Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
18:1
18:4
18:5
см.:Деян.17:14;
18:7
18:11
18:12
18:13
18:14
18:15
см.:Деян.23:29;
18:16
18:19
18:20
18:22
18:23
18:26
18:27
18:28
[Зач. 40В.] По си́хъ же отлучи́вся Па́велъ от Аѳи́нъ, прiи́де въ Кори́нѳъ:
и обрѣ́тъ нѣ́коего Иуде́анина и́менемъ Аки́лу, По́нтянина ро́домъ, но́во прише́дша от Италі́и, и Приски́ллу жену́ его́: зане́ повелѣ́лъ бя́ше Клавді́й отлучи́тися всѣ́мъ Иуде́емъ от Ри́ма: прiи́де къ ни́мъ,
и зане́ единохудо́жникомъ бы́ти и́мъ, пребы́сть у ни́хъ и дѣ́лаше: бя́ху бо скинотво́рцы хи́тростiю.
Стяза́шеся же на со́нмищахъ по вся́ суббо́ты и препира́ше Иуде́и и Е́ллины.
И егда́ снидо́ста от Македо́нiи Си́ла же и Тимоѳе́й, тужа́ше ду́хомъ Па́велъ, свидѣ́телствуя Иуде́омъ Иису́са бы́ти Христа́.
Проти́вящымся же и́мъ и ху́лящымъ, отря́съ ри́зы своя́, рече́ къ ни́мъ: кро́вь ва́ша на глава́хъ ва́шихъ: чи́стъ а́зъ, отны́нѣ во язы́ки иду́.
И преше́дъ отту́ду, прiи́де въ до́мъ нѣ́коего и́менемъ Иу́ста, чту́ща Бо́га, ему́же хра́мина бѣ́ вскра́й со́нмища.
Кри́спъ же нача́лникъ собо́ра вѣ́рова Го́сподеви со всѣ́мъ до́момъ свои́мъ, и мно́зи от Кори́нѳянъ слы́шавше вѣ́роваху и креща́хуся.
Рече́ же Госпо́дь въ видѣ́нiи нощнѣ́мъ Па́влу: не бо́йся, но глаго́ли и да не умо́лкнеши,
зане́ А́зъ е́смь съ тобо́ю, и никто́же приложи́тъ озло́бити тя́: зане́ лю́дiе су́ть Ми́ мно́зи во гра́дѣ се́мъ.
Пребы́сть же та́мо лѣ́то и ме́сяцъ ше́сть, учя́ въ ни́хъ сло́ву Бо́жiю.
Галлiо́ну же анѳипа́ту су́щу во Аха́iи, нападо́ша единоду́шно Иуде́е на Па́вла и приведо́ша его́ на суди́лище,
глаго́люще, я́ко проти́ву зако́ну се́й увѣщава́етъ человѣ́ки чти́ти Бо́га.
Хотя́щу же Па́влу отве́рсти уста́, рече́ Галлiо́нъ ко Иуде́емъ: а́ще у́бо непра́вда была́ бы ка́я или́ дѣ́ло зло́е, о, Иуде́е, по сло́ву послу́шалъ бы́хъ ва́съ:
а́ще ли же стяза́нiя су́ть о словеси́ и о и́менѣхъ и о зако́нѣ ва́шемъ, вѣ́дите са́ми: судiя́ бо а́зъ си́мъ не хощу́ бы́ти.
И изгна́ и́хъ от суди́лища.
Е́мше же вси́ Е́ллини Сосѳе́на нача́лника собо́ра, бiя́ху предъ суди́лищемъ: и ни еди́но о си́хъ Галлiо́ну радѣ́нiе бы́сть.
Па́велъ же, еще́ пребы́въ дни́ дово́лны и цѣлова́въ бра́тiю, отплы́ въ Сирі́ю, и съ ни́мъ Аки́ла и Приски́лла, остри́гъ главу́ въ Кегхре́ихъ: обре́кся бо бѣ́.
Приста́ же во Ефе́сѣ и тѣ́хъ оста́ви та́мо, са́мъ же вше́дъ въ со́нмище, стяза́шеся со Иуде́и.
Моля́щымъ же и́мъ его́ на мно́го вре́мя пребы́ти у ни́хъ, не изво́ли,
но отрече́ся и́мъ, глаго́ля, я́ко подоба́етъ ми́ вся́ко пра́здникъ гряду́щiй сотвори́ти во Иерусали́мѣ: па́ки же возвращу́ся къ ва́мъ, Бо́гу хотя́щу. И отвезе́ся от Ефе́са: Аки́ла же и Приски́лла оста́ста во Ефе́сѣ.
[Зач. 41.] И соше́дъ въ Кесарі́ю, возше́дъ и цѣлова́въ це́рковь, сни́де во Антiохі́ю,
и сотво́рь вре́мя нѣ́кое, изы́де, проходя́ поря́ду Галаті́йскую страну́ и Фригі́ю, утвержда́я вся́ ученики́.
Иуде́анинъ же нѣ́кто, Аполло́съ и́менемъ, Алекса́ндрянинъ ро́домъ, му́жъ слове́сенъ, прiи́де во Ефе́съ, си́ленъ сы́й въ кни́гахъ.
Се́й бѣ́ оглаше́нъ пути́ Госпо́дню, и горя́ ду́хомъ, глаго́лаше и уча́ше извѣ́стно я́же о Го́сподѣ, вѣ́дый то́кмо креще́нiе Иоа́нново.
Се́й же нача́тъ дерза́ти на со́нмищихъ. Слы́шавша же его́ Аки́ла и Приски́лла, прiя́ста его́ и извѣ́стнѣе тому́ сказа́ста пу́ть Госпо́день.
Хотя́щу же ему́ преити́ во Аха́iю, предпосла́вше бра́тiя написа́ша ученико́мъ прiя́ти его́: и́же прише́дъ та́мо посо́бствова мно́го вѣ́ровавшымъ благода́тiю:
тве́рдо бо Иуде́и не престая́ облича́ше предъ людьми́, сказу́я Писа́ньми, Иису́са бы́ти Христа́.
μετὰ ταῦτα χωρισθεὶς ἐκ τῶν Ἀθηνῶν ἦλθεν εἰς Κόρινθον
καὶ εὑρών τινα Ἰουδαῖον ὀνόματι Ἀκύλαν Пοντικὸν τῷ γένει προσφάτως ἐληλυθότα ἀπὸ τῆς Ἰταλίας καὶ Пρίσκιλλαν γυναῖκα αὐτοῦ διὰ τὸ διατεταχέναι Κλαύδιον χωρίζεσθαι πάντας τοὺς Ἰουδαίους ἀπὸ τῆς Ῥώμης προσῆλθεν αὐτοῖς
καὶ διὰ τὸ ὁμότεχνον εἶναι ἔμενεν παρ᾿ αὐτοῖς καὶ ἠργάζετο ἦσαν γὰρ σκηνοποιοὶ τῇ τέχνῃ
διελέγετο δὲ ἐν τῇ συναγωγῇ κατὰ πᾶν σάββατον ἔπειθέν τε Ἰουδαίους καὶ Ἕλληνας
ὡς δὲ κατῆλθον ἀπὸ τῆς Μακεδονίας ὅ τε Σιλᾶς καὶ ὁ Τιμόθεος συνείχετο τῷ λόγῳ ὁ Пαῦλος διαμαρτυρόμενος τοῖς Ἰουδαίοις εἶναι τὸν Χριστόν Ἰησοῦν
ἀντιτασσομένων δὲ αὐτῶν καὶ βλασφημούντων ἐκτιναξάμενος τὰ ἱμάτια εἶπεν πρὸς αὐτούς τὸ αἷμα ὑμῶν ἐπὶ τὴν κεφαλὴν ὑμῶν καθαρὸς ἐγώ ἀπὸ τοῦ νῦν εἰς τὰ ἔθνη πορεύσομαι
καὶ μεταβὰς ἐκεῖθεν εἰσῆλθεν εἰς οἰκίαν τινὸς ὀνόματι Τιτίου Ἰούστου σεβομένου τὸν θεόν οὗ ἡ οἰκία ἦν συνομοροῦσα τῇ συναγωγῇ
Κρίσπος δὲ ὁ ἀρχισυνάγωγος ἐπίστευσεν τῷ κυρίῳ σὺν ὅλῳ τῷ οἴκῳ αὐτοῦ καὶ πολλοὶ τῶν Κορινθίων ἀκούοντες ἐπίστευον καὶ ἐβαπτίζοντο
εἶπεν δὲ ὁ κύριος ἐν νυκτὶ δι᾿ ὁράματος τῷ Пαύλῳ μὴ φοβοῦ ἀλλὰ λάλει καὶ μὴ σιωπήσῃς
διότι ἐγώ εἰμι μετὰ σοῦ καὶ οὐδεὶς ἐπιθήσεταί σοι τοῦ κακῶσαί σε διότι λαός ἐστί μοι πολὺς ἐν τῇ πόλει ταύτῃ
ἐκάθισεν δὲ ἐνιαυτὸν καὶ μῆνας ἓξ διδάσκων ἐν αὐτοῖς τὸν λόγον τοῦ θεοῦ
Γαλλίωνος δὲ ἀνθυπάτου ὄντος τῆς Ἀχαΐας κατεπέστησαν ὁμοθυμαδὸν οἱ Ἰουδαῖοι τῷ Пαύλῳ καὶ ἤγαγον αὐτὸν ἐπὶ τὸ βῆμα
λέγοντες ὅτι παρὰ τὸν νόμον ἀναπείθει οὗτος τοὺς ἀνθρώπους σέβεσθαι τὸν θεόν
μέλλοντος δὲ τοῦ Пαύλου ἀνοίγειν τὸ στόμα εἶπεν ὁ Γαλλίων πρὸς τοὺς Ἰουδαίους εἰ μὲν ἦν ἀδίκημά τι ἢ ῥᾳδιούργημα πονηρόν ὦ Ἰουδαῖοι κατὰ λόγον ἂν ἀνεσχόμην ὑμῶν
εἰ δὲ ζητήματά ἐστιν περὶ λόγου καὶ ὀνομάτων καὶ νόμου τοῦ καθ᾿ ὑμᾶς ὄψεσθε αὐτοί κριτὴς ἐγὼ τούτων οὐ βούλομαι εἶναι
καὶ ἀπήλασεν αὐτοὺς ἀπὸ τοῦ βήματος
ἐπιλαβόμενοι δὲ πάντες Σωσθένην τὸν ἀρχισυνάγωγον ἔτυπτον ἔμπροσθεν τοῦ βήματος καὶ οὐδὲν τούτων τῷ Γαλλίωνι ἔμελεν
ὁ δὲ Пαῦλος ἔτι προσμείνας ἡμέρας ἱκανὰς τοῖς ἀδελφοῖς ἀποταξάμενος ἐξέπλει εἰς τὴν Συρίαν καὶ σὺν αὐτῷ Пρίσκιλλα καὶ Ἀκύλας κειράμενος ἐν Κεγχρεαῖς τὴν κεφαλήν εἶχεν γὰρ εὐχήν
κατήντησαν δὲ εἰς ἔφεσον κἀκείνους κατέλιπεν αὐτοῦ αὐτὸς δὲ εἰσελθὼν εἰς τὴν συναγωγὴν διελέξατο τοῖς Ἰουδαίοις
ἐρωτώντων δὲ αὐτῶν ἐπὶ πλείονα χρόνον μεῖναι οὐκ ἐπένευσεν
ἀλλὰ ἀποταξάμενος καὶ εἰπών πάλιν ἀνακάμψω πρὸς ὑμᾶς τοῦ θεοῦ θέλοντος ἀνήχθη ἀπὸ τῆς Ἐφέσου
καὶ κατελθὼν εἰς Καισάρειαν ἀναβὰς καὶ ἀσπασάμενος τὴν ἐκκλησίαν κατέβη εἰς Ἀντιόχειαν
καὶ ποιήσας χρόνον τινὰ ἐξῆλθεν διερχόμενος καθεξῆς τὴν Γαλατικὴν χώραν καὶ Φρυγίαν ἐπιστηρίζων πάντας τοὺς μαθητάς
Ἰουδαῖος δέ τις Ἀπολλῶς ὀνόματι Ἀλεξανδρεὺς τῷ γένει ἀνὴρ λόγιος κατήντησεν εἰς ἔφεσον δυνατὸς ὢν ἐν ταῖς γραφαῖς
οὗτος ἦν κατηχημένος τὴν ὁδὸν τοῦ κυρίου καὶ ζέων τῷ πνεύματι ἐλάλει καὶ ἐδίδασκεν ἀκριβῶς τὰ περὶ τοῦ Ἰησοῦ ἐπιστάμενος μόνον τὸ βάπτισμα Ἰωάννου
οὗτός τε ἤρξατο παρρησιάζεσθαι ἐν τῇ συναγωγῇ ἀκούσαντες δὲ αὐτοῦ Пρίσκιλλα καὶ Ἀκύλας προσελάβοντο αὐτὸν καὶ ἀκριβέστερον αὐτῷ ἐξέθεντο τὴν ὁδὸν τοῦ θεοῦ
βουλομένου δὲ αὐτοῦ διελθεῖν εἰς τὴν Ἀχαΐαν προτρεψάμενοι οἱ ἀδελφοὶ ἔγραψαν τοῖς μαθηταῖς ἀποδέξασθαι αὐτόν ὃς παραγενόμενος συνεβάλετο πολὺ τοῖς πεπιστευκόσιν διὰ τῆς χάριτος
εὐτόνως γὰρ τοῖς Ἰουδαίοις διακατηλέγχετο δημοσίᾳ ἐπιδεικνὺς διὰ τῶν γραφῶν εἶναι τὸν Χριστὸν Ἰησοῦν
Post haec discedens ab Athe nis venit Corinthum.
Et in veniens quendam Iudaeum nomine Aquilam, Ponticum genere, qui nuper venerat ab Italia, et Priscillam uxorem eius, eo quod praecepisset Claudius discedere omnes Iudaeos a Roma, accessit ad eos
et, quia eiusdem erat artis, manebat apud eos et operabatur; erant autem scenofactoriae artis.
Disputabat autem in synagoga per omne sabbatum suadebatque Iudaeis et Graecis.
Cum venissent autem de Macedonia Silas et Timotheus, instabat verbo Paulus testificans Iudaeis esse Christum Iesum.
Contradicentibus autem eis et blasphemantibus, excutiens vestimenta dixit ad eos: «Sanguis vester super caput vestrum! Mundus ego. Ex hoc nunc ad gentes vadam».
Et migrans inde intravit in domum cuiusdam nomine Titi Iusti, colentis Deum, cuius domus erat coniuncta synagogae.
Crispus autem archisynagogus credidit Domino cum omni domo sua, et multi Corinthiorum audientes credebant et baptizabantur.
Dixit autem Dominus nocte per visionem Paulo: «Noli timere, sed loquere et ne taceas,
quia ego sum tecum, et nemo apponetur tibi, ut noceat te, quoniam populus est mihi multus in hac civitate».
Sedit autem annum et sex menses docens apud eos verbum Dei.
Gallione autem proconsule Achaiae, insurrexerunt uno animo Iudaei in Paulum et adduxerunt eum ad tribunal
dicentes: «Contra legem hic persuadet hominibus colere Deum».
Incipiente autem Paulo aperire os, dixit Gallio ad Iudaeos: «Si quidem esset iniquum aliquid aut facinus pessimum, o Iudaei, merito vos sustinerem;
si vero quaestiones sunt de verbo et nominibus et lege vestra, vos ipsi videritis; iudex ego horum nolo esse».
Et minavit eos a tribunali.
Apprehendentes autem omnes Sosthenen, principem synagogae, percutiebant ante tribunal; et nihil horum Gallioni curae erat.
Paulus vero, cum adhuc sustinuisset dies multos, fratribus valefaciens navigabat Syriam, et cum eo Priscilla et Aquila, qui sibi totonderat in Cenchreis caput; habebat enim votum.
Deveneruntque Ephesum, et illos ibi reliquit; ipse vero ingressus synagogam disputabat cum Iudaeis.
Rogantibus autem eis, ut ampliore tempore maneret, non consensit,
sed valefaciens et dicens: «Iterum revertar ad vos Deo volente», navigavit ab Epheso;
et descendens Caesaream ascendit et salutavit ecclesiam et descendit Antiochiam.
Et facto ibi aliquanto tempore, profectus est perambulans ex ordine Galaticam regionem et Phrygiam, confirmans omnes discipulos.
Iudaeus autem quidam Apollo nomine, Alexandrinus natione, vir eloquens, devenit Ephesum, potens in Scripturis.
Hic erat catechizatus viam Domini; et fervens spiritu loquebatur et docebat diligenter ea, quae sunt de Iesu, sciens tantum baptisma Ioannis.
Hic ergo coepit fiducialiter agere in synagoga; quem cum audissent Priscilla et Aquila, assumpserunt eum et diligentius exposuerunt ei viam Dei.
Cum autem vellet transire in Achaiam, exhortati fratres scripserunt discipulis, ut susciperent eum; qui cum venisset, contulit multum his, qui crediderant per gratiam;
vehementer enim Iudaeos revincebat publice, ostendens per Scripturas esse Christum Iesum.
Узбекский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
Бу ҳодисалардан кейин Павлус Афинани тарк этиб, Коринф шаҳрига келди.
Бу шаҳарда асли понтлик бўлган Акил исмли бир яҳудийни топди. Қайсар Клавдий бутун яҳудийларга Римдан чиқиб кетишлари ҳақида фармон чиқаргани туфайли, Акил билан хотини Прискилла яқинда Италиядан келишган эди. Павлус уларнинг олдига борди.
Ҳамкасб бўлганлари учун уларнинг ёнида қолиб ишлади. Уларнинг ҳунари эса чодир тикувчилик эди.
Павлус ҳар шанба куни яҳудийлар ибодатхонасида баҳслашиб, яҳудий билан юнонларни ишонтиришга ҳаракат қиларди.
Сила билан Тимўтий Македониядан келганларидан кейин, Павлус ўзини бутунлай ваъзхонликка бағишлаб, Исонинг Масиҳлигини яҳудийларга таъкидлаб баён этарди.
Лекин улар қарши бориб, уни ҳақорат қилгач, Павлус кийимидаги чангни қоқиб: “Сизлар тўккан қон ўз бўйнингизга! Мен тозаман. Бу кундан эътиборан мен мажусийларнинг олдига бораман”, – деди.
Павлус у ердан кетиб, Худога сиғинувчи Юстус исмли бир одамнинг уйига келди. Унинг уйи эса яҳудийлар ибодатхонасига девор-дармиён эди.
Шундай қилиб, ибодатхонанинг жамоабошиси бўлган Крисп бутун хонадони билан Исони Раббим деб имон келтирди. Буни эшитган коринфликлардан кўплари ҳам ишониб, сувда имон келтирдилар.
Бир кечаси Павлуснинг тушида Исо кўриниш бериб: “Қўрқма, лекин тинмай гапиравергин, – деди.
- Мен сен билан биргаман, ҳеч ким сенга қўл тегизиб ёмонлик қилмайди; чунки бу шаҳарда кўп одамларим бор”.
Павлус шундан сўнг бир йилу олти ой бу ерда яшаб, Худо каломидан таълим берди.
Галлион Ахая вилояти ҳокими бўлган даврда, яҳудийларнинг ҳаммаси бир бўлиб, Павлусга қарши бош кўтаришди. Уни маҳкамага судраб келиб:
“Бу одам Қонунимизга зид ўлароқ Худога сиғинишни халққа ўргатмоқда”, – деб айтишди.
Павлус оғзини очай деганда, Галлион яҳудийларга хитоб этиб: “Ҳой яҳудийлар! Агар бирон ҳақсизлик ёки оғир жиноят масаласи бўлса эди, у вақтда арзингизни эшитиш учун менда бир асос бўлар эди.
Ҳолбуки, баҳс таълимот, исмлар ва Қонунингиз ҳақида бораётган бўлса, унда ўзларингиз ҳал этинглар. Мен бу ишларнинг қозиси бўлишни истамайман”,
- деди-ю, уларни маҳкамадан ҳайдаб юборди.
Шунда бутун юнонлар жамоабоши Состенни тутиб, маҳкама олдида урдилар. Галлион эса бунга парво қилмади.
Павлус яна анча кун Коринф шаҳрида тургандан кейин, биродарлари билан хайрлашиб, Акил ва Прискилла билан бирга Сурияга бораётган кемага тушди. У назр-аҳд қилгани учун, Кенхрея шаҳрида сочларини қирқтирган эди.
Эфес шаҳрига етиб борганда, Павлус Акил билан Прискиллани у ерда қолдирди. Ўзи эса яҳудийлар ибодатхонасига кириб, баҳс очди.
Яҳудийлар янада кўпроқ вақт уларникида қолишини Павлусдан илтимос қилган бўлишса-да, у кўнмади.
Улар билан хайрлашиб: “Яқинлашиб келаётган байрамни мен албатта Қуддусда қутлашим керак. Аммо Худо хоҳласа, олдингизга яна қайтиб келаман”, – деди-ю, Эфесдан сузиб кетди. [Акил билан Прискиллани эса Эфесда қолдирди.]
Кема Кесария портига етиб келиб тўхтади. Павлус Қуддусга бориб, имонлилар жамоати билан кўришди. Сўнгра Антиохия шаҳрига тушди.
У ерда бир муддат туриб, тағин йўлга чиқди. Тартиб бўйича Галатия ва Фригия юртларини кезиб чиқиб, барча Исо шогирдларининг кўнглини кўтарди.
Шу орада асли искандариялик бўлган Аполлос исмли бир киши Эфес шаҳрига келди. У гапга чечан, Тавротни яхши билган бир яҳудий эди.
Бу одам Раббимиз Исо йўлида тарбия олган бўлиб, бу ҳақда тўғри ва оташин руҳ билан таълим берар эди. Лекин у фақатгина Яҳё пайғамбарнинг сувда тавба қилдириш усулини билар эди.
Яҳудийлар ибодатхонасида жасорат билан ваъз айтадиган бўлди. Аполлосни тинглаган Акил билан Прискилла уни кутиб олиб, Раббимиз Исо йўлини аниқ қилиб тушунтириб бердилар.
Аполлос Ахая юртига бормоқ ниятини изҳор этганда, биродарлари у ердаги Исо шогирдларига хат ёзиб, уни яхши қабул қилишларини ўтиндилар. Аполлос Ахаяга бориб, Худонинг инояти билан имон топганларга самарали ёрдам берди.
Таврот асосида Исонинг Масиҳ эканини исбот этиб, ҳамманинг кўз ўнгида яҳудийларнинг иддаоси нотўғрилигини узил-кесил фош қилар эди.