Скрыть
12:1
12:3
12:4
12:5
12:6
12:7
12:9
12:10
12:11
12:12
12:13
12:14
12:16
12:17
12:18
12:19
12:21
12:22
12:23
Церковнославянский (рус)
[Зач. 29.] Во о́но же вре́мя воз­ложи́ И́родъ ца́рь ру́цѣ озло́бити нѣ́кiя и́же от­ це́ркве,
уби́ же Иа́кова, бра́та Иоа́н­нова, мече́мъ:
и ви́дѣвъ, я́ко го́дѣ е́сть Иуде́емъ, при­­ложи́ я́ти и Петра́: бя́ху же дні́е опрѣсно́чнiи:
его́же и е́мь всади́ въ темни́цу, преда́въ четы́ремъ четвери́цамъ во́иновъ стрещи́ его́, хотя́ по Па́сцѣ извести́ его́ къ лю́демъ.
И у́бо Петра́ стрежа́ху въ темни́цѣ: моли́тва же бѣ́ при­­лѣ́жна быва́емая от­ це́ркве къ Бо́гу о не́мъ.
Егда́ же хотя́ше его́ извести́ И́родъ, въ нощи́ то́й бѣ́ Пе́тръ спя́ между́ двѣма́ во́инома, свя́занъ [желѣ́знома] у́жема двѣма́, стра́жiе же предъ две́рьми стрежа́ху темни́цы.
И се́, А́нгелъ Госпо́день предста́, и свѣ́тъ воз­сiя́ въ хра́минѣ: толкну́въ же въ ре́бра Петра́, воз­дви́же его́, глаго́ля: воста́ни вско́рѣ. И спадо́ша ему́ у́жя [желѣ́зная] съ руку́.
Рече́ же А́нгелъ къ нему́: препоя́шися и вступи́ въ плесни́цы твоя́. Сотвори́ же та́ко. И глаго́ла ему́: облецы́ся въ ри́зу твою́ и послѣ́д­ст­вуй ми́.
И изше́дъ вслѣ́дъ его́ идя́ше и не вѣ́даше, я́ко и́стина е́сть бы́в­шее от­ А́нгела, мня́ше же видѣ́нiе зрѣ́ти.
Проше́дша же пе́рвую стра́жу и втору́ю, прiидо́ста ко врато́мъ желѣ́знымъ, вводя́щымъ во гра́дъ, я́же о себѣ́ от­верзо́шася и́ма: и изше́дша преидо́ста сто́гну еди́ну, и а́бiе от­ступи́ А́нгелъ от­ него́.
И Пе́тръ бы́въ въ себѣ́, рече́: ны́нѣ вѣ́мъ во­и́стин­ну, я́ко посла́ Бо́гъ А́нгела Сво­его́ и изъя́тъ мя́ изъ руки́ И́родовы и от­ всего́ ча́янiя люді́й Иуде́йскихъ.
[Зач. 30.] Смотри́въ же прiи́де въ до́мъ Марі́и ма́тере Иоа́н­на, нарица́емаго Ма́рка, идѣ́же бя́ху мно́зи со́брани и моля́щеся.
Толкну́в­шу же Петру́ во врата́ двора́, при­­ступи́ слы́шати отрокови́ца, и́менемъ Ро́ди,
и позна́в­ши гла́съ Петро́въ, от­ ра́дости не от­ве́рзе вра́тъ, при­­те́кши же сказа́ Петра́ стоя́ща предъ враты́.
Они́ же къ не́й рѣ́ша: бѣсну́ешися ли? Она́ же крѣпля́шеся та́ко бы́ти. Они́ же глаго́лаху: А́нгелъ его́ е́сть.
Пе́тръ же пребыва́­ше толкі́й: от­ве́рзше же ви́дѣша его́ и ужасо́шася.
Помаа́въ же и́мъ руко́ю молча́ти, сказа́ и́мъ, ка́ко Госпо́дь его́ изведе́ изъ темни́цы: рече́ же: воз­вѣсти́те Иа́кову и бра́тiямъ сiя́. И изше́дъ и́де во и́но мѣ́сто.
Бы́в­шу же дню́, бѣ́ молва́ не ма́ла въ во́инѣхъ, что́ у́бо Петру́ бы́сть:
И́родъ же, по­иска́въ его́ и не обрѣ́тъ и истяза́въ стра́жы, повелѣ́ от­вести́ и́хъ: и изше́дъ от­ Иуде́и въ Кесарі́ю, живя́ше.
Бѣ́ же И́родъ гнѣ́ваяся на Ти́ряны и Сидо́няны: и́же единоду́шно прiидо́ша къ нему́, и умоли́в­ше Вла́ста посте́льника царе́ва, проша́ху ми́ра, поне́же страны́ и́хъ от­ ца́р­ст­ва его́ пита́хуся.
Въ нарѣче́н­ный же де́нь И́родъ, обо́лкся во оде́жду ца́рску и сѣ́дъ на суди́ще предъ наро́домъ, глаго́лаше къ ни́мъ,
наро́дъ же воз­глаша́­ше: гла́съ Бо́жiй, а не человѣ́чь.
Внеза́пу же порази́ его́ А́нгелъ Госпо́день, зане́ не даде́ сла́вы Бо́гу: и бы́въ червьми́ изъяде́нъ, и́здше.
Сло́во же Бо́жiе растя́ше и мно́жашеся.
[Зач. 31.] Варна́ва же и Са́влъ воз­врати́стася изъ Иерусали́ма во Антiохі́ю, испо́лнив­ша слу́жбу, пое́мша съ собо́ю и Иоа́н­на, нарица́емаго Ма́рка.
Французский (LSG)
Vers le même temps, le roi Hérode se mit à maltraiter quelques membres de l'Église,
et il fit mourir par l'épée Jacques, frère de Jean.
Voyant que cela était agréable aux Juifs, il fit encore arrêter Pierre. -C'était pendant les jours des pains sans levain. -
Après l'avoir saisi et jeté en prison, il le mit sous la garde de quatre escouades de quatre soldats chacune, avec l'intention de le faire comparaître devant le peuple après la Pâque.
Pierre donc était gardé dans la prison; et l'Église ne cessait d'adresser pour lui des prières à Dieu.
La nuit qui précéda le jour où Hérode allait le faire comparaître, Pierre, lié de deux chaînes, dormait entre deux soldats; et des sentinelles devant la porte gardaient la prison.
Et voici, un ange du Seigneur survint, et une lumière brilla dans la prison. L'ange réveilla Pierre, en le frappant au côté, et en disant: Lève-toi promptement! Les chaînes tombèrent de ses mains.
Et l'ange lui dit: Mets ta ceinture et tes sandales. Et il fit ainsi. L'ange lui dit encore: Enveloppe-toi de ton manteau, et suis-moi.
Pierre sortit, et le suivit, ne sachant pas que ce qui se faisait par l'ange fût réel, et s'imaginant avoir une vision.
Lorsqu'ils eurent passé la première garde, puis la seconde, ils arrivèrent à la porte de fer qui mène à la ville, et qui s'ouvrit d'elle-même devant eux; ils sortirent, et s'avancèrent dans une rue. Aussitôt l'ange quitta Pierre.
Revenu à lui-même, Pierre dit: Je vois maintenant d'une manière certaine que le Seigneur a envoyé son ange, et qu'il m'a délivré de la main d'Hérode et de tout ce que le peuple juif attendait.
Après avoir réfléchi, il se dirigea vers la maison de Marie, mère de Jean, surnommé Marc, où beaucoup de personnes étaient réunies et priaient.
Il frappa à la porte du vestibule, et une servante, nommée Rhode, s'approcha pour écouter.
Elle reconnut la voix de Pierre; et, dans sa joie, au lieu d'ouvrir, elle courut annoncer que Pierre était devant la porte.
Ils lui dirent: Tu es folle. Mais elle affirma que la chose était ainsi.
Et ils dirent: C'est son ange. Cependant Pierre continuait à frapper. Ils ouvrirent, et furent étonnés de le voir.
Pierre, leur ayant de la main fait signe de se taire, leur raconta comment le Seigneur l'avait tiré de la prison, et il dit: Annoncez-le à Jacques et aux frères. Puis il sortit, et s'en alla dans un autre lieu.
Quand il fit jour, les soldats furent dans une grande agitation, pour savoir ce que Pierre était devenu.
Hérode, s'étant mis à sa recherche et ne l'ayant pas trouvé, interrogea les gardes, et donna l'ordre de les mener au supplice. Ensuite il descendit de la Judée à Césarée, pour y séjourner.
Hérode avait des dispositions hostiles à l'égard des Tyriens et des Sidoniens. Mais ils vinrent le trouver d'un commun accord; et, après avoir gagné Blaste, son chambellan, ils sollicitèrent la paix, parce que leur pays tirait sa subsistance de celui du roi.
A un jour fixé, Hérode, revêtu de ses habits royaux, et assis sur son trône, les harangua publiquement.
Le peuple s'écria: Voix d'un dieu, et non d'un homme!
Au même instant, un ange du Seigneur le frappa, parce qu'il n'avait pas donné gloire à Dieu. Et il expira, rongé des vers.
Cependant la parole de Dieu se répandait de plus en plus, et le nombre des disciples augmentait.
Barnabas et Saul, après s'être acquittés de leur message, s'en retournèrent de Jérusalem, emmenant avec eux Jean, surnommé Marc.
Узбекский
Ўша кунларда подшоҳ Ҳирод имонлилар жамоатидан баъзиларига озор бериш учун қўл кўтарди.
Юҳаннонинг акаси Ёқубни қилич билан чопиб ўлдирди.
Бу яҳудийларга ёққанини кўриб, унинг ортидан Бутрусни ҳам қўлга олди. Ана шу воқеалар яҳудийлар* хамиртурушсиз нон ёпадиган Фисиҳ байрамида содир бўлди.
Ҳирод Бутрусни зиндонга қамаб, Фисиҳ байрамидан кейин халқ олдига чиқариш нияти бор эди. Уни қўриқлаш учун ҳар бири тўрт аскардан иборат тўрт дастага топширди.
Бутрус шундай зиндонда тутиларкан, имонлилар жамоати унинг учун ихлос билан Худога ибодат қилар эди.
Ҳирод уни чиқармоқчи бўлган кундан аввалги кечаси Бутрус икки аскар ўртасида, иккита занжир билан кишанланган ҳолда ухлаётган эди. Эшикнинг ёнидаги қоровуллар эса зиндонни қўриқлашар эди.
Ногаҳон Худованднинг фариштаси Бутруснинг ёнида пайдо бўлиб, ҳужрада нур порлади. Фаришта Бутруснинг биқинига туртиб:- Тезроқ ўрнингдан тур! – деб уни уйғотди. Шу ондаёқ қўлларидаги занжирлар тушиб кетди.
Фаришта Бутрусга:- Камарингни боғла, чориқларингни кий! – деди. У шундай қилди. Кейин фаришта:- Тўнингни кий, орқамдан юр! – деди.
Бутрус чиқиб, унинг орқасидан кетди. Фақат фаришта қилаётган ишнинг ўнг ёки туш эканини уқмай, ваҳий кўраётганини ўйлар эди.
Биринчи ва иккинчи қоровулхоналардан ўтиб, шаҳарга чиқадиган темир дарвозага келишди. Дарвоза ўзидан-ўзи уларга очилди. Ташқарига чиқиб, бир кўчани босиб ўтишди. Ногаҳонда Бутруснинг ёнидаги фаришта ғойиб бўлди.
Бутрус ўзига келгач: “Энди мен чиндан кўрдим, Раббим фариштасини юбориб, мени Ҳирод қўлидан ва яҳудий халқининг бутун қасд-адоватидан қутқазди”, – деди.
У бўлиб ўтган воқеаларнинг фарқига етган заҳоти Марк лақабли Юҳаннонинг онаси Марямнинг уйига етиб келди. У ерда бир талай одам тўпланиб, ибодат қилаётган эди.
Бутрус дарвозани тақиллатгач, Рода исмли бир хизматкор қиз қулоқ солгани чиқди.
Бутруснинг овозини таниб, севинганидан дарвозани очмай ичкарига югуриб, унинг ташрифини билдирди.
- Ақлинг жойидами? – дейишди улар қизга. Лекин қиз ўз айтганини тасдиқлайвергач, улар:- Унинг фариштасидир, – дейишди.
Шу орада Бутрус тақиллатишда давом этди. Очганларида уни кўриб ҳайрон қолишди.
Бутрус уларнинг жим туриши учун қўли билан имо қилиб, Раббимиз уни қандай зиндондан чиқарганини гапириб берди. Сўнг:- Буларни Ёқуб ва бошқа биродарларга билдиринглар! – деб, у ердан чиқди-да, бошқа жойга кетди.
Кундуз бўлгач, Бутрус билан нима юз бергани ҳақида ўйлаб, аскарлар қаттиқ ҳаяжонга тушишди.
Ҳирод эса уни излаб тополмаганидан кейин қоровулларни сўроқ қилиб, ўлим жазосига маҳкум этди.Шундан сўнг Ҳирод Яҳудияни тарк этиб, Кесария шаҳрига борди ва у ерда бир муддат қолди.
У Тир ва Сидўн аҳолисига бор заҳрини сочар эди. Улар эса ўзаро келишиб, унинг ҳузурига ташриф буюришди. Подшоҳнинг сарой нозири Бластани ўз томонларига кўндириб, сулҳ сўрашди. Чунки уларнинг вилояти учун зарур бўлган озиқ-овқат подшоҳнинг вилоятидан олинар эди.
Белгиланган кунда Ҳирод шоҳона кийимларини кийиб, минбарга ўтирди-да, халойиққа ваъз айтди.
Халойиқ эса: “Бу одамнинг овози эмас, бу Худонинг овози!” – деб хитоб қиларди.
Ўша ондаёқ Худованднинг фариштаси Ҳиродни урди. У шарафни Худога бермагани учун танасини қуртлар кемириб, жон берди.
Худонинг каломи эса тобора ёйилар, самара берарди.
Барнабо билан Шоул топшириқни бажолагач, Марк лақабли Юҳаннони ўзлари билан бирга олиб, Қуддусдан қайтиб келишди.
Дар он замон подшоҳ Ҳиродус дасти тааддӣ бар баъзе аз аҳли калисо дароз кард, то ки онҳоро азоб диҳад.
Ва Яъқуб, бародари Юҳанноро ба шамшер кушт;
Чун дид, ки ин ба яҳудиён писанд афтод, Петрусро низ дастгир кард, ки ин дар айёми иди фатир буд,
Ва ўро гирифта, ба зиндон андохт ва ба чор дастаи чоргонаи сарбозон супурд, ки ўро посбонӣ кунанд, зеро ният дошт, ки баъд аз иди фисҳ ўро назди қавм берун оварад.
Пас, Петрусро дар зиндон нигоҳ медоштанд, аммо аҳли калисо барои ў назди Худо пайваста дуо мегуфтанд.
Дар ҳамон шабе ки Ҳиродус қасди берун овардани ўро дошт, Петрус, бастаи ду занҷир, дар миёни ду сарбоз хобида буд, ва дарбонон зиндонро посбонӣ мекарданд.
Ва инак, фариштаи Худованд назди ў ҳозир шуд, ва рўшноӣ дар он хона дурахшид; ба паҳлуи Петрус зада, ўро бедор кард ва гуфт: “Зуд бархез“. Дарҳол занҷирҳо аз дастҳояш афтод.
Фаришта ба ў гуфт: “Камари худро бибанд ва кафш бар пой кун“. Ва чунин кард. Сонӣ ба ў гуфт: “Ҷомаи худро бипўш ва аз қафои ман биё“.
Берун омада, аз қафои вай равона шуд, ва надонист, ки он чи аз фаришта содир шуд, воқеист, балки гумон мекард, ки ин рўъёест.
Аз пеши посбонони аввал ва дуюм гузашта, ба дарвозаи оҳанине ки сўи шаҳр мебурд, расиданд, ва он худ аз худ пеши рўи онҳо кушода шуд; онҳо берун рафта, аз як кўча гузаштанд, ки ногаҳон фаришта аз пеши ў нопадид шуд.
Петрус ба худ омада, гуфт: “Акнун яқин донистам, ки Худованд фариштаи Худро фиристода, маро аз дасти Ҳиродус ва аз он чи қавми яҳудӣ чашм доштанд, раҳо кард“.
Инро аз фикри худ гузаронда, ба хонаи Марьям, мадари Юҳанно, ки лақабаш Марқўс буд, омад, ки дар он ҷо касони бисьёре ҷамъ шуда, дуо мегуфтанд.
Вақте ки дарвозаро кўфт, Рудо ном канизе баромад, то ки воз кунад,
Ва овози Петрусро шинохта, ба ҷои он ки дарвозаро кушояд, аз шодӣ ба хона давида даромад ва хабар дод, ки Петрус назди дарвоза истодааст.
Ба вай гуфтанд: “Магар девона шудаӣ?“ Аммо вай ба гапаш исрор кард. Гуфтанд: “Ин фариштаи ўст“.
Аммо Перус пайваста тақ-тақ мекард; вақте ки кушоданд, ўро дида, дар ҳайрат афтоданд.
Ў бо дасташ ишора кард, ки хомўш бошанд, ва ба онҳо нақл кард, ки чӣ гуна Худованд ўро аз зиндон берун овард; ва гуфт: “Инро ба Яъқуб ва ба бародарон хабар диҳед“. Сонӣ берун баромада, ба ҷои дигар рафт.
Чун субҳ дамид, изтироби бузурге дар байни сарбозон афтод, ки Петрусро чӣ шуд,
Ва Ҳиродус, чун ўро талабид наёфт, посбононро истинтоқ карда, фармуд, ки онҳоро ба қатл расонанд, ва худаш аз Яҳудо ба Қайсария рафта, дар он ҷо иқомат кард.
Ҳиродус ба мардуми Сўр ва Сидўн бисьёр хашмгин буд, ва онҳо, маслиҳатро ба як ҷо монда, назди ў омаданд ва Блостусро, ки нозири хобгоҳи подшоҳ буд, ба тарафи худ кашида, талаби сулҳ карданд, чунки диёрашон аз кишвари подшоҳ асбоби маишат меёфт.
Дар рўзи таъиншуда Ҳиродус либоси шоҳона дар бар кард ва бар маснади ҳукумат нишаста, ба онҳо нутқ кард,
Ва мардум нидо карда гуфтанд, ки ин овози худост, на овози инсон.
Лекин баногоҳ фариштаи Худованд ўро зад, зеро ки ў Худоро ҷалол надод, ва кирмҳо ўро хўрданд, ва ў мурд.
Аммо каломи Худо торафт бештар интишор меёфт.
Барнаббо ва Шоул, баъд аз иҷрои хизматашон, аз Ерусалим баргаштанд, ва Юҳанно, ки лақабаш Марқўс буд, ҳамроҳи худ оварданд.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible