Скрыть
17:1
17:2
17:4
17:5
17:7
17:8
17:9
17:10
17:12
17:13
17:14
17:15
17:17
17:18
17:19
17:20
17:21
17:22
17:23
17:26
17:27
17:28
17:32
17:33
17:34
Церковнославянский (рус)
[Зач. 39.] Преше́дша же Амфипо́ль и Аполло́нiю, внидо́ста въ Солу́нь, идѣ́же бѣ́ со́нмище Иуде́йское.
По обы́чаю же сво­ему́ Па́велъ вни́де къ ни́мъ и по суббо́ты три́ стяза́­шеся съ ни́ми от­ Писа́нiй,
сказу́я и предлага́я и́мъ, я́ко Христу́ подоба́­ше пострада́ти и воскре́снути от­ ме́ртвыхъ, и я́ко Се́й Иису́съ, Его́же а́зъ проповѣ́дую ва́мъ, е́сть Христо́съ.
И нѣ́цыи от­ ни́хъ вѣ́роваша и при­­ложи́шася къ Па́влу и Си́лѣ, от­ чести́выхъ Е́ллинъ мно́же­с­т­во мно́го и от­ же́нъ благоро́дныхъ не ма́ло.
Возревнова́в­ше же непоко́ршiися Иуде́е и прiе́мше крамо́лники нѣ́кiя му́жы злы́я, и собра́в­ше наро́дъ, мо́лвяху по гра́ду: наше́дше же на до́мъ Иассо́новъ, иска́ху и́хъ извести́ къ наро́ду.
Не обрѣ́тше же и́хъ, влеча́ху Иассо́на и нѣ́кiя от­ бра́тiй ко градонача́лникомъ, вопiю́ще, я́ко, и́же разврати́ша вселе́н­ную, сі́и и здѣ́ прiидо́ша,
и́хже прiя́тъ Иассо́нъ: и сі́и вси́ проти́вно велѣ́ниемъ ке́саревымъ творя́тъ, царя́ глаго́люще ино́го бы́ти, Иису́са.
Смято́ша же наро́дъ и градонача́лники слы́шащыя сiя́:
взе́мше же дово́лное от­ Иассо́на и от­ про́чихъ, от­пусти́ша и́хъ.
Бра́тiя же а́бiе въ нощи́ от­сла́ша Па́вла и Си́лу въ Бе́рiю: и́же при­­ше́дша, идо́ста въ собо́ръ Иуде́йскiй.
Сі́и же бя́ху благоро́днѣйши живу́щихъ въ Солу́ни, и́же прiя́ша сло́во со всѣ́мъ усе́рдiемъ, по вся́ дни́ разсужда́юще Писа́нiя, а́ще су́ть сiя́ та́ко.
Мно́зи у́бо от­ ни́хъ вѣ́роваша, и от­ Е́ллинскихъ же́нъ благообра́зныхъ и муже́й не ма́ло.
И я́ко увѣ́даша и́же от­ Солу́ня Иуде́е, я́ко и въ Бе́рiи проповѣ́дася от­ Па́вла сло́во Бо́жiе, прiидо́ша и та́мо дви́жуще и смуща́юще наро́ды.
А́бiе же тогда́ бра́тiя от­пусти́ша Па́вла ити́ на помо́рiе: оста́ста же Си́ла и Тимоѳе́й та́мо.
Провожда́ющiи же Па́вла ведо́ша его́ да́же до Аѳи́нъ, и прiе́мше за́повѣдь къ Си́лѣ и Тимоѳе́ю, да я́ко скорѣ́е прiи́дутъ къ нему́, изыдо́ша.
[Зач. 40А.] Во Аѳи́нѣхъ же жду́щу и́хъ Па́влу, раздража́­шеся ду́хъ его́ въ не́мъ зря́щемъ и́долъ по́лнъ су́щь гра́дъ.
Стяза́­шеся же у́бо на со́нмищи со Иуде́и и съ чести́выми, и на то́ржищи по вся́ дни́ съ при­­ключа́ющимися.
Нѣ́цыи же от­ епику́ръ и от­ сто́икъ филосо́фъ стяза́хуся съ ни́мъ: и нѣ́цыи глаго́лаху: что́ у́бо хо́щетъ суесло́вивый се́й глаго́лати? Ині́и же: чужди́хъ бого́въ мни́т­ся проповѣ́дникъ бы́ти: я́ко Иису́са и воскресе́нiе благовѣ­ст­вова́­ше и́мъ.
[Зач. 40Б.] По­е́мше же его́, ведо́ша на ареопа́гъ, глаго́люще: мо́жемъ ли разумѣ́ти, что́ но́вое сiе́ глаго́лемое тобо́ю уче́нiе?
стра́н­на бо нѣ́кая влага́еши во ушеса́ на́ша: хо́щемъ у́бо разумѣ́ти, что́ хотя́тъ сiя́ бы́ти?
Аѳине́е же вси́ и при­­ходя́щiи стра́н­нiи ни во что́же и́но упражня́хуся, ра́звѣ глаго́лати что́ или́ слы́шати но́вое.
Ста́въ же Па́велъ посредѣ́ ареопа́га, рече́: му́жiе Аѳине́йстiи, по всему́ зрю́ вы́ а́ки благо­чести́выя:
проходя́ бо и согля́дая че­с­т­вова́нiя ва́ша, обрѣто́хъ и ка́пище, на не́мже бѣ́ напи́сано: невѣ́домому Бо́гу. Его́же у́бо не вѣ́дуще [благолѣ́пнѣ] чтете́, Сего́ а́зъ проповѣ́дую ва́мъ.
Бо́гъ сотвори́вый мíръ и вся́, я́же въ не́мъ, Се́й небесе́ и земли́ Госпо́дь сы́й, не въ рукотворе́н­ныхъ хра́мѣхъ живе́тъ,
ни от­ ру́къ человѣ́ческихъ угожде́нiя прiе́млетъ, тре́буя что́, Са́мъ дая́ всѣ́мъ живо́тъ и дыха́нiе и вся́:
сотвори́лъ же е́сть от­ еди́ныя кро́ве ве́сь язы́къ человѣ́чь, жи́ти по всему́ лицу́ земно́му, уста́вивъ предучине́ная времена́ и предѣ́лы селе́нiя и́хъ,
взыска́ти Го́спода, да поне́ ося́жутъ Его́ и обря́щутъ, я́ко не дале́че от­ еди́наго ко­его́ждо на́съ су́ща:
о Не́мъ бо живе́мъ и дви́жемся и есмы́, я́коже и нѣ́цыи от­ ва́шихъ кни́жникъ реко́ша: Сего́ бо и ро́дъ есмы́.
Ро́дъ у́бо су́ще Бо́жiй, не до́лжни есмы́ непщева́ти подо́бно бы́ти Боже­с­т­во́ зла́ту, или́ сребру́, или́ ка́меню худо́жнѣ начерта́ну, и смышле́нiю человѣ́чу:
лѣ́та у́бо невѣ́дѣнiя презира́я Бо́гъ, ны́нѣ повелѣва́етъ человѣ́комъ всѣ́мъ всю́ду пока́ятися:
зане́ уста́вилъ е́сть де́нь, въ о́ньже хо́щетъ суди́ти вселе́н­нѣй въ пра́вдѣ, о Му́жи, Его́же предуста́ви, вѣ́ру подая́ всѣ́мъ, воскреси́въ Его́ от­ ме́ртвыхъ.
Слы́шав­ше же воскресе́нiе ме́ртвыхъ, о́вiи у́бо руга́хуся, о́вiи же рѣ́ша: да слы́шимъ тя́ па́ки о се́мъ.
И та́ко Па́велъ изы́де от­ среды́ и́хъ.
Нѣ́цыи же му́жiе при­­лѣпи́в­шеся ему́, вѣ́роваша: въ ни́хже бѣ́ и Дiони́сiй Ареопаги́тскiй, и жена́ и́менемъ Да́марь, и друзі́и съ ни́ми.
Синодальный
1 Проповедь Павла в синагоге в Фессалониках; иудеи подняли восстание против Павла и Силы. 10 Посещение Верии; многие уверовали; Павел отправился в Афины. 16 Павел проповедует «Иисуса и воскресение». 22 Речь к афинянам в Ареопаге; жертвенник «неведомому Богу». 32 Некоторые насмехались, иные уверовали.
[Зач. 39.] Пройдя через Амфиполь и Аполлонию, они пришли в Фессалонику, где была Иудейская синагога.
Павел, по своему обыкновению, вошел к ним и три субботы говорил с ними из Писаний,
открывая и доказывая им, что Христу надлежало пострадать и воскреснуть из мертвых и что Сей Христос есть Иисус, Которого я проповедую вам.
И некоторые из них уверовали и присоединились к Павлу и Силе, как из Еллинов, чтущих Бога, великое множество, так и из знатных женщин немало.
Но неуверовавшие Иудеи, возревновав и взяв с площади некоторых негодных людей, собрались толпою и возмущали город и, приступив к дому Иасона, домогались вывести их к народу.
Не найдя же их, повлекли Иасона и некоторых братьев к городским начальникам, крича, что эти всесветные возмутители пришли и сюда,
а Иасон принял их, и все они поступают против повелений кесаря, почитая другого царем, Иисуса.
И встревожили народ и городских начальников, слушавших это.
Но сии, получив удостоверение от Иасона и прочих, отпустили их.
Братия же немедленно ночью отправили Павла и Силу в Верию, куда они прибыв, пошли в синагогу Иудейскую.
Здешние были благомысленнее Фессалоникских: они приняли слово со всем усердием, ежедневно разбирая Писания, точно ли это так.
И многие из них уверовали, и из Еллинских почетных женщин и из мужчин немало.
Но когда Фессалоникские Иудеи узнали, что и в Верии проповедано Павлом слово Божие, то пришли и туда, возбуждая и возмущая народ.
Тогда братия тотчас отпустили Павла, как будто идущего к морю; а Сила и Тимофей остались там.
Сопровождавшие Павла проводили его до Афин и, получив приказание к Силе и Тимофею, чтобы они скорее пришли к нему, отправились.
[Зач. 40А.] В ожидании их в Афинах Павел возмутился духом при виде этого города, полного идолов.
Итак, он рассуждал в синагоге с Иудеями и с чтущими Бога, и ежедневно на площади со встречающимися.
Некоторые из эпикурейских и стоических философов стали спорить с ним; и одни говорили: «что́ хочет сказать этот суеслов?», а другие: «кажется, он проповедует о чужих божествах», потому что он благовествовал им Иисуса и воскресение.
[Зач. 40Б.] И, взяв его, привели в ареопаг и говорили: можем ли мы знать, что это за новое учение, проповедуемое тобою?
Ибо что-то странное ты влагаешь в уши наши. Посему хотим знать, что́ это такое?
Афиняне же все и живущие у них иностранцы ни в чем охотнее не проводили время, как в том, чтобы говорить или слушать что-нибудь новое.
И, став Павел среди ареопага, сказал: Афиняне! по всему вижу я, что вы как бы особенно набожны.
Ибо, проходя и осматривая ваши святыни, я нашел и жертвенник, на котором написано «неведомому Богу». Сего-то, Которого вы, не зная, чтите, я проповедую вам.
Бог, сотворивший мир и всё, что в нем, Он, будучи Господом неба и земли, не в рукотворенных храмах живет
и не требует служения рук человеческих, как бы имеющий в чем-либо нужду, Сам дая всему жизнь и дыхание и всё.
От одной крови Он произвел весь род человеческий для обитания по всему лицу земли, назначив предопределенные времена и пределы их обитанию,
дабы они искали Бога, не ощутят ли Его и не найдут ли, хотя Он и недалеко от каждого из нас:
ибо мы Им живем и движемся и существуем, как и некоторые из ваших стихотворцев говорили: «мы Его и род».
Итак, мы, будучи родом Божиим, не должны думать, что Божество подобно золоту, или серебру, или камню, получившему образ от искусства и вымысла человеческого.
Итак, оставляя времена неведения, Бог ныне повелевает людям всем повсюду покаяться,
ибо Он назначил день, в который будет праведно судить вселенную, посредством предопределенного Им Мужа, подав удостоверение всем, воскресив Его из мертвых.
Услышав о воскресении мертвых, одни насмехались, а другие говорили: об этом послушаем тебя в другое время.
Итак, Павел вышел из среды их.
Некоторые же мужи, пристав к нему, уверовали; между ними был Дионисий Ареопагит и женщина, именем Дамарь, и другие с ними.
Сербский
Прошавши пак Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, где беше зборница јеврејска.
И Павле по обичају свом уђе к њима, и три суботе разговара се с њима из писма,
Показујући и доказујући им да је требало Христос да пострада и васкрсне из мртвих, и да овај Исус ког ја, рече, проповедам вама, јесте Христос.
И неки од њих вероваше, и присташе с Павлом и са Силом, и од побожних Грка мноштво велико, и од жена господских не мало.
Али тврдоврати Јевреји завиђаху, и узевши неке зле људе од простог народа, и сабравши чету, узбунише по граду, и нападоше на кућу Јасонову, и тражаху да их изведу пред народ.
А кад њих не нађоше, повукоше Јасона и неке од браће пред старешине градске вичући: Ови што замутише васиони свет дођоше и овде,
Које Јасон прими; и ови сви раде против ћесаревих заповести, говорећи да има други цар, Исус.
И смутише народ и старешине градске који ово чуше.
Али кад их Јасон и остали задовољише одговором, пустише их.
А браћа одмах ноћу оправише Павла и Силу у Верију. Дошавши онамо уђоше у зборницу јеврејску.
Ови пак беху племенитији од оних што живе у Солуну; они примише реч са свим срцем, и сваки дан истраживаху по писму је ли то тако.
Тако вероваше многи од њих, и од поштених грчких жена и од људи не мало.
А кад разабраше Јевреји солунски да Павле у Верији проповеди реч Божју, дођоше и онамо те уздигоше и побунише народ.
А браћа онда одмах отправише Павла да иде у приморје; а Сила и Тимотије осташе онде.
А пратиоци доведоше Павла до Атине: и примивши заповест на Силу и Тимотија да дођу к њему што брже, вратише се.
А кад их Павле чекаше у Атини, раздражи се дух његов у њему гледајући град пун идола;
И препираше се с Јеврејима и богобојазнима у зборници, и на пазару сваки дан с онима с којима се удешаваше.
А неки од Епикуроваца и од стојичких мудраца препираху се с њим; и једни говораху: Шта хоће овај беспослица? А други: Види се као да хоће нове богове да проповеда. Јер им проповедаше јеванђеље о Исусу и о васкрсењу.
Па га узеше и одведоше на Ареопаг говорећи: Можемо ли разумети каква је та нова наука што ти казујеш?
Јер нешто ново мећеш у наше уши; хоћемо дакле да видимо шта ће то бити.
А Атињани сви и путници из других земаља не беху низашта друго него да шта ново казују или слушају.
А Павле ставши насред Ареопага рече: Људи Атињани! По свему вас видим да сте врло побожни;
Јер пролазећи и мотрећи ваше светиње нађох олтар на коме беше написано: Богу непознатом. Ког дакле не знајући поштујете Оног вам ја проповедам.
Бог који је створио свет и све што је у њему, Он будући Господар неба и земље, не живи у рукотвореним црквама,
Нити прима угађања од руку човечијих, као да би Ономе требало шта који сам даје свима живот и дихање и све.
И учинио је да од једне крви сав род човечији живи по свему лицу земаљском, и поставио је унапред одређена времена и међе њиховог живљења:
Да траже Господа, не би ли Га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једног нас;
Јер кроз Њега живимо, и мичемо се, и јесмо; као што и неки од ваших певача рекоше: Јер смо и род Његов.
Кад смо дакле род Божји, не треба да мислимо да је Божанство као иконе златне или сребрне или камене, које су људи мајсторски начинили по смишљању свом.
Не гледајући дакле Бог на времена незнања, сад заповеда свима људима свуда да се покају;
Јер је поставио дан у који ће судити васионом свету по правди преко човека кога одреди, и даде свима веру васкрснувши Га из мртвих.
А кад чуше васкрсење из мртвих, онда се једни ругаху; а једни рекоше: Да те чујемо опет о том.
Тако Павле отиде између њих.
А неки људи присташе уза њ и вероваше; међу којима беше и Дионисије Ареопагитски, и жена по имену Дамара, и други с њима.
Percorrendo la strada che passa per Anfìpoli e Apollònia, giunsero a Tessalònica, dove c'era una sinagoga dei Giudei.
Come era sua consuetudine, Paolo vi andò e per tre sabati discusse con loro sulla base delle Scritture,
spiegandole e sostenendo che il Cristo doveva soffrire e risorgere dai morti. E diceva: "Il Cristo è quel Gesù che io vi annuncio".
Alcuni di loro furono convinti e aderirono a Paolo e a Sila, come anche un grande numero di Greci credenti in Dio e non poche donne della nobiltà.
Ma i Giudei, ingelositi, presero con sé, dalla piazza, alcuni malviventi, suscitarono un tumulto e misero in subbuglio la città. Si presentarono alla casa di Giasone e cercavano Paolo e Sila per condurli davanti all'assemblea popolare.
Non avendoli trovati, trascinarono Giasone e alcuni fratelli dai capi della città, gridando: "Quei tali che mettono il mondo in agitazione sono venuti anche qui
e Giasone li ha ospitati. Tutti costoro vanno contro i decreti dell'imperatore, perché affermano che c'è un altro re: Gesù".
Così misero in ansia la popolazione e i capi della città che udivano queste cose;
dopo avere ottenuto una cauzione da Giasone e dagli altri, li rilasciarono.
Allora i fratelli, durante la notte, fecero partire subito Paolo e Sila verso Berea. Giunti là, entrarono nella sinagoga dei Giudei.
Questi erano di sentimenti più nobili di quelli di Tessalònica e accolsero la Parola con grande entusiasmo, esaminando ogni giorno le Scritture per vedere se le cose stavano davvero così.
Molti di loro divennero credenti e non pochi anche dei Greci, donne della nobiltà e uomini.
Ma quando i Giudei di Tessalònica vennero a sapere che anche a Berea era stata annunciata da Paolo la parola di Dio, andarono pure là ad agitare e a mettere in ansia la popolazione.
Allora i fratelli fecero subito partire Paolo, perché si mettesse in cammino verso il mare, mentre Sila e Timòteo rimasero là.
Quelli che accompagnavano Paolo lo condussero fino ad Atene e ripartirono con l'ordine, per Sila e Timòteo, di raggiungerlo al più presto.
Paolo, mentre li attendeva ad Atene, fremeva dentro di sé al vedere la città piena di idoli.
Frattanto, nella sinagoga, discuteva con i Giudei e con i pagani credenti in Dio e ogni giorno, sulla piazza principale, con quelli che incontrava.
Anche certi filosofi epicurei e stoici discutevano con lui, e alcuni dicevano: "Che cosa mai vorrà dire questo ciarlatano?". E altri: "Sembra essere uno che annuncia divinità straniere", poiché annunciava Gesù e la risurrezione.
Lo presero allora con sé, lo condussero all'Areòpago e dissero: "Possiamo sapere qual è questa nuova dottrina che tu annunci?
Cose strane, infatti, tu ci metti negli orecchi; desideriamo perciò sapere di che cosa si tratta".
Tutti gli Ateniesi, infatti, e gli stranieri là residenti non avevano passatempo più gradito che parlare o ascoltare le ultime novità.
Allora Paolo, in piedi in mezzo all'Areòpago, disse:
"Ateniesi, vedo che, in tutto, siete molto religiosi.
Passando infatti e osservando i vostri monumenti sacri, ho trovato anche un altare con l'iscrizione: "A un dio ignoto". Ebbene, colui che, senza conoscerlo, voi adorate, io ve lo annuncio.
Il Dio che ha fatto il mondo e tutto ciò che contiene, che è Signore del cielo e della terra, non abita in templi costruiti da mani d'uomo
né dalle mani dell'uomo si lascia servire come se avesse bisogno di qualche cosa: è lui che dà a tutti la vita e il respiro e ogni cosa.
Egli creò da uno solo tutte le nazioni degli uomini, perché abitassero su tutta la faccia della terra. Per essi ha stabilito l'ordine dei tempi e i confini del loro spazio
perché cerchino Dio, se mai, tastando qua e là come ciechi, arrivino a trovarlo, benché non sia lontano da ciascuno di noi.
In lui infatti viviamo, ci muoviamo ed esistiamo, come hanno detto anche alcuni dei vostri poeti: "Perché di lui anche noi siamo stirpe".
Poiché dunque siamo stirpe di Dio, non dobbiamo pensare che la divinità sia simile all'oro, all'argento e alla pietra, che porti l'impronta dell'arte e dell'ingegno umano.
Ora Dio, passando sopra ai tempi dell'ignoranza, ordina agli uomini che tutti e dappertutto si convertano,
perché egli ha stabilito un giorno nel quale dovrà giudicare il mondo con giustizia, per mezzo di un uomo che egli ha designato, dandone a tutti prova sicura col risuscitarlo dai morti".
Quando sentirono parlare di risurrezione dei morti, alcuni lo deridevano, altri dicevano: "Su questo ti sentiremo un'altra volta".
Così Paolo si allontanò da loro.
Ma alcuni si unirono a lui e divennero credenti: fra questi anche Dionigi, membro dell'Areòpago, una donna di nome Dàmaris e altri con loro.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible