Скрыть
13:4
13:6
13:7
13:9
13:11
13:12
13:14
13:15
13:16
13:29
13:40
13:42
13:44
13:45
13:48
13:49
13:52
Церковнославянский (рус)
Бя́ху же нѣ́цыи во це́ркви су́щей во Антiохі́и проро́цы и учи́телiе: Варна́ва же и Симео́нъ нарица́емый Ни́геръ, и Лукі́й Кирине́анинъ, и Манаи́лъ со И́родомъ четвертовла́ст­никомъ воспита́н­ный, и Са́влъ.
Служа́щымъ же и́мъ Го́сподеви и постя́щымся, рече́ Ду́хъ Святы́й: от­дѣли́те Ми́ Варна́ву и Са́вла на дѣ́ло, на не́же при­­зва́хъ и́хъ.
Тогда́ пости́в­шеся и помоли́в­шеся и воз­ло́жше ру́ки на ня́, от­пусти́ша и́хъ.
Сiя́ у́бо, по́слана бы́в­ша от­ Ду́ха Свя́та, снидо́ста въ Селевкі́ю, от­ту́ду же от­плы́ста въ Ки́пръ,
и бы́в­ша въ Салами́нѣ, воз­вѣща́ста сло́во Бо́жiе въ со́нмищихъ Иуде́йскихъ: имѣ́яста же и Иоа́н­на слугу́.
Проше́дша же о́стровъ да́же до Па́фа, обрѣто́ста нѣ́ко­его му́жа волхва́ лжепроро́ка Иуде́анина, ему́же и́мя Варiису́съ,
и́же бѣ́ со анѳипа́томъ Се́ргiемъ Па́вломъ, му́жемъ разу́мнымъ. Се́й при­­зва́въ Варна́ву и Са́вла, взыска́ услы́шати сло́во Бо́жiе:
сопротивля́шеся же и́ма Ели́ма во́лхвъ, та́ко бо сказу́ет­ся и́мя его́, искі́й разврати́ти анѳипа́та от­ вѣ́ры.
Са́влъ же, и́же и Па́велъ, испо́лнися Ду́ха Свя́та, и воз­зрѣ́въ на́нь,
рече́: о, испо́лнен­не вся́кiя льсти́ и вся́кiя зло́бы, сы́не дiа́воль, вра́же вся́кiя пра́вды, не преста́неши ли развраща́я пути́ Госпо́дни пра́выя?
И ны́нѣ, се́, рука́ Госпо́дня на тя́, и бу́деши слѣ́пъ, не ви́дя со́лнца до вре́мене. Внеза́пу же нападе́ на́нь мра́къ и тма́, и осяза́я иска́­ше вожда́.
Тогда́ ви́дѣвъ анѳипа́тъ бы́в­шее, вѣ́рова, дивя́ся о уче́нiи Госпо́дни.
[Зач. 32.] Отве́зшеся же от­ Па́фа Па́велъ и су́щiи съ ни́мъ, прiидо́ша въ Пергі́ю Памфилі́йскую: Иоа́н­нъ же, от­лучи́вся от­ ни́хъ, воз­врати́ся во Иерусали́мъ.
Они́ же, проше́дше от­ Пергі́и, прiидо́ша во Антiохі́ю Писиді́йскую, и в­ше́дше въ со́нмище въ де́нь суббо́тный, сѣдо́ша.
По чте́нiи же зако́на и проро́къ, посла́ша нача́лницы со́нмища къ ни́мъ, глаго́люще: му́жiе бра́тiе, а́ще е́сть сло́во въ ва́съ утѣше́нiя къ лю́демъ, глаго́лите.
Воста́въ же Па́велъ и помаа́въ руко́ю, рече́: му́жiе Изра́илтяне и боя́щiися Бо́га, услы́шите:
Бо́гъ люді́й си́хъ избра́ отцы́ на́шя и лю́ди воз­несе́ въ при­­ше́л­ст­вiи въ земли́ Еги́петстѣй, и мы́шцею высо́кою изведе́ и́хъ изъ нея́
и до четы́редесяти лѣ́тъ препита́ и́хъ въ пусты́ни:
и низложи́въ язы́къ се́дмь въ земли́ Ханаа́нстѣй, даде́ и́мъ въ наслѣ́дiе зе́млю и́хъ,
и по си́хъ, я́ко лѣ́тъ четы́реста и пятьдеся́тъ, даде́ и́мъ судiи́ до Самуи́ла проро́ка:
и от­ту́ду проси́ша царя́, и даде́ и́мъ Бо́гъ Сау́ла сы́на Ки́сова, му́жа от­ колѣ́на Венiами́нова, лѣ́тъ четы́редесять:
и преста́вль его́, воз­дви́же и́мъ Дави́да въ царя́, ему́же и рече́ свидѣ́тел­ст­вовавъ: обрѣто́хъ Дави́да сы́на Иессе́ова, му́жа по се́рдцу Мо­ему́, и́же сотвори́тъ вся́ хотѣ́нiя Моя́.
От сего́ сѣ́мене Бо́гъ по обѣтова́нiю воз­дви́же Изра́илю Спасе́нiе Иису́са,
проповѣ́дав­шу Иоа́н­ну предъ лице́мъ вни́тiя Его́ креще́нiе покая́нiя всѣ́мъ лю́демъ Изра́илевымъ.
[Зач. 33.] И я́коже скончава́­ше Иоа́н­нъ тече́нiе, глаго́лаше: кого́ мя́ непщу́ете бы́ти? Нѣ́смь а́зъ, но се́, гряде́тъ по мнѣ́, Ему́же нѣ́смь досто́инъ разрѣши́ти реме́нь сапогу́ Его́.
Му́жiе бра́тiе, сы́нове ро́да Авраа́мля, и и́же въ ва́съ боя́щiися Бо́га, ва́мъ сло́во спасе́нiя сего́ посла́ся.
Живу́щiи бо во Иерусали́мѣ и кня́зи и́хъ, сего́ не разумѣ́в­ше, и гла́сы проро́ческiя по вся́ суббо́ты что́мыя, осуди́в­ше [Его́], испо́лниша,
и ни еди́ныя вины́ сме́ртныя обрѣ́тше, проси́ша у Пила́та уби́ти Его́:
я́коже сконча́ша вся́, я́же о Не́мъ пи́сана, сне́мше съ дре́ва, положи́ша во гро́бѣ.
Бо́гъ же воскреси́ Его́ от­ ме́ртвыхъ:
и́же явля́шеся во дни́ мно́ги совоз­ше́дшымъ съ Ни́мъ от­ Галиле́и во Иерусали́мъ, и́же ны́нѣ су́ть свидѣ́телiе Его́ къ лю́демъ.
И мы́ ва́мъ благовѣ­ст­ву́емъ обѣтова́нiе бы́в­шее ко отце́мъ, я́ко сiе́ Бо́гъ испо́лнилъ е́сть на́мъ ча́домъ и́хъ, воз­дви́гъ Иису́са,
я́коже и во псалмѣ́ вторѣ́мъ пи́сано е́сть: Сы́нъ Мо́й еси́ Ты́, А́зъ дне́сь роди́хъ Тя́.
А я́коже воскреси́ Его́ от­ ме́ртвыхъ, не ктому́ хотя́ща воз­врати́тися во истлѣ́нiе, си́це рече́: я́ко да́мъ ва́мъ преподо́бная Дави́дова вѣ́рная.
Тѣ́мже и въ друго́мъ глаго́летъ: не да́си Преподобному Тво­ему́ ви́дѣти истлѣ́нiя.
Дави́дъ бо, сво­ему́ ро́ду послужи́въ Бо́жiимъ совѣ́томъ, у́спе, и при­­ложи́ся ко отце́мъ сво­и́мъ, и ви́дѣ истлѣ́нiе:
а Его́же Бо́гъ воз­дви́же, не ви́дѣ истлѣ́нiя.
Вѣ́домо у́бо да бу́детъ ва́мъ, му́жiе бра́тiе, я́ко Его́ ра́ди ва́мъ оставле́нiе грѣхо́въ проповѣ́дает­ся:
и от­ всѣ́хъ, от­ ни́хже не воз­мого́сте въ зако́нѣ Моисе́овѣ оправди́тися, о Се́мъ вся́къ вѣ́руяй оправда́ет­ся.
Блюди́те у́бо, да не прiи́детъ на ва́съ рѣче́н­ное во проро́цѣхъ:
ви́дите, неради́вiи, и чуди́теся, и у́зрите и исче́знете: я́ко дѣ́ло А́зъ содѣ́лаю во дни́ ва́шя, ему́же не и́мате вѣ́ровати, а́ще кто́ повѣ́сть ва́мъ.
Исходя́щымъ же и́мъ от­ со́нмища Иуде́йска, моля́ху язы́цы въ другу́ю суббо́ту глаго́латися и́мъ глаго́ломъ си́мъ:
разше́дшуся же собо́ру, послѣ́доваша мно́зи от­ Иуде́й и чести́выхъ при­­шле́цъ Па́влу и Варна́вѣ, и́же, глаго́люща и́мъ, увѣща́ста и́хъ пребыва́ти въ благода́ти Бо́жiей.
Во гряду́щую же суббо́ту ма́ло не ве́сь гра́дъ собра́ся послу́шати сло́ва Бо́жiя:
ви́дѣв­ше же Иуде́е наро́ды, испо́лнишася за́висти и вопреки́ глаго́лаху глаго́лемымъ от­ Па́вла, сопроти́въ глаго́люще и хуля́ще.
Дерзну́в­ша же Па́велъ и Варна́ва реко́ста: ва́мъ бѣ́ лѣ́по пе́рвѣе глаго́лати сло́во Бо́жiе: а поне́же от­верго́сте е́ и недосто́йны творите́ са́ми себе́ вѣ́чному животу́, се́, обраща́емся во язы́ки:
та́ко бо заповѣ́да на́мъ Госпо́дь: положи́хъ Тя́ во свѣ́тъ язы́комъ, е́же бы́ти Тебѣ́ во спасе́нiе да́же до послѣ́днихъ земли́.
Слы́шаще же язы́цы ра́довахуся и сла́вляху сло́во Госпо́дне, и вѣ́роваша, ели́цы учине́ни бя́ху въ жи́знь вѣ́чную:
проноша́­шеся же сло́во Госпо́дне по все́й странѣ́.
Иуде́е же наусти́ша чести́выя жены́ и благообра́зныя и старѣ́йшины гра́да, и воз­двиго́ша гоне́нiе на Па́вла и Варна́ву, и изгна́ша я́ от­ предѣ́лъ сво­и́хъ.
О́на же, от­ря́сша пра́хъ от­ но́гъ сво­и́хъ на ни́хъ, прiидо́ста во Иконі́ю.
Ученицы́ же исполня́хуся ра́дости и Ду́ха Свя́та.
Латинский (Nova Vulgata)
Erant autem in ecclesia, quae erat Antiochiae, pro phetae et doctores: Barnabas et Simeon, qui vocabatur Niger, et Lucius Cyrenensis et Manaen, qui erat Herodis tetrarchae collactaneus, et Saulus.
Ministrantibus autem illis Domino et ieiunantibus, dixit Spiritus Sanctus: «Separate mihi Barnabam et Saulum in opus, ad quod vocavi eos».
Tunc ieiunantes et orantes imponentesque eis manus dimiserunt illos.
Et ipsi quidem missi ab Spiritu Sancto devenerunt Seleuciam et inde navigaverunt Cyprum
et, cum venissent Salamina, praedicabant verbum Dei in synagogis Iudaeorum; habebant autem et Ioannem ministrum.
Et cum perambulassent universam insulam usque Paphum, invenerunt quendam virum magum pseudoprophetam Iudaeum, cui nomen Bariesu,
qui erat cum proconsule Sergio Paulo, viro prudente. Hic, accitis Barnaba et Saulo, quaesivit audire verbum Dei;
resistebat autem illis Elymas, magus, sic enim interpretatur nomen eius, quaerens avertere proconsulem a fide.
Saulus autem, qui et Paulus, repletus Spiritu Sancto, intuens in eum
dixit: «O plene omni dolo et omni fallacia, fili Diaboli, inimice omnis iustitiae, non desines subvertere vias Domini rectas?
Et nunc, ecce manus Domini super te; et eris caecus, non videns solem usque ad tempus». Et confestim cecidit in eum caligo et tenebrae, et circumiens quaerebat, qui eum manum darent.
Tunc proconsul, cum vidisset factum, credidit admirans super doctrinam Domini.
Et cum a Papho navigassent, qui erant cum Paulo, venerunt Pergen Pamphyliae; Ioannes autem discedens ab eis reversus est Hierosolymam.
Illi vero pertranseuntes, a Perge venerunt Antiochiam Pisidiae, et ingressi synagogam die sabbatorum sederunt.
Post lectionem autem Legis et Prophetarum, miserunt principes synagogae ad eos dicentes: «Viri fratres, si quis est in vobis sermo exhortationis ad plebem, dicite!».
Surgens autem Paulus et manu silentium indicens ait: «Viri Israelitae et qui timetis Deum, audite.
Deus plebis huius Israel elegit patres nostros et plebem exaltavit, cum essent incolae in terra Aegypti, et in brachio excelso eduxit eos ex ea;
et per quadraginta fere annorum tempus mores eorum sustinuit in deserto;
et destruens gentes septem in terra Chanaan sorte distribuit terram eorum,
quasi quadringentos et quinquaginta annos. Et post haec dedit iudices usque ad Samuel prophetam.
Et exinde postulaverunt regem, et dedit illis Deus Saul filium Cis, virum de tribu Beniamin, annis quadraginta.
Et amoto illo, suscitavit illis David in regem, cui et testimonium perhibens dixit: "Inveni David filium Iesse, virum secundum cor meum, qui faciet omnes voluntates meas".
Huius Deus ex semine secundum promissionem eduxit Israel salvatorem Iesum,
praedicante Ioanne ante adventum eius baptismum paenitentiae omni populo Israel.
Cum impleret autem Ioannes cursum suum, dicebat: "Quid me arbitramini esse? Non sum ego; sed ecce venit post me, cuius non sum dignus calceamenta pedum solvere".
Viri fratres, filii generis Abraham et qui in vobis timent Deum, nobis verbum salutis huius missum est.
Qui enim habitabant Ierusalem et principes eorum, hunc ignorantes et voces Prophetarum, quae per omne sabbatum leguntur, iudicantes impleverunt;
et nullam causam mortis invenientes petierunt a Pilato, ut interficeretur;
cumque consummassent omnia, quae de eo scripta erant, deponentes eum de ligno posuerunt in monumento.
Deus vero suscitavit eum a mortuis;
qui visus est per dies multos his, qui simul ascenderant cum eo de Galilaea in Ierusalem, qui nunc sunt testes eius ad plebem.
Et nos vobis evangelizamus eam, quae ad patres promissio facta est,
quoniam hanc Deus adimplevit filiis eorum, nobis resuscitans Iesum, sicut et in Psalmo secundo scriptum est: "Filius meus es tu; ego hodie genui te".
Quod autem suscitaverit eum a mortuis, amplius iam non reversurum in corruptionem, ita dixit: "Dabo vobis sancta David fidelia".
Ideoque et in alio dicit: "Non dabis Sanctum tuum videre corruptionem".
David enim sua generatione cum administrasset voluntati Dei, dormivit et appositus est ad patres suos et vidit corruptionem;
quem vero Deus suscitavit, non vidit corruptionem.
Notum igitur sit vobis, viri fratres, quia per hunc vobis remissio peccatorum annuntiatur; ab omnibus, quibus non potuistis in lege Moysi iustificari,
in hoc omnis, qui credit, iustificatur.
Videte ergo, ne superveniat, quod dictum est in Prophetis:
"Videte, contemptores, et admiramini et disperdimini, quia opus operor ego in diebus vestris, opus, quod non credetis, si quis enarraverit vobis!"».
Exeuntibus autem illis, rogabant, ut sequenti sabbato loquerentur sibi verba haec.
Cumque dimissa esset synagoga, secuti sunt multi Iudaeorum et colentium proselytorum Paulum et Barnabam, qui loquentes suadebant eis, ut permanerent in gratia Dei.
Sequenti vero sabbato paene universa civitas convenit audire verbum Domini.
Videntes autem turbas Iudaei, repleti sunt zelo; et contradicebant his, quae a Paulo dicebantur, blasphemantes.
Tunc audenter Paulus et Barnabas dixerunt: «Vobis oportebat primum loqui verbum Dei; sed quoniam repellitis illud et indignos vos iudicatis aeternae vitae, ecce convertimur ad gentes.
Sic enim praecepit nobis Dominus: "Posui te in lumen gentium, ut sis in salutem usque ad extremum terrae"».
Audientes autem gentes gaudebant et glorificabant verbum Domini, et crediderunt, quotquot erant praeordinati ad vitam aeternam;
ferebatur autem verbum Domini per universam regionem.
Iudaei autem concitaverunt honestas inter colentes mulieres et primos civitatis et excitaverunt persecutionem in Paulum et Barnabam et eiecerunt eos de finibus suis.
At illi, excusso pulvere pedum in eos, venerunt Iconium;
discipuli quoque replebantur gaudio et Spiritu Sancto.
Арабский (Arabic Van Dyke)
وكان في انطاكية في الكنيسة هناك انبياء ومعلمون برنابا وسمعان الذي يدعى نيجر ولوكيوس القيرواني ومناين الذي تربى مع هيرودس رئيس الربع وشاول.
وبينما هم يخدمون الرب ويصومون قال الروح القدس افرزوا لي برنابا وشاول للعمل الذي دعوتهما اليه.
فصاموا حينئذ وصلّوا ووضعوا عليهما الايادي ثم اطلقوهما
فهذان اذ ارسلا من الروح القدس انحدرا الى سلوكية ومن هناك سافرا في البحر الى قبرس.
ولما صارا في سلاميس ناديا بكلمة الله في مجامع اليهود. وكان معهما يوحنا خادما.
ولما اجتازا الجزيرة الى بافوس وجدا رجلا ساحرا نبيا كذابا يهوديا اسمه باريشوع.
كان مع الوالي سرجيوس بولس وهو رجل فهيم. فهذا دعا برنابا وشاول والتمس ان يسمع كلمة الله.
فقاومهما عليم الساحر. لان هكذا يترجم اسمه. طالبا ان يفسد الوالي عن الايمان
واما شاول الذي هو بولس ايضا فامتلأ من الروح القدس وشخص اليه.
وقال ايها الممتلئ كل غش وكل خبث يا ابن ابليس يا عدو كل بر ألا تزال تفسد سبل الله المستقيمة.
فالآن هوذا يد الرب عليك فتكون اعمى لا تبصر الشمس الى حين. ففي الحال سقط عليه ضباب وظلمة فجعل يدور ملتمسا من يقوده بيده.
فالوالي حينئذ لما رأى ما جرى آمن مندهشا من تعليم الرب
ثم اقلع من بافوس بولس ومن معه وأتوا الى برجة بمفيلية. واما يوحنا ففارقهم ورجع الى اورشليم.
واما هم فجازوا من برجة وأتوا الى انطاكية بيسيدية ودخلوا المجمع يوم السبت وجلسوا.
وبعد قراءة الناموس والانبياء ارسل اليهم رؤساء المجمع قائلين ايها الرجال الاخوة ان كانت عندكم كلمة وعظ للشعب فقولوا.
فقام بولس واشار بيده وقال ايها الرجال الاسرائيليون والذين يتقون الله اسمعوا.
اله شعب اسرائيل هذا اختار آباءنا ورفع الشعب في الغربة في ارض مصر. وبذراع مرتفعة اخرجهم منها.
ونحو مدة اربعين سنة احتمل عوائدهم في البرية.
ثم اهلك سبع امم في ارض كنعان وقسم لهم ارضهم بالقرعة.
وبعد ذلك في نحو اربع مئة وخمسين سنة اعطاهم قضاة حتى صموئيل النبي.
ومن ثم طلبوا ملكا فاعطاهم الله شاول بن قيس رجلا من سبط بنيامين اربعين سنة.
ثم عزله واقام لهم داود ملكا الذي شهد له ايضا اذ قال وجدت داود بن يسّى رجلا حسب قلبي الذي سيصنع كل مشيئتي.
من نسل هذا حسب الوعد اقام الله لاسرائيل مخلّصا يسوع.
اذ سبق يوحنا فكرز قبل مجيئه بمعمودية التوبة لجميع شعب اسرائيل.
ولما صار يوحنا يكمل سعيه جعل يقول من تظنون اني انا. لست انا اياه لكن هوذا يأتي بعدي الذي لست مستحقا ان احل حذاء قدميه
ايها الرجال الاخوة بني جنس ابراهيم والذين بينكم يتقون الله اليكم أرسلت كلمة هذا الخلاص.
لان الساكنين في اورشليم ورؤساءهم لم يعرفوا هذا. واقوال الانبياء التي تقرأ كل سبت تمموها اذ حكموا عليه.
ومع انهم لم يجدوا علة واحدة للموت طلبوا من بيلاطس ان يقتل.
ولما تمموا كل ما كتب عنه انزلوه عن الخشبة ووضعوه في قبر.
ولكن الله اقامه من الاموات.
وظهر اياما كثيرة للذين صعدوا معه من الجليل الى اورشليم الذين هم شهوده عند الشعب.
ونحن نبشركم بالموعد الذي صار لآبائنا
ان الله قد اكمل هذا لنا نحن اولادهم اذ اقام يسوع كما هو مكتوب ايضا في المزمور الثاني انت ابني انا اليوم ولدتك.
انه اقامه من الاموات غير عتيد ان يعود ايضا الى فساد فهكذا قال اني ساعطيكم مراحم داود الصادقة.
ولذلك قال ايضا في مزمور آخر لن تدع قدوسك يرى فسادا.
لان داود بعدما خدم جيله بمشورة الله رقد وانضمّ الى آبائه ورأى فسادا.
واما الذي اقامه الله فلم ير فسادا.
فليكن معلوما عندكم ايها الرجال الاخوة انه بهذا ينادى لكم بغفران الخطايا.
بهذا يتبرر كل من يؤمن من كل ما لم تقدروا ان تتبرروا منه بناموس موسى.
فانظروا لئلا يأتي عليكم ما قيل في الانبياء
انظروا ايها المتهاونون وتعجبوا واهلكوا لانني عملا اعمل في ايامكم. عملا لا تصدقون ان اخبركم احد به
وبعد ما خرج اليهود من المجمع جعل الامم يطلبون اليهما ان يكلماهم بهذا الكلام في السبت القادم.
ولما انفضت الجماعة تبع كثيرون من اليهود والدخلاء المتعبدين بولس وبرنابا اللذين كانا يكلمانهم ويقنعانهم ان يثبتوا في نعمة الله.
وفي السبت التالي اجتمعت كل المدينة تقريبا لتسمع كلمة الله.
فلما رأى اليهود الجموع امتلأوا غيرة وجعلوا يقاومون ما قاله بولس مناقضين ومجدفين.
فجاهر بولس وبرنابا وقالا كان يجب ان تكلموا انتم اولا بكلمة الله ولكن اذ دفعتموها عنكم وحكمتم انكم غير مستحقين للحياة الابدية هوذا نتوجه الى الامم.
لان هكذا اوصانا الرب. قد اقمتك نورا للامم لتكون انت خلاصا الى اقصى الارض.
فلما سمع الامم ذلك كانوا يفرحون ويمجدون كلمة الرب. وآمن جميع الذين كانوا معيّنين للحياة الابدية.
وانتشرت كلمة الرب في كل الكورة.
ولكن اليهود حركوا النساء المتعبدات الشريفات ووجوه المدينة واثاروا اضطهادا على بولس وبرنابا واخرجوهما من تخومهم.
اما هما فنفضا غبار ارجلهما عليهم وأتيا الى ايقونية.
واما التلاميذ فكانوا يمتلئون من الفرح والروح القدس
Дар калисои Антиёхия якчанд нафар анбиё ва муаллимон буданд, чунончи: Барнаббо ва Шимъўн, ки лақабаш Ниҷар буд, ва Лукюси Қуринӣ ва Маноҳим, ки бо тетрарх Ҳиродус дар як ҷо тарбия ёфта калон шуда буд, ва Шоул.
Вақте ки онҳо ба ибодати Худованд ва рўзадори машғул буданд, Рўҳулқудс гуфт: “Барнаббо ва Шоулро аз баҳри коре ки барояш онҳоро даъват намудаам, ба Ман ҷудо кунед“.
Баъд аз рўза гирифтан ва дуо гуфтан даст бар сари онҳо гузоштанд ва онҳоро равона карданд.
Онҳо, ки фиристодагони Рўҳулқудс буданд, ба Салукия омаданд ва аз он ҷо бо киштӣ ба Қаприс рафтанд.
Ва вориди Саломис шуда, дар куништҳои яҳудиён каломи Худоро мавъиза карданд; Юҳанно низ мулозими онҳо буд.
Чун тамоми ҷазираро то ба Пофус тай карданд, як ҷодугари яҳудиро ёфтанд, ки набии козиб буд ва Барюшаъ ном дошт;
Ў бо волӣ Сарҷиюс Павлус ҳамнишин буд. Волӣ, ки Марди бофаҳм буд, Барнаббо ва Шоулро даъват намуда, хост каломи Худоро бишнавад.
Аммо Алимои ҷодугар, ки тарҷимаи номаш чунин аст, ба онҳо мухолифат карда, хост волиро аз имон овардан боздорад.
Вале Шоул, ки Павлус низ ном дошт, аз Рўҳулқудс пур шуда, ба ў назар дўхт
Ва гуфт: “Эй манбаи ҳар макру шарорат, эй фарзанди иблис ва душмани ҳама гуна адолат! Оё аз роҳи рости Худованд баровардани мардумро бас мекунӣ?
Ҳоло дасти Худованд туро хоҳад зад, ва нобино гашта, нури офтобро то муддате нахоҳӣ дид“. Ногаҳон дуньё дар назараш тираву тор шуд, ва ў ба ҳар сў рў оварда, асокаше меҷуст.
Чун волӣ ин ҳодисаро дид, аз таълими Худованд мутаҳайир шуда, имон овард.
Павлус ва ҳамроҳаш Пофусро тарк карда, бо киштӣ ба Пирҷаи Памфилия омаданд, аммо Юҳанно аз онҳо ҷудо шуда, ба Ерусалим баргашт.
Онҳо аз Пирҷа гузашта, ба Антиёхияи Писидия расиданд ва рўзи шанбе ба куништ даромада, нишастанд.
Баъд аз қироати Таврот ва суҳафи анбиё, сардорони куништ назди онҳо кас фиристода, гуфтанд: “Эй бародарони азиз! Агар каломи насиҳатомезе барои қавм дошта бошед, бигўед“.
Павлус бархоста ва бо дасташ ишора карда, гуфт: “Эй мардони Исроилӣ ва худотарсон! Гўш диҳед:
́Худованд қавми Исроил падарони моро баргузид ва ин қавмро, ҳангоме ки дар ғурбати замини Миср буданд, сарафроз кард, ва онҳоро бо бозуи зўрманд аз он ҷо берус овард;
Қариб чиҳил сол онҳоро дар биёбон ғизо дод;
Ҳафт қавмро дар замини Канъон несту нобуд карда, заминашонро ҳамчун мерос ба онҳо тақсим кард,
Дар давоми тақрибан чорсаду панҷоҳ сол. Пас аз он то замони Самуили набӣ, доваронро ба онҳо бахшид;
Сонӣ барои худ подшоҳ талабиданд, ва Худо Шоул ибни Кисро аз сибти Биньёмин ба онҳо дод, ки муддати чиҳил сол салтанат ронд;
Вақте ки ўро аз миён бардошт, Довудро бар онҳо подшоҳ таъин кард ва дар ҳаққи ў шаҳодат дода, гуфт: ́Довуд ибни Йисоро мувофиқи дили Худ ёфтам, ки ў тамоми хостаи Маро ба ҷо хоҳад овард́.
Ин ҳамон касест, ки Худо аз насли ў, мувофиқи ваъдаи Худ, барои Исроил Наҷотдиҳандае, яъне Исоро ба миён овард;
Пеш аз омадани Ў Яҳьё ба тамоми қавми Исроил таъмиди тавбаро мавъиза кард.
Чун Яҳьё хизмати худро анҷом дод, гуфт: ́Ман он касе ки шумо гумон мекунед, нестам; лекин баъд аз ман Касе меояд, ки ман сазовори он нестам, ки банди пойафзоли Ўро воз кунам́.
Эй бародарон, эй фарзандони насли Иброҳим ва касоне ки аз байни шумо Худотарс ҳастанд! Каломи ин наҷот ба шумо фиристода шудааст.
Зеро ки сокинони Ерусалим ва сардорони онҳо Ўро нашинохта ва маҳкум карда, гуфтаҳои анбиёро ки ҳар рўзи шанбе қироат мешавад, ба иҷро расонданд,
Ва гарчанде ки аз Ў ҳеҷ айбе сазовори марг наёфта буданд, аз Пилотус хоҳиш карданд, ки Ўро бикушад;
Пас аз он ки ҳар чизи дар бораи Ў навишташударо ба иҷро расонданд, Ўро аз салиб фуроварда, ба қабр супурданд.
Лекин Худо Ўро аз мурдагон эҳьё кард,
Ва Ў рўзҳои бисьёре ба касоне зоҳир шуд, ки ҳамроҳи Ў аз Ҷалил ба Ерусалим омада буданд ва ҳоло дар пеши қавм шоҳидони Ў мебошанд.
Мо ба шумо башорат медиҳем, ки Худо ваъдаеро, ки ба падарони мо дода, буд, барои мо, фарзандони онҳо, ба иҷро расонда, Исоро эҳьё кард.
Чунон ки дар тамоми таронаи дуюми Забур навишта шудааст: ́Ту Писари Ман ҳастӣ, Ман имрўз Падари Ту шудаам́.
Дар бораи он ки Ўро аз мурдагон эҳьё кард, то ки дигар ба фано дучор нашавад, чунин гуфт: ́Марҳаматҳои боэътимоди Довудро ба шумо хоҳам бахшид́.
Бинобар ин дар ҷои дигар низ мегўяд: ́Нахоҳӣ гузошт, ки Қуддуси Ту фаноро бубинад́.
Довуд дар замони худ бо иродаи Худо хизмат карда, вафот ёфт ва ба падарони худ пайваст ва фаноро дид;
Аммо Он Касе ки Худо Ўро эҳьё кард, фаноро надид.
Пас, эй бародарон, ба шумо маълум бод, ки ба воситаи Ў ба шумо омурзиши гуноҳҳо эълон мешавад,
Ва аз ҳар чизе ки ба василаи шариати Мусо сафед шуда натавонистед, ҳар имондор ба василаи Ў сафед хоҳад шуд.
Пас эҳтиёт бошед, мабодо он чи дар суҳафи анбиё гуфта шудааст, ба шумо рўй надиҳад:
́Эй мутанаффирон, бингаред ва тааҷҷуб намоед ва маҳв шавед, зеро ки Ман амалеро дар айёми шумо содир манамоям, амале ки агар касе онро ба шумо нақл мекард, бовар намекардед́„.
Вақте ки яҳудиён аз куништ баромаданд, ғайрияҳудиён хоҳиш карданд, ки рўзи шанбеи оянда низ ин суханонро ба онҳо бигўянд;
Чун аҳли куништ пароканда шуданд, бисьёре аз яҳудиён ва онҳое ки чанде пеш дини яҳудиро қабул карда буданд, аз паи Павлус ва Барнаббо рафтанд, ва ин ду нафар ба онҳо сухан гуфта, тарғиб менамуданд, ки дар файзи Худо устувор бошанд.
Рўзи шанбеи дигар қариб тамоми аҳли шаҳр ҷамъ омаданд, то ки каломи Худоро бишнаванд;
Вале чун яҳудиён издиҳоми мардумро диданд, аз ҳасад пур гаштанд ва куфр гуфта, ба суханони Павлус мухолифат карданд.
Он гоҳ Павлус ва Барнаббо далер шуда, гуфтанд: “Воҷиб буд, ки каломи Худо аввал ба шумо мавъиза каарда шавад, лекин азбаски шумо онро рад кардед ва худро шоистаи ҳаёти ҷовидонӣ надонистед, бинобар ин мо ба ғайрияҳудиён рў меоварем;
Зеро ки Худованд ба мо чунин амр фармудааст: ́Туро нури халқҳо гардондам, то ки Ту то ақсои замин василаи наҷот бошӣ́„.
Вақте ки ғайрияҳудиён инро шуниданд, шод шуда, каломи Худовандро ҳамду сано хонданд, ва ҳамаи онҳое ки барои ҳаёти ҷовидонӣ пешакӣ таъин шуда буданд, имон оварданд,
Ва каломи Худованд дар тамоми он сарзамин интишор ёфт.
Яҳудиён занони диндору иззатманд ва акобири шаҳрро ба шўр оварда, барои таъқиб кардани Павлус ва Барнаббо барангехтанд ва онҳоро аз он ноҳия ронданд.
Аммо ин ду нафар, ғубори пойҳои худро бар онҳо афшонда, ба Иқуния равона шуданд,
Ва шогирдон аз шодӣ ва Рўҳулқудс пур шуданд.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible