Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
14:1
14:2
14:4
14:5
14:7
14:8
14:9
14:11
14:12
14:13
14:14
14:16
14:18
14:19
см.:2Кор.11:25;
14:20
14:21
14:23
14:24
14:25
14:27
14:28
Бы́сть же во Иконі́и, вку́пѣ вни́ти и́ма въ со́нмище Иуде́йское и глаго́лати та́ко, я́ко вѣ́ровати Иуде́евъ и Е́ллиновъ мно́жеству мно́гу.
Невѣ́рующiи же Иуде́е воздвиго́ша и озло́биша {къ зло́бѣ подусти́ша} ду́шы язы́ковъ на бра́тiю.
Дово́лно же у́бо вре́мя пребы́ста дерза́юща о Го́сподѣ, Свидѣ́телствующемъ сло́ву благода́ти Своея́ и даю́щемъ зна́менiя и чудеса́ бы́ти рука́ма и́хъ.
Раздѣли́шажеся мно́жество гра́да, и о́ви у́бо бя́ху со Иуде́и, о́ви же со апо́столы.
И егда́ бы́сть стремле́нiе язы́комъ же и Иуде́емъ съ нача́лники и́хъ досади́ти и ка́менiемъ поби́ти и́хъ,
[Зач. 34.] увѣ́дѣвша же прибѣго́ста во гра́ды Ликао́нскiя, въ Ли́стру и Де́рвiю, и во окре́стныя и́хъ,
и та́мо бѣ́ста благовѣству́юща.
И нѣ́кто му́жъ въ Ли́стрѣхъ не́мощенъ нога́ма сѣдя́ше, хро́мъ от чре́ва ма́тере своея́ сы́й, и́же николи́же бѣ́ ходи́лъ.
Се́й слы́шаше Па́вла глаго́люща: и́же воззрѣ́въ на́нь и ви́дѣвъ, я́ко вѣ́ру и́мать здра́въ бы́ти,
рече́ ве́лiимъ гла́сомъ: тебѣ́ глаго́лю во и́мя Го́спода Иису́са Христа́, вста́ни на ногу́ твое́ю пра́въ. И а́бiе возскочи́ и хожда́ше.
Наро́ди же ви́дѣвше, е́же сотвори́ Па́велъ, воздвиго́ша гла́съ сво́й, ликао́нски глаго́люще: бо́зи уподо́бльшеся человѣ́комъ снидо́ша къ на́мъ.
Нарица́ху же у́бо Варна́ву Ді́а, Па́вла же Ермі́а, поне́же то́й бя́ше нача́лникъ сло́ва.
Жре́цъ же Ді́евъ, су́щаго предъ гра́домъ и́хъ, приведе́ юнцы́ и [принесе́] вѣнцы́ предъ врата́, съ наро́ды хотя́ше жре́ти.
Слы́шавша же апо́стола Варна́ва и Па́велъ, растерза́вша ри́зы своя́, вскочи́ста въ наро́дъ, зову́ща и глаго́люща:
му́жiе, что́ сiя́ творите́? И мы́ подобостра́стна есма́ ва́мъ человѣ́ка, благовѣству́юща ва́мъ от си́хъ су́етныхъ обраща́тися къ Бо́гу жи́ву, И́же сотвори́ не́бо и зе́млю и мо́ре и вся́, я́же въ ни́хъ:
и́же въ мимоше́дшыя ро́ды оста́вилъ бѣ́ вся́ язы́ки ходи́ти въ путе́хъ и́хъ:
и у́бо не несвидѣ́телствована Себе́ оста́ви, благотворя́, съ небесе́ на́мъ дожди́ дая́ и времена́ плодоно́сна, исполня́я пи́щею и весе́лiемъ сердца́ на́ша.
И сiя́ глаго́люща, едва́ уста́виста наро́ды не жре́ти и́ма, но отити́ коему́ждо во своя́ си. Пребыва́ющема же и́ма и уча́щема,
прiидо́ша от Антiохі́и и Иконі́и нѣ́цыи Иуде́е, и стяза́ющемася и́ма съ дерзнове́нiемъ, наусти́ша наро́ды отступи́ти от нею́, глаго́люще, я́ко ничто́же и́стинно глаго́лета, но все́ лже́та. И наусти́вше наро́ды и ка́менiемъ поби́вше Па́вла, извлеко́ша внѣ́ гра́да, мня́ще его́ уме́рша.
О́крестъ же ста́вшымъ его́ ученико́мъ, воста́въ вни́де во гра́дъ [Зач. 35.] и нау́трiе изы́де съ Варна́вою въ Де́рвiю.
Благовѣствова́вша же гра́ду тому́ и научи́вша мно́ги, возврати́стася въ Ли́стру и Иконі́ю и Антiохі́ю,
утвержда́юща ду́шы ученико́въ, моля́ща пребы́ти въ вѣ́рѣ, и я́ко мно́гими скорбьми́ подоба́етъ на́мъ вни́ти въ Ца́рствiе Бо́жiе.
Рукополо́жша же и́мъ пресви́теры на вся́ це́ркви и помоли́вшася съ посто́мъ, преда́ста и́хъ Го́сподеви, въ Него́же увѣ́роваша.
И проше́дша Писиді́ю, прiидо́ста въ Памфилі́ю:
и глаго́лавша въ Пергі́и сло́во Госпо́дне, снидо́ста во Атталі́ю
и отту́ду отплы́ста во Антiохі́ю, отню́дуже бѣ́ста пре́дана благода́ти Бо́жiей въ дѣ́ло, е́же сконча́ста.
Прише́дша же и собра́вша це́рковь, сказа́ста, ели́ка сотвори́ Бо́гъ съ ни́ма и я́ко отве́рзе язы́комъ две́рь вѣ́ры:
пребы́ста же та́мо вре́мя не ма́ло со ученики́.
1 Продолжительное служение в Иконии окончилось нападением иудеев и язычников. 8 Исцеление хромого в Листре; попытка народа совершить жертвоприношение Варнаве и Павлу, как богам; апостолы воспротивились. 19 Иудеи избивают Павла камнями. 21 Проповедуя и рукополагая пресвитеров по Церквам, апостолы возвратились в Антиохию Сирийскую.
В Иконии они вошли вместе в Иудейскую синагогу и говорили так, что уверовало великое множество Иудеев и Еллинов.
А неверующие Иудеи возбудили и раздражили против братьев сердца язычников.
Впрочем они пробыли здесь довольно времени, смело действуя о Господе, Который, во свидетельство слову благодати Своей, творил руками их знамения и чудеса.
Между тем народ в городе разделился: и одни были на стороне Иудеев, а другие на стороне апостолов.
Когда же язычники и Иудеи со своими начальниками устремились на них, чтобы посрамить и побить их камнями,
они, узнав о сем, [Зач. 34.] удалились в Ликаонские города Листру и Дервию и в окрестности их,
и там благовествовали.
В Листре некоторый муж, не владевший ногами, сидел, будучи хром от чрева матери своей, и никогда не ходил.
Он слушал говорившего Павла, который, взглянув на него и увидев, что он имеет веру для получения исцеления,
сказал громким голосом: тебе говорю во имя Господа Иисуса Христа: стань на ноги твои прямо. И он тотчас вскочил и стал ходить.
Народ же, увидев, что сделал Павел, возвысил свой голос, говоря по-ликаонски: боги в образе человеческом сошли к нам.
И называли Варнаву Зевсом, а Павла Ермием, потому что он начальствовал в слове.
Жрец же идола Зевса, находившегося перед их городом, приведя к воротам волов и принеся венки, хотел вместе с народом совершить жертвоприношение.
Но апостолы Варнава и Павел, услышав о сем, разодрали свои одежды и, бросившись в народ, громогласно говорили:
мужи! что́ вы это делаете? И мы – подобные вам человеки, и благовествуем вам, чтобы вы обратились от сих ложных к Богу живому, Который сотворил небо и землю, и море, и все, что в них,
Который в прошедших родах попустил всем народам ходить своими путями,
хотя и не переставал свидетельствовать о Себе благодеяниями, подавая нам с неба дожди и времена плодоносные и исполняя пищею и веселием сердца наши.
И, говоря сие, они едва убедили народ не приносить им жертвы и идти каждому домой. Между тем, как они, оставаясь там, учили,
из Антиохии и Иконии пришли некоторые Иудеи и, когда апостолы смело проповедовали, убедили народ отстать от них, говоря: они не говорят ничего истинного, а все лгут. И, возбудив народ, побили Павла камнями и вытащили за город, почитая его умершим.
Когда же ученики собрались около него, он встал и пошел в город, [Зач. 35.] а на другой день удалился с Варнавою в Дервию.
Проповедав Евангелие сему городу и приобретя довольно учеников, они обратно проходили Листру, Иконию и Антиохию,
утверждая души учеников, увещевая пребывать в вере и поучая, что многими скорбями надлежит нам войти в Царствие Божие.
Рукоположив же им пресвитеров к каждой церкви, они помолились с постом и предали их Господу, в Которого уверовали.
Потом, пройдя через Писидию, пришли в Памфилию,
и, проповедав слово Господне в Пергии, сошли в Атталию;
а оттуда отплыли в Антиохию, откуда были преданы благодати Божией на дело, которое и исполнили.
Прибыв туда и собрав церковь, они рассказали всё, что сотворил Бог с ними и как Он отверз дверь веры язычникам.
И пребывали там немалое время с учениками.
Пабыл менен Барнаба Иконияга келгенде, жєйєттљрдєн синагогасына кирип, сљз сєйлљштє. Ошондо кљптљгљн жєйєттљр менен эллиндер Ыйсага ишенип калышты.
Ал эми ишенбеген жєйєттљр бутпарастарды бир туугандарга каршы тукуруп, кыжырдантышты.
Ошондой болсо да ал экљљ ал жерде бир топ убакыт болуп, Тењир жљнєндљ кайраттуулук менен айтып жєрєштє. Тењир болсо Љзєнєн ырайымы жљнєндљгє сљзєн кєбљлљндєрєє єчєн, алардын колдору аркылуу ажайыптар менен кереметтерди кљрсљтєп жатты.
Бирок шаардын эли экиге бљлєндє: элдин бир бљлєгє жєйєттљр тарапта, экинчи бљлєгє элчилер тарапта болду.
Эки элчини шылдыњдап, таш барањга алыш єчєн, бутпарастар менен жєйєттљр љздљрєнєн башчылары менен бирдикте аларды кљздљй бет алышты,
Алар бул жљнєндљ билип калып, Лукония дубанынын Листра жана Дербе шаарларына, алардын чет жакаларына кетип калышты да,
ошол жерлерде Жакшы Кабар таратып жєрєштє.
Листрада буттары кыймылдабаган бир адам отурчу. Ал тубаса майып болчу, љмєрєндљ эч качан баскан эмес.
Ал Пабылдын сљзєн угуп отурган. Пабыл аны карап, айыгарына ишенерин кљрдє да,
єнєн бийик чыгарып, мындай деди: «Тењир Ыйса Машайактын атынан сага айтамын, ордуњдан тур». Ал ошол замат ордунан ыргып туруп, баса баштады.
Пабылдын эмне кылганын кљргљн адамдар лукониялыктардын тилинде: «Кудайлар бизге асмандан адам бейнесинде тєшєп келишти», – деп кыйкырып жатышты.
Анан Барнабаны Зевс деп, ал эми Пабылды Эрмес деп аташты, анткени, негизинен, Пабыл сљз сєйлљп жаткан эле.
Алардын шаарынын алдында турган Зевс бурканынын кызматчысы дарбазанын алдына љгєздљрдє жана гєлчамбарларды алып келди да, эл менен бирдикте курмандык чалмакчы болду.
Бирок элчилер Барнаба менен Пабыл муну укканда, љз кийимдерин айрып, элдин ортосуна жулунуп кирип, катуу єн менен мындай дешти:
«Эркектер! Эмне кылып жатасыњар? Биз силерге окшогон эле адамдарбыз. Ушул жасалма кудайлардан бурулуп, асман менен жерди, дењизди жана алардын ичиндеги бардык нерселерди жараткан тирєє Кудайга кайрылышыњар єчєн, биз силерге Жакшы Кабар айтып жатабыз.
Ал љткљн кылымдарда бардык элдердин љз жолдору менен жєрєєсєнљ жол берген.
Ошого карабастан, Ал жакшы иштери аркылуу Љзє жљнєндљ кєбљлљндєргљнєн токтоткон эмес: Ал силерге асмандан жамгыр жаадырып, тєшєм берип, тамак-аш менен камсыз кылып, жєрљгєњљрдє кубанычка толтуруп келген».
Алар ушул сљздљрдє айтып, элди курмандык чалдырбай, єйлљрєнљ тарап кетєєгљ арањ кљндєрєштє. Љздљрє ошол жерде калып, элди окутуп жатышканда,
Антийохея менен Икониядан жєйєттљр келишти. Элчилер кайраттуулук менен Жакшы Кабар айтып жатышканда, алар: «Булардын эч бир сљзє чындык эмес, булар жалган айтып жатышат», – деп, элди алардын жанынан кетєєгљ кљндєрєштє. Анан алар элди тукуруп, Пабылды таш барањга алышты да, љлдє деп ойлоп, шаардын сыртына сєйрљп чыгарып салышты.
Шакирттер Пабылдын тегерегине чогулуп калышканда, ал ордунан туруп, шаарга кирди. Эртеси кєнє Барнаба менен бирге Дербеге жљнљп кетти.
Алар бул шаарда Жакшы Кабар таратып, бир нече адамды Ыйсанын шакирти кылышкандан кийин, кайрадан Листраны, Иконияны жана Антийохеяны аралап,
шакирттерди бекемдеп, ишенимден баш тартпоону насааттап: «Кудайдын Падышачылыгына кљптљгљн кыйынчылыктар аркылуу киришибиз керек», – деп окутуп жєрєштє.
Анан алар ар бир Жыйынга башчыларды дайындашты да, орозо кармап сыйынып, аларды љздљрє ишенген Тењирге тапшырышты.
Андан кийин Писидияны аралап љтєп, Памфилияга келишти.
Пергеде Тењирдин сљзєн жарыя кылышкандан кийин, Аталея шаарына келишти.
Ал жерден Антийохеяга сєзєп кетишти. Антийохеяда алар љздљрєнљ берилген тапшырма боюнча Кудайдын ырайымына тапшырылышкан эле. Ошол тапшырманы аткарышкандан кийин,
алар Антийохеяга келишти да, Жыйынды чогултуп, Кудайдын љздљрє аркылуу кылган иштеринин бардыгын, Анын бутпарастар єчєн ишеним эшигин ачкандыгын айтып беришти.
Алар Антийохеяда шакирттер менен бир топ убакыт бирге болушту.
Французский (LSG)
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
A Icone, Paul et Barnabas entrèrent ensemble dans la synagogue des Juifs, et ils parlèrent de telle manière qu'une grande multitude de Juifs et de Grecs crurent.
Mais ceux des Juifs qui ne crurent point excitèrent et aigrirent les esprits des païens contre les frères.
Ils restèrent cependant assez longtemps à Icone, parlant avec assurance, appuyés sur le Seigneur, qui rendait témoignage à la parole de sa grâce et permettait qu'il se fît par leurs mains des prodiges et des miracles.
La population de la ville se divisa: les uns étaient pour les Juifs, les autres pour les apôtres.
Et comme les païens et les Juifs, de concert avec leurs chefs, se mettaient en mouvement pour les outrager et les lapider,
Paul et Barnabas, en ayant eu connaissance, se réfugièrent dans les villes de la Lycaonie, à Lystre et à Derbe, et dans la contrée d'alentour.
Et ils y annoncèrent la bonne nouvelle.
A Lystre, se tenait assis un homme impotent des pieds, boiteux de naissance, et qui n'avait jamais marché.
Il écoutait parler Paul. Et Paul, fixant les regards sur lui et voyant qu'il avait la foi pour être guéri,
dit d'une voix forte: Lève-toi droit sur tes pieds. Et il se leva d'un bond et marcha.
A la vue de ce que Paul avait fait, la foule éleva la voix, et dit en langue lycaonienne: Les dieux sous une forme humaine sont descendus vers nous.
Ils appelaient Barnabas Jupiter, et Paul Mercure, parce que c'était lui qui portait la parole.
Le prêtre de Jupiter, dont le temple était à l'entrée de la ville, amena des taureaux avec des bandelettes vers les portes, et voulait, de même que la foule, offrir un sacrifice.
Les apôtres Barnabas et Paul, ayant appris cela, déchirèrent leurs vêtements, et se précipitèrent au milieu de la foule,
en s'écriant: O hommes, pourquoi agissez-vous de la sorte? Nous aussi, nous sommes des hommes de la même nature que vous; et, vous apportant une bonne nouvelle, nous vous exhortons à renoncer à ces choses vaines, pour vous tourner vers le Dieu vivant, qui a fait le ciel, la terre, la mer, et tout ce qui s'y trouve.
Ce Dieu, dans les âges passés, a laissé toutes les nations suivre leurs propres voies,
quoiqu'il n'ait cessé de rendre témoignage de ce qu'il est, en faisant du bien, en vous dispensant du ciel les pluies et les saisons fertiles, en vous donnant la nourriture avec abondance et en remplissant vos coeurs de joie.
A peine purent-ils, par ces paroles, empêcher la foule de leur offrir un sacrifice.
Alors survinrent d'Antioche et d'Icone des Juifs qui gagnèrent la foule, et qui, après avoir lapidé Paul, le traînèrent hors de la ville, pensant qu'il était mort.
Mais, les disciples l'ayant entouré, il se leva, et entra dans la ville. Le lendemain, il partit pour Derbe avec Barnabas.
Quand ils eurent évangélisé cette ville et fait un certain nombre de disciples, ils retournèrent à Lystre, à Icone et à Antioche,
fortifiant l'esprit des disciples, les exhortant à persévérer dans la foi, et disant que c'est par beaucoup de tribulations qu'il nous faut entrer dans le royaume de Dieu.
Ils firent nommer des anciens dans chaque Église, et, après avoir prié et jeûné, ils les recommandèrent au Seigneur, en qui ils avaient cru.
Traversant ensuite la Pisidie, ils vinrent en Pamphylie,
annoncèrent la parole à Perge, et descendirent à Attalie.
De là ils s'embarquèrent pour Antioche, d'où ils avaient été recommandés à la grâce de Dieu pour l'oeuvre qu'ils venaient d'accomplir.
Après leur arrivée, ils convoquèrent l'Église, et ils racontèrent tout ce que Dieu avait fait avec eux, et comment il avait ouvert aux nations la porte de la foi.
Et ils demeurèrent assez longtemps avec les disciples.