Скрыть
10:1
10:2
10:3
10:4
10:5
10:7
10:8
10:9
10:10
10:11
10:13
10:14
10:16
10:17
10:18
10:19
10:21
10:22
10:24
10:25
10:27
10:29
10:30
10:31
10:32
10:33
10:35
10:42
10:44
10:45
10:48
Церковнославянский (рус)
[Зач. 24.] Му́жъ же нѣ́кiй бѣ́ въ Кесарі́и, и́менемъ Корни́лiй, со́тникъ от­ спи́ры нарица́ющiяся Италі́йскiя,
благоговѣ́инъ и боя́йся Бо́га со всѣ́мъ до́момъ сво­и́мъ, творя́й ми́лостыни мно́ги лю́демъ и моля́йся Бо́гу всегда́:
ви́дѣ въ видѣ́нiи я́вѣ, я́ко въ ча́съ девя́тый дне́, А́нгела Бо́жiя сше́дша къ нему́ и ре́кша ему́: Корни́лiе.
О́нъ же воз­зрѣ́въ на́нь и при­­стра́­шенъ бы́въ рече́: что́ е́сть, Го́споди? Рече́ же ему́: моли́твы твоя́ и ми́лостыни твоя́ взыдо́ша на па́мять предъ Бо́га:
и ны́нѣ посли́ во Иоппі́ю муже́й и при­­зови́ Си́мона, нарица́емаго Петра́:
се́й стра́н­ствуетъ у нѣ́ко­его Си́мона усмаря́, ему́же е́сть до́мъ при­­ мо́ри: то́й рече́тъ тебѣ́ глаго́лы, въ ни́хже спасе́шися ты́ и ве́сь до́мъ тво́й.
И я́коже отъи́де А́нгелъ глаго́ляй Корни́лiю, при­­гласи́въ два́ от­ рабо́въ сво­и́хъ и во́ина благо­чести́ва от­ служа́щихъ ему́
и сказа́въ и́мъ вся́, посла́ и́хъ во Иоппі́ю.
Во­у́трiе же, путьше́­ст­ву­ю­щымъ и́мъ и ко гра́ду при­­ближа́ющымся, взы́де Пе́тръ на го́рницу помоли́тися, о часѣ́ шестѣ́мъ.
Бы́сть же прiа́лченъ и хотя́ше вкуси́ти: гото́вящымъ же о́нѣмъ, нападе́ на́нь у́жасъ,
и ви́дѣ не́бо от­ве́рсто и сходя́щъ на́нь сосу́дъ нѣ́кiй, я́ко плащани́цу ве́лiю, по четы́ремъ кра́емъ при­­вя́занъ и ни́зу спуща́емь на зе́млю,
въ не́мже бя́ху вся́ четвероно́гая земли́ и звѣ́рiе и га́ди и пти́цы небе́сныя.
И бы́сть гла́съ къ нему́: воста́въ, Пе́тре, заколи́ и я́ждь.
Пе́тръ же рече́: ника́коже, Го́споди, я́ко николи́же ядо́хъ вся́ко скве́рно или́ нечи́сто.
И [се́] гла́съ па́ки къ нему́ втори́цею: я́же Бо́гъ очи́стилъ е́сть, ты́ не скверни́.
Сі́е же бы́сть три́щи: и па́ки взя́ся сосу́дъ на не́бо.
Я́коже въ себѣ́ недо­умѣва́­шеся Пе́тръ, что́ бы бы́ло видѣ́нiе, е́же ви́дѣ, и се́, му́жiе по́слан­нiи от­ Корни́лiа, вопро́шше и увѣ́дѣв­ше до́мъ Си́моновъ, ста́ша предъ враты́
и воз­гла́шше вопроша́ху, а́ще Си́монъ, нарица́емый Пе́тръ, здѣ́ стра́н­ствуетъ.
Петру́ же размышля́ющу о видѣ́нiи, рече́ ему́ Ду́хъ: се́, му́жiе трiе́ и́щутъ тебе́:
но воста́въ сни́ди и иди́ съ ни́ми, ничто́же разсужда́я: зане́ А́зъ посла́хъ и́хъ.
[Зач. 25.] Соше́дъ же Пе́тръ къ муже́мъ по́слан­нымъ къ нему́ от­ Корни́лiа, рече́: се́, а́зъ е́смь, его́же и́щете: ка́я е́сть вина́, ея́же ра́ди прiидо́сте?
Они́ же реко́ша: Корни́лiй со́тникъ, му́жъ пра́веденъ и боя́йся Бо́га, свидѣ́тел­ст­вованъ от­ всего́ язы́ка Иуде́йска, увѣще́нъ е́сть от­ А́нгела свя́та при­­зва́ти тя́ въ до́мъ сво́й и слы́шати глаго́лы от­ тебе́.
Призва́въ же и́хъ учреди́: нау́трiе же Пе́тръ воста́въ и́де съ ни́ми, и нѣ́цыи от­ бра́тiй, и́же от­ Иоппі́и, идо́ша съ ни́мъ:
и нау́трiе внидо́ша въ Кесарі́ю. Корни́лiй же бѣ́ ча́я и́хъ, созва́въ сро́дники своя́ и любе́зныя дру́ги.
Я́коже бы́сть вни́ти Петру́, срѣ́те его́ Корни́лiй, и па́дъ на ногу́ его́ поклони́ся.
Пе́тръ же воз­дви́же его́, глаго́ля: воста́ни: и а́зъ са́мъ человѣ́къ е́смь.
И съ ни́мъ бесѣ́дуя, вни́де и обрѣ́те собра́в­шыяся мно́ги:
рече́ же къ ни́мъ: вы́ вѣ́сте, я́ко не лѣ́по е́сть му́жу Иуде́анину при­­лѣпля́тися или́ при­­ходи́ти ко иноплеме́н­нику: и мнѣ́ Бо́гъ показа́ ни еди́наго скве́рна или́ нечи́ста глаго́лати человѣ́ка:
тѣ́мже и безъ сумнѣ́нiя прiидо́хъ при­­зва́нъ: вопроша́ю вы́ у́бо, ко­ея́ ра́ди вины́ посла́сте по мене́?
И Корни́лiй рече́: от­ четве́ртаго дне́ да́же до сего́ часа́ бѣ́хъ постя́ся и въ девя́тый ча́съ моля́ся въ дому́ мо­е́мъ: и се́, му́жъ ста́ предо мно́ю во оде́жди свѣ́тлѣ
и рече́: Корни́лiе, услы́шана бы́сть моли́тва твоя́, и ми́лостыни твоя́ помяну́шася предъ Бо́гомъ:
посли́ у́бо во Иоппі́ю и при­­зови́ Си́мона, и́же нарица́ет­ся Пе́тръ: се́й стра́н­ствуетъ въ дому́ Си́мона усмаря́ бли́зъ мо́ря: и́же при­­ше́дъ воз­глаго́летъ тебѣ́.
А́бiе у́бо посла́хъ къ тебѣ́, ты́ же до́брѣ сотвори́лъ еси́ при­­ше́дъ: ны́нѣ у́бо вси́ мы́ предъ Бо́гомъ предсто­и́мъ слы́шати вся́ повелѣ́н­ная тебѣ́ от­ Бо́га.
[Зач. 26.] Отве́рзъ же Пе́тръ уста́, рече́: по­и́стин­нѣ разумѣва́ю, я́ко не на лица́ зри́тъ Бо́гъ,
но во вся́цѣмъ язы́цѣ боя́йся Его́ и дѣ́лаяй пра́вду прiя́тенъ Ему́ е́сть:
сло́во, е́же посла́ сыно́мъ Изра́илевымъ, благовѣ­ст­ву́я ми́ръ Иису́съ Христо́мъ: Се́й е́сть всѣ́мъ Госпо́дь:
вы́ вѣ́сте глаго́лъ бы́в­шiй по все́й Иуде́и, наче́ншiйся от­ Галиле́и, по креще́нiи, е́же проповѣ́да Иоа́н­нъ:
Иису́са, И́же от­ Назаре́та, я́ко пома́за Его́ Бо́гъ Ду́хомъ Святы́мъ и си́лою, И́же про́йде благода́тел­ст­вуя и исцѣля́я вся́ наси́лован­ныя от­ дiа́вола, я́ко Бо́гъ бя́ше съ Ни́мъ:
и мы́ есмы́ свидѣ́теле всѣ́хъ, я́же сотвори́ во странѣ́ Иуде́йстѣй и во Иерусали́мѣ: Его́же и уби́ша, повѣ́шше на дре́вѣ.
Сего́ Бо́гъ воскреси́ въ тре́тiй де́нь и даде́ Ему́ явле́ну бы́ти,
не всѣ́мъ лю́демъ, но на́мъ свидѣ́телемъ преднарече́н­нымъ от­ Бо́га, и́же съ Ни́мъ ядо́хомъ и пи́хомъ, по воскресе́нiи Его́ от­ ме́ртвыхъ:
и повелѣ́ на́мъ проповѣ́дати лю́демъ и засвидѣ́тел­ст­вовати, я́ко То́й е́сть нарѣче́н­ный от­ Бо́га Судiя́ живы́мъ и ме́ртвымъ:
о Се́мъ вси́ проро́цы свидѣ́тел­ст­вуютъ, оставле́нiе грѣхо́въ прiя́ти и́менемъ Его́ вся́кому вѣ́ру­ю­щему въ О́нь.
[Зач. 27.] Еще́ же глаго́лющу Петру́ глаго́лы сiя́, нападе́ Ду́хъ Святы́й на вся́ слы́шащыя сло́во.
И ужасо́шася и́же от­ обрѣ́занiя вѣ́рнiи, ели́цы прiидо́ша съ Петро́мъ, я́ко и на язы́ки да́ръ Свята́го Ду́ха излiя́ся:
слы́шаху бо и́хъ глаго́лющихъ язы́ки и велича́ющихъ Бо́га. Тогда́ от­вѣща́ Пе́тръ:
еда́ во́ду воз­брани́ти мо́жетъ кто́, е́же не крести́тися си́мъ, и́же Ду́хъ Святы́й прiя́ша, я́коже и мы́?
Повелѣ́ же и́мъ крести́тися во и́мя Иису́съ Христо́во. Тогда́ моли́ша его́ пребы́ти у ни́хъ дни́ нѣ́кiя.
Французский (LSG)
Il y avait à Césarée un homme nommé Corneille, centenier dans la cohorte dite italienne.
Cet homme était pieux et craignait Dieu, avec toute sa maison; il faisait beaucoup d'aumônes au peuple, et priait Dieu continuellement.
Vers la neuvième heure du jour, il vit clairement dans une vision un ange de Dieu qui entra chez lui, et qui lui dit: Corneille!
Les regards fixés sur lui, et saisi d'effroi, il répondit: Qu'est-ce, Seigneur? Et l'ange lui dit: Tes prières et tes aumônes sont montées devant Dieu, et il s'en est souvenu.
Envoie maintenant des hommes à Joppé, et fais venir Simon, surnommé Pierre;
il est logé chez un certain Simon, corroyeur, dont la maison est près de la mer.
Dès que l'ange qui lui avait parlé fut parti, Corneille appela deux de ses serviteurs, et un soldat pieux d'entre ceux qui étaient attachés à sa personne;
et, après leur avoir tout raconté, il les envoya à Joppé.
Le lendemain, comme ils étaient en route, et qu'ils approchaient de la ville, Pierre monta sur le toit, vers la sixième heure, pour prier.
Il eut faim, et il voulut manger. Pendant qu'on lui préparait à manger, il tomba en extase.
Il vit le ciel ouvert, et un objet semblable à une grande nappe attachée par les quatre coins, qui descendait et s'abaissait vers la terre,
et où se trouvaient tous les quadrupèdes et les reptiles de la terre et les oiseaux du ciel.
Et une voix lui dit: Lève-toi, Pierre, tue et mange.
Mais Pierre dit: Non, Seigneur, car je n'ai jamais rien mangé de souillé ni d'impur.
Et pour la seconde fois la voix se fit encore entendre à lui: Ce que Dieu a déclaré pur, ne le regarde pas comme souillé.
Cela arriva jusqu'à trois fois; et aussitôt après, l'objet fut retiré dans le ciel.
Tandis que Pierre ne savait en lui-même que penser du sens de la vision qu'il avait eue, voici, les hommes envoyés par Corneille, s'étant informés de la maison de Simon, se présentèrent à la porte,
et demandèrent à haute voix si c'était là que logeait Simon, surnommé Pierre.
Et comme Pierre était à réfléchir sur la vision, l'Esprit lui dit: Voici, trois hommes te demandent;
lève-toi, descends, et pars avec eux sans hésiter, car c'est moi qui les ai envoyés.
Pierre donc descendit, et il dit à ces hommes: Voici, je suis celui que vous cherchez; quel est le motif qui vous amène?
Ils répondirent: Corneille, centenier, homme juste et craignant Dieu, et de qui toute la nation des Juifs rend un bon témoignage, a été divinement averti par un saint ange de te faire venir dans sa maison et d'entendre tes paroles.
Pierre donc les fit entrer, et les logea. Le lendemain, il se leva, et partit avec eux. Quelques-uns des frères de Joppé l'accompagnèrent.
Ils arrivèrent à Césarée le jour suivant. Corneille les attendait, et avait invité ses parents et ses amis intimes.
Lorsque Pierre entra, Corneille, qui était allé au-devant de lui, tomba à ses pieds et se prosterna.
Mais Pierre le releva, en disant: Lève-toi; moi aussi, je suis un homme.
Et conversant avec lui, il entra, et trouva beaucoup de personnes réunies.
Vous savez, leur dit-il, qu'il est défendu à un Juif de se lier avec un étranger ou d'entrer chez lui; mais Dieu m'a appris à ne regarder aucun homme comme souillé et impur.
C'est pourquoi je n'ai pas eu d'objection à venir, puisque vous m'avez appelé; je vous demande donc pour quel motif vous m'avez envoyé chercher.
Corneille dit: Il y a quatre jours, à cette heure-ci, je priais dans ma maison à la neuvième heure; et voici, un homme vêtu d'un habit éclatant se présenta devant moi, et dit:
Corneille, ta prière a été exaucée, et Dieu s'est souvenu de tes aumônes.
Envoie donc à Joppé, et fais venir Simon, surnommé Pierre; il est logé dans la maison de Simon, corroyeur, près de la mer.
Aussitôt j'ai envoyé vers toi, et tu as bien fait de venir. Maintenant donc nous sommes tous devant Dieu, pour entendre tout ce que le Seigneur t'a ordonné de nous dire.
Alors Pierre, ouvrant la bouche, dit: En vérité, je reconnais que Dieu ne fait point acception de personnes,
mais qu'en toute nation celui qui le craint et qui pratique la justice lui est agréable.
Il a envoyé la parole aux fils d'Israël, en leur annonçant la paix par Jésus Christ, qui est le Seigneur de tous.
Vous savez ce qui est arrivé dans toute la Judée, après avoir commencé en Galilée, à la suite du baptême que Jean a prêché;
vous savez comment Dieu a oint du Saint Esprit et de force Jésus de Nazareth, qui allait de lieu en lieu faisant du bien et guérissant tous ceux qui étaient sous l'empire du diable, car Dieu était avec lui.
Nous sommes témoins de tout ce qu'il a fait dans le pays des Juifs et à Jérusalem. Ils l'ont tué, en le pendant au bois.
Dieu l'a ressuscité le troisième jour, et il a permis qu'il apparût,
non à tout le peuple, mais aux témoins choisis d'avance par Dieu, à nous qui avons mangé et bu avec lui, après qu'il fut ressuscité des morts.
Et Jésus nous a ordonné de prêcher au peuple et d'attester que c'est lui qui a été établi par Dieu juge des vivants et des morts.
Tous les prophètes rendent de lui le témoignage que quiconque croit en lui reçoit par son nom le pardon des péchés.
Comme Pierre prononçait encore ces mots, le Saint Esprit descendit sur tous ceux qui écoutaient la parole.
Tous les fidèles circoncis qui étaient venus avec Pierre furent étonnés de ce que le don du Saint Esprit était aussi répandu sur les païens.
Car ils les entendaient parler en langues et glorifier Dieu.
Alors Pierre dit: Peut-on refuser l'eau du baptême à ceux qui ont reçu le Saint Esprit aussi bien que nous?
Et il ordonna qu'ils fussent baptisés au nom du Seigneur. Sur quoi ils le prièrent de rester quelques jours auprès d'eux.
Латинский (Nova Vulgata)
Vir autem quidam in Cae sarea nomine Cornelius, cen turio cohortis, quae dicitur Italica,
religiosus et timens Deum cum omni domo sua, faciens eleemosynas multas plebi et deprecans Deum semper,
vidit in visu manifeste quasi hora nona diei angelum Dei introeuntem ad se et dicentem sibi: «Corneli».
At ille intuens eum et timore correptus dixit: «Quid est, domine?». Dixit autem illi: «Orationes tuae et eleemosynae tuae ascenderunt in memoriam in conspectu Dei.
Et nunc mitte viros in Ioppen et accersi Simonem quendam, qui cognominatur Petrus;
hic hospitatur apud Simonem quendam coriarium, cui est domus iuxta mare».
Ut autem discessit angelus, qui loquebatur illi, cum vocasset duos domesticos suos et militem religiosum ex his, qui illi parebant,
et narrasset illis omnia, misit illos in Ioppen.
Postera autem die, iter illis facientibus et appropinquantibus civitati, ascendit Petrus super tectum, ut oraret circa horam sextam.
Et cum esuriret, voluit gustare; parantibus autem eis, cecidit super eum mentis excessus,
et videt caelum apertum et descendens vas quoddam velut linteum magnum quattuor initiis submitti in terram,
in quo erant omnia quadrupedia et serpentia terrae et volatilia caeli.
Et facta est vox ad eum: «Surge, Petre, occide et manduca!».
Ait autem Petrus: «Nequaquam, Domine, quia numquam manducavi omne commune et immundum».
Et vox iterum secundo ad eum: «Quae Deus purificavit, ne tu commune dixeris».
Hoc autem factum est per ter, et statim receptum est vas in caelum.
Et dum intra se haesitaret Petrus quidnam esset visio, quam vidisset, ecce viri, qui missi erant a Cornelio, inquirentes domum Simonis astiterunt ad ianuam
et, cum vocassent, interrogabant si Simon, qui cognominatur Petrus, illic haberet hospitium.
Petro autem cogitante de visione, dixit Spiritus ei: «Ecce viri tres quaerunt te;
surge itaque et descende et vade cum eis nihil dubitans, quia ego misi illos».
Descendens autem Petrus ad viros dixit: «Ecce ego sum, quem quaeritis; quae causa est, propter quam venistis?».
Qui dixerunt: «Cornelius centurio, vir iustus et timens Deum et testimonium habens ab universa gente Iudaeorum, responsum accepit ab angelo sancto accersire te in domum suam et audire verba abs te».
Invitans igitur eos recepit hospitio. Sequenti autem die, surgens profectus est cum eis, et quidam ex fratribus ab Ioppe comitati sunt eum.
Altera autem die introivit Caesaream; Cornelius vero exspectabat illos, convocatis cognatis suis et necessariis amicis.
Et factum est, cum introisset Petrus, obvius ei Cornelius procidens ad pedes adoravit.
Petrus vero levavit eum dicens: «Surge, et ego ipse homo sum».
Et loquens cum illo intravit et invenit multos, qui convenerant;
dixitque ad illos: «Vos scitis quomodo illicitum sit viro Iudaeo coniungi aut accedere ad alienigenam. Et mihi ostendit Deus neminem communem aut immundum dicere hominem;
propter quod sine dubitatione veni accersitus. Interrogo ergo quam ob causam accersistis me».
Et Cornelius ait: «A nudius quarta die usque in hanc horam orans eram hora nona in domo mea, et ecce vir stetit ante me in veste candida
et ait: "Corneli, exaudita est oratio tua, et eleemosynae tuae commemoratae sunt in conspectu Dei.
Mitte ergo in Ioppen et accersi Simonem, qui cognominatur Petrus; hic hospitatur in domo Simonis coriarii iuxta mare".
Confestim igitur misi ad te, et tu bene fecisti veniendo. Nunc ergo omnes nos in conspectu Dei adsumus audire omnia, quaecumque tibi praecepta sunt a Domino».
Aperiens autem Petrus os dixit: «In veritate comperio quoniam non est personarum acceptor Deus,
sed in omni gente, qui timet eum et operatur iustitiam, acceptus est illi.
Verbum misit filiis Israel evangelizans pacem per Iesum Christum; hic est omnium Dominus.
Vos scitis quod factum est verbum per universam Iudaeam incipiens a Galilaea post baptismum, quod praedicavit Ioannes:
Iesum a Nazareth, quomodo unxit eum Deus Spiritu Sancto et virtute, qui pertransivit benefaciendo et sanando omnes oppressos a Diabolo, quoniam Deus erat cum illo.
Et nos testes sumus omnium, quae fecit in regione Iudaeorum et Ierusalem; quem et occiderunt suspendentes in ligno.
Hunc Deus suscitavit tertia die et dedit eum manifestum fieri
non omni populo, sed testibus praeordinatis a Deo, nobis, qui manducavimus et bibimus cum illo postquam resurrexit a mortuis;
et praecepit nobis praedicare populo et testificari quia ipse est, qui constitutus est a Deo iudex vivorum et mortuorum.
Huic omnes Prophetae testimonium perhibent remissionem peccatorum accipere per nomen eius omnes, qui credunt in eum».
Adhuc loquente Petro verba haec, cecidit Spiritus Sanctus super omnes, qui audiebant verbum.
Et obstupuerunt, qui ex circumcisione fideles, qui venerant cum Petro, quia et in nationes gratia Spiritus Sancti effusa est;
audiebant enim illos loquentes linguis et magnificantes Deum. Tunc respondit Petrus:
«Numquid aquam quis prohibere potest, ut non baptizentur hi, qui Spiritum Sanctum acceperunt sicut et nos?».
Et iussit eos in nomine Iesu Christi baptizari. Tunc rogaverunt eum, ut maneret aliquot diebus.
Кесария шаҳрида Корнилий исмли бир одам бор эди. У “Итальян” деган полкда юзбоши,
бутун хонадони билан Худодан қўрқадиган диндор бир одам эди. Халққа кўпдан-кўп садақа бериб, доимо Худога ибодат қиларди.
Бир куни тушдан сўнгги соат учлар чамасида Худонинг бир фариштаси унинг олдига келганини у ваҳийда очиқ кўрди. Фаришта унга деди:- Корнилий!
- Лаббай, Ҳазрат? – деди Корнилий унга ваҳима билан тикилиб.Фаришта деди:- Қилган ибодату садақаларинг Худо ҳузурида ижобат бўлди.
Энди Яффага одамлар юбориб, Бутрус лақабли Симун деган кишини олдингга чақиртир.
У уйи денгиз бўйида бўлган Симун исмли кўнчиникида меҳмон бўлиб турибди. [Унинг сенга айтадиган сўзларидан ўзинг билан бутун хонадонинг нажот топасизлар.]
Унга гапирган фаришта кетгандан сўнг, Корнилий хизматкорларидан иккисини ва унинг хусусий вазифадори бўлган диндор бир аскарни чақирди.
Уларга ҳамма нарсани тушунтириб, Яффага жўнатди.
Эртаси куни туш чамасида, бу одамлар йўл юриб шаҳарга яқинлашарканлар, Бутрус ибодат қилиш учун томга чиқди.
У оч қолганини ҳис этиб, овқат егиси келди. Овқатни тайёрлар эканлар, у руҳланиб ўзини йўқотди.
Осмон очилиб, катта рўмолга ўхшаш бир идиш тўрт бурчагидан осилган ҳолда пастга тушиб келаётганини кўрди.
Рўмолнинг ичида ерга хос ҳар хил тўрт оёқли ва судралувчи ҳайвонлар ҳамда кўкда учувчи қушлар бор эди.
Бир овоз унга хитоб қилиб:- Бутрус, тур ва сўйиб егин! – деди.
Бутрус:- Асло, ё Раббим! Мен мутлақо ифлос ёки ҳаром нарса еган эмасман, – деди.
Яна овоз иккинчи марта унга эшитилиб:- Худо ҳалол деганини сен ҳаром дема! – деб айтди.
Бу манзара уч марта такрорланди. Сўнг идиш яна осмонга кўтарилди.
Бутрус гангиб қолган эди. Мен кўрган ваҳийнинг нима маъноси бор экан, деб ўйлаб турганда, Корнилий томонидан юборилган одамлар Симуннинг уйини суриштириб дарвоза бўсағасида тўхтаб қолишди.
Улар овозларини баландлатиб:- Бутрус лақабли Симун шу ердами? – деб сўрашди.
Бутрус эса ҳануз ваҳийни ўйлаб, мулоҳазага чўмиб ўтирарди. Муқаддас Руҳ унга: “Мана, уч киши сени излаяпти.
Ўрнингдан тургин-да, пастга туш ва ҳеч шубҳа қилмасдан улар билан бирга боргил, чунки уларни Мен юбордим”, – деди.
Бутрус пастга тушиб, Корнилий томонидан юборилган одамларга:- Сизлар излаётган одам мен бўламан. Нима юмуш билан бу ерга келдингизлар? – деди.
Улар Бутрусга:- Корнилий исмли, бутун яҳудий халқи орасида яхши ном чиқарган, солиҳ, Худодан қўрқадиган бир юзбоши бор. Муқаддас фаришта унга, сени ўз уйига чақиртириб, айтганларингга қулоқ беришини буюрибди, – дейишди.
Шунда Бутрус уларни ичкарига чорлаб, меҳмон қилди.Эртаси куни Бутрус жойидан қўзғалиб, келганлар билан йўлга чиқди. Яффадаги имонлилардан баъзи одамлар ҳам унга ҳамроҳ бўлди.
Иккинчи куни Кесарияга келишди. Корнилий эса ўз қариндошлари ва яқин дўстларини бир жойга тўплаб, уларни кутиб турарди.
Бутрус ичкарига кирганда, Корнилий уни қаршилаб, оёқларига йиқилиб сажда қилди.
Бироқ Бутрус:- Тур, мен ҳам бир инсонман, – деди-ю уни оёққа турғизди.
Бутрус Корнилий билан суҳбатлашиб уйга кираркан, тўпланиб турган катта жамоани кўрди.
Уларга айтди:- Бошқа қабила кишиси билан алоқа қилиш, иноқлашиш яҳудий бир одам учун жоиз эмаслигини биласизлар. Лекин Худо ҳеч бир одамни ифлос ёки ҳаром деб ҳисобламаслик лозимлигини менга кўрсатди.
Шунинг учун мен чақирилганимда, сўз қайтармай келдим. Энди айтинглар-чи, нима учун мени чақирдингизлар?
Корнилий сўз бошлади:- Бундан тўрт кун аввал, салкам айни шу маҳалда мен уйимда рўза тутардим. Соат учда ибодат қилаётганимда, бирданига порлоқ кийимли бир одам рўпарамда пайдо бўлди.
“Корнилий! – деди у. – Худо ибодатингни эшитди ва садақаларингни мақбул топди.
Энди Яффага одам юбор, денгиз бўйидаги кўнчи Симуннинг уйида меҳмон бўлиб турган Бутрус лақабли Симунни чақиртир. Унинг сенга айтадиган сўзлари бор”, – деди.
Мен ҳам ўша заҳоти сенинг олдингга одамларни юбордим ва хайрият, келганинг яхши бўлди-да. Энди Худо сенга буюрган сўзларининг ҳаммасини тинглаш учун биз барчамиз бу ерда Худонинг ҳузурида ҳозирмиз.
-
Бутрус сўз бошлади:“Ҳақиқатан, Худонинг юз-хотир қилмаслигини, балки Ундан қўрққан ва тўғрилик ила иш тутган ҳаммани миллатига қарамай қабул қилишини мен энди чинакамига тушундим.
Худо Ўз каломини Исроил ўғилларига юбориб, Исо Масиҳ номидан тинчлик муждасини эълон қилди. Исо Масиҳ эса ҳамманинг Раббидир.
Яҳё пайғамбар ваъз қилиб, халқни сувда тавба қилдириб юргандан кейин, Жалиладан бошлаб бутун Яҳудия юрти бўйлаб содир бўлган воқеаларни сизлар биласизлар.
Носира шаҳридан чиққан Исони Худо юборди. Худонинг Ўзи Исо билан бирга бўлгани учун, У Муқаддас Руҳ ва қудратга тўлган ҳолда эзгулик қилар, иблиснинг золим ҳукми остида қийналиб юрганларнинг ҳаммасини соғайтирар эди.
Мана биз яҳудийларнинг мамлакатида ва Қуддус шаҳрида Исонинг қилган барча ишларига гувоҳмиз. Унинг Ўзини эса ёғочга осиб ўлдирдилар.
Аммо Худо учинчи куни Уни тирилтириб, кўзларга намоён қилди.
Исо тирилгандан кейин бутун халққа эмас, балки Худо олдиндан танлаган, У билан еб-ичган шоҳидларга – бизларгагина зоҳир бўлди.
Худо Исони тиригу ўликларни ҳукм қилувчи этиб тайинлаган. Бу ҳақда гувоҳлик бериб, халққа ваъз айтишимизни Худонинг Ўзи буюрган.
Исога инонган ҳар бир кишининг гуноҳлари Унинг номи билан кечирилади, деб қадимий пайғамбарларнинг ҳаммаси ҳам шаҳодат берганлар”.
Бутрус ҳали гапириб турганда, каломни эшитаётганларнинг барчаси устига Муқаддас Руҳ тушди.
Бутрус билан бирга келганлар Исога ишонган яҳудийлар эди. Муқаддас Руҳ ғайрияҳудийларга ҳам насиб бўлганини улар кўриб, ҳайратда қолдилар.
Чунки у кишиларнинг янги тилларда сўзлашиб, Худони улуғлаётганларини эшитиб туришарди.Шунда Бутрус сўз олди:
“Худди бизлар каби Муқаддас Руҳни қабул қилган бу одамларнинг сувга чўмиб имон келтиришига ким моне бўла олар экан?” – деди-ю,
уларни Исо Масиҳ номи билан чўмдиришни буюрди. Шундан кейин улар Бутрусдан бир неча кун қолишини илтимос қилишди.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible