Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
10:1
10:6
10:8
см.:2Кор.13:10;
10:9
10:11
10:12
10:14
10:16
Са́мъ же а́зъ Па́велъ молю́ вы кро́тостiю и ти́хостiю Христо́вою, и́же въ лице́ у́бо смире́нъ въ ва́съ, не сы́й же у ва́съ дерза́ю въ ва́съ.
Молю́ же, да не прису́щъ дерза́ю надѣ́янiемъ, и́мже помышля́ю смѣ́ти на нѣ́кiя непщу́ющыя на́съ я́ко по пло́ти ходя́щихъ.
Во пло́ти бо ходя́ще, не по пло́ти вои́нствуемъ:
ору́жiя бо во́инства на́шего не плотска́я, но си́льна Бо́гомъ на разоре́нiе тве́рдемъ: помышле́нiя низлага́юще,
и вся́ко возноше́нiе взима́ющееся на ра́зумъ Бо́жiй, и плѣня́юще вся́къ ра́зумъ въ послуша́нiе Христо́во,
и въ гото́вости иму́ще отмсти́ти вся́ко преслуша́нiе, егда́ испо́лнится ва́ше послуша́нiе.
Я́же ли предъ лице́мъ, зрите́? [Зач. 190.] А́ще кто́ надѣ́ется себе́ Христо́ва бы́ти, да помышля́етъ па́ки от себе́, зане́, я́коже о́нъ Христо́въ, та́кожде и мы́ Христо́вы.
А́ще бо и ли́шше что́ похвалю́ся о вла́сти на́шей, ю́же даде́ на́мъ Госпо́дь въ созда́нiе, а не на разоре́нiе ва́ше, не постыжу́ся.
[Но] да не явлю́ся, я́ко страшя́ ва́съ посла́ньми.
Я́ко посла́нiя у́бо, рече́, тя́жка и крѣ́пка, а прише́ствiе тѣ́ла не́мощно, и сло́во уничиже́нно:
сiе́ да помышля́етъ таковы́й, я́ко я́цы же есмы́ сло́вомъ посла́нiй, отстоя́ще, такові́и и ту́ су́ще есмы́ дѣ́ломъ.
Не смѣ́емъ бо суди́ти {присовокупля́ти}, или́ прикла́довати себе́ ины́мъ хва́лящымъ себе́ самѣ́хъ: но са́ми въ себѣ́ себе́ измѣря́юще, и прилага́юще себе́ сами́мъ себѣ́, не разумѣва́ютъ.
Мы́ же не въ безмѣ́рная похва́лимся, но по мѣ́рѣ пра́вила, его́же раздѣли́ на́мъ Бо́гъ мѣ́ру, достиза́ти да́же и до ва́съ.
Не я́ко бо не дося́жуще до ва́съ, па́че простира́емъ себе́, да́же бо и до ва́съ достиго́хомъ благовѣ́стiемъ Христо́вымъ:
не въ безмѣ́рная хва́лящеся въ чужди́хъ трудѣ́хъ, упова́нiе же иму́ще, расту́щей вѣ́рѣ ва́шей, въ ва́съ велича́тися по пра́вилу на́шему изоби́лно,
во е́же и въ да́льшихъ ва́съ [страна́хъ] благовѣсти́ти, не чужи́мъ пра́виломъ въ гото́выхъ похвали́тися.
Хваля́йся же, о Го́сподѣ да хва́лится:
не хваля́й бо себе́ се́й иску́сенъ, но его́же Бо́гъ восхваля́етъ.
Ipse autem ego Paulus obse cro vos per mansuetudinem et modestiam Christi, qui in facie quidem humilis inter vos, absens autem confido in vobis;
rogo autem, ne praesens audeam per eam confidentiam, quae existimo audere in quosdam, qui arbitrantur nos tamquam secundum carnem ambulemus.
In carne enim ambulantes, non secundum carnem militamus
— nam arma militiae nostrae non carnalia sed potentia Deo ad destructionem munitionum — consilia destruentes
et omnem altitudinem extollentem se adversus scientiam Dei, et in captivitatem redigentes omnem intellectum in obsequium Christi,
et in promptu habentes ulcisci omnem inoboedientiam, cum impleta fuerit vestra oboedientia.
Quae secundum faciem sunt, videte. Si quis confidit sibi Christi se esse, hoc cogitet iterum apud se, quia sicut ipse Christi est, ita et nos.
Nam et si amplius aliquid gloriatus fuero de potestate nostra, quam dedit Dominus in aedificationem et non in destructionem vestram, non erubescam,
ut non existimer tamquam terrere vos per epistulas;
quoniam quidem «Epistulae — inquiunt — graves sunt et fortes, praesentia autem corporis infirma, et sermo contemptibilis».
Hoc cogitet, qui eiusmodi est, quia quales sumus verbo per epistulas absentes, tales et praesentes in facto.
Non enim audemus inserere aut comparare nos quibusdam, qui seipsos commendant; sed ipsi se in semetipsis metientes et comparantes semetipsos sibi, non intellegunt.
Nos autem non ultra mensuram gloriabimur sed secundum mensuram regulae, quam impertitus est nobis Deus, mensuram pertingendi usque ad vos.
Non enim quasi non pertingentes ad vos superextendimus nosmetipsos, usque ad vos enim pervenimus in evangelio Christi;
non ultra mensuram gloriantes in alienis laboribus, spem autem habentes, crescente fide vestra, in vobis magnificari secundum regulam nostram in abundantiam,
ad evangelizandum in iis, quae ultra vos sunt, et non in aliena regula gloriari in his, quae praeparata sunt.
Qui autem gloriatur, in Domino glorietur;
non enim qui seipsum commendat, ille probatus est, sed quem Dominus commendat.
Павел опровергает критику его служения.
Я же, Павел, который лично между вами скромен, а заочно против вас отважен, убеждаю вас кротостью и снисхождением Христовым.
Прошу, чтобы мне по пришествии моем не прибегать к той твердой смелости, которую думаю употребить против некоторых, помышляющих о нас, что мы поступаем по плоти.
Ибо мы, ходя во плоти, не по плоти воинствуем.
Оружия воинствования нашего не плотские, но сильные Богом на разрушение твердынь: ими ниспровергаем замыслы
и всякое превозношение, восстающее против познания Божия, и пленяем всякое помышление в послушание Христу,
и готовы наказать всякое непослушание, когда ваше послушание исполнится.
На личность ли смо́трите? [Зач. 190.] Кто уверен в себе, что он Христов, тот сам по себе суди, что, как он Христов, так и мы Христовы.
Ибо если бы я и более стал хвалиться нашею властью, которую Господь дал нам к созиданию, а не к расстройству вашему, то не остался бы в стыде.
Впрочем, да не покажется, что я устрашаю вас только посланиями.
Так как некто говорит: в посланиях он строг и силен, а в личном присутствии слаб, и речь его незначительна, –
такой пусть знает, что, каковы мы на словах в посланиях заочно, таковы и на деле лично.
Ибо мы не смеем сопоставлять или сравнивать себя с теми, которые сами себя выставляют: они измеряют себя самими собою и сравнивают себя с собою неразумно.
А мы не без меры хвалиться будем, но по мере удела, какой назначил нам Бог в такую меру, чтобы достигнуть и до вас.
Ибо мы не напрягаем себя, как не достигшие до вас, потому что достигли и до вас благовествованием Христовым.
Мы не без меры хвалимся, не чужими трудами, но надеемся, с возрастанием веры вашей, с избытком увеличить в вас удел наш,
так чтобы и далее вас проповедовать Евангелие, а не хвалиться готовым в чужом уделе.
Хвалящийся хвались о Господе.
Ибо не тот достоин, кто сам себя хвалит, но кого хвалит Господь.
Белорусский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
Сам жа я, Павел, малю́ вас дзеля лагоднасці і спага́длівасці Хрыстовай, — я сціплы, калі знаходжуся сярод вас, і рашу́чы ў адносінах да вас, калі адсу́тнічаю.
Прашу, каб мне, прыйшоўшы, не давялося праявіць рашучасць з той упэўненасцю, з якой я збіраюся смела выступіць супраць некаторых, што лічаць, нібы́та мы жывём паводле плоці.
Бо хоць мы жывём у плоці, але не паводле плоці ваюем;
зброя змагання нашага не плоцкая, а ма́е сілу ад Бога на руйнаванне цвярдынь: ёю мы разбураем на́мыслы
і ўсялякае высакамер’е, якое паўстае супраць пазнання Божага, і бяром у палон усякую думку на паслушэнства Хрысту,
і гатовы пакараць усякае непаслушэнства, калі стане поўным ваша паслушэнства.
На аблічча зважа́еце́ Калі нехта ўпэўнены ў сабе, што ён Хрыстоў, то няхай зноў жа па сабе мяркуе, што, як ён Хрыстоў, так і мы Хрыстовы.
Бо калі б я і больш стаў хвалíцца ўладаю нашаю, якую Гасподзь даў нам на ўмацаванне ваша, а не на разбурэнне, то не быў бы пасаромлены.
Няхай не здаецца, быццам я палохаю вас у пасланнях.
Бо нехта кажа: “пасланні ва́жкія і моцныя, а пры асабістай прысутнасці ён сла́бы і слова яго нязначнае”;
няхай той мае на ўвазе, што якія мы ў словах пасланняў, калі адсутнічаем, такія і ў справах, калі прысутнічаем.
Мы ж не смеем станавіцца ўпоравень ці параўноўваць сябе з тымі, якія саміх сябе выстаўляюць; яны, ме́раючы сябе самімі сабою і параўноўваючы сябе з сабою, робяць неразумна.
Мы ж не праз меру будзем хвалíцца, а па меры ўдзелу, які вы́значыў для нас Бог такою мераю, каб дайсці і да вас.
Бо мы не перавыша́ем вы́значанага нам, як было б, калі б мы не дайшлі да вас, таму што і да вас мы дайшлі з дабравесцем Хрыстовым;
мы не праз меру хва́лімся, не чужою працаю, а спадзяёмся з узрастаннем веры вашай значна павялічыць сярод вас удзел наш,
каб і па-за вашым краем прапаведаваць Евангелле, не хва́лячыся тым, што ўжо здзе́йснена пры чужым удзеле.
Хто хва́ліцца, няхай Госпадам хва́ліцца.
Бо не той годны, хто сам сябе выстаўля́е, а той, каго Гасподзь вылуча́е.