Скрыть
16:2
16:5
16:6
16:7
16:8
16:9
16:10
16:11
16:12
16:13
16:14
16:15
16:16
16:17
16:19
16:20
16:21
16:23
16:24
16:25
16:27
16:28
16:29
16:30
16:32
16:33
16:34
16:35
16:36
16:38
16:39
16:40
Церковнославянский (рус)
Прiи́де же въ Де́рвiю и Ли́стру. И се́, учени́къ нѣ́кiй бѣ́ ту́, и́менемъ Тимоѳе́й, сы́нъ жены́ нѣ́кiя Иуде́аныни вѣ́рны, отца́ же Е́ллина:
и́же свидѣ́тел­ст­вованъ бѣ́ от­ су́щихъ въ Ли́стрѣхъ и Иконі́и бра́тiи.
Сего́ восхотѣ́ Па́велъ съ собо́ю изы́ти: и прiе́мь обрѣ́за его́, Иуде́й ра́ди су́щихъ на мѣ́стѣхъ о́нѣхъ: вѣ́дяху бо вси́ отца́ его́, я́ко Е́ллинъ бя́ше.
И я́коже прохожда́ху гра́ды, предая́ше и́мъ храни́ти уста́вы сужде́н­ныя от­ апо́столъ и ста́рецъ, и́же во Иерусали́мѣ.
Це́ркви же утвержда́хуся вѣ́рою и при­­быва́ху въ число́ по вся́ дни́.
Проше́дше же Фригі́ю и Галаті́йскую страну́, воз­бране́ни [бы́ша] от­ Свята́го Ду́ха глаго́лати сло́во во Асі́и.
Прише́дше же въ Мисі́ю, покуша́хуся въ Виѳині́ю по­ити́: и не оста́ви и́хъ Ду́хъ.
Преше́дше же Мисі́ю, снидо́ша въ Троа́ду.
И видѣ́нiе въ нощи́ яви́ся Па́влу: му́жъ нѣ́кiй бѣ́ Македо́нянинъ стоя́, моля́ его́ и глаго́ля: при­­ше́дъ въ Македо́нiю, помози́ на́мъ.
И я́коже видѣ́нiе ви́дѣ, а́бiе взыска́хомъ изы́ти въ Македо́нiю, разумѣ́в­ше, я́ко при­­зва́ ны́ Госпо́дь благовѣсти́ти и́мъ.
Отве́зшеся же от­ Троа́ды, прiидо́хомъ въ Самоѳра́къ, во­у́трiе же въ Неапо́ль,
от­ту́ду же въ Фили́ппы, и́же е́сть пе́рвый гра́дъ ча́сти Македо́нiи, коло́нiа. Бѣ́хомъ же въ то́мъ гра́дѣ пребыва́юще дни́ нѣ́кiя.
Въ де́нь же суббо́тный изыдо́хомъ во́нъ изъ гра́да при­­ рѣцѣ́, идѣ́же мня́шеся моли́твен­ница бы́ти, и сѣ́дше глаго́лахомъ къ собра́в­шымся жена́мъ.
И нѣ́кая жена́, и́менемъ Лиді́а, порфиропрода́лница от­ гра́да Ѳиати́рскаго, чту́щи Бо́га, послу́шаше: е́йже Госпо́дь от­ве́рзе се́рдце внима́ти глаго́лемымъ от­ Па́вла.
Я́коже крести́ся та́ и до́мъ ея́, моля́ше ны́ глаго́лющи: а́ще усмотри́сте мя́ вѣ́рну Го́сподеви бы́ти, в­ше́дше въ до́мъ мо́й, пребу́дите. И при­­ну́ди на́съ.
[Зач. 38.] Бы́сть же иду́щымъ на́мъ на моли́тву, отрокови́ца нѣ́кая иму́щая ду́хъ пытли́въ срѣ́те на́съ, я́же стяжа́нiе мно́го дая́ше господе́мъ сво­и́мъ волхву́ющи.
Та́ послѣ́довав­ши Па́влу и на́мъ, взыва́­ше глаго́лющи: сі́и человѣ́цы раби́ Бо́га Вы́шняго су́ть, и́же воз­вѣща́ютъ на́мъ пу́ть спасе́нiя.
Се́ же творя́ше на мно́ги дни́. Стужи́въ же си́ Па́велъ и обра́щься, ду́хови рече́: запреща́ю ти́ и́менемъ Иису́са Христа́, изы́ди изъ нея́. И изы́де въ то́мъ часѣ́.
Ви́дѣв­ше же госпо́дiе ея́, я́ко изы́де наде́жда стяжа́нiя и́хъ, по­е́мше Па́вла и Си́лу, влеко́ша на то́ргъ ко князе́мъ,
и при­­ве́дше и́хъ къ во­ево́дамъ, рѣ́ша: сі́и человѣ́цы воз­муща́ютъ гра́дъ на́шъ, Иуде́е су́ще,
и завѣщава́ютъ обы́чаи, я́же не досто́итъ на́мъ прiима́ти ни твори́ти, Ри́мляномъ су́щымъ.
И сни́деся наро́дъ на ни́хъ, и во­ево́ды растерза́в­ше и́ма ри́зы, веля́ху па́лицами би́ти и́хъ:
мно́ги же да́в­ше и́ма ра́ны, всади́ша въ темни́цу, завѣща́в­ше темни́чному стра́жу тве́рдо стрещи́ и́хъ:
и́же таково́ завѣща́нiе прiе́мь, всади́ и́хъ во вну́трен­нюю темни́цу и но́ги и́хъ заби́ въ кла́дѣ.
Въ полу́нощи же Па́велъ и Си́ла моля́щася поя́ста Бо́га: послу́шаху же и́хъ ю́зницы.
Внеза́пу же тру́съ бы́сть ве́лiй, я́ко поколеба́тися основа́нiю темни́чному: от­верзо́шася же а́бiе две́ри вся́, и всѣ́мъ ю́зы ослабѣ́ша.
Возбу́ждься же темни́чный стра́жъ и ви́дѣвъ от­ве́рсты две́ри темни́цы, извле́къ но́жъ, хотя́ше себе́ уби́ти, мня́ избѣ́гшя ю́зники.
Возгласи́ же гла́сомъ ве́лiимъ Па́велъ глаго́ля: ничто́же сотвори́ себѣ́ зла́, вси́ бо есмы́ здѣ́.
Проси́въ же свѣщи́ вскочи́, и тре́петенъ бы́въ, при­­паде́ къ Па́влу и Си́лѣ,
и изве́дъ и́хъ во́нъ, рече́: госпо́дiе, что́ ми подоба́етъ твори́ти, да спасу́ся?
О́на же реко́ста: вѣ́руй въ Го́спода Иису́са Христа́, и спасе́шися ты́ и ве́сь до́мъ тво́й.
И глаго́ласта ему́ сло́во Госпо́дне, и всѣ́мъ, и́же въ дому́ его́.
И по­е́мь я́ въ то́йже ча́съ но́щи, измы́ от­ ра́нъ и крести́ся са́мъ и сво­и́ ему́ вси́ а́бiе:
вве́дъ же я́ въ до́мъ сво́й, поста́ви трапе́зу и воз­ра́довася со всѣ́мъ до́момъ сво­и́мъ, вѣ́ровавъ Бо́гу.
Дню́ же бы́в­шу, посла́ша во­ево́ды па́личники, глаго́люще: от­пусти́ человѣ́ка о́на.
Сказа́ же темни́чный стра́жъ словеса́ сiя́ Па́влу, я́ко посла́ша во­ево́ды, да от­пуще́на бу́дета: ны́нѣ у́бо изше́дша, иди́та съ ми́ромъ.
Па́велъ же рече́ къ ни́мъ: би́в­ше на́ю предъ людьми́, неосужде́н­на человѣ́ка Ри́млянина су́ща, всади́ша въ темни́цу, и ны́нѣ о́тай изво́дятъ на́ю? Ни́ бо: но да при­­ше́дше са́ми изведу́тъ на́ю.
Сказа́ша же па́личницы во­ево́дамъ глаго́лы сiя́: и убоя́шася слы́шав­ше, я́ко Ри́млянина еста́.
И при­­ше́дше умоли́ша и́хъ и изве́дше моля́ху изы́ти изъ гра́да.
Изше́дша же изъ темни́цы прiидо́ста къ Лиді́и, и ви́дѣв­ша бра́тiю, утѣ́шиста и́хъ и изыдо́ста.
Арабский (Arabic Van Dyke)
ثُمَّ وَصَلَ إِلَى دَرْبَةَ وَلِسْتَرَةَ، وَإِذَا تِلْمِيذٌ كَانَ هُنَاكَ اسْمُهُ تِيمُوثَاوُسُ، ابْنُ امْرَأَةٍ يَهُودِيَّةٍ مُؤْمِنَةٍ وَلكِنَّ أَبَاهُ يُونَانِيٌّ،
وَكَانَ مَشْهُودًا لَهُ مِنَ الإِخْوَةِ الَّذِينَ فِي لِسْتَرَةَ وَإِيقُونِيَةَ.
فَأَرَادَ بُولُسُ أَنْ يَخْرُجَ هذَا مَعَهُ، فَأَخَذَهُ وَخَتَنَهُ مِنْ أَجْلِ الْيَهُودِ الَّذِينَ فِي تِلْكَ الأَمَاكِنِ، لأَنَّ الْجَمِيعَ كَانُوا يَعْرِفُونَ أَبَاهُ أَنَّهُ يُونَانِيٌّ.
وَإِذْ كَانُوا يَجْتَازُونَ فِي الْمُدُنِ كَانُوا يُسَلِّمُونَهُمُ الْقَضَايَا الَّتِي حَكَمَ بِهَا الرُّسُلُ وَالْمَشَايخُ الَّذِينَ فِي أُورُشَلِيمَ لِيَحْفَظُوهَا.
فَكَانَتِ الْكَنَائِسُ تَتَشَدَّدُ فِي الإِيمَانِ وَتَزْدَادُ فِي الْعَدَدِ كُلَّ يَوْمٍ.
وَبَعْدَ مَا اجْتَازُوا فِي فِرِيجِيَّةَ وَكُورَةِ غَلاَطِيَّةَ، مَنَعَهُمُ الرُّوحُ الْقُدُسُ أَنْ يَتَكَلَّمُوا بِالْكَلِمَةِ فِي أَسِيَّا.
فَلَمَّا أَتَوْا إِلَى مِيسِيَّا حَاوَلُوا أَنْ يَذْهَبُوا إِلَى بِثِينِيَّةَ، فَلَمْ يَدَعْهُمُ الرُّوحُ.
فَمَرُّوا عَلَى مِيسِيَّا وَانْحَدَرُوا إِلَى تَرُوَاسَ.
وَظَهَرَتْ لِبُولُسَ رُؤْيَا فِي اللَّيْلِ: رَجُلٌ مَكِدُونِيٌّ قَائِمٌ يَطْلُبُ إِلَيْهِ وَيَقُولُ:«اعْبُرْ إِلَى مَكِدُونِيَّةَ وَأَعِنَّا!».
فَلَمَّا رَأَى الرُّؤْيَا لِلْوَقْتِ طَلَبْنَا أَنْ نَخْرُجَ إِلَى مَكِدُونِيَّةَ، مُتَحَقِّقِينَ أَنَّ الرَّبَّ قَدْ دَعَانَا لِنُبَشِّرَهُمْ.
فَأَقْلَعْنَا مِنْ تَرُوَاسَ وَتَوَجَّهْنَا بِالاسْتِقَامَةِ إِلَى سَامُوثْرَاكِي، وَفِي الْغَدِ إِلَى نِيَابُولِيسَ.
وَمِنْ هُنَاكَ إِلَى فِيلِبِّي، الَّتِي هِيَ أَوَّلُ مَدِينَةٍ مِنْ مُقَاطَعَةِ مَكِدُونِيَّةَ، وَهِيَ كُولُونِيَّةُ. فَأَقَمْنَا فِي هذِهِ الْمَدِينَةِ أَيَّامًا.
وَفِي يَوْمِ السَّبْتِ خَرَجْنَا إِلَى خَارِجِ الْمَدِينَةِ عِنْدَ نَهْرٍ، حَيْثُ جَرَتِ الْعَادَةُ أَنْ تَكُونَ صَلاَةٌ، فَجَلَسْنَا وَكُنَّا نُكَلِّمُ النِّسَاءَ اللَّوَاتِي اجْتَمَعْنَ.
فَكَانَتْ تَسْمَعُ امْرَأَةٌ اسْمُهَا لِيدِيَّةُ، بَيَّاعَةُ أُرْجُوَانٍ مِنْ مَدِينَةِ ثَيَاتِيرَا، مُتَعَبِّدَةٌ للهِ، فَفَتَحَ الرَّبُّ قَلْبَهَا لِتُصْغِيَ إِلَى مَا كَانَ يَقُولُهُ بُولُسُ.
فَلَمَّا اعْتَمَدَتْ هِيَ وَأَهْلُ بَيْتِهَا طَلَبَتْ قَائِلَةً: «إِنْ كُنْتُمْ قَدْ حَكَمْتُمْ أَنِّي مُؤْمِنَةٌ بِالرَّبِّ، فَادْخُلُوابَيْتِي وَامْكُثُوا». فَأَلْزَمَتْنَا.
وَحَدَثَ بَيْنَمَا كُنَّا ذَاهِبِينَ إِلَى الصَّلاَةِ، أَنَّ جَارِيَةً بِهَا رُوحُ عِرَافَةٍ اسْتَقْبَلَتْنَا. وَكَانَتْ تُكْسِبُ مَوَالِيَهَا مَكْسَبًا كَثِيرًا بِعِرَافَتِهَا.
هذِهِ اتَّبَعَتْ بُولُسَ وَإِيَّانَا وَصَرَخَتْ قَائِلَةً:«هؤُلاَءِ النَّاسُ هُمْ عَبِيدُ اللهِ الْعَلِيِّ، الَّذِينَ يُنَادُونَ لَكُمْ بِطَرِيقِ الْخَلاَصِ».
وَكَانَتْ تَفْعَلُ هذَا أَيَّامًا كَثِيرَةً. فَضَجِرَ بُولُسُ وَالْتَفَتَ إِلَى الرُّوحِ وَقَالَ:«أَنَا آمُرُكَ بِاسْمِ يَسُوعَ الْمَسِيحِ أَنْ تَخْرُجَ مِنْهَا!». فَخَرَجَ فِي تِلْكَ السَّاعَةِ.
فَلَمَّا رَأَى مَوَالِيهَا أَنَّهُ قَدْ خَرَجَ رَجَاءُ مَكْسَبِهِمْ، أَمْسَكُوا بُولُسَ وَسِيلاَ وَجَرُّوهُمَا إِلَى السُّوقِ إِلَى الْحُكَّامِ.
وَإِذْ أَتَوْا بِهِمَا إِلَى الْوُلاَةِ، قَالُوا:«هذَانِ الرَّجُلاَنِ يُبَلْبِلاَنِ مَدِينَتَنَا، وَهُمَا يَهُودِيَّانِ،
وَيُنَادِيَانِ بِعَوَائِدَ لاَ يَجُوزُ لَنَا أَنْ نَقْبَلَهَا وَلاَ نَعْمَلَ بِهَا، إِذْ نَحْنُ رُومَانِيُّونَ».
فَقَامَ الْجَمْعُ مَعًا عَلَيْهِمَا، وَمَزَّقَ الْوُلاَةُ ثِيَابَهُمَا وَأَمَرُوا أَنْ يُضْرَبَا بِالْعِصِيِّ.
فَوَضَعُوا عَلَيْهِمَا ضَرَبَاتٍ كَثِيرَةً وَأَلْقُوهُمَا فِي السِّجْنِ، وَأَوْصَوْا حَافِظَ السِّجْنِ أَنْ يَحْرُسَهُمَا بِضَبْطٍ.
وَهُوَ إِذْ أَخَذَ وَصِيَّةً مِثْلَ هذِهِ، أَلْقَاهُمَا فِي السِّجْنِ الدَّاخِلِيِّ، وَضَبَطَ أَرْجُلَهُمَا فِي الْمِقْطَرَةِ.
وَنَحْوَ نِصْفِ اللَّيْلِ كَانَ بُولُسُ وَسِيلاَ يُصَلِّيَانِ وَيُسَبِّحَانِ اللهَ، وَالْمَسْجُونُونَ يَسْمَعُونَهُمَا.
فَحَدَثَ بَغْتَةً زَلْزَلَةٌ عَظِيمَةٌ حَتَّى تَزَعْزَعَتْ أَسَاسَاتُ السِّجْنِ، فَانْفَتَحَتْ فِي الْحَالِ الأَبْوَابُ كُلُّهَا، وَانْفَكَّتْ قُيُودُ الْجَمِيعِ.
وَلَمَّا اسْتَيْقَظَ حَافِظُ السِّجْنِ، وَرَأَى أَبْوَابَ السِّجْنِ مَفْتُوحَةً، اسْتَلَّ سَيْفَهُ وَكَانَ مُزْمِعًا أَنْ يَقْتُلَ نَفْسَهُ، ظَانًّا أَنَّ الْمَسْجُونِينَ قَدْ هَرَبُوا.
فَنَادَى بُولُسُ بِصَوْتٍ عَظِيمٍ قَائِلاً:«لاَ تَفْعَلْ بِنَفْسِكَ شَيْئًا رَدِيًّا! لأَنَّ جَمِيعَنَا ههُنَا!».
فَطَلَبَ ضَوْءًا وَانْدَفَعَ إِلَى دَاخِل، وَخَرَّ لِبُولُسَ وَسِيلاَ وَهُوَ مُرْتَعِدٌ،
ثُمَّ أَخْرَجَهُمَا وَقَالَ:«يَا سَيِّدَيَّ، مَاذَا يَنْبَغِي أَنْ أَفْعَلَ لِكَيْ أَخْلُصَ؟»
فَقَالاَ:«آمِنْ بِالرَّبِّ يَسُوعَ الْمَسِيحِ فَتَخْلُصَ أَنْتَ وَأَهْلُ بَيْتِكَ».
وَكَلَّمَاهُ وَجَمِيعَ مَنْ فِي بَيْتِهِ بِكَلِمَةِ الرَّبِّ.
فَأَخَذَهُمَا فِي تِلْكَ السَّاعَةِ مِنَ اللَّيْلِ وَغَسَّلَهُمَا مِنَ الْجِرَاحَاتِ، وَاعْتَمَدَ فِي الْحَالِ هُوَ وَالَّذِينَ لَهُ أَجْمَعُونَ.
وَلَمَّا أَصْعَدَهُمَا إِلَى بَيْتِهِ قَدَّمَ لَهُمَا مَائِدَةً، وَتَهَلَّلَ مَعَ جَمِيعِ بَيْتِهِ إِذْ كَانَ قَدْ آمَنَ بِاللهِ.
وَلَمَّا صَارَ النَّهَارُ أَرْسَلَ الْوُلاَةُ الْجَّلاَدِينَ قَائِلِينَ:«أَطْلِقْ ذَيْنِكَ الرَّجُلَيْنِ».
فَأَخْبَرَ حَافِظُ السِّجْنِ بُولُسَ بِهذا الكَلاَّمِ أَنَّ الْوُلاَةَ قَدْ أَرْسَلُوا أَنْ تُطْلَقَا، فَاخْرُجَا الآنَ وَاذْهَبَا بِسَلاَمٍ.
فَقَالَ لَهُمْ بُولُسُ:«ضَرَبُونَا جَهْرًا غَيْرَ مَقْضِيٍّ عَلَيْنَا، وَنَحْنُ رَجُلاَنِ رُومَانِيَّانِ، وَأَلْقَوْنَا فِي السِّجْنِ. أَفَالآنَ يَطْرُدُونَنَا سِرًّا؟ كَلاَّ! بَلْ لِيَأْتُوا هُمْ أَنْفُسُهُمْ وَيُخْرِجُونَا».
فَأَخْبَرَ الْجَّلاَدُونَ الْوُلاَةَ بِهذَا الْكَلاَمِ، فَاخْتَشَوْا لَمَّا سَمِعُوا أَنَّهُمَا رُومَانِيَّانِ.
فَجَاءُوا وَتَضَرَّعُوا إِلَيْهِمَا وَأَخْرَجُوهُمَا، وَسَأَلُوهُمَا أَنْ يَخْرُجَا مِنَ الْمَدِينَةِ.
فَخَرَجَا مِنَ السِّجْنِ وَدَخَلاَ عِنْدَ لِيدِيَّةَ، فَأَبْصَرَا الإِخْوَةَ وَعَزَّيَاهُمْ ثُمَّ خَرَجَا.
Павлус Дервия ва Листра шаҳарларига етиб борди. У ерда Тимўтий исмли Исо шогирди бор эди. Унинг онаси имон топган яҳудий, отаси эса юнон эди.
Бу киши Листра ва Иконияда яшаган имонлилар орасида яхши ном чиқарган эди.
Тимўтийни ўзи билан бирга олиб кетишни истаб, Павлус ўша атрофдаги яҳудийлар сабабли уни суннат қилди. Чунки унинг отаси юнон эканини ҳамма билар эди.
Улар шаҳарма-шаҳар кезиб боришаркан, Қуддусдаги ҳаворийлар ва оқсоқоллар томонидан қарор қилинган қонун-қоидаларни имонлиларга топшириб, буларга риоя қилишларини тайинлашарди.
Шу йўсинда жамоатларнинг имони қувватланиб, сони кундан-кунга ошиб бораётган эди.
Павлус билан йўлдошлари Фригия ва Галатия юртларидан ўтишди, чунки Муқаддас Руҳ Асияда Худо сўзини тарғиб қилишларига тўсқинлик қилди.
Мисия чегараларига яқинлашганда, Битинияга бормоққа интилдилар, лекин Исонинг Руҳи яна уларга ижозат бермади.
Шундай қилиб, Мисия юртидан ўтиб, Троас шаҳрига тушиб келдилар.
Ўша кечаси македониялик бир одам Павлуснинг тушига кирди. У Павлуснинг қаршисида туриб: “Македонияга келиб, бизга ёрдам бергин!” – деб ёлворар эди.
Павлуснинг кўрган бу кароматли тушидан кейин бизлар дарҳол Македонияга бориш ҳаракатини қилдик. Чунки Раббимиз бизни у аҳолига Хушхабарни етказишга чақиряпти, деган хулосага келган эдик.
Троас шаҳридан жўнаб, тўғри Самофракия ва эртаси куни Неаполь шаҳрига сузиб бордик.
У ердан чиқиб, Македониянинг ўша қисмидаги биринчи Рим колонияси бўлмиш Филиппи шаҳрига келдик ва ўша ерда бир неча кун туриб қолдик.
Яҳудийларнинг дам олиш кунида биз шаҳардан ташқарига чиқиб, худди ўйлаганимиздек дарё бўйида ибодат қилаётган жамоатга дуч келдик. Йиғилган аёллар билан суҳбатлаша бошладик.
Тингловчилар орасида Лидия исмли художўй бир аёл бор эди. У Тиятира шаҳарлик алвон тўн сотувчи эди. Павлуснинг айтаётганларини фаҳмлаши учун Раббимиз унинг қалбини очди.
Лидия ўзининг уй аҳли билан бирга сувда имон келтиргандан сўнг, бизни меҳмон қилмоқчи бўлди. “Агар сизлар мени Раббимиз Исога имон келтирган деб ҳисобласангизлар, уйимга кириб ўтиринглар”, – деб бизни кўндирди.
Бир куни ибодатгоҳга кетаётганимизда, ичида фолчилик руҳи бўлган бир чўри бизга дуч келди. У фолчилик маҳорати билан хўжайинларига кўп даромад келтирарди.
Павлуснинг ва ҳаммамизнинг орқамиздан юриб:- Бу одамлар Худойи Таолонинг қулларидир, бизга нажот йўлини эълон қилмоқдалар, – деб бақирарди.
Анча кун буни такрорлади. Охири, Павлуснинг жонига тегиб, у чўрига бурилди-да, ичидаги руҳга:- Исо Масиҳ номидан сенга буюраман: чўридан чиқиб кет! – деди. Руҳ эса ўша заҳоти чўрининг танидан чиқиб кетди.
Чўрининг хўжайинлари энди даромад умиди йўқолганини кўриб, Павлус билан Силани тутганларича марказий майдонга, шаҳар маҳкамасига судраб бордилар.
Уларни Рим маъмурларининг қошига чиқариб:- Бу одамлар яҳудий бўла туриб, шаҳримизни тўс-тўполон қилиб юбормоқдалар!
Биз римликларга қабул этиш ва бажариш мумкин бўлмаган одатларни тарғиб қилмоқдалар, – дейишди.
Оломон Павлус билан Силага ёпирила бошлагач, маъмурлар уларнинг уст-бошини йиртиб олиб, калтаклашга буюрдилар.
Уларни жуда кўп калтаклашгандан кейин зиндонга ташлаб, қаттиқ қўриқлашни зиндонбонга буюрдилар.
У ҳам олган амрига кўра, уларни зиндоннинг ички бўлмасига қамаб, оёқларини кундалаб қўйди.
Тун яримлаб қолганда, Павлус ва Сила ибодат қилиб, Худони куйлашар эди; маҳбуслар эса уларни тинглаб туришарди.
Тўсатдан шиддатли зилзила юз берди-да, қамоқхонанинг пойдеворини силкитиб ташлади. Ўша заҳоти барча эшиклар очилиб, ҳамманинг кишанлари бўшаб қолди.
Зиндонбон эса уйғонган заҳоти зиндон эшикларининг очилиб қолганини кўрди. У қиличини қинидан суғуриб, ўзини ўлдирмоқчи бўлди, чунки маҳбуслар қочиб кетишган, деб ўйларди.
Лекин Павлус баланд овозда бақириб:- Зинҳор ўз жонингга қасд қилма, биз ҳаммамиз шу ердамиз! – деди.
Зиндонбон чироқ сўраб, зиндонга югуриб кирди ва титраб Павлус билан Силанинг пойига ўзини ташлади.
Уларни ташқарига чиқариб:- Жаноблар, нажот топиш учун нима қилишим керак? – деб сўради.
Улар:- Раббимиз Исо Масиҳга ишонгин, сен ўзинг ва бутун хонадонинг нажот топасизлар, – дейишди.
Кейин унга ва бутун уй аҳлига Худонинг каломини сўзлаб беришди.
Зиндонбон кечанинг ўша соатида Павлус билан Силани бир четга олиб, яраларини ювди. Дарҳол ўзи билан бутун хонадони сувга чўмиб имон келтирди.
Уларни ўз уйига келтириб, дастурхонга таклиф қилди. Худога имон топдим деб, бутун хонадони билан бирга жуда хуррам бўлаётган эди.
Кундуз бўлгач, римлик маъмурлар:- У одамларни қўйиб юборинглар, – деб вазифадорларини йўллашди.
Зиндонбон Павлусга хабар етказиб:- Маъмурлар сизларни озодликка чиқариш учун одам юборишибди, энди чиқиб эсон-омон кета қолинглар, – деди.
Павлус уларга шундай жавоб берди:- Рим фуқароси бўлган бизни суд қилмай халқнинг кўз ўнгида уриб, зиндонга ташладилар. Энди эса бизни яширинча қўйиб юбормоқчиларми? Йўқ, ўзлари келиб бизни чиқазсинлар!
Вазифадорлар бу сўзларни маъмурларга айтиб бердилар. Павлус билан Силанинг Рим фуқароси бўлганларини маъмурлар эшитгач, юраклари сесканиб кетди.
Келиб улардан кечирим сўрадилар. Сўнг уларни кузатиб, шаҳардан кетишларини илтимос қилдилар.
Павлус билан Сила эса зиндондан чиқибоқ, Лидиянинг уйига боришди. Биродарлари билан кўришиб, уларга насиҳат бергандан кейин, жўнаб кетишди.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible