Скрыть
17:1
17:2
17:4
17:5
17:7
17:8
17:9
17:10
17:12
17:13
17:14
17:15
17:17
17:18
17:19
17:20
17:21
17:22
17:23
17:26
17:27
17:28
17:32
17:33
17:34
Церковнославянский (рус)
[Зач. 39.] Преше́дша же Амфипо́ль и Аполло́нiю, внидо́ста въ Солу́нь, идѣ́же бѣ́ со́нмище Иуде́йское.
По обы́чаю же сво­ему́ Па́велъ вни́де къ ни́мъ и по суббо́ты три́ стяза́­шеся съ ни́ми от­ Писа́нiй,
сказу́я и предлага́я и́мъ, я́ко Христу́ подоба́­ше пострада́ти и воскре́снути от­ ме́ртвыхъ, и я́ко Се́й Иису́съ, Его́же а́зъ проповѣ́дую ва́мъ, е́сть Христо́съ.
И нѣ́цыи от­ ни́хъ вѣ́роваша и при­­ложи́шася къ Па́влу и Си́лѣ, от­ чести́выхъ Е́ллинъ мно́же­с­т­во мно́го и от­ же́нъ благоро́дныхъ не ма́ло.
Возревнова́в­ше же непоко́ршiися Иуде́е и прiе́мше крамо́лники нѣ́кiя му́жы злы́я, и собра́в­ше наро́дъ, мо́лвяху по гра́ду: наше́дше же на до́мъ Иассо́новъ, иска́ху и́хъ извести́ къ наро́ду.
Не обрѣ́тше же и́хъ, влеча́ху Иассо́на и нѣ́кiя от­ бра́тiй ко градонача́лникомъ, вопiю́ще, я́ко, и́же разврати́ша вселе́н­ную, сі́и и здѣ́ прiидо́ша,
и́хже прiя́тъ Иассо́нъ: и сі́и вси́ проти́вно велѣ́ниемъ ке́саревымъ творя́тъ, царя́ глаго́люще ино́го бы́ти, Иису́са.
Смято́ша же наро́дъ и градонача́лники слы́шащыя сiя́:
взе́мше же дово́лное от­ Иассо́на и от­ про́чихъ, от­пусти́ша и́хъ.
Бра́тiя же а́бiе въ нощи́ от­сла́ша Па́вла и Си́лу въ Бе́рiю: и́же при­­ше́дша, идо́ста въ собо́ръ Иуде́йскiй.
Сі́и же бя́ху благоро́днѣйши живу́щихъ въ Солу́ни, и́же прiя́ша сло́во со всѣ́мъ усе́рдiемъ, по вся́ дни́ разсужда́юще Писа́нiя, а́ще су́ть сiя́ та́ко.
Мно́зи у́бо от­ ни́хъ вѣ́роваша, и от­ Е́ллинскихъ же́нъ благообра́зныхъ и муже́й не ма́ло.
И я́ко увѣ́даша и́же от­ Солу́ня Иуде́е, я́ко и въ Бе́рiи проповѣ́дася от­ Па́вла сло́во Бо́жiе, прiидо́ша и та́мо дви́жуще и смуща́юще наро́ды.
А́бiе же тогда́ бра́тiя от­пусти́ша Па́вла ити́ на помо́рiе: оста́ста же Си́ла и Тимоѳе́й та́мо.
Провожда́ющiи же Па́вла ведо́ша его́ да́же до Аѳи́нъ, и прiе́мше за́повѣдь къ Си́лѣ и Тимоѳе́ю, да я́ко скорѣ́е прiи́дутъ къ нему́, изыдо́ша.
[Зач. 40А.] Во Аѳи́нѣхъ же жду́щу и́хъ Па́влу, раздража́­шеся ду́хъ его́ въ не́мъ зря́щемъ и́долъ по́лнъ су́щь гра́дъ.
Стяза́­шеся же у́бо на со́нмищи со Иуде́и и съ чести́выми, и на то́ржищи по вся́ дни́ съ при­­ключа́ющимися.
Нѣ́цыи же от­ епику́ръ и от­ сто́икъ филосо́фъ стяза́хуся съ ни́мъ: и нѣ́цыи глаго́лаху: что́ у́бо хо́щетъ суесло́вивый се́й глаго́лати? Ині́и же: чужди́хъ бого́въ мни́т­ся проповѣ́дникъ бы́ти: я́ко Иису́са и воскресе́нiе благовѣ­ст­вова́­ше и́мъ.
[Зач. 40Б.] По­е́мше же его́, ведо́ша на ареопа́гъ, глаго́люще: мо́жемъ ли разумѣ́ти, что́ но́вое сiе́ глаго́лемое тобо́ю уче́нiе?
стра́н­на бо нѣ́кая влага́еши во ушеса́ на́ша: хо́щемъ у́бо разумѣ́ти, что́ хотя́тъ сiя́ бы́ти?
Аѳине́е же вси́ и при­­ходя́щiи стра́н­нiи ни во что́же и́но упражня́хуся, ра́звѣ глаго́лати что́ или́ слы́шати но́вое.
Ста́въ же Па́велъ посредѣ́ ареопа́га, рече́: му́жiе Аѳине́йстiи, по всему́ зрю́ вы́ а́ки благо­чести́выя:
проходя́ бо и согля́дая че­с­т­вова́нiя ва́ша, обрѣто́хъ и ка́пище, на не́мже бѣ́ напи́сано: невѣ́домому Бо́гу. Его́же у́бо не вѣ́дуще [благолѣ́пнѣ] чтете́, Сего́ а́зъ проповѣ́дую ва́мъ.
Бо́гъ сотвори́вый мíръ и вся́, я́же въ не́мъ, Се́й небесе́ и земли́ Госпо́дь сы́й, не въ рукотворе́н­ныхъ хра́мѣхъ живе́тъ,
ни от­ ру́къ человѣ́ческихъ угожде́нiя прiе́млетъ, тре́буя что́, Са́мъ дая́ всѣ́мъ живо́тъ и дыха́нiе и вся́:
сотвори́лъ же е́сть от­ еди́ныя кро́ве ве́сь язы́къ человѣ́чь, жи́ти по всему́ лицу́ земно́му, уста́вивъ предучине́ная времена́ и предѣ́лы селе́нiя и́хъ,
взыска́ти Го́спода, да поне́ ося́жутъ Его́ и обря́щутъ, я́ко не дале́че от­ еди́наго ко­его́ждо на́съ су́ща:
о Не́мъ бо живе́мъ и дви́жемся и есмы́, я́коже и нѣ́цыи от­ ва́шихъ кни́жникъ реко́ша: Сего́ бо и ро́дъ есмы́.
Ро́дъ у́бо су́ще Бо́жiй, не до́лжни есмы́ непщева́ти подо́бно бы́ти Боже­с­т­во́ зла́ту, или́ сребру́, или́ ка́меню худо́жнѣ начерта́ну, и смышле́нiю человѣ́чу:
лѣ́та у́бо невѣ́дѣнiя презира́я Бо́гъ, ны́нѣ повелѣва́етъ человѣ́комъ всѣ́мъ всю́ду пока́ятися:
зане́ уста́вилъ е́сть де́нь, въ о́ньже хо́щетъ суди́ти вселе́н­нѣй въ пра́вдѣ, о Му́жи, Его́же предуста́ви, вѣ́ру подая́ всѣ́мъ, воскреси́въ Его́ от­ ме́ртвыхъ.
Слы́шав­ше же воскресе́нiе ме́ртвыхъ, о́вiи у́бо руга́хуся, о́вiи же рѣ́ша: да слы́шимъ тя́ па́ки о се́мъ.
И та́ко Па́велъ изы́де от­ среды́ и́хъ.
Нѣ́цыи же му́жiе при­­лѣпи́в­шеся ему́, вѣ́роваша: въ ни́хже бѣ́ и Дiони́сiй Ареопаги́тскiй, и жена́ и́менемъ Да́марь, и друзі́и съ ни́ми.
Немецкий (GNB)
Über Amphipolis und Apollonia kamen Paulus und Silas nach Thessalonich.

Dort gab es eine jüdische Gemeinde,

und nach seiner Gewohnheit ging Paulus in ihre Synagoge. An drei aufeinander folgenden Sabbaten sprach er zu den Versammelten. Er ging von den Heiligen Schriften aus,
half ihnen, sie zu verstehen, und wies ihnen daraus nach, dass der versprochene Retter leiden und sterben und danach vom Tod auferstehen musste. »Und dieser versprochene Retter«, sagte Paulus, »ist Jesus. Den verkündige ich euch.«
Von den Juden ließen sich nur wenige überzeugen; aber von den Griechen, die sich zur jüdischen Gemeinde hielten, schloss sich eine große Anzahl Paulus und Silas an, darunter auch viele einflussreiche Frauen.
Da wurden die Juden von Eifersucht gepackt. Sie holten sich ein paar Männer, die auf dem Markt herumlungerten und zu allem fähig waren, brachten mit ihrer Hilfe einen Volksauflauf zustande und versetzten die ganze Stadt in Aufregung. Mit der Volksmenge zogen sie vor das Haus Jasons und wollten Paulus und Silas herausholen, um sie vor die Volksversammlung zu stellen.
Als sie die beiden dort nicht fanden, schleppten sie Jason und einige andere Brüder vor die Stadtobersten und riefen: »Die Leute, die in der ganzen Welt Unruhe stiften, sind in unsere Stadt gekommen!
Jason hat sie in sein Haus aufgenommen. Allesamt verletzen sie die Gesetze des Kaisers und behaupten, ein anderer sei König, nämlich Jesus.«
Mit diesen Worten versetzten sie die Volksmenge und die Stadtobersten in große Aufregung.
Jason und die anderen Christen mussten eine Kaution stellen, bevor man sie wieder freiließ.
Noch in der Nacht brachten die Brüder Paulus und Silas auf den Weg nach Beröa. Auch dort gingen die beiden bei der ersten Gelegenheit in die Synagoge.
Die Juden in Beröa waren aufgeschlossener als die in Thessalonich. Sie nahmen die Botschaft mit großer Bereitwilligkeit auf und studierten täglich die Heiligen Schriften, um zu sehen, ob das, was Paulus sagte, auch zutraf.
Viele von ihnen kamen zum Glauben, auch viele einflussreiche Griechen, Frauen wie Männer.
Als die Juden von Thessalonich erfuhren, dass Paulus auch in Beröa die Botschaft Gottes verkündete, kamen sie und brachten mit ihren Hetzreden auch hier die Volksmenge gegen ihn auf.
Deshalb schickten die Brüder Paulus schnell weiter, hinunter zur Küste. Silas und Timotheus blieben in Beröa.
Die Brüder, die Paulus das Geleit gaben, brachten ihn bis nach Athen, dann kehrten sie zurück. Für Silas und Timotheus gab Paulus ihnen die Anweisung mit, sie sollten so bald wie möglich nachkommen.
Während Paulus in Athen auf die beiden wartete, war er im Innersten empört, weil die Stadt voll von Götzenbildern war.
Er redete in der Synagoge zu den Juden und zu denen, die sich zur jüdischen Gemeinde hielten, und er sprach jeden Tag mit den Leuten, die er auf dem Marktplatz antraf.
Darunter waren auch Philosophen der epikureischen und stoischen Richtung, die mit ihm diskutierten. Einige von ihnen meinten: »Was will dieser Schwätzer eigentlich?« Andere sagten: »Er scheint irgendwelche fremden Götter zu verkünden.« Paulus hatte ihnen nämlich die Gute Nachricht von Jesus und der Auferstehung verkündet.
Sie nahmen ihn mit sich zum Areopag und wollten Näheres erfahren. »Uns interessiert deine Lehre«, sagten sie.
»Manches klingt sehr fremdartig und wir würden gerne genauer wissen, was es damit auf sich hat.«
Denn die Athener und die Fremden in Athen kennen keinen besseren Zeitvertreib, als stets das Allerneueste in Erfahrung zu bringen und es weiterzuerzählen.
Paulus trat in die Mitte des Areopags und sagte:

»Ihr Männer von Athen! Ich sehe, dass es euch mit der Religion sehr ernst ist.

Ich bin durch eure Stadt gegangen und habe mir eure heiligen Stätten angesehen. Dabei habe ich auch einen Altar entdeckt mit der Inschrift: ́Für einen unbekannten Gott́. Was ihr da verehrt, ohne es zu kennen, das mache ich euch bekannt.
Es ist der Gott, der die Welt geschaffen hat und alles, was darin lebt. Als Herr über Himmel und Erde wohnt er nicht in Tempeln, die ihm die Menschen gebaut haben.
Er ist auch nicht darauf angewiesen, von den Menschen versorgt zu werden; denn er selbst gibt ihnen das Leben und alles, was sie zum Leben brauchen.
Er hat aus einem einzigen Menschen die ganze Menschheit hervorgehen lassen, damit sie die Erde bewohnt. Für jedes Volk hat er im Voraus bestimmt, wie lange es bestehen und in welchen Grenzen es leben soll.
Und er hat gewollt, dass die Menschen ihn suchen, damit sie ihn vielleicht ertasten und finden könnten. Denn er ist ja jedem von uns ganz nahe.
Durch ihn leben wir doch, regen wir uns, sind wir! Oder wie es einige eurer Dichter ausgedrückt haben: ́Wir sind sogar von seiner Art.́
Wenn wir Menschen aber von Gottes Art sind, dann dürfen wir nicht meinen, die Gottheit gleiche den Bildern aus Gold, Silber und Stein, die von Menschen mit ihrer Erfindungskraft und Kunstfertigkeit geschaffen wurden!
Nun, Gott ist bereit, mit Nachsicht über das hinwegzusehen, was ihr bisher aus reiner Unwissenheit getan habt. Jetzt aber fordert er alle Menschen überall auf, umzudenken und einen neuen Anfang zu machen.
Denn er hat einen Tag festgesetzt, an dem er über die ganze Menschheit ein gerechtes Gericht halten will, und zwar durch den Mann, den er dazu bestimmt hat. Ihn hat er vor aller Welt dadurch ausgewiesen, dass er ihn vom Tod auferweckt hat.«
Als sie Paulus von der Auferstehung reden hörten, lachten ihn einige aus; andere sagten: »Darüber musst du uns ein andermal mehr erzählen.«
Als Paulus darauf die Versammlung verließ,
schlossen sich ihm ein paar Männer an und kamen zum Glauben, darunter Dionysius, der dem Areopag angehörte, außerdem eine Frau namens Damaris.
Узбекский
Амфиполь ва Аполлония шаҳарларидан ўтиб, Салоника шаҳрига келишди. У ерда яҳудийларнинг ибодатхонаси бор эди.
Павлус ўзининг одатидай яҳудийларнинг олдига кириб, сурункасига уч шанба куни улар билан муқаддас ёзувлар борасида мунозара қилди.
“Сизларга мен эълон қилаётган бу Исо – Масиҳдир”, – деб айтар, Масиҳнинг азоб билан ўлиб тирилиши кераклигини ишонтирарли исботлар билан баён этар эди.
Яҳудийлардан баъзилари, шунингдек, Худодан қўрққан кўпгина юнонлар билан эъзозли аёллардан иборат катта бир тўда қаноат ҳосил қилиб, Павлус билан Силага қўшилдилар.
Лекин инонмаган* яҳудийлар ҳасадга тўлиб, майдондан ярамас одамларни тўплаб, халойиқ орасига ғулу солишди-да, бутун шаҳарни тўс-тўполонга айлантириб юборишди. Ясоннинг уйига ҳужум қилиб, Павлус билан Силани халқнинг олдига олиб чиқишни талаб қилишди.
Уларни тополмай, Ясон ва баъзи имонлиларни шаҳар маъмурлари ҳузурига судраб келишди-да, қичқиришиб: “Дунёни остин-устин қилаётган бу одамлар мана бу ерга ҳам келишибди!
Мана, Ясон уларни уйига қабул қилибди. Буларнинг ҳаммаси: Исо деган бошқа бир подшоҳ бор, деб Қайсарнинг буйруқларига қарши ҳаракат қилмоқдалар”, – дейишди.
Бу сўзлар оломонни ва шаҳар маъмурларини жуда ҳам ҳаяжонга солди.
Ниҳоят, Ясон ва бошқалардан кафолат олиб, уларни қўйиб юборишди.
Дарҳол, ўша кечасиёқ имонлилар Павлус билан Силани Верия шаҳрига жўнатишди. Улар у ерга етгач, яҳудийларнинг ибодатхонасига боришди.
Бу ердаги яҳудийлар Салоника аҳолисидан кўра фаросатлироқ эдилар. Худо сўзини жуда иштиёқ билан қабул қилиб, бу таълимот ҳақиқатмикин, деб кундан-кунга муқаддас ёзувларни синчиклаб ўқир эдилар.
Шундай қилиб, улардан кўплари, шу жумладан муҳтарам юнон аёлу эркакларининг кўпчилиги ҳам имон келтиришди.
Павлус Верия шаҳрида ҳам Худонинг каломини ваъз қиляпти, деб эшитган Салоникадаги яҳудийлар у ерга ҳам келиб, халойиқни гижгижлаб, алғов-далғов қилдилар.
Шунда имонлилар Павлусни зудлик билан денгизга кузатиб қўйдилар. Сила ва Тимўтий эса ўша ерда қолдилар.
Павлуснинг кузатувчилари уни Афина шаҳригача узатиб қўйдилар. Павлусдан: “Сила билан Тимўтий олдимга тезроқ келишсин”, деган топшириқни олгандан сўнг, улар йўлга тушди.
Павлус Афинада Сила билан Тимўтийни кутиб тураркан, бу шаҳарнинг бутлар билан тўлганини кўриб, кўнгли жуда ғашланди.
Шу тариқа, у гоҳ яҳудий ибодатхонасида яҳудийлар ва Худодан қўрққан бошқа кишилар билан сўзлашар, гоҳ бозор майдонида учрашиб турганлар билан ҳар куни мунозара қилар эди.
Айниқса, эпикурчи ва стоик файласуфлар у билан баҳслашардилар. Павлус Исо ва тирилиш тўғрисидаги Хушхабарни баён этди. Бири: “Бу маҳмадона нима демоқчи экан?” – деса, бошқалари: “У бегона тангриларнинг ваъзхони, шекилли”, – деб айтишарди.
Павлусни Арес-тепага олиб боришди ва унга: “Сен тарғиб қилаётган бу янги таълимотнинг нималигини билишимиз мумкинми?
Қулоқларимизга ғалати сўзлар эшитиляпти-да, биз уларнинг нималигини билмоқчимиз”, – дейишди.
Барча афиналиклар ва бу шаҳарда яшовчи бегоналар ҳамма вақтларини янгиликларни сўзлаш ёки тинглаш билангина ўтказишарди.
Шундай қилиб, Павлус Арес-тепанинг ўртасида туриб, ваъз айтди:“Эй афиналиклар! Мен сизларни ҳар жиҳатдан жуда диндор кўряпман.
Чунончи, кезиб-кезиб, азиз жойларингизни кўздан кечириб, “НОМАЪЛУМ ХУДОГА БАҒИШЛАНГАН” деб ёзилган бир қурбонгоҳга ҳам дуч келдим. Худди шу сизлар билмай сиғинаётган Худони мен сизларга маълум қилмоқчиман.
Борлиқни яратган Парвардигори олам еру осмон Эгаси бўлиб, инсон қўли билан яратилган маъбадларда яшамайди.
У бирон нарсага муҳтож эмаски, Унга инсон қўллари билан хизмат қилиб бўлса. У Ўзи ҳаммага ҳаёт, нафас ва борлиқни берган.
Худо барча одамзодни бир одамдан яратиб, ер юзига тарқалиб яшашига йўл қўйган. Инсониятнинг белгили даврларини, турли истиқомат жойларини Худо тайин этган.
У ҳар биримизга жуда яқин бўлиб, пайпаслаб-пайпаслаб бўлса-да, Мени қидириб топинглар, деб буюрмоқда.
Зотан, биз У орқали яшаймиз, ҳаракат қиламиз, бормиз. Ўз шоирларингиздан баъзилари айтганидек: “Биз ҳам Унинг уруғидирмиз”.
Энди биз Худонинг уруғидан бўлганимиз сабабли, гўё Худойи Таолони инсон ақли билан ижод қилинган ёки инсон ҳунари билан ишланган олтин, кумуш ёки тош буюмлар билан тенглаштирмаслигимиз керак.
Худо ўтган бу қоронғи даврларга кўз юмган бўлса-да, энди ҳамма ерда, ҳамма инсонларнинг тавба қилишларини буюрмоқда.
Ўзи қўйган Зот орқали У дунёни адолат билан ҳукм этадиган бир кун тайин этди. Ўша Зотни ўлганидан кейин тирилтириб, барча инсонларга ишонч бағишлади”.
Ўликларнинг тирилишини эшитиб, баъзилар масхара қилиб кулдилар. Бошқалар эса: “Бу ҳақда сени бўлак пайт эшитамиз”, – дедилар.
Шундай қилиб, Павлус уларнинг ўртасидан чиқиб кетди.
Баъзи одамлар эса унга эргашиб имон келтирдилар, шу жумладан Арес-тепа кенгашининг аъзоси – Дионисий, Дамар исмли бир аёл ва бошқалар бор эди.
Аз Амфипўлис ва Аполония гузашта, ба Таслўникӣ омаданд, ки дар он ҷо куништи яҳудиён буд.
Павлус, аз рўи одати худ, назди онҳо дохил шуд, ва се рўзи шанбе бо онҳо аз Навиштаҳо гуфтугў мекард,
Ва ошкор карда ва исбот намуда, мегуфт, ки лозим буд Масеҳ азобу уқубат кашад ва аз мурдагон эҳьё шавад, ва Ҳамин Исо, ки ман Ўро ба шумо мавъиза мекунам, Масеҳ аст.
Баъзе аз онҳо ва ҳамчунин бисьёре аз юнониҳои худотарс ва шумораи зиёде аз занони ашроф имон оварданд ва ба Петрус ва Сило ҳамроҳ шуданд.
Аммо яҳудиёне ки имон наоварда буданд, ҳасад бурданд ва чанд нафар нобакоронро аз бозор гирифта, издиҳоме ҷамъ карданд ва шаҳрро ба шўр оварданд ва ба хонаи Ёсўн тохта, хостанд онҳоро назди ҷамомат берун оваранд.
Чун онҳоро наёфтанд, Ёсўн ва чанд нафар бародаронро назди сардорони шаҳр кашиданд ва дод зада мегуфтанд, ки онҳое ки тамоми оламро зеру забар карданд, ба ин ҷо низ омадаанд,
Ва Ёсўн онҳоро пазироӣ кардааст, ва ҳамаи онҳо бар хилофи фармоишоти қайсар амал мекунанд ва шахси дигарро, ки Исо ном дорад, подшоҳ медонанд.
Аз шунидани ин суханон мардум ва сардорони шаҳр ба ташвиш афтоданд,
Ва аз Ёсўн ва дигарон замонат гирифта, онҳоро ҷавоб доданд.
Бародарон фавран Павлус ва Силоро шабона ба Бирия равона карданд, ва онҳо ба он ҷо расида, ба куништи яҳудиён даромаданд.
Яҳудиёни он ҷо назар ба аҳли Таслўникӣ равшанфикртар буданд: бо иштиёқи комил каломро гўш мекарданд ва ҳар рўз Навиштаҳоро санҷида мебаромаданд, то ки бидонанд, ки оё дар ҳақиқат ҳамин тавр аст ё не;
Бисьёре аз онҳо, ҳам аз занони ашрофи юнонӣ ва ҳам шумораи зиёде аз мардон имон оварданд.
Лекин чун яҳудиёни Таслўникӣ фаҳмиданд, ки Павлус дар Бирия низ каломи Худоро мавъиза намудааст, ба он ҷо омада, мардумро ба шўр оварданд.
Дарҳол бародарон Павлусро сўи баҳр равона карданд, вале Сило ва Тимотиюсро дар он ҷо монданд.
Ҳамроҳони Павлус ўро то Атино гуселониданд, ва ў ба онҳо фармуд, ки гашта рафта, ҳар чи зудтар Сило ва Тимотиюсро назди ў равона кунанд.
Ҳангоме ки Павлус дар Атино ба онҳо интизорӣ дошт, чун дид, ки ин шаҳр аз бутҳо пур аст, рўҳаш дар дарунаш музтариб шуд.
Бинобар ин дар куништ бо яҳудиён ва худотарсон ва дар бозор ҳар рўз бо ҳар кӣ вомехўрд, гуфтугў мекард.
Баъзе аз файласуфони эпикурӣ ва истоӣ бо ў мунозира мекарданд; як хелашон мегуфтанд: ́Ин лаққӣ чӣ мехоҳад бигўяд?́; дигарҳо мегуфтанд: ́Зоҳиран, ў худоҳои бегонаро мавъиза мекунад́; зеро ки ў ба онҳо аз Исо ва эҳьё башорат медод.
Ўро дасгир карда, ба Арьюпогус, ки кўҳи доварон аст, оварданд ва гуфтанд: “Оё мумкин аст ки мо бидонем, ки ин тариқати наве ки ту мавъиза менамоӣ, чист?
Азбаски суханонат ба гўши мо аҷиб мерасад, бинобар ин мехоҳем бидонем, ки онҳо чӣ маъно доранд“.
Зеро ки тамоми аҳли Атино ва аҷнабиёни сокини он ҷо вақти худро аз ҳама зиёдтар дар гуфтану шунидани ягон гапи тоза мегузаронданд.
Он гоҳ Павлус дар миёнҷои Арьюпогус истода, гуфт: “Эй мардони Атино! Шуморо аз ҳар ҷиҳат бисьёр диндор ёфтаам;
„Зеро ки, чун гаштугузор карда, ибодатгоҳҳои шуморо аз назар мегузарондам, мазбаҳе дидам, ки бар он навишта шудааст: ́Ба Худои ношинос́. Пас, Ҳамонро, ки шумо мепарастед, вале намешиносед, ман ба шумо мавъиза менамоям:
Худое ки олам ва тамоми мавҷудоти онро офаридааст, Худованди Осмону замин аст ва дар маъбадҳои сохтаи дасти инсон нест
Ва ба хизмати дастҳои одамӣ эҳтиёҷ надорад, зеро ки Худаш ҳаёт ва нафас ва ҳар чизро ба ҳама мебахшад;
Ҳамаи қавмҳои насли одамизодро Ў аз як хун ба вуҷуд овардааст, то ки бар тамоми рўи замин сокин шаванд, ва барои сукунати онҳо мўҳлатҳо ва ҳудуди муайяне пешакӣ муқаррар кардааст,
То ки онҳо Худоро ҷустуҷў кунанд ва, шояд Ўро ёбем гўён, кўр-кўрона даст- даст карда нагарданд, гарчанде ки Ў аз ҳеҷ яке аз мо дур нест;
Зеро ки мо дар Ў зиндагӣ ва ҳаракат мекунем ва вуҷуд дорем, чунон ки баъзе аз шоирони шумо низ гуфтаанд: “Мо фарзандони Ў ҳастем“.
Пас, модоме ки ҳамаи мо фарзандони Худо ҳастем, набояд гумон кунем, ки Илоҳият монанд аст ба тилло ё нуқра ё санге ки аз санъат ва хаёли инсон сурате гирифтааст.
Хуллас, ҳоло Худо аз замонҳои ҷаҳолат сафари назар карда, дар ҳар ҷо ба ҳамаи одамон амр мефармояд, ки тавба кунанд;
Зеро ки Ў рўзеро муқаррар намудааст, ки аҳли ҷаҳонро ба василаи Марде ки баргузидаи Ўст, аз рўи инсоф доварӣ кунад, ва барои он ки инро ба ҳама исбот намояд, Ўро аз мурдагон эҳьё кард“.
Вақте ки зикри эҳьёи мурдагонро шуниданд, баъзе касон тамасхур карданд ва баъзеи дигарон гуфтанд: “Дар ин бора дафъаи дигар ба суханони ту гўш хоҳем дод“.
Бо ҳамин, Павлус аз миёни онҳо берун омад.
Вале якчанд кас ба ў ҳаамроҳ шуда, имон оварданд; дар байни онҳо Диёнисиюси арьюпогӣ ва Домарис ном зане ва дигарон буданд.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible