Скрыть
5:6
5:9
5:11
5:12
5:14
5:16
5:19
5:20
Глава 6 
6:1
6:3
6:5
6:6
6:7
6:8
6:9
6:11
6:12
6:13
6:14
Церковнославянский (рус)
[Зач. 178.] Вѣ́мы бо, я́ко а́ще земна́я на́ша хра́мина тѣ́ла разори́т­ся, созда́нiе от­ Бо́га и́мамы, хра́мину нерукотворе́ну, вѣ́чну на небесѣ́хъ.
И́бо о се́мъ воз­дыха́емъ, въ жили́ще на́­ше небе́сное облещи́ся жела́юще:
а́ще то́чiю и обле́кшеся, не на́зи обря́щемся.
И́бо су́щiи въ тѣ́лѣ се́мъ воз­дыха́емъ отягча́еми, поне́же не хо́щемъ совлещи́ся, но пооблещи́ся, да поже́рто бу́детъ ме́ртвен­ное живото́мъ.
Сотвори́вый же на́съ въ сiе́ и́стое Бо́гъ, И́же и даде́ на́мъ обруче́нiе Ду́ха.
Дерза́юще у́бо всегда́ и вѣ́дяще, я́ко живу́ще въ тѣ́лѣ от­хо́димъ от­ Го́спода:
вѣ́рою бо хо́димъ, а не видѣ́нiемъ:
дерза́емъ же и благоволи́мъ па́че от­ити́ от­ тѣ́ла и вни́ти ко Го́споду:
тѣ́мже и тщи́мся, а́ще входя́ще, а́ще от­ходя́ще, благо­уго́дни Ему́ бы́ти:
[Зач. 179.] всѣ́мъ бо яви́тися на́мъ подоба́етъ предъ суди́щемъ Христо́вымъ, да прiи́метъ кі́йждо, я́же съ тѣ́ломъ содѣ́ла, или́ бла́га, или́ зла́.
Вѣ́дуще у́бо стра́хъ Госпо́день, человѣ́ки увѣщава́емъ, Богови же явле́ни есмы́: упова́емъ же, я́ко и въ со́вѣстехъ ва́шихъ явле́ни есмы́.
Не па́ки бо себе́ хва́лимъ предъ ва́ми, но вину́ дае́мъ ва́мъ похвале́нiю о на́съ, да и́мате къ хваля́щымся въ лицы́, а не въ се́рдцы.
А́ще бо изуми́хомся, Богови: а́ще ли цѣлому́др­ст­вуемъ, ва́мъ.
И́бо любы́ Бо́жiя обдержи́тъ на́съ су́ждшихъ сiе́: я́ко а́ще еди́нъ за всѣ́хъ у́мре, то́ у́бо вси́ умро́ша.
[Зач. 180.] Христо́съ же за всѣ́хъ у́мре, да живу́щiи не ктому́ себѣ́ живу́тъ, но уме́ршему за ни́хъ и воскре́сшему.
Тѣ́мже и мы́ от­ны́нѣ ни еди́наго вѣ́мы по пло́ти: а́ще же и разумѣ́хомъ по пло́ти Христа́, но ны́нѣ ктому́ не разумѣ́емъ.
Тѣ́мже а́ще кто́ во Христѣ́, нова́ тва́рь: дре́вняя мимо­идо́ша, се́ бы́ша вся́ нова́:
вся́ческая же от­ Бо́га, при­­мири́в­шаго на́съ Себѣ́ Иису́съ Христо́мъ и да́в­шаго на́мъ служе́нiе при­­мире́нiя:
зане́ Бо́гъ бѣ́ во Христѣ́ мíръ при­­миря́я Себѣ́, не вмѣня́я и́мъ согрѣше́нiй и́хъ и положи́въ въ на́съ сло́во при­­мире́нiя.
По Христѣ́ у́бо мо́лимъ {посо́л­ст­вуемъ}, я́ко Бо́гу моля́щу на́ми, мо́лимъ по Христѣ́: при­­мири́теся съ Бо́гомъ.
Не вѣ́дѣв­шаго бо грѣха́ по на́съ грѣ́хъ сотвори́, да мы́ бу́демъ пра́вда Бо́жiя о Не́мъ.
[Зач. 181.] Споспѣ́ше­ст­ву­ю­ще же и мо́лимъ, не вотще́ благода́ть Бо́жiю прiя́ти ва́мъ.
Глаго́летъ бо: во вре́мя прiя́тно послу́шахъ тебе́, и въ де́нь спасе́нiя помого́хъ ти́. Се́ ны́нѣ вре́мя благопрiя́тно, се́ ны́нѣ де́нь спасе́нiя.
Ни еди́но ни въ че́мже даю́ще претыка́нiе, да служе́нiе безпоро́чно бу́детъ,
но во все́мъ представля́юще себе́ я́коже Бо́жiя слуги́, въ терпѣ́нiи мно́зѣ, въ ско́рбехъ, въ бѣда́хъ, въ тѣснота́хъ,
въ ра́нахъ, въ темни́цахъ, въ нестро­е́нiихъ, въ трудѣ́хъ, во бдѣ́нiихъ, въ поще́нiихъ,
во очище́нiи, въ ра́зумѣ, въ долготерпѣ́нiи, въ бла́гости, въ Ду́сѣ Святѣ, въ любви́ нелицемѣ́рнѣ,
въ словеси́ и́стины, въ си́лѣ Бо́жiей, ору́жiи пра́вды десны́ми и шу́ими,
сла́вою и безче́стiемъ, гажде́нiемъ и благохвале́нiемъ: я́ко лестцы́, и и́стин­ни:
я́ко незна́еми, и познава́еми: я́ко умира́юще, и се́ жи́ви есмы́: я́ко наказу́еми, а не умерщвля́еми:
я́ко скорбя́ще, при́сно же ра́ду­ю­щеся: я́ко ни́щи, а мно́ги богатя́ще: я́ко ничто́же иму́ще, а вся́ содержа́ще.
[Зач. 182А.] Уста́ на́ша от­верзо́шася къ ва́мъ, Кори́нѳяне, се́рдце на́­ше распространи́ся.
Не тѣ́сно вмѣща́етеся въ на́съ, утѣсня́етеся же во утро́бахъ ва́шихъ.
То́жде же воз­ме́здiе, я́коже ча́домъ глаго́лю, распространи́теся и вы́.
Не быва́йте [удо́бь] прело́жни ко ино́му ярму́, я́коже невѣ́рнiи {не быва́йте прело́жни ко ино́му ярму́ невѣ́рныхъ}. Ко́е бо при­­ча́стiе пра́вдѣ къ беззако́нiю? Или́ ко́е обще́нiе свѣ́ту ко тмѣ́?
Ко́е же согла́сiе Христо́ви съ Велiа́ромъ? Или́ ка́я ча́сть вѣ́рну съ невѣ́рнымъ?
Или́ ко́е сложе́нiе це́ркви Бо́жiей со и́долы? [Зач. 182Б.] Вы́ бо есте́ це́ркви Бо́га жи́ва, я́коже рече́ Бо́гъ: я́ко вселю́ся въ ни́хъ и похожду́, и бу́ду и́мъ Бо́гъ, и ті́и бу́дутъ Мнѣ́ лю́дiе.
Тѣ́мже изыди́те от­ среды́ и́хъ и от­лучи́теся, глаго́летъ Госпо́дь, и нечистотѣ́ не при­­каса́йтеся, и А́зъ прiиму́ вы́:
и бу́ду ва́мъ во Отца́, и вы́ бу́дете Мнѣ́ въ сы́ны и дще́ри, глаго́летъ Госпо́дь Вседержи́тель.
Французский (LSG)
Nous savons, en effet, que, si cette tente où nous habitons sur la terre est détruite, nous avons dans le ciel un édifice qui est l'ouvrage de Dieu, une demeure éternelle qui n'a pas été faite de main d'homme.
Aussi nous gémissons dans cette tente, désirant revêtir notre domicile céleste,
si du moins nous sommes trouvés vêtus et non pas nus.
Car tandis que nous sommes dans cette tente, nous gémissons, accablés, parce que nous voulons, non pas nous dépouiller, mais nous revêtir, afin que ce qui est mortel soit englouti par la vie.
Et celui qui nous a formés pour cela, c'est Dieu, qui nous a donné les arrhes de l'Esprit.
Nous sommes donc toujours pleins de confiance, et nous savons qu'en demeurant dans ce corps nous demeurons loin du Seigneur-
car nous marchons par la foi et non par la vue,
nous sommes pleins de confiance, et nous aimons mieux quitter ce corps et demeurer auprès du Seigneur.
C'est pour cela aussi que nous nous efforçons de lui être agréables, soit que nous demeurions dans ce corps, soit que nous le quittions.
Car il nous faut tous comparaître devant le tribunal de Christ, afin que chacun reçoive selon le bien ou le mal qu'il aura fait, étant dans son corps.
Connaissant donc la crainte du Seigneur, nous cherchons à convaincre les hommes; Dieu nous connaît, et j'espère que dans vos consciences vous nous connaissez aussi.
Nous ne nous recommandons pas de nouveau nous-mêmes auprès de vous; mais nous vous donnons occasion de vous glorifier à notre sujet, afin que vous puissiez répondre à ceux qui tirent gloire de ce qui est dans les apparences et non dans le coeur.
En effet, si je suis hors de sens, c'est pour Dieu; si je suis de bon sens, c'est pour vous.
Car l'amour de Christ nous presse, parce que nous estimons que, si un seul est mort pour tous, tous donc sont morts;
et qu'il est mort pour tous, afin que ceux qui vivent ne vivent plus pour eux-mêmes, mais pour celui qui est mort et ressuscité pour eux.
Ainsi, dès maintenant, nous ne connaissons personne selon la chair; et si nous avons connu Christ selon la chair, maintenant nous ne le connaissons plus de cette manière.
Si quelqu'un est en Christ, il est une nouvelle créature. Les choses anciennes sont passées; voici, toutes choses sont devenues nouvelles.
Et tout cela vient de Dieu, qui nous a réconciliés avec lui par Christ, et qui nous a donné le ministère de la réconciliation.
Car Dieu était en Christ, réconciliant le monde avec lui-même, en n'imputant point aux hommes leurs offenses, et il a mis en nous la parole de la réconciliation.
Nous faisons donc les fonctions d'ambassadeurs pour Christ, comme si Dieu exhortait par nous; nous vous en supplions au nom de Christ: Soyez réconciliés avec Dieu!
Celui qui n'a point connu le péché, il l'a fait devenir péché pour nous, afin que nous devenions en lui justice de Dieu.
Puisque nous travaillons avec Dieu, nous vous exhortons à ne pas recevoir la grâce de Dieu en vain.
Car il dit: Au temps favorable je t'ai exaucé, Au jour du salut je t'ai secouru. Voici maintenant le temps favorable, voici maintenant le jour du salut.
Nous ne donnons aucun sujet de scandale en quoi que ce soit, afin que le ministère ne soit pas un objet de blâme.
Mais nous nous rendons à tous égards recommandables, comme serviteurs de Dieu, par beaucoup de patience dans les tribulations, dans les calamités, dans les détresses,
sous les coups, dans les prisons, dans les troubles, dans les travaux, dans les veilles, dans les jeûnes;
par la pureté, par la connaissance, par la longanimité, par la bonté, par un esprit saint, par une charité sincère,
par la parole de vérité, par la puissance de Dieu, par les armes offensives et défensives de la justice;
au milieu de la gloire et de l'ignominie, au milieu de la mauvaise et de la bonne réputation; étant regardés comme imposteurs, quoique véridiques;
comme inconnus, quoique bien connus; comme mourants, et voici nous vivons; comme châtiés, quoique non mis à mort;
comme attristés, et nous sommes toujours joyeux; comme pauvres, et nous en enrichissons plusieurs; comme n'ayant rien, et nous possédons toutes choses.
Notre bouche s'est ouverte pour vous, Corinthiens, notre coeur s'est élargi.
Vous n'êtes point à l'étroit au dedans de nous; mais vos entrailles se sont rétrécies.
Rendez-nous la pareille, -je vous parle comme à mes enfants, -élargissez-vous aussi!
Ne vous mettez pas avec les infidèles sous un joug étranger. Car quel rapport y a-t-il entre la justice et l'iniquité? ou qu'y a-t-il de commun entre la lumière et les ténèbres?
Quel accord y a-t-il entre Christ et Bélial? ou quelle part a le fidèle avec l'infidèle?
Quel rapport y a-t-il entre le temple de Dieu et les idoles? Car nous sommes le temple du Dieu vivant, comme Dieu l'a dit: J'habiterai et je marcherai au milieu d'eux; je serai leur Dieu, et ils seront mon peuple.
C'est pourquoi, Sortez du milieu d'eux, Et séparez-vous, dit le Seigneur; Ne touchez pas à ce qui est impur, Et je vous accueillerai.
Je serai pour vous un père, Et vous serez pour moi des fils et des filles, Dit le Seigneur tout puissant.
Узбекский
Биз биламизки, бу фоний уйимиз, бу кулбамиз хароб бўлгандан кейин, Худо бизга мангу бир уй, қўл билан қурилмаган осмондаги маконни беради.
Биз самовий масканимизга бурканишни соғиниб, оҳ чекиб юрибмиз.
Ўшанда шундай бурканган бўлиб, бошқа яланғоч кўринмаймиз.
Дунёвий кулбада бўлгунимизча, истибдод остида оҳ-нола чекяпмиз. Бу кулбадан чиқишни истамасак-да, самовий вужудга* бурканишни орзу қиламиз, чунки ўшанда бу фонийлик боқий ҳаётга тамоман ғарқ бўлажак.
Айнан шунинг учун Худо бизни яратган ва бунинг гарови қилиб бизга Муқаддас Руҳни ато қилган.
Шунинг учун биз доимо хотиржаммиз. Биламизки, бу баданда жойлашгунимизча, Раббимиздан узоқда қолган ғариблармиз.
Биз кўриш билан эмас, эътиқод билан яшаймиз.
Ҳа, хотиржаммиз ва иложи бўлса, баданимиз ғурбатсаросидан чиқиб, Раббимиз ҳузуридаги ватанга кўчишни хоҳлаймиз.
Лекин хоҳ ватанда, хоҳ ғурбатда жойлашсак, Раббимизга мақбул бўлиш учун жонбозлик қиламиз.
Чунки ҳаммамиз баданда яшаган пайтда қилган яхши ёки ёмон ишларимизга яраша қисматимизни олиш учун, Масиҳнинг ҳукм курсиси олдида ҳозир бўлажакмиз.
Биз Худодан қўрқишнинг нималигини англаганимиздан кейин, бошқа одамларни ҳам Унга ишонтирмоққа тиришамиз. Худога эса биз аёнмиз ва умид қиламанки, сизларнинг виждонингизга ҳам аёнмиз.
Ўзимизни сизларга қайта тақдим этмаяпмиз. Лекин қалбидан кўра ташқи қиёфаси билан мақтанаётганларга тегишли жавоб беринглар деб, биз билан мақтаниш имкониятини сизларга беряпмиз.
Биз ақлдан оздикми? Унда бу Худо учун. Ақлли гапиряпмизми? Унда бу сизлар учун.
Ахир, Масиҳнинг севгиси бизни қамраб оляпти-ку! Агар ҳамма одамлар учун Биттаси ўлган бўлса, бу ҳаммаси ўлгани демак, деган хулосага келдик.
Масиҳ ана шу мақсадда ҳамма учун ўлди, токи яшаётганлар энди ўзлари учун эмас, балки ўзлари учун ўлган ва тирилган Масиҳ учун яшасинлар.
Шунинг учун биз энди ҳеч кимни инсоний фикр билан қадрламаймиз. Агар Масиҳни илгари инсоний фикр бўйича билган бўлсак, бундан кейин яна бундай билмаймиз.
Бинобарин, ким Масиҳга тегишли бўлса, у янги ижоддир. Қадимги ҳолат ўтиб кетди, энди [ҳаммаси] янги бўлди.
Буларнинг ҳаммасига Худо сабаб бўлди. У Масиҳ орқали бизни Ўзи билан яраштирди ҳамда одамларни Худо билан яраштириш хизматини бизга берди.
Ҳа, Худо Масиҳ вужудида бўлиб дунёни Ўзи билан яраштирди, одамларнинг гуноҳларини ҳисобга олмади. Бу ярашиш тўғрисидаги хабарни етказишни эса бизга топширди.
Шундай қилиб, биз Масиҳ учун элчилик қиляпмиз, Худо биз орқали инсонларга мурожаат этяпти. Биз Масиҳ номидан ёлворяпмиз: Худо билан ярашинглар!
Худо бизни Ўзига маъқул, солиҳ деб билиш учун, гуноҳни ҳеч билмаган Масиҳни биз учун гуноҳга айлантирди.
Худонинг ҳамкорлари сифатида, Унинг иноятини бефойда қабул қилмасликни сизлардан илтимос қиламиз.
Чунки Худо Тавротда* шундай деяпти:“Мақбул вақтда сени эшитдим,Нажот кунида сенга ёрдам бердим”.Мана энди мақбул вақт келди! Мана энди нажот куни келди!
Хизматимиз қораланмасин деб, ҳеч кимга ҳеч қандай халақит бермаймиз.
Худонинг хизматкорлари сифатида ўзимизни ҳамма соҳада ибрат қилиб кўрсатамиз: чексиз сабр-тоқатда, ғам-қайғуларда, танқисликларда, тангликларда,
зарбалар остида, зиндонларда, тўполонларда, заҳматларда, уйқусизликда, рўза тутишда,
покликда, доноликда, тўзимлиликда, меҳрибонликда, Муқаддас Руҳ кучида, самимий муҳаббатда.
Ҳақиқат каломини айтиб, Худонинг қудратига суяниб, ўнг ва сўл қўлда солиҳлик қуролларини тутиб юрибмиз.
Шараф ва иснодга, ҳақорат ва мақтовга дуч келяпмиз. Бизни алдамчи ҳисоблайдилар, аммо ҳақиқатгўймиз.
Номаълуммиз, аммо бизни ҳамма билади. Бизни ўлган деб ҳисоблайдилар, аммо мана, тирикмиз. Бизни жазога тортяптилар, аммо ўлмаяпмиз.
Бизни хафа қиляптилар, аммо доимо хурсандмиз. Ўзимиз камбағалмизу, кўп кишиларни бойитамиз. Ҳеч нарсамиз йўғу, аммо ҳамма нарсага эгамиз.
Эй коринфликлар, сизлар учун тилимиз ечилди, юрагимиз кенг очилди.
Бизнинг кўнглимиз сизлар учун тор эмас, лекин ўзларингизнинг кўнглингиз жуда тор экан!
Бунинг бараварига – болаларимга гапираётгандек гапиряпман – сизлар ҳам кўнглингизни кенгроқ қилинглар-чи!
Имонсизлар билан нораво шериклик қилманглар. Солиҳлик билан қонунсизлик орасида қандай алоқа бор? Ёки нур билан қоронғилик орасида қандай умумийлик бўлиши мумкин?
Масиҳ билан алайҳиллаъна орасида қандай келишув бўла олади? Ёки имонли билан имонсиз орасида қандай шериклик бўлиши мумкин?
Худо маъбади билан бутлар орасида қандай мувофиқлик бор? Сизлар эса барҳаёт Худонинг маъбадисизлар. Худо Тавротда* айтганидек:“Мен улар ичра маскан қилиб,Ўрталарида юргайман.Уларнинг Худоси бўлурман,Улар эса Менинг халқим бўлур”.
Бинобарин, Худованд яна шундай деган:“Уларнинг орасидан чиқинглар,Улардан айрилиб кетинглар,Нопокка эса қўл тегизманглар;Шунда Мен сизларни қабул қилурман.
Мен сизларга Ота бўлурман,Сизлар эса Менга ўғилу қиз бўлурсиз,- дейди Худованд, Сарвари коинот”.
1 «Выйти из тела и водвориться у Господа». 11 «Любовь Христова объемлет нас»; во Христе новая тварь.
[Зач. 178.] Ибо знаем, что, когда земной наш дом, эта хижина, разрушится, мы имеем от Бога жилище на небесах, дом нерукотворенный, вечный.
Оттого мы и воздыхаем, желая облечься в небесное наше жилище;
только бы нам и одетым не оказаться нагими.
Ибо мы, находясь в этой хижине, воздыхаем под бременем, потому что не хотим совлечься, но облечься, чтобы смертное поглощено было жизнью.
На сие самое и создал нас Бог и дал нам залог Духа.
Итак мы всегда благодушествуем; и как знаем, что, водворяясь в теле, мы устранены от Господа, –
ибо мы ходим верою, а не ви́дением, –
то мы благодушествуем и желаем лучше выйти из тела и водвориться у Господа.
И потому ревностно стараемся, водворяясь ли, выходя ли, быть Ему угодными;
[Зач. 179.] ибо всем нам должно явиться пред судилище Христово, чтобы каждому получить соответственно тому, что́ он делал, живя в теле, доброе или худое.
Итак, зная страх Господень, мы вразумляем людей, Богу же мы открыты; надеюсь, что открыты и вашим совестям.
Не снова представляем себя вам, но даем вам повод хвалиться нами, дабы имели вы что́ сказать тем, которые хвалятся лицем, а не сердцем.
Если мы выходим из себя, то для Бога; если же скромны, то для вас.
Ибо любовь Христова объемлет нас, рассуждающих так: если один умер за всех, то все умерли.
[Зач. 180.] А Христос за всех умер, чтобы живущие уже не для себя жили, но для умершего за них и воскресшего.
Потому отныне мы никого не знаем по плоти; если же и знали Христа по плоти, то ныне уже не знаем.
Итак, кто во Христе, тот новая тварь; древнее прошло, теперь все новое.
Все же от Бога, Иисусом Христом примирившего нас с Собою и давшего нам служение примирения,
потому что Бог во Христе примирил с Собою мир, не вменяя людям преступлений их, и дал нам слово примирения.
Итак мы – посланники от имени Христова, и как бы Сам Бог увещевает через нас; от имени Христова просим: примиритесь с Богом.
Ибо не знавшего греха Он сделал для нас жертвою за грех, чтобы мы в Нем сделались праведными пред Богом.
1 Павел умоляет, чтобы благодать была принята не напрасно, но как подобает истинным служителям Божиим; признаки таковых. 11 Увещание не входить в компромисс с неверными.
[Зач. 181.] Мы же, как споспешники, умоляем вас, чтобы благодать Божия не тщетно была принята вами.
Ибо сказано: во время благоприятное Я услышал тебя и в день спасения помог тебе. Вот, теперь время благоприятное, вот, теперь день спасения.
Мы никому ни в чем не полагаем претыкания, чтобы не было порицаемо служение,
но во всем являем себя, как служители Божии, в великом терпении, в бедствиях, в нуждах, в тесных обстоятельствах,
под ударами, в темницах, в изгнаниях, в трудах, в бдениях, в постах,
в чистоте, в благоразумии, в великодушии, в благости, в Духе Святом, в нелицемерной любви,
в слове истины, в силе Божией, с оружием правды в правой и левой руке,
в чести и бесчестии, при порицаниях и похвалах: нас почитают обманщиками, но мы верны;
мы неизвестны, но нас узнают; нас почитают умершими, но вот, мы живы; нас наказывают, но мы не умираем;
нас огорчают, а мы всегда радуемся; мы нищи, но многих обогащаем; мы ничего не имеем, но всем обладаем.
[Зач. 182А.] Уста наши отверсты к вам, Коринфяне, сердце наше расширено.
Вам не тесно в нас; но в сердцах ваших тесно.
В равное возмездие, – говорю, как детям, – распространитесь и вы.
Не преклоняйтесь под чужое ярмо с неверными, ибо какое общение праведности с беззаконием? Что общего у света с тьмою?
Какое согласие между Христом и Велиаром? Или какое соучастие верного с неверным?
Какая совместность храма Божия с идолами? [Зач. 182Б.] Ибо вы храм Бога живаго, как сказал Бог: вселюсь в них и буду ходить в них; и буду их Богом, и они будут Моим народом.
И потому выйдите из среды их и отделитесь, говорит Господь, и не прикасайтесь к нечистому; и Я прииму вас.
И буду вам Отцем, и вы будете Моими сынами и дщерями, говорит Господь Вседержитель.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible