, oro, mihi: Ubi est domus videntis?».
    Et respondit Samuel Sauli dicens: «Ego sum videns. Ascende ante me in excelsum, ut comedatis mecum hodie. Et dimittam te mane et omnia, quae sunt in corde tuo, indicabo tibi;
    et de asinis, quas perdidisti nudiustertius, ne sollicitus sis, quia inventae sunt. Et cuius erunt optima quaeque Israel? Nonne tibi et omni domui patris tui?».
    Respondens autem Saul ait: "Numquid non Beniaminita ego sum de minima tribu Israel, et cognatio mea novissima inter omnes familias de tribu Beniamin? Quare ergo locutus es mihi sermonem istum?».
    Assumens itaque Samuel Saulem et puerum eius introduxit eos in triclinium et dedit eis locum in capite eorum, qui fuerant invitati: erant enim quasi triginta viri.
    Dixitque Samuel coco: «Da partem, quam dedi tibi et praecepi, ut reponeres seorsum apud te».
    Levavit autem cocus armum et caudam et posuit ante Saul. Dixitque Samuel: «Ecce quod remansit; pone ante te et comede, quia de industria servatum est tibi, quando populum vocavi». Et comedit Saul cum Samuel in die illa.
    Et descenderunt de excelso in oppidum. Et straverunt pro Saul in solario, et dormivit.
    Cumque mane surrexissent, et iam elucesceret, vocavit Samuel Saul in solario dicens: «Surge, ut dimittam te». Et surrexit Saul. Egressique sunt ambo, ipse videlicet et Samuel.
    Cumque descenderent in extrema parte civitatis, Samuel dixit ad Saul: «Dic puero, ut antecedat nos — et ille antecessit C; tu autem subsiste paulisper, ut indicem tibi verbum Domini».
    Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
    Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
    Цитата из Библии каждое утро
    TG: t.me/azbible
    Viber: vb.me/azbible