Скрыть
32:2
32:3
32:4
32:6
32:8
32:15
32:16
32:22
32:23
32:27
32:28
32:29
Глава 33 
33:10
33:11
33:12
33:15
33:16
33:17
33:19
33:21
33:22
33:23
33:24
Глава 34 
34:3
34:6
34:7
34:10
34:11
34:13
34:15
34:17
34:18
34:20
34:21
34:22
34:23
34:23-24
34:25
34:28a
34:28b
34:29
34:32
Глава 35 
35:2
35:4
35:5
35:9
35:10
35:11
35:12
35:14
35:16
35:20a
35:20b
35:20c
35:20d
35:20e
35:21
35:27
Церковнославянский (рус)
И по словесѣ́хъ си́хъ и по и́стинѣ се́й, прiи́де сен­нахири́мъ ца́рь Ассирі́йскiй, и прiи́де на Иуде́ю, и ополчи́ся на гра́ды крѣ́пкiя хотя́ взя́ти и́хъ.
И ви́дѣ езекі́а, я́ко прiи́де сен­нахири́мъ, и лице́ его́ во­ева́ти на Иерусали́мъ:
и совѣ́това со старѣ́йшины сво­и́ми и съ си́льными, да заключа́тъ во́ды исто́чниковъ, и́же бѣ́ша внѣ́ гра́да: и со­изво́лиша ему́.
И собра́ мно́го люді́й, и заключи́ во́ды исто́чниковъ и пото́къ теку́щь посредѣ́ гра́да, глаго́ля: да не прiи́детъ ца́рь Ассирі́йскiй, и обря́щетъ во́дъ мно́го, и укрѣпи́т­ся.
И укрѣпи́ся езекі́а, и созда́ вся́ стѣ́ны, я́же бы́ша разсы́паны, и столпы́, и от­внѣ́ предстѣ́нiе и́но, и укрѣпи́ разруше́н­ная гра́да дави́дова, и угото́ва ору́жiя мно́га:
и поста́ви нача́лники бра́немъ надъ людьми́, и собра́шася къ нему́ на пло́щадь вра́тъ де́бри, и глаго́ла въ сердца́ и́хъ глаго́ля:
укрѣпи́теся и мужа́йтеся и не устраша́йтеся, ниже́ ужаса́йтеся от­ лица́ царя́ Ассирі́йска и от­ лица́ всего́ мно́же­ст­ва, е́же съ ни́мъ: я́ко мно́жайшiи съ на́ми су́ть не́же съ ни́мъ:
съ ни́мъ мы́шца плотска́я, съ на́ми же Госпо́дь Бо́гъ на́шъ, е́же спаса́ти и побора́ти на бра́ни на́­шей. И укрѣпи́шася лю́дiе словесы́ езекі́и царя́ Иу́дина.
И по си́хъ посла́ сен­нахири́мъ ца́рь Ассирі́йскiй рабы́ своя́ во Иерусали́мъ, са́мъ же со всѣ́ми во́и сво­и́ми обстоя́ше лахи́съ, и посла́ ко езекі́и царю́ Иу́дину и ко всему́ Иу́дѣ, и́же во Иерусали́мѣ, глаго́ля:
сiя́ глаго́летъ сен­нахири́мъ ца́рь Ассирі́йскiй: на что́ вы́ упова́ете и сѣди́те во обстоя́нiи во Иерусали́мѣ?
ни ли езекі́а прельща́етъ ва́съ, да преда́стъ вы́ въ сме́рть и въ гла́дъ и жа́жду, глаго́ля: Госпо́дь Бо́гъ на́шъ спасе́тъ на́съ от­ руки́ царя́ Ассирі́йска?
не се́й ли е́сть езекі́а, и́же разори́ олтари́ его́ и вы́шняя его́, и повелѣ́ Иу́дѣ и живу́щымъ во Иерусали́мѣ, глаго́ля: олтаре́мъ предъ олтаре́мъ си́мъ покланя́йтеся и въ не́мъ кади́те ѳимiа́мъ?
или́ не вѣ́сте сего́, что́ а́зъ сотвори́хъ и отцы́ мо­и́ всѣ́мъ лю́демъ земли́? еда́ могу́ще воз­мого́ша бо́зи язы́ковъ всея́ земли́ изба́вити лю́ди своя́ от­ руки́ мо­ея́?
кто́ во всѣ́хъ бозѣ́хъ язы́ковъ си́хъ, и́хже искорени́ша отцы́ мо­и́? еда́ воз­мого́ша изба́вити лю́ди своя́ от­ руки́ мо­ея́, и ка́ко мо́жетъ Бо́гъ ва́шъ изба́вити ва́съ от­ руки́ мо­ея́?
ны́нѣ у́бо да не прельща́етъ ва́съ езекі́а и да не твори́тъ ва́съ упова́ти по сему́, и не вѣ́руйте ему́: а́ще бо ни еди́нъ бо́гъ вся́каго язы́ка и ца́р­ст­ва воз­мо́же изба́вити лю́ди своя́ от­ руки́ мо­ея́ и от­ руку́ оте́цъ мо­и́хъ, то́ ниже́ Бо́гъ ва́шъ воз­мо́жетъ изба́вити ва́съ от­ руки́ мо­ея́.
И и́на [мно́га] глаго́лаша раби́ его́ проти́ву Го́спода Бо́га и проти́ву езекі́и раба́ его́.
И посла́нiя написа́ поноша́я Го́спода Бо́га Изра́илева, и рече́ на́нь, глаго́ля: я́коже бо́зи язы́къ земли́ не мого́ша изба́вити люді́й сво­и́хъ от­ руки́ мо­ея́, та́ко ниже́ Бо́гъ езекі́инъ изба́витъ лю́ди своя́ от­ руки́ мо­ея́.
И возопи́ во́племъ вели́кимъ язы́комъ Иуде́йскимъ къ лю́демъ, и́же сѣдя́ху на стѣна́хъ Иерусали́млихъ, да у́страши́тъ и́хъ и ужаси́тъ, и во́зметъ гра́дъ:
и глаго́ла на Бо́га Иерусали́мля, я́коже и на бого́въ люді́й земли́, дѣла́ ру́къ человѣ́ческихъ.
И помоли́ся езекі́а ца́рь и Иса́iа сы́нъ Амо́совъ проро́къ о си́хъ, и возопи́ша на небо.
И посла́ Госпо́дь а́нгела, и порази́ всѣ́хъ муже́й хра́брыхъ и бра́н­никовъ, и нача́лниковъ и во­ево́дъ въ полцѣ́хъ царя́ Ассирі́йска: и воз­врати́ лице́ его́ со стыдо́мъ на зе́млю его́, и прiи́де въ до́мъ бо́га сво­его́, и сы́нове его́ изше́дшiи изъ чре́ва его́ погуби́ша его́ мече́мъ.
И спасе́ Госпо́дь езекі́ю и обита́ющихъ во Иерусали́мѣ от­ руки́ сен­нахири́ма царя́ Ассирі́йска и от­ руку́ всѣ́хъ, и подаде́ и́мъ поко́й о́крестъ.
И мно́зи при­­ноша́ху да́ры Го́споду во Иерусали́мъ и дая́нiя езекі́и царю́ Иу́дину, и воз­вы́шенъ бы́сть предъ очесы́ всѣ́хъ язы́ковъ по си́хъ.
Во дне́хъ о́ныхъ разболѣ́ся езекі́а да́же до сме́рти и помоли́ся ко Го́споду: и услы́ша его́ и даде́ ему́ зна́менiе.
И не по воз­дая́нiю, е́же даде́ ему́, воз­даде́ езекі́а, но воз­несе́ся се́рдце его́, и бы́сть на него́ гнѣ́въ и на Иу́ду и на Иерусали́мъ.
И смири́ся езекі́а от­ высоты́ се́рдца сво­его́ са́мъ и живу́щiи во Иерусали́мѣ, и не прiи́де на ни́хъ гнѣ́въ Госпо́день во дни́ езекі́ины.
И бы́сть езекі́еви бога́т­ст­во и сла́ва мно́га зѣло́: и сокро́вища себѣ́ собра́ сребра́ и зла́та и ка́менiя честна́го, и арома́ты, и ору́жiя храни́лницы, и сосу́ды драгоцѣ́н­ны,
и жи́тницы жи́тъ, пшени́цы и вина́ и еле́а, и се́ла, и я́сли вся́кому скоту́, и огра́ды стадо́мъ,
и гра́ды, я́же созда́ себѣ́, и строе́нiя овца́мъ и воло́мъ мно́же­с­т­во: зане́ даде́ ему́ Госпо́дь собра́нiя мно́га зѣло́.
То́й езекі́а загради́ исхо́дъ воды́ гео́на вы́шняго и проведе́ ю́ въ ни́зъ къ полу́дню гра́да дави́дова. И пре­успѣ́ езекі́а во всѣ́хъ дѣ́лѣхъ сво­и́хъ.
И та́ко посло́мъ князе́й от­ Вавило́на, и́же по́слани бя́ху къ нему́, да вопро́сятъ его́ о чудеси́, е́же случи́ся на земли́, оста́ви его́ Госпо́дь, да иску́ситъ его́ увѣ́дати, я́же въ се́рдцы его́.
Про́чая же слове́съ езекі́иныхъ, и щедро́ты его́, се́, пи́сана су́ть въ проро́че­ст­вѣ Иса́iи проро́ка сы́на Амо́сова и въ кни́зѣ царе́й Иу́диныхъ и Изра́илевыхъ.
И у́спе езекі́а со отцы́ сво­и́ми, и погребо́ша его́ на восхо́дѣхъ гробо́въ сыно́въ дави́довыхъ: и сла́ву и че́сть да́ша ему́ въ сме́рти его́ ве́сь Иу́да и живу́щiи во Иерусали́мѣ. И воцари́ся Манассі́а сы́нъ его́ вмѣ́сто его́.
Два­на́­де­ся­ти лѣ́тъ бѣ́ Манассі́а, егда́ ца́р­ст­вовати нача́, и пятьдеся́тъ пя́ть лѣ́тъ ца́р­ст­вова во Иерусали́мѣ:
сотвори́ же лука́вое предъ Го́сподемъ по всѣ́мъ ме́рзостемъ язы́ческимъ, и́хже истреби́ Госпо́дь от­ лица́ сыно́въ Изра́илевыхъ:
и воз­врати́ и созда́ высо́кая, я́же раскопа́ езекі́а оте́цъ его́, и состро́и кумíры Ваали́му, и сотвори́ дубра́вы, и поклони́ся всему́ во́ин­ству небе́сному, и послужи́ и́мъ,
и созда́ олтари́ въ дому́ Госпо́дни, о не́мже глаго́ла Госпо́дь: во Иерусали́мѣ бу́детъ и́мя мое́ во вѣ́ки:
созда́ же же́ртвен­ники всему́ во́ин­ству небе́сному во двою́ дво́рѣхъ до́му Госпо́дня.
То́й же проведе́ ча́да своя́ чрезъ о́гнь во удо́ли веен­но́мли и вража́­ше [со жре́бiи], и послѣ́доваше гада́ниемъ, и волхвова́ниемъ служа́­ше, и имѣ́яше чревоволше́бники и обая́н­ники, и мно́га лука́вая сотвори́ предъ Го́сподемъ, да прогнѣ́ваетъ его́:
истука́ны же и слiя́н­ны о́бразы сотвори́ и поста́ви въ дому́ Бо́жiи, о не́мже глаго́ла Бо́гъ къ дави́ду и къ Соломо́ну сы́ну его́: въ дому́ се́мъ и во Иерусали́мѣ, его́же избра́хъ от­ всѣ́хъ колѣ́нъ Изра́илевыхъ, положу́ и́мя мое́ во вѣ́къ,
и не при­­ложу́ подви́гнути но́гу Изра́илеву от­ земли́, ю́же преда́хъ отце́мъ и́хъ, то́кмо а́ще сохраня́тъ сотвори́ти вся́, я́же повелѣ́хъ и́мъ, по всему́ зако́ну и повелѣ́ниемъ и судьба́мъ, руко́ю Моисе́овою.
И прельсти́ Манассі́а Иу́ду и живу́щихъ во Иерусали́мѣ, да сотворя́тъ лука́вое па́че всѣ́хъ язы́къ, и́хже испрове́рже Госпо́дь от­ лица́ сыно́въ Изра́илевыхъ.
И глаго́ла Госпо́дь къ Манассі́и и къ лю́демъ его́, и не послу́шаша.
И наведе́ Госпо́дь на ни́хъ нача́лники во́евъ царя́ Ассирі́йска, и я́ша Манассі́ю во у́захъ, и связа́ша его́ око́вы ножны́ми, и от­ведо́ша въ Вавило́нъ.
И егда́ озло́бленъ бы́сть, взыска́ лице́ Го́спода Бо́га сво­его́, и смири́ся зѣло́ предъ лице́мъ Бо́га оте́цъ сво­и́хъ,
и помоли́ся къ нему́ и послу́ша его́, и услы́ша во́пль его́, и воз­врати́ его́ во Иерусали́мъ на ца́р­ст­во его́: и позна́ Манассі́а, я́ко Госпо́дь то́й е́сть Бо́гъ.
И по си́хъ созда́ стѣ́ну внѣ́ гра́да дави́дова от­ Ли́вы къ ю́гу въ пото́цѣ и ко вхо́ду вра́тъ ры́бныхъ, исходя́щымъ врата́ми су́щими о́крестъ въ высоту́, и воз­вы́си зѣло́: и поста́ви нача́лники во́емъ во всѣ́хъ градѣ́хъ Иу́диныхъ стѣна́тыхъ,
и отъ­я́тъ бо́ги чужды́я и и́долы от­ до́му Госпо́дня, и вся́ олтари́, я́же созда́ въ горѣ́ до́му Госпо́дня и во Иерусали́мѣ, и изве́рже вся́ во́нъ изъ гра́да.
И па́ки воз­дви́же олта́рь Госпо́день, и пожре́ на то́мъ же́ртву спасе́нiя и хвале́нiя, и заповѣ́да Иу́дѣ, да слу́жатъ Го́споду Бо́гу Изра́илеву.
Но еще́ лю́дiе жря́ху на высо́кихъ, оба́че Го́споду Бо́гу сво­ему́.
Про́чая же слове́съ Манассі́иныхъ, и моли́тва его́, я́же къ Бо́гу, и словеса́ прови́дящихъ, и́же глаго́лаху къ нему́ во и́мя Го́спода Бо́га Изра́илева,
се́, во словесѣ́хъ моли́твы его́, и я́ко услы́ша его́, и вси́ грѣси́ его́ и от­ступле́нiя его́, и мѣста́, на ни́хже созида́ высо́кая, и сотвори́ та́мо дубра́вы и изва́ян­ная, пре́жде не́же обрати́тися ему́, се́, пи́сана су́ть во словесѣ́хъ прови́дящихъ.
У́спе же Манассі́а со отцы́ сво­и́ми, и погребо́ша его́ въ саду́ до́му его́. И воцари́ся вмѣ́сто его́ сы́нъ его́ Амо́нъ.
Два́десяти дву́ лѣ́тъ бѣ́ Амо́нъ, егда́ ца́р­ст­вовати нача́, и два́ лѣ́та ца́р­ст­вова во Иерусали́мѣ,
и сотвори́ лука́вое предъ Го́сподемъ, я́коже творя́ше Манассі́а оте́цъ его́, и всѣ́мъ и́доломъ, и́хже сотвори́ Манассі́а оте́цъ его́, пожре́ Амо́нъ и послужи́ и́мъ:
и не смири́ся предъ Го́сподемъ, я́коже смири́ся Манассі́а оте́цъ его́, зане́ сы́нъ его́ Амо́нъ умно́жи грѣхи́.
И нападо́ша на́нь раби́ его́ и уби́ша его́ въ дому́ его́.
И уби́ша лю́дiе земли́ напа́дшихъ на царя́ Амо́на, и поста́виша лю́дiе земли́ царя́ Иосі́ю сы́на его́ вмѣ́сто его́.
Осми́ лѣ́тъ бы́сть Иосі́а, егда́ ца́р­ст­вовати нача́, и три́десять еди́но лѣ́то ца́р­ст­вова во Иерусали́мѣ,
и сотвори́ пра́вое предъ Го́сподемъ, и ходи́ въ путе́хъ дави́да отца́ сво­его́, и не уклони́ся ни на де́сно, ни на лѣ́во.
И во осмо́е лѣ́то ца́р­ст­ва сво­его́, и то́й еще́ сы́й о́трокъ, нача́ взыска́ти Го́спода Бо́га отца́ сво­его́ дави́да: и во второ­е­на́­де­сять лѣ́то ца́р­ст­ва сво­его́ нача́ очища́ти Иуде́ю и Иерусали́мъ от­ высо́кихъ и лѣсо́въ, и от­ ка́пищъ и от­ истука́н­ныхъ.
И разори́ша предъ лице́мъ его́ олтари́ Ваали́мли, и высо́кая, я́же на ни́хъ: и посѣче́ дубра́вы и истука́н­ныя, и слiя́н­ная сокруши́ и истни́, и растопи́ и пове́рже предъ лице́мъ гробо́въ жру́щихъ и́мъ:
и ко́сти жерце́въ сожже́ на олтаре́хъ и́хъ, и очи́сти Иу́ду и Иерусали́мъ,
и во градѣ́хъ Манассі́иныхъ и Ефре́млихъ и Симео́нихъ да́же до Нефѳали́ма, и въ мѣ́стѣхъ и́хъ о́крестъ:
и олтари́ размета́ и лѣ́сы, и и́долы разсѣче́ въ ча́стицы, и вся́ высо́кая изсѣче́ от­ всея́ земли́ Изра́илевы, и воз­врати́ся во Иерусали́мъ.
И во осмо­е­на́­де­сять лѣ́то ца́р­ст­ва сво­его́, егда́ очище́на бы́сть земля́ и це́рковь Госпо́дня, посла́ Сафа́на сы́на еселі́ева и Амесі́ю нача́лника гра́да и Иоа́са сы́на Иоаха́зова памятопи́сца сво­его́, да утвердя́тъ до́мъ Го́спода Бо́га сво­его́.
И прiидо́ша ко хелкі́и свяще́н­нику вели́кому, и да́ша сребро́ при­­несе́н­ное въ до́мъ Госпо́день, е́же собра́ша леви́ти храня́щiи две́рь от­ руки́ Манассі́ины и Ефре́мли, и от­ нача́лниковъ и от­ всѣ́хъ про́чихъ во Изра́или, и от­ сыно́въ Иу́диныхъ и Венiами́нихъ и обита́ющихъ во Иерусали́мѣ,
и да́ша о́ное въ ру́цѣ творя́щихъ дѣла́, при­­ста́вницы въ дому́ Госпо́дни, и да́ша е́ творя́щымъ дѣла́, и́же творя́ху въ дому́ Госпо́дни да, обновя́тъ и укрѣпя́тъ хра́мъ:
и да́ша текто́номъ и домоздателемъ, да ку́пятъ ка́менiе четверо­уго́лное и древа́ на бе́рвна на покры́тiе домо́въ, и́хже разори́ша ца́рiе Иу́дины.
И му́жiе вѣ́рно творя́ху въ дѣ́лѣхъ, и надъ ни́ми надзира́теле Ие́ѳъ и Авді́а леви́ти от­ сыно́въ Мера́риныхъ, и Заха́рiа и мосолла́мъ от­ сыно́въ Каа́ѳовыхъ надзира́ти, и вся́къ Леви́тинъ, и вся́къ зна́яй во орга́ны пѣ́ти:
и надъ нося́щими бремена́ и надъ всѣ́ми творя́щими дѣла́, вся́кимъ дѣ́ланiемъ: и от­ Леви́тъ бѣ́ша пи́сареве и судiи́ и две́рницы.
И внегда́ износи́ти и́мъ сребро́ при­­несе́н­ное въ це́рковь Госпо́дню, обрѣ́те хелкі́а свяще́н­никъ кни́гу зако́на Госпо́дня, [я́же дана́ бы́сть] руко́ю Моисе́овою.
И от­вѣща́ хелкі́а и рече́ къ Сафа́ну пи́сарю: кни́гу зако́на обрѣто́хъ въ дому́ Госпо́дни. И даде́ хелкі́а кни́гу Сафа́ну.
И при­­несе́ Сафа́нъ кни́гу ко царю́, и воз­вѣсти́ еще́ ко царю́ сло́во, глаго́ля: все́ сребро́ дано́ въ ру́ки рабо́въ тво­и́хъ творя́щихъ дѣла́:
и слiя́ша сребро́ обрѣ́тен­ное въ дому́ Госпо́дни, и да́ша въ ру́ки надзира́телей и въ ру́ки творя́щихъ дѣ́ло.
И воз­вѣсти́ Сафа́нъ пи́сарь сло́во царю́, глаго́ля: кни́гу даде́ ми хелкі́а свяще́н­никъ. И прочте́ ю́ Сафа́нъ предъ царе́мъ.
И бы́сть егда́ услы́ша ца́рь словеса́ зако́на, и растерза́ ри́зы своя́.
И повелѣ́ ца́рь хелкі́еви и Ахика́му сы́ну Сафа́нову и Авдо́ну сы́ну Михе́еву, и Сафа́ну пи́сарю и Аса́iю рабу́ царе́ву, глаго́ля:
иди́те и моли́теся Го́споду за мя́ и за вся́каго оста́в­шагося во Изра́или и Иу́дѣ, о словесѣ́хъ кни́ги, я́же обрѣ́тена е́сть, вели́къ бо гнѣ́въ Госпо́день разгорѣ́ся на на́съ, поне́же не послу́шаша отцы́ на́ши слове́съ Госпо́днихъ, е́же твори́ти по всѣ́мъ напи́сан­нымъ въ кни́зѣ се́й.
И и́де хелкі́а, и и́мже повелѣ́ ца́рь, ко Олда́нѣ проро́чицѣ, женѣ́ Селли́ма сы́на Ѳеку́ева, сы́на есері́и ризохрани́теля, храня́щей за́повѣди, я́же обита́­ше во Иерусали́мѣ въ Маса́нѣ, и глаго́лаша е́й по си́мъ.
И та́ от­вѣща́ и́мъ: сiя́ рече́ Госпо́дь Бо́гъ Изра́илевъ: глаго́лите му́жу, и́же посла́ ва́съ ко мнѣ́: сiя́ рече́ Госпо́дь:
се́, а́зъ наведу́ зла́я на мѣ́сто сiе́ и на обита́ющихъ въ не́мъ вся́ словеса́, я́же пи́сана су́ть въ кни́зѣ прочте́н­нѣй предъ царе́мъ Иу́динымъ,
зане́ оста́виша мя́ и кадя́ху бого́мъ чужди́мъ, да прогнѣ́ваютъ мя́ во всѣ́хъ дѣ́лѣхъ ру́къ сво­и́хъ: и разгорѣ́ся я́рость моя́ на мѣ́сто сiе́ и не угаси́т­ся:
и ко царю́ Иу́дину, и́же посла́ ва́съ ко Го́споду помоли́тися, та́ко глаго́лите ему́: сiя́ рече́ Госпо́дь Бо́гъ Изра́илевъ: словеса́, я́же слы́шалъ еси́,
и сокруши́ся се́рдце твое́, и смири́л­ся еси́ предъ лице́мъ мо­и́мъ, егда́ услы́шалъ еси́ словеса́ моя́ на мѣ́сто сiе́ и на обита́ющихъ въ не́мъ, и смири́л­ся еси́ предо мно́ю, и растерза́лъ еси́ ри́зы твоя́, и пла́калъ еси́ предо мно́ю, и а́зъ услы́шахъ, рече́ Госпо́дь:
се́, при­­ложу́ тя́ ко отце́мъ тво­и́мъ, и при­­ложи́шися ко гробо́мъ тво­и́мъ въ ми́рѣ, и не у́зрятъ о́чи тво­и́ вся́каго зла́, я́же а́зъ наведу́ на мѣ́сто сiе́ и на обита́ющихъ въ не́мъ. И воз­вѣсти́ша царю́ сло́во.
И посла́ ца́рь, и собра́ старѣ́йшины Иу́дины и Иерусали́мли.
И взы́де ца́рь въ до́мъ Госпо́день и вси́ му́жiе Иу́дины и живу́щiи во Иерусали́мѣ, и свяще́н­ницы и леви́ти, и вси́ лю́дiе от­ ма́ла да́же до вели́ка: и чита́­ше во ушеса́ и́хъ вся́ словеса́ кни́ги завѣ́та обрѣ́тен­ныя въ дому́ Госпо́дни.
И ста́ ца́рь на столпѣ́, и завѣща́ завѣ́тъ предъ Го́сподемъ ходи́ти предъ Го́сподемъ, храни́ти за́повѣди его́ и свидѣ́нiя его́ и повелѣ́нiя его́ всѣ́мъ се́рдцемъ и все́ю душе́ю, е́же твори́ти словеса́ завѣ́та напи́сан­ная въ кни́зѣ се́й.
И поста́ви всѣ́хъ, и́же обрѣ́тени бя́ху во Иерусали́мѣ и Венiами́нѣ, и сотвори́ша обита́ющiи во Иерусали́мѣ завѣ́тъ въ дому́ Го́спода Бо́га оте́цъ сво­и́хъ.
И отъ­я́ Иосі́а вся́ ме́рзости от­ всея́ земли́, я́же бѣ́ сыно́въ Изра́илевыхъ, и сотвори́ всѣ́хъ обрѣ́тшихся во Иерусали́мѣ и во Изра́или служи́ти Го́споду Бо́гу сво­ему́ во вся́ дни́ своя́, и не уклони́ся от­ Го́спода Бо́га оте́цъ сво­и́хъ.
И сотвори́ Иосі́а во Иерусали́мѣ па́сху Го́споду Бо́гу сво­ему́, и пожре́ па́сху въ четвертый­на́­де­сять де́нь ме́сяца пе́рваго:
и поста́ви свяще́н­ники на стра́жахъ и́хъ, и укрѣпи́ и́хъ на дѣла́ до́му Госпо́дня,
и рече́ леви́томъ си́льнымъ во все́мъ Изра́или, да освятя́т­ся Го́споду и поста́вятъ киво́тъ святы́й въ дому́ Госпо́дни. И поста́виши киво́тъ святы́й во хра́мѣ, его́же созда́ Соломо́нъ сы́нъ дави́да царя́ Изра́илева. И рече́ ца́рь: нѣ́сть ва́мъ на ра́менахъ носи́ти ничто́же: ны́нѣ у́бо служи́те Го́споду Бо́гу ва́­шему и лю́демъ его́ Изра́илю,
и угото́вайтеся по домо́мъ оте́че­ст­въ ва́шихъ и по чреда́мъ ва́шымъ, по писа́нiю дави́да царя́ Изра́илева и руко́ю Соломо́на сы́на его́,
и сто́йте во хра́мѣ по раздѣле́ниемъ домо́въ оте́че­ст­въ ва́шихъ во бра́тiи ва́­шей сынѣ́хъ людски́хъ, и по ча́сти до́му оте́че­ст­ва въ леви́тѣхъ:
и пожри́те па́сху и свята́я угото́вайте бра́тiи ва́­шей, е́же сотвори́ти по словеси́ Госпо́дню, [е́же глаго́ла] руко́ю Моисе́овою.
И даде́ нача́тки Иосі́а сыно́мъ людски́мъ о́вцы и а́гнцы и козлы́ от­ ко́зъ, вся́ на па́сху, и всѣ́хъ обрѣ́теныхъ въ число́ три́десять ты́сящъ, и воло́въ три́ ты́сящы, сiя́ от­ царе́ва имѣ́нiя.
И нача́лницы его́ да́ша нача́тки лю́демъ и свяще́н­никомъ и леви́томъ: даде́ же и хелкі́а и Заха́рiа и Иеiи́лъ нача́лницы свяще́н­никомъ до́му Госпо́дня, и да́ша на па́сху ове́цъ и а́гнцевъ и ко́злищъ двѣ́ ты́сящы ше́сть со́тъ и воло́въ три́ста.
Хонені́а же и ване́а, и саме́а и наѳанаи́лъ бра́тъ его́, и Асаві́а и Иеiи́лъ и Иозава́дъ, нача́лницы леви́товъ, да́ша леви́томъ на па́сху пя́ть ты́сящъ ове́цъ и воло́въ пя́ть со́тъ.
И угото́вано бы́сть служе́нiе, и ста́ша свяще́н­ницы въ чи́нѣ сво­е́мъ и леви́ти по раздѣле́ниемъ сво­и́мъ по повелѣ́нiю царе́ву,
и пожро́ша па́сху, и пролiя́ша свяще́н­ницы рука́ма сво­и́ма кро́вь, и леви́ти одира́ху ко́жы:
и угото́ваша всесожже́нiя преда́ти и́мъ по раздѣле́нiю, по домо́мъ оте́че­ст­въ сыно́мъ людски́мъ, при­­нести́ Го́сподеви всесожже́нiя, я́коже пи́сано е́сть въ кни́зѣ зако́на Моисе́ова: та́ко и зау́тра:
и испеко́ша па́сху на огни́ по чи́ну, и свята́я свари́ша въ мѣ́дницахъ и въ котлѣ́хъ, и предуспѣ́ и́мъ, и раздѣли́ша всѣ́мъ сыно́мъ людски́мъ:
себѣ́ же и свяще́н­никомъ пото́мъ угото́ваша, я́ко въ воз­ноше́нiи всесожега́емыхъ и ту́ковъ да́же до но́щи свяще́н­ницы [бы́ша не пра́здни], и леви́ти угото́ваша и́мъ и бра́тiи и́хъ сыно́мъ Ааро́нимъ.
И пѣвцы́ сы́нове Аса́фовы [стоя́ху] въ чи́нѣ сво­е́мъ по повелѣ́нiю дави́да, и Аса́фа и Ема́на и Идиѳу́ма проро́ковъ царе́выхъ: и нача́лницы и две́рницы всѣ́хъ вра́тъ, и́мже не бѣ́ воз­мо́жно от­лучи́тися от­ слу́жбы святы́хъ, поне́же бра́тiя и́хъ леви́ти угото́ваша и́мъ [бра́шна].
И упра́вися и угото́вася вся́ слу́жба Госпо́дня въ де́нь то́й, да сотворя́тъ па́сху и при­­несу́тъ всесожже́нiя на олта́рь Госпо́день по повелѣ́нiю царя́ Иосі́и.
И сотвори́ша сы́нове Изра́илевы, и́же обрѣ́тени бя́ху, па́сху во вре́мя то́ и пра́здникъ опрѣсно́ковъ се́дмь дні́й.
И не бы́сть па́схи подо́бныя то́й во Изра́или от­ дні́й самуи́ла проро́ка, и вси́ ца́рiе Изра́илева не сотвори́ша па́схи, ю́же сотвори́ Иосі́а и свяще́н­ницы и леви́ти, и ве́сь Иу́да и Изра́иль, и́же обрѣ́тенъ бы́сть, и обита́ющiи во Иерусали́мѣ, Го́споду.
Во осмо­е­на́­де­сять лѣ́то ца́р­ст­ва Иосі́ина* сiя́ па́сха пра́зднована бы́сть.
По си́хъ всѣ́хъ, и́хже сотвори́ Иосі́а въ дому́,
и басночре́вныхъ и волхву́ющихъ, и куми́рницы и и́долы и дубра́вы, я́же бя́ху во Иерусали́мѣ и во Иуде́и, пожже́ огне́мъ ца́рь Иосі́а, да утверди́тъ глаго́лы зако́на пи́сан­ныя въ кни́зѣ, ю́же обрѣ́те хелкі́а жре́цъ въ дому́ Госпо́дни:
подо́бенъ ему́ не бы́сть предъ ни́мъ, и́же бы обрати́л­ся ко Го́споду всѣ́мъ се́рдцемъ сво­и́мъ и все́ю душе́ю сво­е́ю и все́ю крѣ́постiю сво­е́ю по всему́ зако́ну Моисе́ову, и по не́мъ не воста́ подо́бенъ ему́.
Оба́че не от­врати́ся Госпо́дь от­ гнѣ́ва я́рости сво­ея́ вели́кiя, е́юже разгнѣ́вася я́ростiю Госпо́дь на Иуде́ю, всѣ́хъ ра́ди разгнѣ́ванiй ея́, и́миже прогнѣ́ва Манассі́а.
И рече́ Госпо́дь: и Иу́ду у́бо от­ри́ну от­ лица́ мо­его́, я́коже от­ри́нухъ до́мъ Изра́илевъ, и от­верго́хъ гра́дъ, его́же избра́хъ, Иерусали́мъ, и хра́мъ, о не́мже рѣ́хъ: бу́детъ и́мя мое́ та́мо.
И изы́де фарао́нъ нехао́ ца́рь Еги́петскiй на царя́ Ассирі́йскаго на рѣку́ Евфра́тъ, е́же ра́товати его́ въ Хархами́сѣ. И изы́де во срѣ́тенiе ему́ Иосі́а ца́рь.
И посла́ къ нему́ послы́, глаго́ля: что́ мнѣ́ и тебѣ́, царю́ Иу́динъ? не проти́ву тебе́ дне́сь иду́ во­ева́ти, но на мѣ́сто бра́ни мо­ея́: и Бо́гъ рече́ потща́тися мнѣ́: внемли́ ты́ о Бо́зѣ и́же со мно́ю, да не убiе́тъ тя́.
И не воз­врати́ Иосі́а лица́ сво­его́ от­ него́, но ра́товати его́ укрѣпи́ся, ниже́ послу́ша слове́съ нехао́выхъ, я́же от­ у́стъ Бо́жiихъ, но и́де, да вою́етъ на по́ли Магеддо́.
И устрѣли́ша стрѣлцы́ въ царя́ Иосі́ю. И рече́ ца́рь отроко́мъ сво­и́мъ: изведи́те мене́ [от­ бра́ни], я́ко изнемого́хъ зѣло́.
И сведо́ша его́ о́троцы его́ съ колесни́цы, и въ другу́ю колесни́цу посади́ша его́, я́же бя́ше ему́, и при­­везо́ша его́ во Иерусали́мъ, и у́мре и погребе́нъ бы́сть со отцы́ сво­и́ми: и ве́сь Иу́да и Иерусали́мъ пла́каша о Иосі́и.
И Иеремі́а воз­рыда́ по Иосі́и, и глаго́лаша вси́ кня́зи и княги́ни пла́чь по Иосі́и да́же до дне́сь: и да́ша его́ въ повелѣ́нiе Изра́илю, и се́, пи́сано е́сть въ рыда́нiихъ.
Про́чая же словеса́ Иосі́ина и упова́нiе его́ бя́ху пи́сана въ зако́нѣ Госпо́дни:
дѣла́ же его́, пе́рвая и послѣ́дняя, се́, пи́сана су́ть въ кни́зѣ царе́й Изра́илевыхъ и Иу́диныхъ.
Немецкий (GNB)
Nachdem Hiskija dies alles getan und damit seine Treue zum HERRN bewiesen hatte, rückte Sanherib, der König von Assyrien, mit seinen Truppen heran, fiel in Juda ein und belagerte die befestigten Städte, um sie in seine Gewalt zu bringen.
Hiskija erkannte, dass Sanherib es vor allem auf Jerusalem abgesehen hatte.
Er beriet sich deshalb mit seinen Ministern und Offizieren, ob man nicht die Wasserquellen außerhalb der Stadt unzugänglich machen sollte, und sie stimmten diesem Vorschlag zu.
Sie sagten sich: »Wenn die assyrischen Könige kommen, um uns zu belagern, sollen sie kein Wasser finden!« Sie holten viele Leute zusammen und diese schütteten alle Quellen zu, ebenso auch den Zugang zu dem unterirdischen Kanal, durch den das Wasser in die Stadt geleitet wird.
Hiskija ging auch entschlossen daran, die Stadtmauer überall, wo sie schadhaft geworden war, wieder instand setzen zu lassen. Die bestehenden Türme wurden höher gebaut, außerhalb der Mauer wurde noch eine zweite Mauer errichtet und in der Davidsstadt verstärkte man die Befestigung am Millo. Außerdem ließ der König eine große Menge Wurfspeere und Schilde anfertigen.
Er setzte auch Truppenführer ein, die die wehrfähigen Männer im Fall einer Belagerung befehligen sollten. Dann bestellte er alle Männer zu sich auf den Platz am Stadttor und sprach ihnen Mut zu. Er sagte:
»Seid tapfer und entschlossen! Erschreckt nicht und habt keine Angst vor dem König von Assyrien und seinem ganzen Heer! Auf unserer Seite steht eine Macht, die stärker ist als er.
Er stützt sich auf menschliche Macht, wir aber auf den HERRN, unseren Gott! Der wird uns helfen und selbst den Kampf für uns führen.«

Durch diese Worte Hiskijas, des Königs von Juda, wurde der Mut der Leute sehr gestärkt.

Einige Zeit später schickte König Sanherib – er lag noch mit seiner ganzen Streitmacht vor der Stadt Lachisch – Beauftragte zu König Hiskija von Juda und allen Leuten aus Juda, die in Jerusalem waren. Er gab ihnen folgende Botschaft mit:
»König Sanherib von Assyrien lässt euch sagen: Worauf vertraut ihr eigentlich, dass ihr in der belagerten Stadt Jerusalem bleiben wollt?
Hiskija führt euch in die Irre, wenn er euch einredet: ́Der HERR, unser Gott, wird uns vor dem König von Assyrien retten.́ In Wirklichkeit schickt er euch in den Tod! Verhungern und verdursten werdet ihr!
Er selbst hat doch die Opferstätten und Altäre eures Gottes im ganzen Land beseitigt und den Leuten von Juda und Jerusalem befohlen, den HERRN nur noch an einem einzigen Altar anzubeten und ihm nur dort Opfer darzubringen.
Wisst ihr nicht, was ich und meine Vorgänger mit den Völkern in anderen Ländern gemacht haben? Haben ihre Götter sie etwa vor mir schützen können?
Nicht einer von den vielen Göttern hat das gekonnt! Kein einziges der vielen Völker, die meine Vorgänger vernichtet haben, ist von seinem Gott gerettet worden! Da soll ausgerechnet der HERR, euer Gott, euch vor mir bewahren?
Ich sage euch: Lasst euch nicht von Hiskija in die Irre führen und betrügen! Glaubt ihm nicht! Kein Gott irgendeines Landes oder Reiches konnte sein Volk aus meiner Hand oder aus der meiner Vorgänger erretten. Und euer Gott kann das genauso wenig!«
In diesem Ton redeten die Abgesandten Sanheribs immer weiter gegen den HERRN, den wahren Gott, und seinen Diener Hiskija.
Sanherib hatte auch einen Brief mitgeschickt, in dem er den HERRN, den Gott Israels, verspottete. Darin hieß es: »Die Götter der anderen Länder haben ihre Völker nicht aus meiner Hand retten können. Genauso wenig kann der Gott Hiskijas sein Volk vor mir retten.«
Die Abgesandten des Assyrerkönigs riefen diese Worte mit lauter Stimme auf Hebräisch den Einwohnern von Jerusalem zu, die auf der Stadtmauer standen. Sie wollten sie damit einschüchtern und ihnen Angst einjagen, um die Stadt noch leichter erobern zu können.
Dabei redeten sie vom Gott Jerusalems, als wäre er den Göttern der anderen Völker gleichzustellen, die doch nur von Menschenhand hergestellte Bilder sind.
Aber König Hiskija und der Prophet Jesaja, der Sohn von Amoz, beteten deswegen zu Gott und schrien zu ihm um Hilfe.
Da schickte der HERR einen Engel, der im Lager des Assyrerkönigs alle Kriegsleute, Offiziere und Befehlshaber tötete, sodass der König mit Schimpf und Schande in sein Land zurückkehren musste. Als er eines Tages in den Tempel seines Gottes ging, erschlugen ihn dort seine eigenen Söhne mit dem Schwert.
So rettete der HERR König Hiskija und die Bewohner von Jerusalem aus der Hand Sanheribs, des Königs von Assyrien, und schützte sie vor allen ihren Feinden. Er gab ihnen Frieden an allen Grenzen.
Aus vielen Ländern wurden Opfergaben für den HERRN nach Jerusalem gebracht und kostbare Geschenke für Hiskija, den König von Juda; denn er stand seitdem bei allen Völkern in hohem Ansehen.
Einmal wurde Hiskija todkrank. Er betete zum HERRN und der HERR sagte ihm zu, dass er wieder gesund würde; er bestätigte ihm das sogar durch ein offenkundiges Wunder.
Aber anstatt dem HERRN für die erwiesene Wohltat zu danken, wurde Hiskija überheblich. Deshalb wurde der HERR zornig auf ihn und auch auf Juda und Jerusalem.
Doch Hiskija und die Bewohner von Jerusalem sahen ihre Schuld ein und beugten sich vor dem HERRN. Darum kam seine Strafe noch nicht über sie, solange Hiskija lebte.
Hiskija war sehr reich und stand in höchstem Ansehen. Er legte Schatzkammern an für seinen Besitz an Gold, Silber, Edelsteinen, Balsamöl, Schilden und allen möglichen kostbaren Geräten.
Er baute auch Vorratshäuser für Getreide, Wein und Olivenöl und Ställe für das Vieh, das er in großer Zahl hielt.
Zum Schutz seiner riesigen Rinder- und Schafherden ließ er eine Reihe von Grenzstädten bauen. Gott selbst hatte ihm zu diesem großen Reichtum verholfen.
Die Gihon-Quelle, die sich außerhalb der Stadt befindet, ließ Hiskija abdecken und das Wasser unterirdisch in westlicher Richtung in die Davidsstadt leiten. Alles, was er unternahm, gelang ihm.
So nahm es auch noch ein gutes Ende, als die Fürsten von Babylon eine Gesandtschaft zu ihm schickten, die sich nach dem Wunder erkundigen sollte, das im Land geschehen war. Damals ließ Gott Hiskija seinen selbst gewählten Weg gehen; aber er tat dies nur, weil er Hiskijas Charakter auf die Probe stellen wollte.
Was sonst noch über Hiskija zu berichten ist, über seine Taten, mit denen er seine Treue zum HERRN bewies, das ist nachzulesen in der Niederschrift der Offenbarungen des Propheten Jesaja, des Sohnes von Amoz, und im Buch der Könige von Israel und Juda.
Als Hiskija starb, wurde er in der Grabstätte der Nachkommen Davids bestattet, und zwar an bevorzugter Stelle, und die ganze Bevölkerung von Juda und Jerusalem erwies ihm große Ehre. Sein Sohn Manasse wurde sein Nachfolger.
Manasse war zwölf Jahre alt, als er König wurde, und er regierte 55 Jahre lang in Jerusalem.
Er tat, was dem HERRN missfällt, und folgte den abscheulichen Bräuchen der Völker, die der HERR vor den Israeliten aus dem Land vertrieben hatte.
Er baute die Opferstätten wieder auf, die sein Vater Hiskija zerstört hatte, errichtete Altäre für den Gott Baal, stellte auch wieder geweihte Pfähle auf und warf sich vor dem Heer der Sterne nieder und brachte ihm Opfer.
Im Tempel von Jerusalem, den der HERR für alle Zeiten zur Wohnstätte seines Namens bestimmt hatte, stellte er Altäre fremder Götter auf
und in den Vorhöfen des Tempels Altäre für das ganze Sternenheer.
Er ließ seine eigenen Söhne im Hinnom-Tal als Opfer verbrennen, gab sich mit Zauberern und Wahrsagern ab und hielt sich Totenbeschwörer und Zeichendeuter. Mit all diesem bösen Tun zog er den Zorn des HERRN auf sich.
Er ließ auch ein Götzenbild anfertigen und im Haus Gottes aufstellen, dem Haus, von dem der HERR zu David und zu seinem Sohn Salomo gesagt hatte: »In diesem Haus und in Jerusalem, der Stadt, die ich mir aus allen Stämmen Israels ausgewählt habe, soll mein Name für alle Zeiten Wohnung nehmen.
Wenn sie mir gehorchen und alle Gebote und Vorschriften meines Gesetzes befolgen, das ich ihnen durch Mose gegeben habe, dann werde ich nicht zulassen, dass sie jemals aus dem Land vertrieben werden, das ich ihren Vorfahren zugesagt habe.«
Aber Manasse verführte die Leute von Juda und Jerusalem, dass sie es schlimmer trieben als die Völker, die der HERR vor den Israeliten ausgerottet hatte.
Der HERR warnte Manasse und sein Volk, aber sie achteten nicht darauf.
Darum ließ er die Heerführer des Königs von Assyrien mit ihren Truppen gegen Juda heranrücken. Sie nahmen Manasse gefangen, schlugen einen Haken durch seinen Kiefer und führten ihn in Ketten nach Babylon.
In dieser verzweifelten Lage suchte Manasse Hilfe beim HERRN, seinem Gott und dem Gott seiner Vorfahren. Er beugte sich tief vor ihm
und flehte ihn um Erbarmen an. Und Gott erhörte sein Gebet: Er ließ ihn wieder nach Jerusalem zurückkehren und als König weiterregieren. Daran erkannte Manasse, dass der HERR der wahre Gott ist.
Nach seiner Rückkehr ließ er an der Davidsstadt eine sehr hohe Mauer bauen. Sie führte an der Gihon-Quelle vorbei den Abhang des Kidrontals entlang in Richtung zum Fischtor um den Ofel herum. In allen befestigten Städten Judas setzte er Kommandanten ein.
Er beseitigte auch die Standbilder der fremden Götter aus dem Tempel des HERRN, besonders das steinerne Götzenbild, das er dort aufgestellt hatte. Ebenso entfernte er die Altäre, die er vorher im Tempelbereich und in Jerusalem errichtet hatte, und ließ alles vor die Stadt hinauswerfen.
Den Altar des HERRN dagegen stellte er wieder her und opferte darauf Mahlopfer und Dankopfer. Allen Leuten von Juda befahl er, nur noch dem HERRN, den Gott Israels, anzubeten.
Die Bevölkerung opferte zwar auch weiterhin an den Opferstätten im Land, doch die Opfer galten allein dem HERRN, ihrem Gott.
Was es sonst noch über Manasse zu berichten gibt, über sein Gebet zu Gott und alles, was die Propheten ihm im Auftrag des HERRN verkündeten, das ist nachzulesen im Buch der Könige von Israel.
Das Gebet, das er an Gott richtete, und wie Gott ihn erhörte, aber auch alle seine Sünden und Vergehen sowie die Orte, an denen er Opferstätten errichtete und geweihte Pfähle und Götzenbilder aufstellte, bevor er sich vor dem HERRN beugte – das alles findet sich in der Niederschrift von Hosai.
Als Manasse starb, wurde er bei seinem Palast bestattet. Sein Sohn Amon wurde sein Nachfolger.
Amon war 22 Jahre alt, als er König wurde, und er regierte zwei Jahre lang in Jerusalem.
Er tat, was dem HERRN missfällt, genau wie sein Vater Manasse. Er warf sich vor all den Götzenbildern nieder, die sein Vater gemacht hatte, und opferte ihnen.
Aber im Gegensatz zu seinem Vater Manasse beugte er sich nicht vor dem HERRN, sondern lud immer größere Schuld auf sich.
Schließlich verschworen sich einige von seinen Hofbeamten gegen ihn und töteten ihn in seinem Palast.
Die Männer Judas aber brachten alle um, die sich an dieser Verschwörung gegen König Amon beteiligt hatten, und riefen seinen Sohn Joschija zu seinem Nachfolger aus.
Joschija war erst acht Jahre alt, als er König wurde, und er regierte 31 Jahre lang in Jerusalem.
Er folgte dem Vorbild seines Ahnherrn David und tat, was dem HERRN gefällt; er richtete sich streng nach dessen Geboten und Weisungen.
In seinem achten Regierungsjahr, als er noch sehr jung war, fing er an, nach dem HERRN, dem Gott seines Ahnherrn David, zu fragen. Im zwölften Regierungsjahr begann er, in Juda und Jerusalem die Opferstätten, die geweihten Pfähle und die geschnitzten und gegossenen Götzenbilder zu beseitigen.
Unter seiner Aufsicht wurden die Altäre des Gottes Baal niedergerissen. Die Räuchersäulen, die darauf standen, ließ er in Stücke schlagen. Die geweihten Pfähle und die geschnitzten und gegossenen Standbilder ließ er zu Staub zermahlen und den Staub auf die Gräber der Leute streuen, die diesen Machwerken Opfer dargebracht hatten.
Die Gebeine der Götzenpriester ließ er auf den Altären verbrennen, auf denen sie geopfert hatten. So reinigte er Juda und Jerusalem von allen diesen Dingen.
Aber auch in den Städten der Stämme Manasse, Efraïm, Simeon und bis hin nach Naftali griff er durch und durchsuchte sogar die Häuser.
Überall bei den Nordstämmen ließ er die Altäre niederreißen, die geweihten Pfähle umhauen, die Götzenbilder zertrümmern und die Räucheraltäre in Stücke schlagen. Dann kehrte er nach Jerusalem zurück.
In seinem 18. Regierungsjahr, noch während der Reinigung des Landes und des Tempels vom Götzendienst, ging Joschija auch daran, das Haus des HERRN, seines Gottes, auszubessern. Er schickte dazu drei Männer in den Tempel: Schafan, den Sohn von Azalja, Maaseja, den Stadtgouverneur, und Joach, den Sohn von Joahas, den Sprecher des Königs.
Sie gingen zum Obersten Priester Hilkija; dort wurde ihnen das Geld ausgehändigt, das für den Tempel gespendet worden war. Die Leviten, die an den Eingängen als Torwächter Dienst taten, hatten es von Manasse, Efraïm und den anderen nordisraelitischen Stämmen wie auch von Juda, Benjamin und den Einwohnern Jerusalems eingesammelt.
Sie übergaben das Geld den Meistern, die mit den Ausbesserungsarbeiten am Tempel beauftragt worden waren.
Diese zahlten davon den Lohn für die Handwerker und Bauarbeiter. Sie kauften davon auch behauene Steine und Bauholz, womit das Balkenwerk aller Gebäudeteile erneuert wurde. So ließ Joschija den Tempel des HERRN, seines Gottes, wiederherstellen, nachdem die früheren Könige von Juda ihn vernachlässigt hatten.
Die Bauleute arbeiteten sehr gewissenhaft. Die Aufsicht über sie führten die Leviten Jahat und Obadja von den Nachkommen Meraris sowie Secharja und Meschullam von den Nachkommen Kehats. Andere Leviten, die mit Musikinstrumenten umgehen konnten,
gaben damit den Takt für die Arbeit der Lastenträger und aller übrigen Arbeiter. Einzelne Leviten waren auch als Schreiber, Aufseher oder Torwächter eingesetzt.
Als man das Geld holte, das die Leute zum Tempel gebracht hatten, fand der Priester Hilkija das Buch mit dem Gesetz, das der HERR durch Mose hatte verkünden lassen.
Hilkija sagte zu dem Kanzler Schafan: »Ich habe im Haus des HERRN das Gesetzbuch gefunden«, und gab Schafan die Buchrolle.
Dieser brachte sie dem König und meldete ihm: »Wir haben alles ausgeführt, was du befohlen hast.
Wir haben das Opfergeld, das sich im Tempelbereich fand, herausgeholt und den dafür verantwortlichen Männern und den Bauleuten übergeben.«
Dann berichtete er dem König auch, dass der Priester Hilkija ihm eine Buchrolle übergeben hatte, und las dem König daraus vor.
Als der König hörte, was in diesem Gesetzbuch stand, zerriss er sein Gewand.
Er stellte eine Abordnung zusammen: den Priester Hilkija, Ahikam, den Sohn von Schafan, Achbor, den Sohn von Micha, den Kanzler Schafan und den königlichen Vertrauten Asaja. Er befahl ihnen:
»Geht und fragt den HERRN um Rat wegen der Worte, die in diesem Buch stehen! Fragt ihn für mich und alle, die von Israel und Juda übrig geblieben sind. Denn wir haben den schweren Zorn des HERRN auf uns gezogen, weil unsere Vorfahren sein Wort nicht beachtet und nicht alles getan haben, was in diesem Buch steht.«
Hilkija und die anderen Männer, die der König bestimmt hatte, gingen zu der Prophetin Hulda und sagten ihr, weshalb sie gekommen waren. Die Prophetin wohnte in der Jerusalemer Neustadt; ihr Mann Schallum, der Sohn von Tokhat und Enkel von Hasra, hatte die Aufsicht über die Kleiderkammer.
Die Prophetin sagte zu den Abgesandten des Königs: »Antwortet dem Mann, der euch zu mir gesandt hat: ́So spricht der HERR, der Gott Israels: Alle Verfluchungen, die du aus diesem Buch gehört hast, lasse ich in Erfüllung gehen. Ich bringe Unglück über diese Stadt und ihre Bewohner.
Sie haben mir die Treue gebrochen und anderen Göttern geopfert. Mit ihren selbst gemachten Götzenbildern haben sie mich herausgefordert. Mein Zorn gegen diese Stadt ist aufgelodert wie ein Feuer, das nicht erlöscht.́
Für den König von Juda aber, der euch hergeschickt hat, um den HERRN zu fragen, habe ich folgende Botschaft: ́So spricht der HERR, der Gott Israels: Du hast die Worte gehört,
die ich gegen diese Stadt und ihre Bewohner gesprochen habe. Du hast sie zu Herzen genommen und dich darunter gebeugt, du hast dein Gewand zerrissen und geweint. Darum habe ich auch dein Gebet gehört.
Du wirst das Unglück, das ich über diese Stadt und ihre Bewohner bringen werde, nicht mehr mit eigenen Augen sehen. Du wirst in Frieden sterben und in der Grabstätte deiner Vorfahren bestattet werden!́«

Die Abgesandten gingen zum König zurück und richteten ihm alles aus.
Darauf ließ der König alle Ältesten von Juda und Jerusalem zu sich rufen.
Mit allen Männern von Juda und der ganzen Bevölkerung Jerusalems, den Priestern und Leviten und dem ganzen Volk, den vornehmen wie den einfachen Leuten, ging er hinauf zum Tempel des HERRN. Dort ließ er vor ihnen das ganze Bundesgesetz verlesen, das sich im Tempel gefunden hatte.
Dann trat der König an seinen Platz vor dem Tempelhaus und schloss einen Bund mit dem HERRN. Das ganze Volk musste versprechen, dem HERRN zu gehorchen und alle seine Gebote und Anweisungen mit ganzem Willen und aller Kraft zu befolgen. Alles, was in dem aufgefundenen Buch gefordert war, sollte genau befolgt werden.
Der König forderte alle Anwesenden aus Jerusalem und dem Stammesgebiet Benjamin auf, diesem Bund beizutreten.

Die ganze Bevölkerung von Jerusalem verpflichtete sich zum Gehorsam gegenüber dem HERRN, dem Gott ihrer Vorfahren.

Joschija ließ auch in allen übrigen Gebieten Israels die Standbilder der fremden Götter entfernen und hielt alle, die dort wohnten, dazu an, allein dem HERRN, ihrem Gott, zu dienen. Solange Joschija lebte, hielten sie dem HERRN, dem Gott ihrer Vorfahren, die Treue.
Joschija feierte in Jerusalem zu Ehren des HERRN das Passafest. Am 14. Tag des ersten Monats wurden die Passalämmer geschlachtet.
Joschija hatte die Priester an ihre Aufgaben erinnert und sie angespornt, ihren Dienst im Tempel zu versehen.
Zu den Leviten, die ganz Israel im Gesetz zu unterweisen hatten und zum Dienst für den HERRN geweiht waren, sagte Joschija:

»Ihr braucht die Bundeslade nicht mehr auf euren Schultern zu tragen; sie hat ihren festen Platz in dem Tempel gefunden, den Salomo, der Sohn Davids und König von Israel, gebaut hat. Darum sollt ihr dem HERRN, eurem Gott, und seinem Volk nun hier im Tempel dienen.

Ordnet euch nach euren Sippen und Dienstgruppen, so wie König David und sein Sohn Salomo es schriftlich festgelegt haben.
Jede eurer Dienstgruppen soll für eine Anzahl von Familien aus dem Volk im Heiligtum bereitstehen.
Reinigt euch für den Dienst und schlachtet für eure Brüder aus dem Volk die Passalämmer und bratet sie, damit alles so geschieht, wie es der HERR durch Mose befohlen hat!«
Joschija schenkte dem versammelten Volk aus dem königlichen Besitz 30000 Schaf- und Ziegenböckchen für das Passaopfer und 3000 Rinder.
Auch seine Minister spendeten für das Volk und für die Priester und Leviten solche freiwilligen Gaben. Die drei führenden Priester am Tempel, Hilkija, Secharja und Jehiël, übergaben der Priesterschaft 2600 Tiere für das Passaopfer und 300 Rinder.
Ebenso machten es die führenden Leviten, Konanja und seine Brüder Schemaja und Netanel, sowie Haschabja, Jëiël und Josabad: Sie gaben den anderen Leviten 5000 Tiere für das Passaopfer und 500 Rinder.
Nachdem alles für das Fest vorbereitet war, traten die Priester an ihren Platz und die Leviten stellten sich in ihren Dienstgruppen auf, wie es der König befohlen hatte.
Die Leviten schlachteten die Passalämmer und die Priester nahmen von den Leviten das Blut entgegen und sprengten es an den Altar. Dann häuteten die Leviten die Tiere ab.
Die als Brandopfer bestimmten Teile legten sie für die einzelnen Familiengruppen beiseite, damit die Priester sie auf dem Altar des HERRN verbrennen konnten, wie es

von Mose im Gesetzbuch vorgeschrieben ist. Ebenso verfuhren sie mit den Rindern.

Dann brieten die Leviten die Passalämmer am offenen Feuer, wie es vorgeschrieben ist. Die Teile der Rinder dagegen, die bei der Opfermahlzeit verzehrt werden sollten, kochten sie in Kesseln und Töpfen. So schnell sie konnten, teilten sie alles an die Leute aus.
Danach bereiteten sie für sich selbst das Passamahl zu und auch für die Priester, die Nachkommen Aarons; denn diese hatten bis in die Nacht hinein zu tun, um die vielen Brandopfer und die Fettstücke der Mahlopfer auf dem Altar zu verbrennen.
Die Sänger, die Nachkommen Asafs, blieben während der ganzen Zeit an ihrem Platz, so wie es David und seine prophetischen Ratgeber Asaf, Heman und Jedutun bestimmt hatten. Auch die Torwächter blieben an ihren Toren. Sie alle brauchten ihren Dienst nicht zu unterbrechen, weil die Leviten, ihre Stammesbrüder, das Passamahl für sie zubereiteten.
So wurde an diesem Tag der ganze Gottesdienst zu Ehren des HERRN geregelt. Sie hielten das Passamahl und opferten auf dem Altar des HERRN Brandopfer, wie König Joschija es angeordnet hatte.
Anschließend an das Passafest feierten die versammelten Israeliten sieben Tage lang das Fest der Ungesäuerten Brote.
Ein solches Passafest wie dieses hatte es in Israel seit der Zeit des Propheten Samuel nicht mehr gegeben. Keiner der früheren Könige hatte es in der Weise begangen, wie König Joschija es feierte, zusammen mit den Priestern und den Leviten, mit allen Besuchern aus Juda und Israel und den Einwohnern von Jerusalem.
Dies geschah im 18. Regierungsjahr Joschijas.
Einige Zeit nachdem Joschija den Tempel renoviert hatte, zog König Necho von Ägypten mit seinen Truppen heran. Er war damals auf dem Weg zur Schlacht von Karkemisch am Eufrat. Joschija aber wollte ihn aufhalten.
Da schickte Necho Boten zu ihm und ließ ihm sagen: »Was kümmerst du dich um meine Angelegenheiten, König von Juda? Mein Feldzug richtet sich nicht gegen dich, sondern gegen das Königshaus von Babylon, mit dem ich mich im Krieg befinde. Gott hat mir Eile befohlen. Er ist auf meiner Seite; darum stell dich nicht gegen ihn, sonst vernichtet er dich!«
Aber Joschija hörte nicht auf diese Worte, durch die Gott selbst ihn warnen wollte, und zog sich nicht vor Necho zurück. Er machte sich durch Verkleidung unkenntlich und griff an. In der Ebene von Megiddo kam es zum Kampf.
Dabei wurde er von den ägyptischen Bogenschützen getroffen.

»Bringt mich von hier weg«, befahl er seinen Begleitern, »ich bin schwer verwundet!«

Sie hoben ihn von seinem Streitwagen herunter, setzten ihn auf seinen zweiten Wagen und brachten ihn nach Jerusalem zurück. Dort starb er und wurde in der Grabstätte seiner Vorfahren bestattet. Ganz Juda und Jerusalem trauerte um ihn.
Der Prophet Jeremia dichtete ein Klagelied auf Joschija. Seitdem wird der König von allen Sängern und Sängerinnen in ihren Klageliedern besungen; das ist in Israel zu einem festen Brauch geworden. Diese Lieder stehen im Buch der Trauerlieder.
Was es sonst noch über Joschija zu berichten gibt, über seine Taten, mit denen er seine Treue zum Gesetz des HERRN bewies,
und seine ganze Geschichte vom Anfang bis zum Ende, das ist nachzulesen im Buch der Könige von Israel und Juda.
1 Сеннахирим, царь Ассирийский, вступил в Иудею, и Езекия укрепляет народ, увещевая довериться Господу; 9 Ассирияне предупреждают Езекию, чтобы он не надеялся на Господа; 16 хулят Бога перед народом; 20 Ассирийцы поражены ангелом Господним, их царь умерщвлен и жители Иерусалима спасены; 24 болезнь Езекии и исцеление; 27 богатства Езекии, его постройки; 32 его смерть и погребение.
После таких дел и верности, пришел Сеннахирим, царь Ассирийский, и вступил в Иудею, и осадил укрепленные города, и думал отторгнуть их себе.
Когда Езекия увидел, что пришел Сеннахирим с намерением воевать против Иерусалима,
тогда решил с князьями своими и с военными людьми своими засы́пать источники воды, которые вне города, и те помогли ему.
И собралось множество народа, и засы́пали все источники и поток, протекавший по стране, говоря: да не найдут цари Ассирийские, придя сюда, много воды [и да не укрепятся].
И ободрился он, и восстановил всю обрушившуюся стену, и поднял ее до башни, и извне построил другую стену, и укрепил Милло в городе Давидовом, и наготовил множество оружия и щитов.
И поставил военачальников над народом, и собрал их к себе на площадь у городских ворот, и говорил к сердцу их, и сказал:
будьте тверды и мужественны, не бойтесь и не страшитесь царя Ассирийского и всего множества, которое с ним, потому что с нами более, нежели с ним;
с ним мышца плотская, а с нами Господь Бог наш, чтобы помогать нам и сражаться на бранях наших. И подкрепился народ словами Езекии, царя Иудейского.
После сего послал Сеннахирим, царь Ассирийский, рабов своих в Иерусалим, – сам он стоял против Лахиса, и вся сила его с ним, – к Езекии, царю Иудейскому, и ко всем Иудеям, которые в Иерусалиме, сказать:
так говорит Сеннахирим, царь Ассирийский: на что вы надеетесь и сидите в крепости в Иерусалиме?
Не обольщает ли вас Езекия, чтобы предать вас смерти от голода и жажды, говоря: Господь Бог наш спасет нас от руки царя Ассирийского?
Не этот ли Езекия разрушил высоты Его и жертвенники Его, и сказал Иудее и Иерусалиму: пред жертвенником единым поклоняйтесь и на нем совершайте курения?
Разве вы не знаете, что сделал я и отцы мои со всеми народами земель? Могли ли боги народов земных спасти землю свою от руки моей?
Кто из всех богов народов, истребленных отцами моими, мог спасти народ свой от руки моей? Как же возможет ваш Бог спасти вас от руки моей?
И ныне пусть не обольщает вас Езекия и не отклоняет вас таким образом; не верьте ему: если не в силах был ни один бог ни одного народа и царства спасти народ свой от руки моей и от руки отцов моих, то и ваш Бог не спасет вас от руки моей.
И еще многое говорили рабы его против Господа Бога и против Езекии, раба Его.
И письма писал он, в которых поносил Господа Бога Израилева и говорил против Него такие слова: как боги народов земных не спасли народов своих от руки моей, так Бог Езекии не спасет народа Своего от руки моей.
И кричали громким голосом на Иудейском языке к народу Иерусалимскому, который был на стене, чтоб устрашить его и напугать его, и взять город.
И говорили о Боге Иерусалима, как о богах народов земли, – изделии рук человеческих.
И помолился царь Езекия и Исаия, сын Амосов, пророк, и возопили к небу.
И послал Господь Ангела, и он истребил всех храбрых и главноначальствующего и начальствующих в войске царя Ассирийского. И возвратился он со стыдом в землю свою; и когда пришел в дом бога своего, – исшедшие из чресл его поразили его там мечом.
Так спас Господь Езекию и жителей Иерусалима от руки Сеннахирима, царя Ассирийского, и от руки всех и оберегал их отовсюду.
Тогда многие приносили дары Господу в Иерусалим и дорогие вещи Езекии, царю Иудейскому. И он возвеличился после сего в глазах всех народов.
В те дни заболел Езекия смертельно. И помолился Господу, и Он услышал его и дал ему знамение.
Но не воздал Езекия за оказанные ему благодеяния, ибо возгордилось сердце его. И был на него гнев Божий и на Иудею, и на Иерусалим.
Но как смирился Езекия в гордости сердца своего, – сам и жители Иерусалима, то не пришел на них гнев Господень во дни Езекии.
И было у Езекии богатства и славы весьма много, и хранилище он сделал у себя для серебра и золота, и камней драгоценных, и для ароматов и щитов, и для всяких драгоценных сосудов;
и кладовые для произведений земли, для хлеба, вина и масла, и стойла для всякого рода скота, и дворы для стад.
И города построил себе. И стад мелкого и крупного скота было у него множество, потому что дал ему Бог весьма большое имущество.
Он же, Езекия, запер верхний проток вод Геона и провел их вниз к западной стороне города Давидова. И действовал успешно Езекия во всяком деле своем.
Только при послах царей Вавилонских, которые присылали к нему спросить о знамении, бывшем на земле, оставил его Бог, чтоб испытать его и открыть все, что у него на сердце.
Прочие деяния Езекии и добродетели его описаны в видении Исаии, сына Амосова, пророка, и в книге царей Иудейских и Израильских.
И почил Езекия с отцами своими, и похоронили его над гробницами сыновей Давидовых, и почесть воздали ему по смерти его все Иудеи и жители Иерусалима. И воцарился Манассия, сын его, вместо него.
1 Нечестивое царствование Манассии и его идолопоклонство; 10 он в кандалах отведен в Вавилон, где он раскаялся и снова возвращен в свое царство; 14 он отвергает всё идолопоклонство, которому раньше предавался; 21 нечестивое царствование Амона; 24 он поражен заговорщиками.
Двенадцати лет был Манассия, когда воцарился, и пятьдесят пять лет царствовал в Иерусалиме,
и делал он неугодное в очах Господних, подражая мерзостям народов, которых прогнал Господь от лица сынов Израилевых,
и снова построил высоты, которые разрушил Езекия, отец его, и поставил жертвенники Ваалам, и устроил дубравы, и поклонялся всему воинству небесному, и служил ему,
и соорудил жертвенники в доме Господнем, о котором сказал Господь: в Иерусалиме будет имя Мое вечно;
и соорудил жертвенники всему воинству небесному на обоих дворах дома Господня.
Он же проводил сыновей своих чрез огонь в долине сына Енномова, и гадал, и ворожил, и чародействовал, и учредил вызывателей мертвецов и волшебников; много делал он неугодного в очах Господа, к прогневлению Его.
И поставил резного идола, которого сделал, в доме Божием, о котором говорил Бог Давиду и Соломону, сыну его: в доме сем и в Иерусалиме, который Я избрал из всех колен Израилевых, Я положу имя Мое навек;
и не дам впредь выступить ноге Израиля из земли сей, которую Я укрепил за отцами их, если только они будут стараться исполнять все, что Я заповедал им, по всему закону и уставам и повелениям, данным рукою Моисея.
Но Манассия довел Иудею и жителей Иерусалима до того, что они поступали хуже тех народов, которых истребил Господь от лица сынов Израилевых.
И говорил Господь к Манассии и к народу его, но они не слушали.
И привел Господь на них военачальников царя Ассирийского, и заковали они Манассию в кандалы и оковали его цепями, и отвели его в Вавилон.
И в тесноте своей он стал умолять лице Господа Бога своего и глубоко смирился пред Богом отцов своих.
И помолился Ему, и Бог преклонился к нему и услышал моление его, и возвратил его в Иерусалим на царство его. И узнал Манассия, что Господь есть Бог.
И после того построил внешнюю стену города Давидова, на западной стороне Геона, по лощине и до входа в Рыбные ворота, и провел ее вокруг Офела и высоко поднял ее. И поставил военачальников по всем укрепленным городам в Иудее,
и низверг чужеземных богов и идола из дома Господня, и все капища, которые соорудил на горе дома Господня и в Иерусалиме, и выбросил их за город.
И восстановил жертвенник Господень и принес на нем жертвы мирные и хвалебные, и сказал Иудеям, чтобы они служили Господу Богу Израилеву.
Но народ еще приносил жертвы на высотах, хотя и Господу Богу своему.
Прочие дела Манассии, и молитва его к Богу своему, и слова прозорливцев, говоривших к нему именем Господа Бога Израилева, находятся в записях царей Израилевых.
И молитва его, и то, что Бог преклонился к нему, и все грехи его и беззакония его, и места, на которых он построил высоты и поставил изображения Астарты и истуканов, прежде нежели смирился, описаны в записях Хозая.
И почил Манассия с отцами своими, и похоронили его в доме его. И воцарился Амон, сын его, вместо него.
Двадцати двух лет был Амон, когда воцарился, и два года царствовал в Иерусалиме.
И делал неугодное в очах Господних так, как делал Манассия, отец его; и всем истуканам, которых сделал Манассия, отец его, приносил Амон жертвы и служил им.
И не смирился пред лицем Господним, как смирился Манассия, отец его; напротив, Амон умножил свои грехи.
И составили против него заговор слуги его, и умертвили его в доме его.
Но народ земли перебил всех, бывших в заговоре против царя Амона, и воцарил народ земли Иосию, сына его, вместо него.
1 Благочестивое царствование Иосии; 3 будучи еще отроком, он начал очищать Иуду и Иерусалим от идолов; 8 повелевает первосвященнику Хелкии возобновить дом Господень; 14 Хелкия посылает Иосии книгу закона, найденную в доме Господнем; Иосия востревожен при чтении слов закона; 22 Олдана пророчица возвещает посланным царя, что все предсказанные в законе проклятия совершатся, но что Иосия будет избавлен; 29 царь собрал старейшин, чтобы прочитать им закон, и весь народ вместе с ним заключили завет с Господом, чтобы соблюдать заповеди Его.
Восемь лет было Иосии, когда он воцарился, и тридцать один год царствовал в Иерусалиме,
и делал он угодное в очах Господних, и ходил путями Давида, отца своего, и не уклонялся ни направо, ни налево.
В восьмой год царствования своего, будучи еще отроком, он начал прибегать к Богу Давида, отца своего, а в двенадцатый год начал очищать Иудею и Иерусалим от высот и посвященных дерев и от резных и литых кумиров.
И разрушили пред лицем его жертвенники Ваалов и статуи, возвышавшиеся над ними; и посвященные дерева он срубил, и резные и литые кумиры изломал и разбил в прах, и рассыпал на гробах тех, которые приносили им жертвы,
и кости жрецов сжег на жертвенниках их, и очистил Иудею и Иерусалим,
и в городах Манассии, и Ефрема, и Симеона, даже до колена Неффалимова, и в опустошенных окрестностях их
он разрушил жертвенники и посвященные дерева, и кумиры разбил в прах, и все статуи сокрушил по всей земле Израильской, и возвратился в Иерусалим.
В восемнадцатый год царствования своего, по очищении земли и дома Божия, он послал Шафана, сына Ацалии, и Маасею градоначальника, и Иоаха, сына Иоахазова, дееписателя, возобновить дом Господа Бога своего.
И пришли они к Хелкии первосвященнику, и отдали серебро, принесенное в дом Божий, которое левиты, стоящие на страже у порога, собрали из рук Манассии и Ефрема и всех прочих Израильтян, и от всего Иуды и Вениамина, и от жителей Иерусалима,
и отдали в руки производителям работ, приставленным к дому Господню, чтоб они раздавали его работникам, которые работали в доме Господнем, при исправлении и возобновлении дома.
И они раздавали плотникам и строителям на покупку тесаных камней и дерев для связей и для покрытия зданий, которые разорили цари Иудейские.
Люди сии действовали честно при работе, и для надзора над ними поставлены были Иахаф и Овадия, левиты из сыновей Мерариных, и Захария и Мешуллам из сыновей Каафовых, и все левиты, умеющие играть на музыкальных орудиях.
Они же были приставниками над носильщиками и наблюдали над всеми работниками при каждой работе; из левитов же были и писцы, и надзиратели, и привратники.
Когда вынимали они серебро, принесенное в дом Господень, тогда Хелкия священник нашел книгу закона Господня, данную рукою Моисея.
И начал Хелкия, и сказал Шафану писцу: книгу закона нашел я в доме Господнем. И подал Хелкия ту книгу Шафану.
И понес Шафан книгу к царю, и принес при этом царю известие: все, что поручено рабам твоим, они делают;
и высыпали серебро, найденное в доме Господнем, и передали его в руки приставникам и в руки производителям работ.
И также донес Шафан писец царю, говоря: книгу дал мне Хелкия священник. И читал ее Шафан перед царем.
Когда услышал царь слова закона, то разодрал одежды свои.
И дал царь повеление Хелкии и Ахикаму, сыну Шафанову, и Авдону, сыну Михея, и Шафану писцу, и Асаии, слуге царскому, говоря:
пойдите, вопросите Господа за меня и за оставшихся у Израиля и за Иуду о словах сей найденной книги, потому что велик гнев Господа, который воспылал на нас за то, что не соблюдали отцы наши слова Господня, чтобы поступать по всему написанному в книге сей.
И пошел Хелкия и те, которые от царя, к Олдане пророчице, жене Шаллума, сына Тавкегафа, сына Хасры, хранителя одежд, – а жила она во второй части Иерусалима, – и говорили с нею об этом.
И она сказала им: так говорит Господь Бог Израилев: скажите тому человеку, который послал вас ко мне:
так говорит Господь: вот Я наведу бедствие на место сие и на жителей его все проклятия, написанные в книге, которую читали пред лицем царя Иудейского,
за то, что они оставили Меня и кадили богам другим, чтобы прогневлять Меня всеми делами рук своих. И гнев Мой возгорится над местом сим и не угаснет.
А царю Иудейскому, пославшему вас вопросить Господа, так скажите: так говорит Господь Бог Израилев о словах, которые ты слышал:
так как смягчилось сердце твое, и ты смирился пред Богом, услышав слова Его о месте сем и о жителях его, – и ты смирился предо Мною, и разодрал одежды свои, и плакал предо Мною, то и Я услышал тебя, говорит Господь.
Вот Я приложу тебя к отцам твоим, и положен будешь в гробницу твою в мире, и не увидят глаза твои всего того бедствия, которое Я наведу на место сие и на жителей его. И принесли царю ответ.
И послал царь, и собрал всех старейшин Иудеи и Иерусалима,
и пошел царь в дом Господень, и с ним все Иудеи и жители Иерусалима, и священники и левиты, и весь народ, от большого до малого; и он прочитал вслух их все слова книги завета, найденной в доме Господнем.
И стал царь на месте своем, и заключил завет пред лицем Господа последовать Господу и соблюдать заповеди Его и откровения Его, и уставы Его, от всего сердца своего и от всей души своей, чтобы выполнить слова завета, написанные в книге сей.
И велел царь подтвердить это всем находившимся в Иерусалиме и в земле Вениаминовой; и стали поступать жители Иерусалима по завету Бога, Бога отцов своих.
И изверг Иосия все мерзости из всех земель, которые у сынов Израилевых, и повелел всем, находившимся в земле Израилевой служить Господу Богу своему. И во все дни жизни его они не отступали от Господа Бога отцов своих.
1 Великая пасха, которую Иосия совершил в обновленном доме Господнем в восемнадцатом году своего царствования; 20 он пошел против Нехао, царя Египетского, на равнине Мегиддо и поражен стрелою.
И совершил Иосия в Иерусалиме пасху Господу, и закололи пасхального агнца в четырнадцатый день первого месяца.
И поставил он священников на местах их, и ободрял их на служение в доме Господнем,
и сказал левитам, наставникам всех Израильтян, посвященным Господу: поставьте ковчег святый в храме, который построил Соломон, сын Давидов, царь Израилев; нет вам нужды носить его на раменах; служите теперь Господу Богу нашему и народу Его Израилю;
станьте по поколениям вашим, по чередам вашим, как предписано Давидом, царем Израилевым, и как предписано Соломоном, сыном его,
и стойте во святилище, по распределениям поколений у братьев ваших, сынов народа, и по разделению поколений у левитов,
и заколите пасхального агнца, и освятитесь, и приготовьте его для братьев ваших, поступая согласно со словом Господним чрез Моисея.
И дал Иосия в дар сынам народа, всем, находившимся там, из мелкого скота агнцев и козлов молодых, все для жертвы пасхальной, числом тридцать тысяч и три тысячи волов. Это из имущества царя.
И князья его по усердию давали в дар народу, священникам и левитам: Хелкия и Захария и Иехиил, начальствующие в доме Божием, дали священникам для жертвы пасхальной две тысячи шестьсот [овец, агнцев и козлов] и триста волов;
и Хонания, и Шемаия, и Нафанаил, братья его, и Хашавия, и Иеиел, и Иозавад, начальники левитов, подарили левитам для жертвы пасхальной [овец] пять тысяч и пятьсот волов.
Так устроено было служение. И стали священники на место свое и левиты по чередам своим, по повелению царскому;
и закололи пасхального агнца. И кропили священники кровью, принимая ее из рук левитов, а левиты снимали кожу;
и распределили назначенное для всесожжения, чтобы раздать то по отделениям поколений у сынов народа, для принесения Господу, как написано в книге Моисеевой. То же сделали и с волами.
И испекли пасхального агнца на огне, по уставу; и священные жертвы сварили в котлах, горшках и кастрюлях, и поспешно роздали всему народу,
а после приготовили для себя и для священников, ибо священники, сыны Аароновы, заняты были приношением всесожжения и туков до ночи; потому-то и готовили левиты для себя и для священников, сынов Аароновых.
И певцы, сыновья Асафовы, оставались на местах своих, по установлению Давида и Асафа, и Емана и Идифуна, прозорливца царского, и привратники у каждых ворот: не для чего было им отходить от служения своего, так как братья их левиты готовили для них.
Так устроено было все служение Господу в тот день, чтобы совершить пасху и принести всесожжения на жертвеннике Господнем, по повелению царя Иосии.
И совершали сыны Израилевы, находившиеся там, пасху в то время и праздник опресноков в течение семи дней.
И не была совершаема такая пасха у Израиля от дней Самуила пророка; и из всех царей Израилевых ни один не совершал такой пасхи, какую совершил Иосия, и священники, и левиты, и все Иудеи, и Израильтяне, там находившиеся, и жители Иерусалима.
В восемнадцатый год царствования Иосии* совершена сия пасха.
После всего того, что сделал Иосия в доме Божием
35:20a[и как сжег огнем царь Иосия и чревовещателей, и волхвов, и капища, и идолов, и дубравы, бывшие в Иерусалиме и Иудее, чтобы утвердить слова закона, написанные в книге, которую нашел Хелкия священник в доме Господнем,
35:20bне было подобного ему прежде него, кто обратился бы к Господу всем сердцем своим, и всею душею своею, и всею крепостию своею, по всему закону Моисееву; не восстал и после него подобный ему.

35:20cОднако же не отвратился Господь от великой ярости гнева Своего, – ярости, которою разгневался Господь на Иудею за все оскорбления, которыми прогневал Манассия.
35:20dИ сказал Господь: и Иуду отвергну от лица Моего, как отверг дом Израилев, и отвергну город Иерусалим, который избрал, и храм, о котором сказал: будет там имя Мое,]
35:20eпошел Нехао, царь Египетский, на войну к Кархемису на Евфрате; и Иосия вышел навстречу ему.
И послал к нему Нехао послов сказать: что мне и тебе, царь Иудейский? Не против тебя теперь иду я, но туда, где у меня война. И Бог повелел мне поспешать; не противься Богу, Который со мною, чтоб Он не погубил тебя.
Но Иосия не отстранился от него, а приготовился, чтобы сразиться с ним, и не послушал слов Нехао от лица Божия и выступил на сражение на равнину Мегиддо.
И выстрелили стрельцы в царя Иосию, и сказал царь слугам своим: уведите меня, потому что я тяжело ранен.
И свели его слуги его с колесницы, и посадили его в другую повозку, которая была у него, и отвезли его в Иерусалим. И умер он, и похоронен в гробницах отцов своих. И вся Иудея и Иерусалим оплакали Иосию.
Оплакал Иосию и Иеремия в песне плачевной; и говорили все певцы и певицы об Иосии в плачевных песнях своих, известных до сего дня, и передали их в употребление у Израиля; и вот они вписаны в книгу плачевных песней.
Прочие деяния Иосии и добродетели его, согласные с предписанным в законе Господнем,
и деяния его, первые и последние, описаны в книге царей Израильских и Иудейских.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible