Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
11:1
см.:Деян.10:44;
11:2
11:3
11:4
11:5
11:6
11:7
11:8
11:9
11:10
11:11
11:13
11:14
11:17
11:18
11:20
11:22
11:23
см.:Деян.14:22;
11:24
11:26
11:28
см.:Деян.21:10;
11:29
см.:Деян.24:17;
Слы́шаша же апо́столи и бра́тiя су́щiи во Иуде́и, я́ко и язы́цы прiя́ша сло́во Бо́жiе.
И егда́ взы́де Пе́тръ во Иерусали́мъ, препира́хуся съ ни́мъ и́же от обрѣ́занiя,
глаго́люще, я́ко къ муже́мъ обрѣ́занiя не иму́щымъ вше́лъ еси́ и я́лъ еси́ съ ни́ми.
Наче́нъ же Пе́тръ, ска́зоваше и́мъ поря́ду, глаго́ля:
а́зъ бѣ́хъ во гра́дѣ Иоппі́йстѣмъ моля́ся и ви́дѣхъ во у́жасѣ видѣ́нiе, сходя́щь сосу́дъ нѣ́кiй, я́ко плащани́цу ве́лiю, от четы́рехъ кра́евъ низпуща́ему съ небесе́, и прiи́де да́же до мене́:
въ ню́же воззрѣ́въ смотря́хъ, и ви́дѣхъ четвероно́гая земна́я и звѣ́ри и га́ды и пти́цы небе́сныя.
Слы́шахъ же гла́съ глаго́лющь мнѣ́: воста́въ, Пе́тре, заколи́ и я́ждь.
Рѣ́хъ же: ника́коже, Го́споди, я́ко вся́ко скве́рно или́ нечи́сто николи́же вни́де во уста́ моя́.
Отвѣща́ же ми́ гла́съ втори́цею съ небесе́ глаго́лющь: я́же Бо́гъ очи́стилъ е́сть, ты́ не скверни́.
Сiе́ же бы́сть три́жды: и па́ки взя́шася вся́ на не́бо.
И се́, а́бiе трiе́ му́жiе ста́ша предъ хра́миною, въ не́йже бѣ́хъ, по́слани от Кесарі́и ко мнѣ́.
Рече́ же ми́ Ду́хъ ити́ съ ни́ми, ничто́же разсужда́я: прiидо́ша же со мно́ю и ше́сть бра́тiя сі́и, и внидо́хомъ въ до́мъ му́жа.
И возвѣсти́ на́мъ, ка́ко ви́дѣ А́нгела [свя́та] въ дому́ свое́мъ, ста́вша и ре́кша ему́: посли́ во Иоппі́ю му́жы и призови́ Си́мона, нарица́емаго Петра́,
и́же рече́тъ глаго́лы къ тебѣ́, въ ни́хже спасе́шися ты́ и ве́сь до́мъ тво́й.
Внегда́ же нача́хъ глаго́лати, нападе́ Ду́хъ Святы́й на ни́хъ, я́коже и на ны́ въ нача́лѣ.
Помяну́хъ же глаго́лъ Госпо́день, я́коже глаго́лаше: Иоа́ннъ у́бо крести́лъ е́сть водо́ю, вы́ же и́мате крести́тися Ду́хомъ Святы́мъ.
А́ще у́бо ра́венъ да́ръ даде́ и́мъ Бо́гъ, я́коже и на́мъ вѣ́ровавшымъ въ Го́спода на́шего Иису́са Христа́, а́зъ же кто́ бѣ́хъ могі́й возбрани́ти Бо́га?
Слы́шавше же сiя́ умолко́ша и сла́вляху Бо́га, глаго́люще: у́бо и язы́комъ Бо́гъ покая́нiе даде́ въ живо́тъ.
[Зач. 28.] Разсѣ́явшiися у́бо от ско́рби, бы́вшiя при Стефа́нѣ, проидо́ша да́же до Финикі́и и Ки́пра и Антiохі́и, ни еди́ному же глаго́люще сло́во, то́кмо Иуде́емъ.
Бя́ху же нѣ́цыи от ни́хъ му́жiе Ки́прстiи и Кирине́йстiи, и́же, вше́дше во Антiохі́ю, глаго́лаху къ Е́ллиномъ, благовѣству́юще Го́спода Иису́са.
И бѣ́ рука́ Госпо́дня съ ни́ми: мно́гое же число́ вѣ́ровавше обрати́шася ко Го́споду.
Слы́шано же бы́сть сло́во о ни́хъ во у́шiю це́ркве су́щiя во Иерусали́мѣ, и посла́ша Варна́ву преити́ да́же до Антiохі́и:
и́же прише́дъ и ви́дѣвъ благода́ть Бо́жiю, возра́довася и моля́ше всѣ́хъ изволе́нiемъ се́рдца терпѣ́ти о Го́сподѣ:
я́ко бѣ́ му́жъ бла́гъ и испо́лнь Ду́ха Свя́та и вѣ́ры. И приложи́ся наро́дъ мно́гъ Го́сподеви.
Изы́де же Варна́ва въ Та́рсъ взыска́ти Са́вла, и обрѣ́тъ его́, приведе́ его́ во Антiохі́ю:
бы́сть же и́мъ лѣ́то цѣ́ло собира́тися въ це́ркви и учи́ти наро́дъ мно́гъ, нарещи́ же пре́жде во Антiохі́и ученики́ Христiа́ны.
Въ ты́я же дни́ снидо́ша от Иерусали́ма проро́цы во Антiохі́ю:
воста́въ же еди́нъ от ни́хъ, и́менемъ Ага́въ, назна́менаше Ду́хомъ гла́дъ вели́къ хотя́щь бы́ти по все́й вселе́ннѣй, и́же и бы́сть при Клавді́и ке́сари:
от учени́къ же, по ели́ку кто́ имѣ́яше что́, изво́лиша кі́йждо и́хъ на слу́жбу посла́ти живу́щымъ во Иуде́и бра́тiямъ,
е́же и сотвори́ша, посла́вше къ ста́рцемъ руко́ю Варна́влею и Са́влею.
ἤκουσαν δὲ οἱ ἀπόστολοι καὶ οἱ ἀδελφοὶ οἱ ὄντες κατὰ τὴν Ἰουδαίαν ὅτι καὶ τὰ ἔθνη ἐδέξαντο τὸν λόγον τοῦ θεοῦ
ὅτε δὲ ἀνέβη Пέτρος εἰς Ἰερουσαλήμ διεκρίνοντο πρὸς αὐτὸν οἱ ἐκ περιτομῆς
λέγοντες ὅτι εἰσῆλθες πρὸς ἄνδρας ἀκροβυστίαν ἔχοντας καὶ συνέφαγες αὐτοῖς
ἀρξάμενος δὲ Пέτρος ἐξετίθετο αὐτοῖς καθεξῆς λέγων
ἐγὼ ἤμην ἐν πόλει Ἰόππῃ προσευχόμενος καὶ εἶδον ἐν ἐκστάσει ὅραμα καταβαῖνον σκεῦός τι ὡς ὀθόνην μεγάλην τέσσαρσιν ἀρχαῖς καθιεμένην ἐκ τοῦ οὐρανοῦ καὶ ἦλθεν ἄχρι ἐμοῦ
εἰς ἣν ἀτενίσας κατενόουν καὶ εἶδον τὰ τετράποδα τῆς γῆς καὶ τὰ θηρία καὶ τὰ ἑρπετὰ καὶ τὰ πετεινὰ τοῦ οὐρανοῦ
ἤκουσα δὲ καὶ φωνῆς λεγούσης μοι ἀναστάς Пέτρε θῦσον καὶ φάγε
εἶπον δέ μηδαμῶς κύριε ὅτι κοινὸν ἢ ἀκάθαρτον οὐδέποτε εἰσῆλθεν εἰς τὸ στόμα μου
ἀπεκρίθη δὲ φωνὴ ἐκ δευτέρου ἐκ τοῦ οὐρανοῦ ἃ ὁ θεὸς ἐκαθάρισεν σὺ μὴ κοίνου
τοῦτο δὲ ἐγένετο ἐπὶ τρίς καὶ ἀνεσπάσθη πάλιν ἅπαντα εἰς τὸν οὐρανόν
καὶ ἰδοὺ ἐξαυτῆς τρεῖς ἄνδρες ἐπέστησαν ἐπὶ τὴν οἰκίαν ἐν ᾗ ἦμεν ἀπεσταλμένοι ἀπὸ Καισαρείας πρός με
εἶπεν δὲ τὸ πνεῦμά μοι συνελθεῖν αὐτοῖς μηδὲν διακρίναντα ἦλθον δὲ σὺν ἐμοὶ καὶ οἱ ἓξ ἀδελφοὶ οὗτοι καὶ εἰσήλθομεν εἰς τὸν οἶκον τοῦ ἀνδρός
ἀπήγγειλεν δὲ ἡμῖν πῶς εἶδεν τὸν ἄγγελον ἐν τῷ οἴκῳ αὐτοῦ σταθέντα καὶ εἰπόντα ἀπόστειλον εἰς Ἰόππην καὶ μετάπεμψαι Σίμωνα τὸν ἐπικαλούμενον Пέτρον
ὃς λαλήσει ῥήματα πρὸς σὲ ἐν οἷς σωθήσῃ σὺ καὶ πᾶς ὁ οἶκός σου
ἐν δὲ τῷ ἄρξασθαί με λαλεῖν ἐπέπεσεν τὸ πνεῦμα τὸ ἅγιον ἐπ᾿ αὐτοὺς ὥσπερ καὶ ἐφ᾿ ἡμᾶς ἐν ἀρχῇ
ἐμνήσθην δὲ τοῦ ῥήματος τοῦ κυρίου ὡς ἔλεγεν Ἰωάννης μὲν ἐβάπτισεν ὕδατι ὑμεῖς δὲ βαπτισθήσεσθε ἐν πνεύματι ἁγίῳ
εἰ οὖν τὴν ἴσην δωρεὰν ἔδωκεν αὐτοῖς ὁ θεὸς ὡς καὶ ἡμῖν πιστεύσασιν ἐπὶ τὸν κύριον Ἰησοῦν Χριστόν ἐγὼ τίς ἤμην δυνατὸς κωλῦσαι τὸν θεόν
ἀκούσαντες δὲ ταῦτα ἡσύχασαν καὶ ἐδόξασαν τὸν θεὸν λέγοντες ἄρα καὶ τοῖς ἔθνεσιν ὁ θεὸς τὴν μετάνοιαν εἰς ζωὴν ἔδωκεν
οἱ μὲν οὖν διασπαρέντες ἀπὸ τῆς θλίψεως τῆς γενομένης ἐπὶ Στεφάνῳ διῆλθον ἕως Φοινίκης καὶ Κύπρου καὶ Ἀντιοχείας μηδενὶ λαλοῦντες τὸν λόγον εἰ μὴ μόνον Ἰουδαίοις
ἦσαν δέ τινες ἐξ αὐτῶν ἄνδρες Κύπριοι καὶ Κυρηναῖοι οἵτινες ἐλθόντες εἰς Ἀντιόχειαν ἐλάλουν καὶ πρὸς τοὺς Ἑλληνιστάς εὐαγγελιζόμενοι τὸν κύριον Ἰησοῦν
καὶ ἦν χεὶρ κυρίου μετ᾿ αὐτῶν πολύς τε ἀριθμὸς ὁ πιστεύσας ἐπέστρεψεν ἐπὶ τὸν κύριον
ἠκούσθη δὲ ὁ λόγος εἰς τὰ ὦτα τῆς ἐκκλησίας τῆς οὔσης ἐν Ἰερουσαλὴμ περὶ αὐτῶν καὶ ἐξαπέστειλαν Βαρναβᾶν διελθεῖν ἕως Ἀντιοχείας
ὃς παραγενόμενος καὶ ἰδὼν τὴν χάριν τὴν τοῦ θεοῦ ἐχάρη καὶ παρεκάλει πάντας τῇ προθέσει τῆς καρδίας προσμένειν τῷ κυρίῳ
ὅτι ἦν ἀνὴρ ἀγαθὸς καὶ πλήρης πνεύματος ἁγίου καὶ πίστεως καὶ προσετέθη ὄχλος ἱκανὸς τῷ κυρίῳ
ἐξῆλθεν δὲ εἰς Ταρσὸν ἀναζητῆσαι Σαῦλον
καὶ εὑρὼν ἤγαγεν εἰς Ἀντιόχειαν ἐγένετο δὲ αὐτοῖς καὶ ἐνιαυτὸν ὅλον συναχθῆναι ἐν τῇ ἐκκλησίᾳ καὶ διδάξαι ὄχλον ἱκανόν χρηματίσαι τε πρώτως ἐν Ἀντιοχείᾳ τοὺς μαθητὰς Χριστιανούς
ἐν ταύταις δὲ ταῖς ἡμέραις κατῆλθον ἀπὸ Ἱεροσολύμων προφῆται εἰς Ἀντιόχειαν
ἀναστὰς δὲ εἷς ἐξ αὐτῶν ὀνόματι Ἅγαβος ἐσήμανεν διὰ τοῦ πνεύματος λιμὸν μεγάλην μέλλειν ἔσεσθαι ἐφ᾿ ὅλην τὴν οἰκουμένην ἥτις ἐγένετο ἐπὶ Κλαυδίου
τῶν δὲ μαθητῶν καθὼς εὐπορεῖτό τις ὥρισαν ἕκαστος αὐτῶν εἰς διακονίαν πέμψαι τοῖς κατοικοῦσιν ἐν τῇ Ἰουδαίᾳ ἀδελφοῖς
ὃ καὶ ἐποίησαν ἀποστείλαντες πρὸς τοὺς πρεσβυτέρους διὰ χειρὸς Βαρναβᾶ καὶ Σαύλου
Узбекский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
Ғайрияҳудийлар ҳам Худонинг сўзини қабул қилибди, деган хабар ҳаворийларнинг ва Яҳудиядаги имонлиларнинг қулоғига етиб келди.
Шу сабабдан Бутрус Қуддус шаҳрига борганда, суннатчилар унга таъна қилиб:
“Сен суннат қилинмаган одамларнинг олдига кириб, улар билан бирга еб-ичибсан-ку!” – дейишди.
Бутрус эса бўлиб ўтган воқеаларни бир бошдан уларга нақл қилишга тушди:
“Мен Яффа шаҳрида ибодат қилаётган эканман, ўзимни йўқотиб ваҳий кўрдим: мана, катта рўмолга ўхшаш бир идиш тўрт бурчагидан осилган ҳолда осмондан тушиб, то олдимгача келаётган экан.
Унинг ичига назар солсам, ер юзининг тўрт оёқли, ваҳший ва судралувчи ҳайвонларини ҳамда кўкда учувчи қушларни кўрдим.
Ўшанда:- Бутрус, тур ва сўйиб егин! – деган бир овозни эшитдим.
Мен эса:- Асло, ё Раббим! Менинг оғзимга мутлақо ифлос ёки ҳаром нарса кирган эмас, – дедим.
Овоз иккинчи марта осмондан эшитилиб:- Худо ҳалол деганини сен ҳаром дема, – деди менга.
Бу манзара уч марта такрорланди. Кейин ҳаммаси яна осмонга кўтарилди.
Мана, ўша заҳоти Кесариядан менга юборилган уч одам мен турган уйнинг рўпарасида тўхтаб қолди.
Муқаддас Руҳ эса ҳеч шубҳаланмай улар билан бирга боришимни айтди. Шундай қилиб, бу олти биродар ҳам менга ҳамроҳ бўлишди, улар билан бирга ўша одамнинг уйига кирдик.
У эса уйида пайдо бўлган фариштани қандай кўрганини бизларга айтиб берди. Фаришта унга: “Яффага одамлар юбор, Бутрус лақабли Симунни чақиртир.
У сенга айтадиган сўзларидан ўзинг билан бутун хонадонинг нажот топасизлар”, – деб айтибди.
Мен гапира бошлаганимдаёқ, даставвал бизнинг устимизга тушган Муқаддас Руҳ уларнинг устига ҳам тушиб келди.
Шунда мен Раббимиз Исонинг: “Яҳё пайғамбар одамларни сувга чўмдириб тавба қилдирган, сизлар эса Муқаддас Руҳга чўмдириласизлар”, – деган сўзини эсга олдим.
Агар Худо бизга берган ҳадяни Раббимиз Исо Масиҳга худди биздай инонган мана буларга ҳам берган бўлса, унда мен ким бўлдимки, Худога қаршилик қила олсам?”
Бу сўзларни эшитиб, улар тинчланди. “Худо ғайрияҳудийларни ҳам тавба қилдириб, абадий ҳаёт насиб қилар экан”, – деб Худони олқишлашди.
Стефаннинг ўлдирилиши билан бошланган қувғин оқибатида тарқалиб кетган имонлилар шу орада Худонинг каломини яҳудийлардан бошқа ҳеч кимга билдирмай, Финикия, Кипр ва Антиохиягача етиб борган эдилар.
Антиохия шаҳрига келган баъзи бир кипрлик ва киринеялик кишилар эса Раббимиз Исонинг Хушхабарини у ердаги юнонларга ҳам етказдилар.
Раббимизнинг кучи улар орқали амал қилаётгани учун ҳам кўпчилик Исони Раббим деб имон келтирди.
Бу ҳақда Қуддусдаги имонлилар жамоатининг қулоғига хабар етиб келгач, Барнабога Антиохияга боришни топширдилар.
Барнабо у ерга келганда, Худо иноятининг самарасини кўриб қувонди. Раббимиз Исога чин кўнгилдан берилинглар, деб ҳаммага далда берди.
У Муқаддас Руҳ ва имонга тўлган, хушфеъл одам бўлгани учун, халқнинг талай қисми Исони Раббим деб қабул қилди.
Кейин Барнабо Шоулни ахтариб, Тарсга борди ва уни топиб, Антиохияга келтирди.
Бир йил мобайнида улар имонлилар жамоати билан тўпланиб, талай одамга таълим беришди. Биринчи марта Антиохия шаҳрида Исо шогирдлари Масиҳий деган номни олдилар.
Ўша кунларда Антиохияга Қуддусдан баъзи пайғамбарлар келди.
Улардан Агав дегани Муқаддас Руҳдан руҳланиб қад ростлади-да, бутун дунёда оғир қаҳатчилик бўлишини каромат қилди. (Бу воқеа Қайсар Клавдий даврида содир бўлди.)
Шунда шогирдларнинг ҳар бири қўлидан келганича, Яҳудияда яшовчи имондошларига ёрдам юборишга аҳд қилишди.
Бу аҳдни амалга ошириб, йиғилган нафақаларни Барнабо ва Шоул орқали жамоатнинг оқсоқолларига юборишди.