И҆ бы́сть въ тре́тїй де́нь, и҆ сѐ, мꙋ́жъ прїи́де ѿ полка̀ люді́й саꙋ́ловыхъ, ри̑зы же є҆гѡ̀ (бѧ́хꙋ) раздра̑ны, и҆ пе́рсть на главѣ̀ є҆гѡ̀: и҆ бы́сть є҆гда̀ вни́де къ даві́дꙋ (ѻ҆́трокъ), и҆ па́дъ на землѝ поклони́сѧ є҆мꙋ̀.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀ даві́дъ: ѿкꙋ́дꙋ ты̀ прише́лъ є҆сѝ; И҆ речѐ є҆мꙋ̀: ѿ полка̀ і҆и҃лева а҆́зъ и҆збѣго́хъ.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀ даві́дъ: что̀ сло́во сїѐ; возвѣсти́ ми. И҆ речѐ: ꙗ҆́кѡ побѣго́ша лю́дїе ѿ бра́ни, и҆ падо́ша мно́зи ѿ люді́й, и҆ и҆змро́ша, и҆ саꙋ́лъ и҆ і҆ѡнаѳа́нъ сы́нъ є҆гѡ̀ ᲂу҆́мре.

И҆ речѐ даві́дъ ѻ҆́трокꙋ возвѣсти́вшемꙋ є҆мꙋ̀: ка́кѡ зна́еши, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆́мре саꙋ́лъ и҆ і҆ѡнаѳа́нъ сы́нъ є҆гѡ̀;

И҆ речѐ ѻ҆́трокъ возвѣща́ѧй є҆мꙋ̀: по слꙋ́чаю прїидо́хъ въ го́рꙋ гелвꙋ́йскꙋю, и҆ сѐ, саꙋ́лъ напада́ше на копїѐ своѐ, и҆ сѐ, колєсни́цы и҆ вельмѡ́жи собра́шасѧ на́нь:

и҆ ѡ҆бозрѣ́сѧ вспѧ́ть (саꙋ́лъ), и҆ ви́дѣ мѧ̀, и҆ призва́ мѧ, и҆ рѣ́хъ: сѐ, а҆́зъ:

и҆ рече́ ми: кто̀ ты̀ є҆сѝ; и҆ рѣ́хъ: а҆маликі́тинъ є҆́смь а҆́зъ:

и҆ рече́ ми: прїидѝ ᲂу҆̀бо на мѧ̀ и҆ ᲂу҆бі́й мѧ̀, ꙗ҆́кѡ ѡ҆б̾ѧ́тъ мѧ̀ тьма̀ лю́таѧ, ꙗ҆́кѡ є҆щѐ дꙋша̀ моѧ̀ во мнѣ̀:

и҆ ста́хъ над̾ ни́мъ, и҆ ᲂу҆би́хъ є҆го̀: вѣ́дѣхъ бо, ꙗ҆́кѡ не бꙋ́детъ жи́въ по паде́нїи свое́мъ: и҆ взѧ́въ вѣне́цъ ца́рскїй, и҆́же бѣ̀ на главѣ̀ є҆гѡ̀, и҆ нара́мницꙋ, ꙗ҆́же бѣ̀ на плєщꙋ̀ є҆гѡ̀, и҆ принесо́хъ сїѧ̑ къ господи́нꙋ моемꙋ̀ сѣ́мѡ.

И҆ є҆́мьсѧ даві́дъ за ри̑зы своѧ̑, и҆ раздра̀ ѧ҆̀, и҆ всѝ мꙋ́жїе и҆̀же съ ни́мъ раздра́ша ри̑зы своѧ̑,

и҆ рыда́ша и҆ пла́кашасѧ, и҆ пости́шасѧ до ве́чера ѡ҆ саꙋ́лѣ, и҆ ѡ҆ і҆ѡнаѳа́нѣ сы́нѣ є҆гѡ̀, и҆ ѡ҆ лю́дехъ і҆ꙋ́диныхъ и҆ ѡ҆ до́мѣ і҆и҃левѣ, ꙗ҆́кѡ и҆збїе́ни бы́ша мече́мъ.

И҆ речѐ даві́дъ ѻ҆́трокꙋ возвѣсти́вшемꙋ є҆мꙋ̀: ѿкꙋ́дꙋ ты̀ є҆сѝ; И҆ речѐ: сы́нъ мꙋ́жа прише́льца а҆маликі́тина є҆́смь а҆́зъ.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀ даві́дъ: ка́кѡ не ᲂу҆боѧ́лсѧ є҆сѝ воздви́гнꙋти рꙋ́кꙋ твою̀ погꙋби́ти хрїста̀ гдⷭ҇нѧ;

И҆ призва̀ даві́дъ є҆ди́наго ѿ ѻ҆́трѡкъ свои́хъ и҆ речѐ: и҆дѝ, ᲂу҆бі́й є҆го̀. И҆ ᲂу҆бѝ є҆го̀, и҆ ᲂу҆́мре.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀ даві́дъ: кро́вь твоѧ̀ на главѣ̀ твое́й, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆ста̀ твоѧ̑ на тѧ̀ возвѣща́ша, глаго́люще: ꙗ҆́кѡ а҆́зъ ᲂу҆би́хъ хрїста̀ гдⷭ҇нѧ.

И҆ пла́касѧ даві́дъ пла́чемъ си́мъ ѡ҆ саꙋ́лѣ и҆ ѡ҆ і҆ѡнаѳа́нѣ сы́нѣ є҆гѡ̀,

и҆ речѐ є҆́же наꙋчи́ти сы́ны і҆ꙋ̑дины стрѣлѧ́нїю. Сѐ напи́сано въ кни́зѣ првⷣнагѡ.

И҆ речѐ: воздви́гни сто́лпъ, і҆и҃лю, над̾ ᲂу҆ме́ршими на высо́кихъ твои́хъ ꙗ҆́звеными: ка́кѡ падо́ша си́льнїи;

не возвѣща́йте въ ге́ѳѣ, нижѐ повѣ́дайте на и҆схо́дищихъ а҆скалѡ́нихъ, да не возвеселѧ́тсѧ дщє́ри и҆ноплемє́нничи, ни да возра́дꙋютсѧ дщє́ри неѡбрѣ́занныхъ.

Го́ры гелвꙋ̑йскїѧ, да не сни́детъ роса̀ нижѐ до́ждь на ва́съ: и҆ се́ла нача́ткѡвъ (жи́тныхъ), ꙗ҆́кѡ та́мѡ пове́рженъ бы́сть щи́тъ си́льныхъ: щи́тъ саꙋ́ловъ не бы́сть пома́занъ є҆ле́емъ:

ѿ кро́ве ꙗ҆́звеныхъ и҆ ѿ тꙋ́ка си́льныхъ лꙋ́къ і҆ѡнаѳа́новъ не возврати́сѧ то́щь вспѧ́ть, и҆ ме́чь саꙋ́ловъ не возврати́сѧ то́щь:

саꙋ́лъ и҆ і҆ѡнаѳа́нъ возлю́бленнїи и҆ прекра́снїи неразлꙋ́чни, благолѣ́пни въ животѣ̀ свое́мъ, и҆ въ сме́рти свое́й не разлꙋчи́шасѧ: па́че ѻ҆рлѡ́въ ле́гцы и҆ па́че львѡ́въ крѣ́пцы:

пла́чите по саꙋ́лѣ, дщє́ри і҆и҃лєвы, и҆́же ва́съ ѡ҆блача́ше въ червлєни́цы со ᲂу҆краше́нїемъ ва́шимъ, и҆ возлага́ше ᲂу҆краше́нїе зла́то на ри̑зы ва́шѧ:

ка́кѡ падо́ша си́льнїи посредѣ̀ бра́ни; і҆ѡнаѳа́не, до сме́рти на высо́кихъ твои́хъ ꙗ҆́звенъ є҆сѝ:

болѣ́знꙋю ѡ҆ тебѣ̀, бра́те мо́й і҆ѡнаѳа́не, кра́сный мѝ ѕѣлѡ̀, ᲂу҆диви́сѧ любо́вь твоѧ̀ ѿ менє̀ па́че любвѐ же́нскїѧ:

ка́кѡ падо́ша си́льнїи, и҆ погибо́ша ѻ҆рꙋ̑жїѧ бра̑ннаѧ;

Сербский (синод.)

Давид наређује да се погуби доносилац царског вијенца Сауловог. Његова тугованка над Саулом и Јонатаном.
А по смрти Сауловој, кад се Давид врати побивши Амалике и оста у Сиклагу два дана,

Трећега дана, гле, дође један из војске Саулове раздртијех хаљина и главе посуте прахом; и дошав к Давиду, паде на земљу и поклони се.

И рече му Давид: Откуда идеш? А он му рече: Из окола Израиљскога утекох.

А Давид му рече: Шта би? кажи ми. А он рече: Народ побјеже из боја; и много народа паде и изгибе, погибе и Саул и син му Јонатан.

А Давид рече момку који му донесе глас: Како знаш да је погинуо Саул и син му Јонатан?

А момак који му донесе глас рече: Случајно дођох на гору Гелвују, а то се Саул наслонио на копље своје, а кола и коњици приближаваху се к њему.

А он обазревши се натраг, угледа ме, па ме викну, а ја му рекох: Ево ме.

А он ми рече: Ко си? А ја му рекох: Амалик сам.

А он ми рече: Приступи к мени и убиј ме; јер ме обузеше муке, а још је сасвијем душа у мени.

И приступих к њему и убих га, јер сам знао да неће остати жив пошто паде; и узех вијенац царски који му бјеше на глави и гривну која му бјеше на руци и, ево, донесох господару својему.

Тада Давид зграби хаљине на себи и раздрије их; тако и сви људи који бијаху с њим.

И ридаше и плакаше, и постише до вечера за Саулом и за Јонатаном, сином његовијем, и за народом Господњим и за домом Израиљевијем што изгибоше од мача.

И рече Давид момку који му донесе глас: Одакле си? А он рече: Ја сам син једнога дошљака Амалика.

Рече му Давид: Како те није било страх подићи руку своју и убити помазаника Господњега?

И дозва Давид једнога између момака својих и рече: Ходи, погуби га. А он га удари, те умрије.

И рече му Давид: Крв твоја на твоју главу; јер твоја уста свједочише на те говорећи: Ја сам убио помазаника Господњега.

Тада Давид нарица овако за Саулом и за Јонатаном, сином његовијем,

И изговори да би се учили синови Јудини луку, и ето је написано у Књизи истинитога:

Дико Израиљева! На твојим висинама побијени су; како падоше јунаци?

Не казујте у Гату, и не разглашујте по улицама Аскалонским, да се не веселе кћери Филистејске и да не играју кћери † необрезанијех.

Горе Гелвујске! Не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер је ту бачен штит с јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем.

Без крви побијенијех и без масти од јунака није се враћао лук Јонатанов, нити је мач Саулов долазио натраг празан.

Саул и Јонатан, мили и драги за живота, ни за смрти се не раставише; лакши од орлова бијаху.

Кћери Израиљеве? Плачите за Саулом који вас је облачио у скерлет лијепо, и китио вас златнијем закладима по хаљинама вашим.

Како падоше јунаци у боју! Јонатан како погибе на твојим висинама!

Жао ми је за тобом, брате Јонатане; био си ми мио врло; већа ми је била љубав твоја од љубави женске.

Како падоше јунаци, и пропаде оружје убојито!

Синодальный

1 Убежавший с поля сражения в Гелвуе сообщает Давиду о смерти Саула; 11 он убит на основании его признания, что он поразил Саула; 17 Давид оплакивает смерть Саула и Ионафана.

По смерти Саула, когда Давид возвратился от поражения Амаликитян и пробыл в Секелаге два дня,

вот, на третий день приходит человек из стана Саулова; одежда на нем разодрана и прах на голове его. Придя к Давиду, он пал на землю и поклонился [ему].

И сказал ему Давид: откуда ты пришел? И сказал тот: я убежал из стана Израильского.

И сказал ему Давид: что произошло? расскажи мне. И тот сказал: народ побежал со сражения, и множество из народа пало и умерло, и умерли и Саул и сын его Ионафан.

И сказал Давид отроку, рассказывавшему ему: как ты знаешь, что Саул и сын его Ионафан умерли?

И сказал отрок, рассказывавший ему: я случайно пришел на гору Гелвуйскую, и вот, Саул пал на свое копье, колесницы же и всадники настигали его.

Тогда он оглянулся назад и, увидев меня, позвал меня.

И я сказал: вот я. Он сказал мне: кто ты? И я сказал ему: я – Амаликитянин.

Тогда он сказал мне: подойди ко мне и убей меня, ибо тоска смертная объяла меня, душа моя все еще во мне.

И я подошел к нему и убил его, ибо знал, что он не будет жив после своего падения; и взял я [царский] венец, бывший на голове его, и запястье, бывшее на руке его, и принес их к господину моему сюда.

Тогда схватил Давид одежды свои и разодрал их, также и все люди, бывшие с ним, [разодрали одежды свои,]

и рыдали и плакали, и постились до вечера о Сауле и о сыне его Ионафане, и о народе Господнем и о доме Израилевом, что пали они от меча.

И сказал Давид отроку, рассказывавшему ему: откуда ты? И сказал он: я – сын пришельца Амаликитянина.

Тогда Давид сказал ему: как не побоялся ты поднять руку, чтобы убить помазанника Господня?

И призвал Давид одного из отроков и сказал ему: подойди, убей его.

И тот убил его, и он умер. И сказал к нему Давид: кровь твоя на голове твоей, ибо твои уста свидетельствовали на тебя, когда ты говорил: я убил помазанника Господня.

И оплакал Давид Саула и сына его Ионафана сею плачевною песнью,

и повелел научить сынов Иудиных луку, как написано в книге Праведного, и сказал:

краса твоя, о Израиль, поражена на высотах твоих! как пали сильные!

Не рассказывайте в Гефе, не возвещайте на улицах Аскалона, чтобы не радовались дочери Филистимлян, чтобы не торжествовали дочери необрезанных.

Горы Гелвуйские! да [не сойдет] ни роса, ни дождь на вас, и да не будет на вас полей с плодами, ибо там повержен щит сильных, щит Саула, как бы не был он помазан елеем.

Без крови раненых, без тука сильных лук Ионафана не возвращался назад, и меч Саула не возвращался даром.

Саул и Ионафан, любезные и согласные в жизни своей, не разлучились и в смерти своей; быстрее орлов, сильнее львов они были.

Дочери Израильские! плачьте о Сауле, который одевал вас в багряницу с украшениями и доставлял на одежды ваши золотые уборы.

Как пали сильные на брани! Сражен Ионафан на высотах твоих.

Скорблю о тебе, брат мой Ионафан; ты был очень дорог для меня; любовь твоя была для меня превыше любви женской.

Как пали сильные, погибло оружие бранное!

Сербский

Языки

А по смрти Сауловој, кад се Давид врати побивши Амалике и оста у Сиклагу два дана,

Трећег дана, гле, дође један из војске Саулове раздртих хаљина и главе посуте прахом; и дошав к Давиду паде на земљу и поклони се.

И рече му Давид: Откуда идеш? А он му рече: Из логора израиљског утекох.

А Давид му рече: Шта би? Кажи ми. А он рече: Народ побеже из боја; и много народа паде и изгибе, погибе и Саул и син му Јонатан.

А Давид рече момку који му донесе глас: Како знаш да је погинуо и син му Јонатан?

А момак који му донесе глас рече: Случајно дођох на гору Гелвују, а то се Саул наслонио на копље своје, кола и коњици приближаваху се к њему.

А он обазревши се натраг угледа ме, па ме викну, а ја му рекох: Ево ме.

А он ми рече: Ко си? А ја му рекох: Амалик сам.

А он ми рече: Приступи к мени убиј ме; јер ме обузеше муке, а још је сасвим душа у мени.

И приступих к њему и убих га, јер сам знао да неће остати жив пошто паде; и узех венац царски који му беше на глави и гривну која му беше на руци, и ево донесох господару свом.

Тада Давид зграби хаљине на себи и раздре их; тако и сви људи који беху с њим.

И ридаше и плакаше, и постише до вечери за Саулом и за Јонатаном сином његовим и за народом Господњим и за домом Израиљевим што изгибоше од мача.

И рече Давид момку који му донесе глас: Одакле си? А он рече: Ја сам син једног дошљака Амалика.

Рече му Давид: Како те није било страх подићи руку своју и убити помазаника Господњег?

И дозва Давид једног између момака својих и рече: Ходи, погуби га. А он га удари, те умре.

И рече му Давид: Крв твоја на твоју главу; јер твоја уста сведочише на те говорећи: Ја сам убио помазаника Господњег.

Тада Давид нарица овако за Саулом и за Јонатаном сином његовим,

И изговори, да би се учили синови Јудини луку, и ето је написано у књизи Истинитог:

Дико Израиљева! На твојим висинама побијени су; како падоше јунаци?

Не казујте у Гату, и не разглашујте по улицама аскалонским, да се не веселе кћери филистејске и да не играју кћери необрезаних.

Горе гелвујске! Не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер је ту бачен штит са јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем.

Без крви побијених и без масти од јунака није се враћао лук Јонатанов, нити је мач Саулов долазио натраг празан.

Саул и Јонатан, мили и драги за живота, ни у смрти се не раставише; лакши од орлова беху.

Кћери Израиљеве! Плачите за Саулом, који вас је облачио у скерлет лепо, и китио вас златним закладима по хаљинама вашим.

Како падоше јунаци у боју! Јонатан како погибе на твојим висинама!

Жао ми је за тобом, брате Јонатане; био си ми мио врло; већа ми је била љубав твоја од љубави женске.

Како падоше јунаци, и пропаде оружје убојито!