Скрыть
12:1
12:2
12:3
12:4
12:8
12:12
12:15
12:16
12:17
12:18
12:19
12:20
12:21
12:22
12:23
12:25
12:27
12:28
12:29
Церковнославянский (рус)
И посла́ Госпо́дь наѳа́на проро́ка къ дави́ду. И вни́де къ нему́ [и рече́ ему́: от­вѣща́й ми́, царю́, ны́нѣ су́дъ се́й:] и рече́ ему́: два́ му́жа бѣ́ста во еди́нѣмъ гра́дѣ, еди́нъ бога́тъ, а другі́й убо́гъ:
и у бога́таго стада́ бя́ху и бу́йволи мно́зи зѣло́,
у убо́гаго же ничто́же бѣ́, но то́кмо а́гница еди́на ма́ла, ю́же стяжа́ и снабдѣ́, и вскорми́ ю́, и воз­расте́ съ ни́мъ и съ сына́ми его́ вку́пѣ: от­ хлѣ́ба его́ ядя́ше и от­ ча́ши его́ пiя́ше, и на ло́нѣ его́ почива́­ше, и бѣ́ ему́ я́ко дще́рь:
и прiи́де нѣ́кто съ пути́ къ му́жу бога́тому, и не восхотѣ́ взя́ти от­ ста́дъ сво­и́хъ и от­ бу́йволицъ сво­и́хъ на сотворе́нiе обѣ́да пу́тнику при­­ше́дшу къ нему́: но взя́ а́гницу убо́гаго, и угото́ва ю́ на обѣ́дъ му́жу при­­ше́дшу къ нему́.
И разгнѣ́вася гнѣ́вомъ зѣло́ дави́дъ на му́жа [того́], и рече́ дави́дъ къ наѳа́ну: жи́въ Госпо́дь, я́ко сы́нъ сме́рти е́сть му́жъ сотвори́вый сiе́:
и а́гницу воз­врати́тъ седмери́цею за сiе́, я́ко сотвори́лъ глаго́лъ се́й, и за сiе́, я́ко не пощадѣ́.
И рече́ наѳа́нъ къ дави́ду: ты́ еси́ му́жъ сотвори́вый сiе́: сiя́ глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ Изра́илевъ: а́зъ е́смь пома́завый тя́ въ царя́ надъ Изра́илемъ, и а́зъ е́смь изба́вивый тя́ от­ руки́ Сау́ловы:
и да́хъ ти́ до́мъ господи́на тво­его́ и жены́ господи́на тво­его́ на ло́но твое́, и да́хъ ти́ до́мъ Изра́илевъ и Иу́динъ: и а́ще ма́ло ти́ е́сть, при­­ложу́ тебѣ́ къ си́мъ:
и что́ я́ко презрѣ́лъ еси́ сло́во Госпо́дне, е́же сотвори́ти лука́вое предъ очи́ма его́? урі́ю Хетте́анина уби́лъ еси́ мече́мъ, и жену́ его́ поя́лъ еси́ себѣ́ въ жену́, и того́ уби́лъ еси́ мече́мъ сыно́въ Аммо́нихъ:
и ны́нѣ не от­сту́питъ ме́чь от­ до́му тво­его́ до вѣ́ка: зане́ уничижи́лъ мя́ еси́ и поя́лъ еси́ жену́ урі́и Хетте́анина въ жену́ себѣ́:
сiя́ глаго́летъ Госпо́дь: се́, а́зъ воз­дви́гну на тя́ зла́я от­ до́му тво­его́, и воз­му́ жены́ твоя́ предъ очи́ма тво­и́ма и да́мъ бли́жнему тво­ему́, и бу́детъ спа́ти со жена́ми тво­и́ми предъ со́лнцемъ си́мъ:
я́ко ты́ сотвори́лъ еси́ вта́йнѣ, а́зъ же сотворю́ глаго́лъ се́й предъ всѣ́мъ Изра́илемъ и предъ со́лнцемъ си́мъ.
И рече́ дави́дъ къ наѳа́ну: согрѣши́хъ ко Го́споду. И рече́ наѳа́нъ къ дави́ду: и Госпо́дь отъ­я́ согрѣше́нiе твое́, не у́мреши:
оба́че я́ко поощря́я изостри́лъ еси́ враго́въ Госпо́днихъ глаго́ломъ си́мъ, и сы́нъ тво́й роди́выйся тебѣ́ сме́ртiю у́мретъ.
И отъи́де наѳа́нъ въ до́мъ сво́й. И сокруши́ Госпо́дь дѣ́тище, е́же роди́ жена́ урі́ина дави́ду, и разболѣ́ся.
И взыска́ дави́дъ Бо́га о дѣ́тищи, и пости́ся дави́дъ посто́мъ, и вни́де и водвори́ся, и лежа́­ше на земли́:
и внидо́ша къ нему́ старѣ́йшины до́му его́ воз­дви́гнути его́ от­ земли́, и не восхотѣ́, и не яде́ съ ни́ми хлѣ́ба.
И бы́сть въ де́нь седмы́й, и у́мре отроча́. И убоя́шася раби́ дави́довы повѣ́дати ему́, я́ко у́мре отроча́, рѣ́ша бо: се́, егда́ отроча́ еще́ жи́во бя́ше, глаго́лахомъ къ нему́, и не послу́ша гла́са на́­шего: и ка́ко рече́мъ къ нему́, я́ко у́мре отроча́, и сотвори́тъ зла́я?
И разумѣ́ дави́дъ, я́ко о́троцы его́ ше́пчутъ, и позна́ дави́дъ, я́ко у́мре отроча́. И рече́ дави́дъ отроко́мъ сво­и́мъ: у́мре ли отроча́? и рѣ́ша: у́мре.
И воста́ дави́дъ от­ земли́, и умы́ся и пома́зася, и измѣни́ ри́зы своя́, и вни́де въ до́мъ Бо́жiй, и поклони́ся ему́, и вни́де въ до́мъ сво́й, и проси́ я́сти хлѣ́ба, и предложи́ша ему́ хлѣ́бъ, и яде́.
И рѣ́ша о́троцы его́ къ нему́: что́ глаго́лъ се́й, его́же сотвори́лъ еси́ отроча́те ра́ди, я́ко еще́ су́щу отроча́ти жи́ву, пости́л­ся еси́ и пла́калъ и бдѣ́лъ еси́: егда́ же у́мре отроча́, воста́лъ, и я́лъ еси́ хлѣ́бъ, и пи́лъ еси́?
И рече́ дави́дъ: егда́ бѣ́ отроча́ еще́ жи́во, пости́хся и пла́кахъ, я́ко рѣ́хъ: кто́ вѣ́сть, поми́луетъ ли мя́ Госпо́дь и жи́во бу́детъ отроча́?
ны́нѣ же у́мре, почто́ мнѣ́ пости́тися? еда́ воз­могу́ воз­врати́ти е́ ктому́? а́зъ и́мамъ ити́ къ нему́, то́е же не воз­врати́т­ся ко мнѣ́.
И утѣ́ши дави́дъ вирсаві́ю жену́ свою́, и вни́де къ не́й и спа́ съ не́ю, и зача́ и роди́ сы́на, и нарече́ и́мя ему́ Соломо́нъ: и Госпо́дь воз­люби́ его́.
И посла́ руко́ю наѳа́на проро́ка, и нарече́ и́мя ему́ Иеддеди́ сло́вомъ Госпо́днимъ.
Иоа́въ же во­ева́ въ равва́ѳѣ сыно́въ Аммо́нихъ и взя́ гра́дъ ца́р­ст­ва.
И посла́ Иоа́въ вѣ́ст­ники къ дави́ду и рече́: во­ева́хъ на равва́ѳъ и взя́хъ гра́дъ во́дъ:
и ны́нѣ собери́ оста́нокъ люді́й и ополчи́ся на гра́дъ, и прiими́ его́, да не а́зъ воз­му́ гра́дъ, и нарече́т­ся и́мя мое́ на не́мъ.
И собра́ дави́дъ вся́ лю́ди, и по́йде въ равва́ѳъ, и ополчи́ся на́нь, и взя́ его́:
и взя́ вѣне́цъ молхо́ма царя́ и́хъ съ главы́ его́, тала́нтъ зла́та вѣ́съ его́, и от­ ка́менiя дра́га, и бѣ́ на главѣ́ дави́довѣ, и коры́сть изнесе́ изъ гра́да мно́гу зѣло́:
и лю́ди су́щыя въ не́мъ изведе́, и положи́ на пилы́ и на трезу́бы желѣ́зны и сѣки́ры желѣ́зны, и превожда́­ше и́хъ сквоз­ѣ́ пе́щь пли́нѳяну. И та́ко сотвори́ всѣ́мъ градо́мъ сыно́въ Аммо́нихъ. И воз­врати́ся дави́дъ и ве́сь Изра́иль во Иерусали́мъ.
Синодальный
1 Суд Божий передан чрез Нафана, который притчею приводит Давида к исповеданию и покаянию; 15 наказание Давида начинается с болезни и смерти младенца, рожденного Вирсавией; 24 рождение Соломона; полное поражение Аммонитян.
И послал Господь Нафана [пророка] к Давиду, и тот пришел к нему и сказал ему: в одном городе были два человека, один богатый, а другой бедный;
у богатого было очень много мелкого и крупного скота,
а у бедного ничего, кроме одной овечки, которую он купил маленькую и выкормил, и она выросла у него вместе с детьми его; от хлеба его она ела, и из его чаши пила, и на груди у него спала, и была для него, как дочь;
и пришел к богатому человеку странник, и тот пожалел взять из своих овец или волов, чтобы приготовить [обед] для странника, который пришел к нему, а взял овечку бедняка и приготовил ее для человека, который пришел к нему.
Сильно разгневался Давид на этого человека и сказал Нафану: жив Господь! достоин смерти человек, сделавший это;
и за овечку он должен заплатить вчетверо, за то, что он сделал это, и за то, что не имел сострадания.
И сказал Нафан Давиду: ты – тот человек, [который сделал это]. Так говорит Господь Бог Израилев: Я помазал тебя в царя над Израилем и Я избавил тебя от руки Саула,
и дал тебе дом господина твоего и жен господина твоего на лоно твое, и дал тебе дом Израилев и Иудин, и, если этого [для тебя] мало, прибавил бы тебе еще больше;
зачем же ты пренебрег слово Господа, сделав злое пред очами Его? Урию Хеттеянина ты поразил мечом; жену его взял себе в жену, а его ты убил мечом Аммонитян;
итак не отступит меч от дома твоего во веки, за то, что ты пренебрег Меня и взял жену Урии Хеттеянина, чтоб она была тебе женою.
Так говорит Господь: вот, Я воздвигну на тебя зло из дома твоего, и возьму жен твоих пред глазами твоими, и отдам ближнему твоему, и будет он спать с женами твоими пред этим солнцем;
ты сделал тайно, а Я сделаю это пред всем Израилем и пред солнцем.
И сказал Давид Нафану: согрешил я пред Господом. И сказал Нафан Давиду: и Господь снял с тебя грех твой; ты не умрешь;
но как ты этим делом подал повод врагам Господа хулить Его, то умрет родившийся у тебя сын.
И пошел Нафан в дом свой. И поразил Господь дитя, которое родила жена Урии Давиду, и оно заболело.
И молился Давид Богу о младенце, и постился Давид, и, уединившись провел ночь, лежа на земле.
И вошли к нему старейшины дома его, чтобы поднять его с земли; но он не хотел, и не ел с ними хлеба.
На седьмой день дитя умерло, и слуги Давидовы боялись донести ему, что умер младенец; ибо, говорили они, когда дитя было еще живо, и мы уговаривали его, и он не слушал голоса нашего, как же мы скажем ему: «умерло дитя»? Он сделает что-нибудь худое.
И увидел Давид, что слуги его перешептываются между собою, и понял Давид, что дитя умерло, и спросил Давид слуг своих: умерло дитя? И сказали: умерло.
Тогда Давид встал с земли и умылся, и помазался, и переменил одежды свои, и пошел в дом Господень, и молился. Возвратившись домой, потребовал, чтобы подали ему хлеба, и он ел.
И сказали ему слуги его: что значит, что ты так поступаешь: когда дитя было еще живо, ты постился и плакал [и не спал]; а когда дитя умерло, ты встал и ел хлеб [и пил]?
И сказал Давид: доколе дитя было живо, я постился и плакал, ибо думал: кто знает, не помилует ли меня Господь, и дитя останется живо?
А теперь оно умерло; зачем же мне поститься? Разве я могу возвратить его? Я пойду к нему, а оно не возвратится ко мне.
И утешил Давид Вирсавию, жену свою, и вошел к ней и спал с нею; и она [зачала и] родила сына, и нарекла ему имя: Соломон. И Господь возлюбил его
и послал пророка Нафана, и он нарек ему имя: Иедидиа* по слову Господа. //*Возлюбленный Богом.
Иоав воевал против Раввы Аммонитской и взял почти царственный город.
И послал Иоав к Давиду сказать ему: я нападал на Равву и овладел водою города;
теперь собери остальной народ и подступи к городу и возьми его; ибо, если я возьму его, то мое имя будет наречено ему.
И собрал Давид весь народ и пошел к Равве, и воевал против нее и взял ее.
И взял Давид венец царя их с головы его, – а в нем было золота талант и драгоценный камень, – и возложил его Давид на свою голову, и добычи из города вынес очень много.
А народ, бывший в нем, он вывел и положил их под пилы, под железные молотилки, под железные топоры, и бросил их в обжигательные печи. Так он поступил со всеми городами Аммонитскими. И возвратился после того Давид и весь народ в Иерусалим.
«положил их» вероятнее всего означает — «заставил работать».
Сербский
И посла Господ Натана к Давиду; и он дошав к њему рече му: У једном граду беху два човека, један богат а други сиромах.
Богати имаше оваца и говеда врло много;
А сиромах немаше ништа до једну малу овчицу, коју беше купио, и храњаше је, те одрасте уза њ и уз децу његову, и јеђаше од његовог залогаја, и из његове чаше пијаше, и на крилу му спаваше, и беше му као кћи.
А дође путник к богатом човеку, а њему би жао узети из својих оваца или говеда да зготови путнику који дође к њему; него узе овцу оног сиромаха, и зготови је човеку, који дође к њему.
Тада се Давид врло разгневи на оног човека, и рече Натану: Тако жив био Господ, заслужио је смрт онај који је то учинио.
И овцу нека плати учетворо, што је то учинио и није му жао било.
Тада рече Натан Давиду: Ти си тај. Овако вели Господ Бог Израиљев: Ја сам те помазао за цара над Израиљем, и ја сам те избавио из руку Саулових.
И дао сам ти дом господара твог, и жене господара твог на крило твоје, дао сам ти дом Израиљев и Јудин; и ако је мало додао бих ти то и то.
Зашто си презрео реч Господњу чинећи шта Њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових.
Зато неће се одмаћи мач од дома твог довека, што си ме презрео и узео жену Урије Хетејина да ти буде жена.
Овако вели Господ: Ево, ја ћу подигнути на те зло из дома твог, и узећу жене твоје на твоје очи, и даћу их ближњему твом, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме.
Јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израиљем и сваком на видику.
Тада рече Давид Натану: Сагреших Господу. А Натан рече Давиду: и Господ је пронео грех твој; нећеш умрети.
Али што си тим делом дао прилику непријатељима Господњим да хуле, зато ће ти умрети син који ти се родио.
Потом Натан отиде својој кући. А Господ удари дете које роди жена Уријина Давиду, те се разболе на смрт.
И Давид се мољаше Богу за дете, и пошћаше се Давид, и дошавши лежаше преко ноћи на земљи.
И старешине дома његовог усташе око њега да га подигну са земље, али он не хте, нити једе шта с њима.
А кад би седми дан, умре дете; и не смеху слуге Давидове јавити му да је дете умрло, јер говораху: Ево, док дете беше живо, говорасмо му, па нас не хте послушати; а како ћемо му казати: Умрло је дете? Хоће га уцвелити.
А Давид видећи где слуге његове шапћу међу собом, досети се да је умрло дете; и рече Давид слугама својим: Је ли умрло дете? А они рекоше: Умрло је.
Тада Давид уста са земље, и уми се, и намаза се и преобуче се; и отиде у дом Господњи, и поклони се. Потом опет дође кући својој, и заиска да му донесу да једе; и једе.
А слуге његове рекоше му: Шта то радиш? Док беше дете живо, постио си и плакао; а кад умре дете, устао си и једеш.
А он рече: Док дете беше живо, постио сам и плакао, јер говорах: ко зна, може се смиловати Господ на ме да дете остане живо.
А сад умрло је; што бих постио? Могу ли га повратити? Ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени.
Потом Давид утеши Витсавеју жену своју, и отиде к њој, и леже с њом. И она роди сина, коме наде име Соломун. И мио беше Господу.
И посла Натана пророка, те му наде име Једидија, ради Господа.
А Јоав бијући Раву синова Амонових, узе царски град.
И посла посланике к Давиду, и рече: Бих Раву, и узех град на води.
Него сада скупи остали народ, и стани у логор према граду, и узми га, да га не бих ја узео и моје се име спомињало на њему.
И Давид скупивши сав народ отиде на Раву, и удари на њу, и узе је.
И узе цару њиховом с главе круну, у којој беше таланат злата, с драгим камењем, и метнуше је на главу Давиду, и однесе из града плен врло велик.
А народ који беше у њему изведе и метну их под пиле и под бране гвоздене и под секире гвоздене, и сагна их у пећи где се опеке пеку. И тако учини свим градовима синова Амонових. Потом се врати Давид са свим народом у Јерусалим.
Jehová envió a Natán ante David; y al llegar le dijo:

—Había dos hombres en una ciudad, uno rico y el otro pobre.

El rico tenía numerosas ovejas y vacas,
pero el pobre no tenía más que una sola corderita, que él había comprado y criado, y que había crecido con él y con sus hijos juntamente, comiendo de su bocado, bebiendo de su vaso y durmiendo en su seno igual que una hija.
Un día llegó un viajero a visitar al hombre rico, y éste no quiso tomar de sus ovejas y de sus vacas para dar de comer al caminante que había venido a visitarlo, sino que tomó la oveja de aquel hombre pobre, y la preparó para quien había llegado de visita.
Se encendió el furor de David violentamente contra aquel hombre, y dijo a Natán:

—¡Vive Jehová, que es digno de muerte el que tal hizo!

Debe pagar cuatro veces el valor de la cordera, por haber hecho semejante cosa y no mostrar misericordia.
Entonces dijo Natán a David:

—Tú eres ese hombre. Así ha dicho Jehová, Dios de Israel: “Yo te ungí como rey de Israel y te libré de manos de Saúl,

te entregué la casa de tu señor y puse en tus brazos a sus mujeres; además te di la casa de Israel y de Judá; y como si esto fuera poco, te habría añadido mucho más.
¿Por qué, pues, has tenido en poco la palabra de Jehová, y hecho lo malo delante de sus ojos? A Urías, el heteo, lo mataste a espada y tomaste a su esposa como mujer. Sí, a él lo mataste con la espada de los hijos de Amón.
Por lo cual ahora no se apartará jamás de tu casa la espada, por cuanto me menospreciaste y tomaste la mujer de Urías, el heteo, para que fuera tu mujer.”
Así ha dicho Jehová: “Yo haré que de tu misma casa se alce el mal contra ti. Tomaré a tus mujeres delante de tus ojos y las entregaré a tu prójimo, el cual se acostará con ellas a la luz del sol.
Porque tú lo hiciste en secreto; pero yo haré esto delante de todo Israel y a pleno sol.”
Entonces dijo David a Natán:

—Pequé contra Jehová.

Natán dijo a David:

—También Jehová ha perdonado tu pecado; no morirás.

Pero, por cuanto con este asunto hiciste blasfemar a los enemigos de Jehová, el hijo que te ha nacido, ciertamente morirá.
Y Natán se fue a su casa.

Jehová hirió al niño que la mujer de Urías había dado a David, y enfermó gravemente.

Entonces David rogó a Dios por el niño; ayunó David, se retiró y se pasó la noche acostado en tierra.
Los ancianos de su casa fueron a rogarle que se levantara del suelo, pero él no quiso, ni comió nada con ellos.
Al séptimo día murió el niño. Los siervos de David temían hacerle saber que el niño había muerto, comentando entre sí: «Cuando el niño aún vivía, le hablábamos y no quería oír nuestra voz; ¿cuánto más se afligirá si le decimos que el niño ha muerto?»
Pero David, viendo a sus siervos hablar entre sí, comprendió que el niño había muerto; por lo que preguntó David a sus siervos:

—¿Ha muerto el niño?

—Ha muerto —respondieron ellos.

David se levantó entonces de la tierra, se lavó y se ungió; cambió sus ropas, entró a la casa de Jehová y adoró. Después vino a su casa y pidió que le pusieran pan, y comió.
Sus siervos le dijeron:

—¿Qué es lo que haces? Cuando el niño aún vivía ayunabas y llorabas; cuando murió, te levantaste y comiste pan.

David respondió:

—Mientras el niño aún vivía, yo ayunaba y lloraba, diciéndome: “¿Quién sabe si Dios tenga compasión de mí y viva el niño?”

Pero ahora que ha muerto, ¿para qué he de ayunar? ¿Podré yo hacerle volver? Yo voy hacia él, pero él no volverá a mí.
David consoló a Betsabé, su mujer, se llegó a ella y durmió con ella. Ella le dio a luz un hijo y le puso por nombre Salomón. Jehová lo amó,
y envió un mensaje por medio del profeta Natán; así le puso por nombre Jedidías, como había dicho Jehová.
Joab peleaba contra Rabá de los amonitas, y tomó la ciudad real.
Entonces envió Joab mensajeros a David para decirle: «Yo he puesto sitio a Rabá y he tomado la ciudad de las aguas.
Reúne, pues, ahora al pueblo que queda, acampa contra la ciudad y tómala, no sea que tome yo la ciudad y le pongan mi nombre.»
David reunió a todo el pueblo, partió hacia Rabá, combatió contra ella y la tomó.
Después quitó la corona de la cabeza de su rey, la cual pesaba un talento de oro y tenía piedras preciosas. Luego la pusieron sobre la cabeza de David, quien sacó muy grande botín de la ciudad.
Hizo salir además a la gente que estaba en ella, y la puso a trabajar con sierras, con trillos de hierro y hachas de hierro; también la hizo trabajar en los hornos de ladrillos. Lo mismo hizo con todas las ciudades de los hijos de Amón. Entonces regresó David con todo el pueblo a Jerusalén.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible