Скрыть
3:4
3:8
3:9
3:10
3:11
3:12
3:15
Церковнославянский (рус)
Зачина́емъ ли па́ки на́съ самѣ́хъ извѣщава́ти ва́мъ? Или́ тре́буемъ, я́коже нѣ́цыи, извѣщава́телныхъ посла́нiй къ ва́мъ, или́ от­ ва́съ извѣсти́телныхъ?
Посла́нiе [бо] на́­ше вы́ есте́, напи́саное въ сердца́хъ на́шихъ, зна́емое и прочита́емое от­ всѣ́хъ человѣ́къ:
явля́еми, я́ко есте́ посла́нiе Христо́во слу́женое на́ми, напи́сано не черни́ломъ, но Ду́хомъ Бо́га жи́ва, не на скрижа́лехъ ка́мен­ныхъ, но на скрижа́лехъ се́рдца пло́тяныхъ.
[Зач. 173.] Надѣ́янiе же таково́ и́мамы Христо́мъ къ Бо́гу,
не я́ко дово́лни есмы́ от­ себе́ помы́слити что́, я́ко от­ себе́, но дово́л­ст­во на́­ше от­ Бо́га:
и́же и удово́ли на́съ служи́тели бы́ти Но́ву Завѣ́ту, не пи́смени, но ду́ху: писмя́ бо убива́етъ, а ду́хъ животвори́тъ.
А́ще ли служе́нiе сме́рти писмены́, образова́но въ ка́менехъ, бы́сть въ сла́ву, я́ко не мощи́ взира́ти сыно́мъ Изра́илевымъ на лице́ Моисе́ово, сла́вы ра́ди лица́ его́ престаю́щiя:
ка́ко не мно́жае па́че служе́нiе ду́ха бу́детъ въ сла́вѣ?
А́ще бо служе́нiе осужде́нiя, сла́ва, мно́го па́че избы́точе­ст­вуетъ служе́нiе пра́вды въ сла́вѣ.
И́бо не просла́вися просла́влен­ное въ ча́сти се́й, за превосходя́щую сла́ву.
А́ще бо престаю́щее, сла́вою: мно́го па́че пребыва́ющее, въ сла́вѣ.
[Зач. 174.] Иму́ще у́бо таково́ упова́нiе, мно́гимъ дерзнове́нiемъ дѣ́й­ст­вуемъ,
и не я́коже Моисе́й полага́­ше покрыва́ло на лицы́ сво­е́мъ, за е́же не мощи́ взира́ти сыно́мъ Изра́илевымъ на коне́цъ престаю́щаго.
Но ослѣпи́шася помышле́нiя и́хъ: да́же бо до сего́ дне́ то́жде покрыва́ло во чте́нiи Ве́тхаго Завѣ́та пребыва́етъ не от­крове́но, зане́ о Христѣ́ престае́тъ.
Но да́же до дне́сь, внегда́ чте́т­ся Моисе́й, покрыва́ло на се́рдцѣ и́хъ лежи́тъ:
внегда́ же обратя́т­ся ко Го́споду, взима́ет­ся покрыва́ло.
Госпо́дь же Ду́хъ е́сть: а идѣ́же Ду́хъ Госпо́день, ту́ свобо́да.
Мы́ же вси́ от­крове́н­нымъ лице́мъ сла́ву Госпо́дню взира́юще, въ то́йже о́бразъ преобразу́емся от­ сла́вы въ сла́ву, я́коже от­ Госпо́дня Ду́ха.
Синодальный
1 «Вы – наше письмо»; прежнее было «служением» осуждения; новое – служение оправдания. 12 «Где Дух Господень, там свобода».
Неужели нам снова знакомиться с вами? Неужели нужны для нас, как для некоторых, одобрительные письма к вам или от вас?
Вы – наше письмо, написанное в сердцах наших, узнаваемое и читаемое всеми человеками;
вы показываете собою, что вы – письмо Христово, через служение наше написанное не чернилами, но Духом Бога живаго, не на скрижалях каменных, но на плотяных скрижалях сердца.
[Зач. 173.] Такую уверенность мы имеем в Боге через Христа,
не потому, чтобы мы сами способны были помыслить что́ от себя, как бы от себя, но способность наша от Бога.
Он дал нам способность быть служителями Нового Завета, не буквы, но духа, потому что буква убивает, а дух животворит.
Если же служение смертоносным буквам, начертанное на камнях, было так славно, что сыны Израилевы не могли смотреть на лице Моисеево по причине славы лица его преходящей, –
то не гораздо ли более должно быть славно служение духа?
Ибо если служение осуждения славно, то тем паче изобилует славою служение оправдания.
То прославленное даже не оказывается славным с сей стороны, по причине преимущественной славы последующего.
Ибо, если преходящее славно, тем более славно пребывающее.
[Зач. 174.] Имея такую надежду, мы действуем с великим дерзновением,
а не так, как Моисей, который полагал покрывало на лице свое, чтобы сыны Израилевы не взирали на конец преходящего.
Но умы их ослеплены: ибо то же самое покрывало доныне остается неснятым при чтении Ветхого Завета, потому что оно снимается Христом.
Доныне, когда они читают Моисея, покрывало лежит на сердце их;
но когда обращаются к Господу, тогда это покрывало снимается.
Господь есть Дух; а где Дух Господень, там свобода.
Мы же все открытым лицем, как в зеркале, взирая на славу Господню, преображаемся в тот же образ от славы в славу, как от Господня Духа.
Сербский
Почињемо ли се опет сами хвалити вама? Или требамо као неки препоручене посланице на вас или од вас?
Јер сте ви наша посланица написана у срцима нашим, коју познају и читају сви људи;
Који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом него Духом Бога Живога, не на каменим даскама него на месним даскама срца.
А такво поуздање имамо кроз Христа у Бога,
Не да смо врсни од себе помислити шта, као од себе, него је наша врсноћа од Бога;
Који и учини нас врсним да будемо слуге новом завету, не по слову него по духу; јер слово убија, а дух оживљује.
Ако ли служба смрти која је у камењу изрезана словима, би у слави да синови Израиљеви не могоше погледати на лице Мојсијево од славе лица његовог која престаје:
А камоли неће много већма служба духа бити у слави?
Јер кад је служба осуђења слава, много већма изобилује служба правде у слави.
Јер и није славно што се прослави с ове стране према превеликој слави.
Јер кад је славно оно што престаје, много ће већма бити у слави оно што остаје.
Имајући дакле такву наду с великом слободом радимо;
И не као што Мојсије меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје.
Но заслепише помисли њихове; јер до самог овог дана стоји оно покривало неоткривено у читању старог завета, јер у Христу престаје.
Него до данас кад се чита Мојсије, покривало на срцу њиховом стоји.
А кад се обрате ка Господу, узеће се покривало.
А Господ је Дух: а где је Дух онде је слобода.
Ми пак сви који откривеним лицем гледамо славу Господњу, преображавамо се у оно исто обличје из славе у славу, као од Господњег Духа.
Fange ich schon wieder an, mich selbst anzupreisen? Oder brauche ich vielleicht Empfehlungsschreiben an euch oder von euch, wie gewisse Leute sie nötig haben?
Ihr selbst seid mein Empfehlungsbrief! Er ist in mein Herz geschrieben und alle können ihn sehen und lesen.
Für alle ist sichtbar: Ihr seid ein Brief von Christus, ausgefertigt und überbracht durch meinen Dienst als Apostel.

Dieser Brief ist nicht mit Tinte geschrieben, sondern mit dem Geist des lebendigen Gottes. Er steht nicht auf Steintafeln, sondern in den Herzen von Menschen.

So viel Selbstvertrauen habe ich vor Gott, weil Christus mich in seinen Dienst gestellt hat.
Ich meine nicht, dass ich einem solchen Auftrag aus eigener Kraft gewachsen bin und mir irgendetwas selbst zuschreiben kann. Gott ist es, der mir die Fähigkeit dazu geschenkt hat.
Er hat mich fähig gemacht, ihm zu dienen durch die Bekanntmachung seines neuen Bundes. Dieser Bund unterscheidet sich dadurch von dem früheren Bund, dass Gott jetzt nicht ein geschriebenes Gesetz gibt, sondern seinen Geist. Der Buchstabe des Gesetzes führt zum Tod; der Geist aber führt zum Leben.
Der Dienst, der Mose übertragen wurde, galt dem Gesetz, das mit Buchstaben in steinerne Tafeln eingegraben war. Obwohl dieser Dienst den Menschen den Tod brachte, war der Glanz auf dem Gesicht Moses so stark, dass die Israeliten ihn nicht ertragen konnten. Und das war doch nur ein vergänglicher Glanz!

Wenn also schon der Dienst, der den Menschen den Tod brachte, mit so viel Herrlichkeit ausgestattet gewesen ist,

wie herrlich muss dann erst der Dienst sein, der sie durch den Geist zum Leben führt!
Wenn schon der Dienst, der den Menschen die Verurteilung brachte, Gottes Herrlichkeit ausstrahlte, wie viel mehr wird dann der Dienst die Herrlichkeit Gottes ausstrahlen, der ihnen den Freispruch bringt!
Verglichen mit diesem überwältigenden Glanz ist jener andere Glanz gar nichts.
Schon das, was vergehen muss, hat Gottes Herrlichkeit ausgestrahlt. Wie viel mehr wird dann die Herrlichkeit Gottes von dem ausstrahlen, was für immer besteht!
Weil ich eine so große Hoffnung habe, kann ich frei und offen auftreten.
Ich brauche es nicht wie Mose zu machen, der sein Gesicht jedes Mal mit einem Tuch bedeckte. Denn die Israeliten sollten nicht sehen, dass der Glanz wieder verschwand.
Aber sie wurden ja auch mit Blindheit geschlagen. Wenn sie die Schriften des Alten Bundes lesen, liegt für sie bis heute immer noch dieselbe Decke über deren Worten, und es wird ihnen nicht klar, dass dieser Bund durch Christus an sein Ende gekommen ist.
Auch über ihrem Verstand liegt bis heute eine Decke, wenn sie die Schriften Moses lesen.
Aber was für Mose galt, gilt auch für sie alle: »Wenn er sich dem Herrn zuwendet, wird die Verhüllung weggenommen.«
nach Ex 34,34
Der Herr aber, von dem dieses Wort spricht, nämlich Jesus Christus, wirkt durch seinen Geist. Und wo der Geist des Herrn ist, da ist Freiheit.
Wir alle sehen in Christus mit unverhülltem Gesicht die Herrlichkeit Gottes wie in einem Spiegel. Dabei werden wir selbst in das Spiegelbild verwandelt und bekommen mehr und mehr Anteil an der göttlichen Herrlichkeit. Das bewirkt der Herr durch seinen Geist.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible