Скрыть
19:3
19:5
19:7
19:8
19:9
19:12
19:13
19:14
19:16
19:17
19:19
19:22
19:23
19:24
19:25
19:27
19:28
19:30
19:31
19:32
19:34
19:35
19:36
19:37
19:38
19:39
19:40
19:41
Церковнославянский (рус)
[Зач. 42.] Бы́сть же внегда́ бы́ти Аполло́су въ Кори́нѳѣ, Па́велъ, проше́дъ вы́шнiя страны́, прiи́де во Ефе́съ, и обрѣ́тъ нѣ́кiя ученики́,
рече́ къ ни́мъ: а́ще у́бо Ду́хъ Свя́тъ прiя́ли есте́ вѣ́ровав­ше? Они́ же рѣ́ша къ нему́: но ниже́ а́ще Ду́хъ Святы́й е́сть, слы́шахомъ.
Рече́ же къ ни́мъ: во что́ у́бо крести́стеся? Они́ же реко́ша: во Иоа́н­ново креще́нiе.
Рече́ же Па́велъ: Иоа́н­нъ у́бо крести́ креще́нiемъ покая́нiя, лю́демъ глаго́ля, да во Гряду́щаго по не́мъ вѣ́руютъ, си́рѣчь во Христа́ Иису́са.
Слы́шав­ше же крести́шася во и́мя Го́спода Иису́са,
и воз­ло́жшу Па́влу на ня́ ру́цѣ, прiи́де Ду́хъ Святы́й на ня́, глаго́лаху же язы́ки и проро́че­с­т­воваху.
Бя́ше же всѣ́хъ муже́й я́ко два­на́­де­сять.
Вше́дъ же въ со́нмище, дерза́­ше, не обину́яся три́ ме́сяцы бесѣ́дуя и увѣря́я, я́же о Ца́р­ст­вiи Бо́жiи.
И егда́ нѣ́цыи ожесточа́хуся и пря́хуся, злосло́вяще пу́ть Госпо́день предъ наро́домъ, от­сту́пль от­ ни́хъ от­лучи́ ученики́, по вся́ дни́ стяза́яся во учи́лищи мучи́теля {власти́теля} нѣ́ко­его.
Сiе́ же бы́сть два́ лѣ́та, я́ко всѣ́мъ живу́щымъ во Асі́и слы́шати сло́во Го́спода Иису́са, Жидо́мъ же и Е́ллиномъ.
Си́лы же не про́сты творя́ше Бо́гъ рука́ма Па́вловыма,
я́ко и на неду́жныя наноси́ти от­ [по́та] тѣ́ла его́ главотя́жы и убру́сцы, и исцѣли́тися и́мъ от­ неду́гъ, и духо́мъ лука́вымъ исходи́ти от­ ни́хъ.
Нача́ша же нѣ́цыи от­ скита́ющихся Иуде́й заклина́телей именова́ти надъ иму́щими ду́хи лука́выя и́мя Го́спода Иису́са, глаго́люще: заклина́емъ вы́ Иису́сомъ, Его́же Па́велъ проповѣ́дуетъ.
Бя́ху же нѣ́цыи сы́нове Ске́вы Иуде́анина архiере́а се́дмь, и́же сiе́ творя́ху.
Отвѣща́въ же ду́хъ лука́вый рече́: Иису́са зна́ю и Па́вла свѣ́мъ, вы́ же кто́ есте́?
И скачя́ на ни́хъ человѣ́къ, въ не́мже бѣ́ ду́хъ лука́вый, и одолѣ́въ и́мъ, укрѣпи́ся на ни́хъ, я́коже наги́мъ и ура́ненымъ избѣжа́ти от­ хра́ма о́наго.
Сiе́ же бы́сть разу́мно всѣ́мъ живу́щымъ во Ефе́сѣ Иуде́емъ же и Е́ллиномъ, и нападе́ стра́хъ на всѣ́хъ и́хъ, и велича́­шеся и́мя Го́спода Иису́са:
мно́зи же от­ вѣ́ровав­шихъ при­­хожда́ху, исповѣ́да­ю­ще и сказу́юще дѣла́ своя́:
дово́лни же от­ сотво́ршихъ чародѣя́нiя, собра́в­ше кни́ги своя́, сожига́ху предъ всѣ́ми: и сложи́ша цѣ́ны и́хъ и обрѣто́ша сребра́ пя́ть те́мъ.
Си́це крѣ́пко сло́во Госпо́дне растя́ше и крѣпля́шеся.
И я́коже сконча́шася сiя́, положи́ Па́велъ въ ду́сѣ, проше́дъ Македо́нiю и Аха́iю, ити́ во Иерусали́мъ, ре́къ, я́ко бы́в­шу ми́ та́мо, подоба́етъ ми́ и Ри́мъ ви́дѣти.
Посла́въ же въ Македо́нiю два́ от­ служа́щихъ ему́, Тимоѳе́а и Ера́ста, са́мъ же пребы́сть вре́мя во Асі́и.
Бы́сть же во вре́мя о́но молва́ не ма́ла о пути́ Госпо́дни:
Дими́трiй бо нѣ́кто и́менемъ, среброкова́чь, творя́й хра́мы сре́бряны Артеми́дѣ, подая́ше хитреце́мъ дѣ́ланiе {стяжа́нiе} не ма́ло,
и́хже собра́въ и и́ны сицевы́хъ веще́й дѣ́латели, рече́: му́жiе, вѣ́сте, я́ко от­ сего́ дѣ́ланiя дово́л­ст­во житiю́ на́­шему е́сть:
и ви́дите и слы́шите, я́ко не то́кмо Ефе́съ, но ма́ло не всю́ Асі́ю Па́велъ се́й препрѣ́въ, обрати́ мно́гъ наро́дъ, глаго́ля, я́ко не су́ть бо́зи, и́же рука́ми человѣ́ческими быва́ютъ:
не то́кмо же сiя́ бѣду́ прiе́млетъ на́ша ча́сть, е́же бы во обличе́нiе не прiити́, но дабы́ и вели́кiя боги́ни Артеми́ды хра́мъ ни во что́же не вмѣни́л­ся, и́мать же разори́тися и вели́че­с­т­во ея́, ю́же вся́ Асі́а и вселе́н­ная почита́етъ.
Слы́шав­ше же и бы́в­ше испо́лнени я́рости, вопiя́ху глаго́люще: вели́ка Артеми́да Ефе́сская.
И испо́лнися гра́дъ ве́сь мяте́жа: устреми́шася же единоду́шно на позо́рище, восхи́щше Га́iа и Ариста́рха Македо́няны, дру́ги {сопу́тники} Па́вловы.
Па́влу же хотя́щу вни́ти въ наро́дъ, не оставля́ху его́ ученицы́:
нѣ́цыи же от­ Асі́йскихъ нача́лникъ, су́ще ему́ дру́зи, посла́в­ше къ нему́, моля́ху не вда́ти себе́ въ позо́ръ.
Друзі́и же у́бо и́но нѣ́что вопiя́ху: бѣ́ бо собра́нiе смуще́но, и мно́жайшiи от­ ни́хъ не вѣ́дяху, чесо́ ра́ди собра́шася.
От наро́да же избра́ша Алекса́ндра, изве́дшымъ его́ Иуде́емъ. Алекса́ндръ же, помаа́въ руко́ю, хотя́ше от­вѣща́ти наро́ду.
Разумѣ́в­ше же, я́ко Иуде́анинъ е́сть, гла́съ бы́сть еди́нъ от­ всѣ́хъ, я́ко на два́ часа́ вопiю́щихъ: вели́ка Артеми́да Ефе́сская.
Ути́шивъ же кни́жникъ наро́дъ, рече́: му́жiе Ефе́сстiи, кто́ бо е́сть человѣ́къ, и́же не вѣ́сть, я́ко Ефе́сскiй гра́дъ служи́тель е́сть вели́кiя боги́ни Артеми́ды и Дiопе́та?
Безъ вся́каго у́бо прекосло́вiя си́мъ си́це су́щымъ, потре́бно е́сть ва́мъ безмо́лвнымъ бы́ти и ничто́же безчи́н­но твори́ти:
при­­ведо́сте бо муже́й си́хъ, ни хра́мъ [Артеми́динъ] окра́дшихъ, ниже́ боги́ню ва́шу ху́лящихъ:
а́ще у́бо Дими́трiй и и́же съ ни́мъ худо́жницы и́мутъ къ кому́ сло́во, суды́ су́ть и анѳипа́ти су́ть: да по­е́млютъ дру́гъ на дру́га:
а́ще ли же что́ о ины́хъ и́щете, въ зако́н­нѣмъ собра́нiи разрѣши́т­ся:
и́бо бѣ́д­ст­вуемъ порица́еми бы́ти о крамолѣ́ дне́шней, ни еди́нѣй винѣ́ су́щей, о не́йже воз­мо́жемъ воз­да́ти сло́во стремле́нiя сего́. И сiя́ ре́къ распусти́ собра́в­шiйся наро́дъ.
Немецкий (GNB)
Während Apollos in Korinth war, kam Paulus auf dem Weg über das kleinasiatische Hochland nach Ephesus. Er traf dort einige Jünger
und fragte sie: »Habt ihr den Heiligen Geist empfangen, als ihr zum Glauben gekommen seid?«

Sie antworteten: »Nein. Wir haben noch nicht einmal gehört, dass es so etwas wie einen Heiligen Geist gibt.«

»Was für eine Taufe habt ihr denn empfangen?«

»Die Taufe, die auf Johannes zurückgeht«, sagten sie.

Daraufhin erklärte ihnen Paulus: »Johannes hat das Volk zur Umkehr aufgefordert; seine Taufe war das Siegel auf die Bereitschaft, ein neues Leben anzufangen. Doch sagte er allen, sie müssten, um gerettet zu werden, ihr Vertrauen auf den setzen, der nach ihm komme: auf Jesus.«
Als sie das hörten, ließen sie sich im Namen von Jesus, dem Herrn, taufen, zur Übereignung an ihn.
Dann legte Paulus ihnen die Hände auf und der Heilige Geist kam auf sie herab. Sie redeten in unbekannten Sprachen und mit prophetischen Worten.
Es waren etwa zwölf Männer.
In den nächsten drei Monaten ging Paulus regelmäßig in die Synagoge. Dort verkündete er frei und offen, dass Gott schon angefangen hat, durch Jesus seine Herrschaft aufzurichten. Er setzte sich mit Einwänden auseinander und suchte die Zuhörenden zu überzeugen.
Aber einige verschlossen sich der Botschaft und wollten nichts von ihr wissen. Als sie die neue Lehre vor der ganzen Versammlung verspotteten, kehrte Paulus ihnen den Rücken und löste die Jünger und Jüngerinnen aus der Synagogengemeinde.

Von nun an sprach er täglich im Lehrsaal eines Griechen namens Tyrannus.

Er tat dies zwei Jahre lang, sodass alle in der Provinz Asien, Juden und Griechen, die Botschaft Gottes hörten.
Gott ließ durch Paulus ganz ungewöhnliche Dinge geschehen.
Die Leute nahmen sogar seine noch schweißfeuchten Kopf- und Taschentücher und legten sie den Kranken auf. Dann verschwanden die Krankheiten und die bösen Geister fuhren von den Besessenen aus.
Auch manche Juden, die als Dämonenbeschwörer durchs Land zogen, gebrauchten bei ihren Beschwörungen den Namen von Jesus, dem Herrn. Sie sagten zu den bösen Geistern: »Ich beschwöre euch bei dem Jesus, den Paulus verkündet!«
Das versuchten einmal auch die sieben Söhne eines gewissen Skevas, eines führenden jüdischen Priesters.
Aber der böse Geist in dem Kranken erwiderte: »Ich kenne Jesus und ich kenne auch Paulus. Aber wer seid ihr?«
Der Besessene fiel über sie her und schlug sie allesamt zu Boden. Blutend und halb nackt mussten sie aus dem Haus fliehen.
Die Geschichte wurde in ganz Ephesus bekannt. Juden wie Nichtjuden erschraken und sie ehrten und priesen den Namen von Jesus, dem Herrn.
Viele von denen, die zum Glauben gekommen waren, kamen jetzt und gaben offen zu, dass auch sie früher Zauberkünste getrieben hatten.
Eine beträchtliche Anzahl von ihnen brachte ihre Zauberbücher und verbrannte sie öffentlich. Man schätzte, dass die verbrannten Bücher 50000 Silberstücke wert waren.
So erwies die Botschaft Gottes ihre Macht und breitete sich immer weiter aus.
Nach all diesen Ereignissen entschloss sich Paulus, über Mazedonien und Griechenland nach Jerusalem zu reisen. »Danach«, sagte er, »muss ich auch Rom besuchen.«
Zwei seiner Helfer, Timotheus und Erastus, schickte er nach Mazedonien voraus. Er selbst blieb noch eine Weile in der Provinz Asien.
In dieser Zeit kam es wegen der neuen Lehre zu schweren Unruhen in Ephesus.
Es gab dort nämlich einen Silberschmied namens Demetrius, der silberne Nachbildungen vom Tempel der Göttin Artemis verkaufte; das brachte ihm und den Handwerkern, die er beschäftigte, einen schönen Gewinn.
Dieser Demetrius rief alle, die in diesem Gewerbe tätig waren, zusammen und sagte: »Männer, ihr wisst: Unser ganzer Wohlstand hängt davon ab, dass wir diese Nachbildungen herstellen.
Und ihr werdet erfahren haben, dass dieser Paulus den Leuten einredet: ́Götter, die man mit Händen macht, sind gar keine Götter.́ Er hat mit seinen Reden nicht nur hier in Ephesus Erfolg, sondern fast überall in der Provinz Asien.
Es besteht aber nicht nur die Gefahr, dass er unseren Geschäftszweig in Verruf bringt, nein, auch die Achtung vor dem Tempel der großen Göttin Artemis wird schwinden! Es wird noch dahin kommen, dass die Göttin ihr Ansehen vollständig einbüßt – sie, die heute in der ganzen Provinz Asien und überall in der Welt verehrt wird!«
Als die Männer das hörten, wurden sie wütend und riefen: »Groß ist die Artemis von Ephesus!«
Die ganze Stadt geriet in Aufruhr und die Leute stürmten ins Theater. Gaius und Aristarch, Reisegefährten von Paulus aus Mazedonien, wurden von der Menge gepackt und mit dorthin geschleppt.
Paulus selbst wollte sich der Menge stellen, aber die Jünger ließen ihn nicht aus dem Haus.
Auch einige hohe Beamte der Provinz, die ihm freundlich gesinnt waren, warnten ihn durch Boten davor, sich im Theater sehen zu lassen.
Unter den dort Zusammengeströmten herrschte die größte Verwirrung. Alle schrien durcheinander und die meisten wussten nicht einmal, worum es ging.
Die Juden schickten Alexander nach vorn und einige aus der Menge erklärten ihm den Anlass. Alexander winkte mit der Hand und wollte vor dem Volk eine Verteidigungsrede für die Juden halten.
Aber als die Leute merkten, dass er Jude war, schrien sie ihn nieder und riefen zwei Stunden lang im Chor: »Groß ist die Artemis von Ephesus!«
Schließlich gelang es dem Verwaltungsdirektor der Stadt, die Menge zu beruhigen. »Männer von Ephesus«, rief er, »in der ganzen Welt weiß man doch, dass unsere Stadt den Tempel und das vom Himmel gefallene Standbild der großen Artemis hütet.
Das wird kein Mensch bestreiten! Beruhigt euch also und lasst euch zu nichts hinreißen!
Ihr habt diese Männer hergeschleppt, obwohl sie weder den Tempel beraubt noch unsere Göttin beleidigt haben.
Wenn Demetrius und seine Handwerker Anklage wegen Geschäftsschädigung gegen jemand erheben wollen, dann gibt es dafür Gerichte und Behörden. Dort können sie ihre Sache vorbringen.
Wenn ihr aber irgendwelche anderen Forderungen habt, muss das auf einer ordentlich einberufenen Volksversammlung geklärt werden.
Was heute geschehen ist, kann uns leicht als Rebellion ausgelegt werden. Es gibt keinen Grund für diesen Aufruhr; wir können ihn durch nichts rechtfertigen.«

Mit diesen Worten löste er die Versammlung auf.

Узбекский
Аполлос Коринф шаҳрида бўлганда, Павлус тоғли вилоятларни кезиб ўтиб, Эфес шаҳрига келди. У ерда бир неча Исо шогирдини топиб, улардан сўради:
- Сизлар имон келтирганингизда Муқаддас Руҳни қабул қилдингизларми?- Муқаддас Руҳ борлигини биз ҳеч қачон эшитмаганмиз, – деб жавоб берди улар.
- Бундай бўлса, сизлар қай асосда сувга чўмиб имон келтиргансизлар? – деб сўради Павлус.- Биз Яҳё пайғамбарнинг таълимоти асосида сувга чўмиб имон келтирганмиз, – деб жавоб бердилар.
Павлус деди:- Яҳё пайғамбар халқни дарёга чўмдириб, тавба қилдирган эди, холос. У халққа: Мендан кейин келадиган Зотга, яъни Исо Масиҳга инонинглар, деб айтган эди.
Улар буни эшитгач, Раббимиз Исо номидан ҳам сувга чўмиб имон келтирдилар.
Павлус қўлларини уларнинг бошига қўйиши билан Муқаддас Руҳ уларнинг устига тушиб келди. Улар янги тилларда гапириб, каромат қила бошладилар.
Улар жами бўлиб, ўн икки кишига яқин эдилар.
Павлус уч ой давомида бемалол яҳудийлар ибодатхонасида баҳслашиб, Худонинг Шоҳлиги тўғрисида ишонтирарли далиллар келтирарди.
Ниҳоят, баъзилар бўйин қотиб, имонни рад қилиб, халқ олдида Раббимиз Исо йўлини ёмонлайдиган бўлишди. Павлус улардан юз ўгириб, шогирдларини улардан ажратди ва ҳар куни Тиран деган бир кишининг мактабида суҳбатлашарди.
Шу тариқа икки йил давомида хоҳ яҳудий, хоҳ юноний бўлсин, Асия вилоятида яшаганларнинг ҳаммаси Раббимиз Исонинг каломини эшитдилар.
Худо Павлуснинг қўллари билан кўп қудратли ишларни қилар эди.
Ҳатто унинг баданига теккан рўмоллар ва камарлар ҳам беморларнинг устига қўйилганда, улар касалдан халос бўлар, ичларидаги ёвуз руҳлар эса чиқиб кетарди.
Яҳудийлар орасида сайёҳ юрувчи баъзи азайимхонлар ҳам бор эди. Булар ёвуз руҳларга чалинган одамлар тепасида Раббимиз Исонинг исмини зикр қилишга уннай кетар, “Павлус эълон этаётган Исо номи билан сизларга буюрамиз”, – деб айтишарди.
Бундай қилганлар орасида олий руҳоний Скева исмли бир яҳудийнинг етти ўғли бор эди.
Ёвуз руҳ уларга жавобан: “Исони танийман, Павлусни биламан, сизлар эса ким бўласизлар?” – деди.
Шундай дейиши биланоқ ёвуз руҳли одам уларнинг устига ташланиб, шундай зўр чиқдики, азайимхонлар қип-яланғоч ва ярадор ҳолда у уйдан қочиб қутулишди.
Бу воқеа Эфесда яшаган яҳудий билан юнонларнинг ҳаммасига маълум бўлди. Ҳаммани даҳшат қоплаб, Раббимиз Исонинг исми улуғланди.
Имон келтирганлардан кўплари эса келиб, қилмишларини очиқ эътироф этишарди.
Шунингдек, сеҳргарлик қилганлардан кўпчилиги ўз китобларини тўплаб, ҳамманинг кўз ўнгида ёндирдилар. Китобларнинг қимматини ҳисоблаганда, эллик минг кумуш тангага тенг келди.
Ана шу йўсинда Раббимиз каломи қудрат билан ёйилар, таъсири тобора ортиб борар эди.
Бу воқеалар бўлиб ўтгандан сўнг, Павлус ўз кўнглида Македония ва Ахаядан ўтиб, Қуддусга боришга жазм этди. “У ерда бўлганимдан кейин Римни ҳам кўришим керак”, – деб ният қилди.
Павлус ўзига хизмат қилиб юрганлардан икки кишини: Тимўтий ва Ерастни Македонияга юборди, ўзи вақтинча Асия вилоятида қолди.
Ўша кезларда Раббимиз Исо йўлига қарши деярли кучли ғалаён юз берди.
Димитрий исмли бир заргар кумушдан Артемис маъбадларини ясаб, санъаткорларга кўп фойда келтирарди.
Димитрий санъаткору ҳунармандларни йиғиб: “Биродарлар! – деди, – Сизларга маълумки, бизнинг фаровонлигимиз бу ҳунар орқалидир.
Эфесдагина эмас, балки қарийб бутун Асия вилоятида бу Павлус: инсон қўли билан ясалаётган бу буюмлар худо эмас, деганини ўзларингиз кўриб, эшитиб турибсизлар. Шу гап билан у кўп одамларни авраб йўлдан оздирди.
Шундай қилиб, ҳунаримиз эътиборсиз бўлиб қолиш хавфигина эмас, балки бутун Асия ва бутун дунё сиғинадиган буюк маъбуда Артемиснинг маъбади ҳам арзимайдиган нарсага айланиб, маъбуда улуғворлигидан маҳрум бўлиб қолиш хавфига рўбарў келдик”.
Халойиқ буни эшитгач, қаттиқ ғазабланиб: “Эфеснинг Артемиси буюкдир!” – деб бақира кетди.
Бутун шаҳар саросимага тўлиб кетди. Ҳамма бирдан Павлуснинг йўлдошлари – македониялик Гай ва Аристархни ушлаганча, шитоб билан театр томон ёпирилишди.
Павлус халқнинг орасига кирмоқчи бўлганда, шогирдлар унга йўл қўйишмади.
Асия вилояти маъмурларидан баъзилари ҳам унинг дўстлари бўлганлари сабабли унга хабар юбориб, театрда кўринмасин, деб илтимос қилишди.
Бу орада одамлардан бири у деса, бошқаси бу деб қичқиришарди. Йиғин тартибсиз эди, кўплари эса нима учун йиғилганларини билишмас эди.
Яҳудийларнинг таклифига кўра, халойиқ ичидан Искандар деган бир кишини вакил қилиб илгари сурдилар. Искандар қўли имоси билан халойиқ олдида ўзини ҳимоя қилмоқчи бўлди.
Лекин халойиқ унинг яҳудий эканини билгач, ҳамма бир оғиздан қарийб икки соат: “Эфеснинг Артемиси буюкдир!” – деб бақириб туришди.
Оқибат шаҳар котиби оломонни тинчитиб: “Эй Эфес халқи! – деди. – Эфес шаҳри буюк маъбуда Артемиснинг ва осмондан тушган тошнинг ҳомийси эканини қайси одам билмайди?
Модомики, бу ишда даъво йўқдир, унда сизлар хотиржам бўлишингиз ва ўйламасдан ҳаракат қилмаслигингиз керак.
Ана, маъбадни таламаган ҳам, маъбудангизни ҳақорат ҳам қилмаган кишиларни сизлар бу ерга бошлаб келибсиз.
Агар Димитрий ва у билан бирга бўлган санъаткорлар бирон кишидан шикоят қилмоқчи бўлишса, унда маҳкамалар бор, қозилар бор, қўйинг, бир-биридан шикоят қилаверишсин.
Бордию бошқа бирон нарсани талаб қилмоқчи бўлсангизлар, бу масала қонуний мажлисда ҳал қилинади.
Бугун бўлиб ўтган ишлар туфайли ғалаён қўзғашда айбланиш хавфида турибмиз-ку! Бундай тўполон учун ўзни оқлагудек ҳеч қандай важимиз ҳам йўқ”.Шу сўзларни айтиб бўлиб, котиб йиғинни тарқатиб юборди.
Дар он замоне ки Апўллўс дар Қўринт буд, Павлус дар кишварҳои боло гардиш карда, ба Эфсўс расид ва дар он ҷо шогирдонро ёфт.
Ба онҳо гуфт: “Оё вақте имон овардед, Рўҳулқудсро қабул кардед?“ Ба ў гуфтанд: “Ҳатто нашунидаем, ки Рўҳулқудс вуҷуд дорад“.
Ба онҳо гуфт: “Пас чӣ навъ таъмид гирифтед?“Гуфтанд: “Таъмиди Яҳьё“.
Павлус гуфт: “Таъмиде ки Яҳьё медод, таъмиди тавба буд, ва ў ба мардум мегуфт: ́Ба Он Касе ки баъд аз ман меояд, яъне ба Исои Мсеҳ имон оваред́„.
Чун инро шуниданд, ба исми Исои Худованд таъмид гирифтанд,
Ва ҳангоме ки Павлус дастҳои худро бар сари онҳо ниҳод, Рўҳулқудс бар онҳо нозил шуд, ва ба забонҳо сухан ронда, нубувват карданд.
Онҳо тақрибан дувоздаҳ нафар буданд.
Муддати се моҳ ў ба куништ даромада, нотарс мавъиза менамуд ва дар бораи Малакути Худо мусоҳиба мекард ва далелҳо меовард.
Вале азбаски баъзе касон сахтдил буданд ва имон намеоварданд ва дар ҳаққи ин тариқат дар пеши мардум бадзабонӣ мекарданд, бинобар ин аз онҳо худро канор гирифта, шогирдонро ҷудо кард ва ҳар рўз дар мадрасаи Тиронус ном шахсе мавъиза менамуд.
Ин тақрибан ду сол давом кард, ба тавре ки ҳамаи сокинони вилояти Осиё, ҳам яҳудиён ва ҳам юнониён, каломи Исои Худовандро шуниданд.
Худо ба василаи Павлус мўъҷизоти бузурге ба амал меовард,
То ба ҳадде ки дастмолҳо ва фўтаҳои ба бадани ў расидаро бурда, бар беморҳо мегузоштанд, ва бемории онҳо нест мешуд, ва авроҳи хабис аз онҳо берун мерафт.
Ҳатто баъзе аз азоимхонҳои оворагарди яҳудӣ ҳам бар онҳое ки мубталои рўҳи хабис буданд, исми Исои Худовандро зикр карда, мегуфтанд: “Шуморо ба Исое ки Павлус мавъиза менамояд, қасам медиҳем“.
Ҳафт нафар писарони Искиво ном шахсе ки яке аз саркоҳинони яҳудӣ буд, ҳамин тавр амал мекарданд.
Аммо рўҳи хабис дар ҷавоби онҳо гуфт: “Исоро мешиносам, Павлусро низ медонам, лекин шумо кистед?“
Марде ки рўҳи хабис дошт, бо чунон қуввате ба онҳо дарафтод, ки ҳама мағлуб шуданд ва дар ҳолате ки бараҳна ва маҷрўҳ буданд, аз хона гурехтанд.
Ин воқеа ба гўши ҳамаи яҳудиён ва юнониёни сокини Эфсўс расида, ҳамаро ба ҳарос андохт, ва исми Исои Худованд дар миёни онҳо бештар иззату икром пайдо кард;
Бисьёре аз имондорон омада, аъмоли худро иқрор ва ошкор мекарданд;
Бисьёре аз онҳо ки ба ҷодигарӣ машғул буданд, китобҳои худро оварда, дар пеши назари ҳама сўзонданд; вақте ки арзиши онҳро ҳисоб карданд, маълум шуд, ки баробари панҷоҳ ҳазор дирҳам аст.
Каломи Худо ҳамин тавр қувват мегирифт ва интишор меёфт.
Пас аз анҷоми ин чизҳо, Павлус дар дили худ азм кард, ки аз Мақдуния ва Охоия гузашта, ба Ерусалим биравад, ва гуфт: “Баъд аз рафтанам ба он ҷо, Румро низ бояд бубинам“.
Аз мулозимонаш ду нафарро, яъне Тимотиюс ва Арастусро, ба Мақдуния равонакарда, худаш муддате дар вилояти Осиё бимонд.
Дар он замон исьёни азиме бар зидди тариқи Худованд рўй дод;
Зеро ки Димитриюс ном нуқрагаре ки тасвирҳои нуқрагини маъбади Артамисро месохт ва ба ин васила ба санъатгарон фоидае калоне мерасонд,
Онҳоро, ҳамчунин ҳунармандони дигарро ҷамъ оварда, гуфт: “Эй мардумон! Шумо медонед, ки некўаҳволии мо аз пушти ҳамин ҳунар аст,
Ва шумо дида ва шунида истодаед, ки на танҳо дар Эфсўс, балки қариб дар тамоми вилояти Осиё ин Павлус мардуми бисьёрро иғво андохта, гумроҳ кардааст, ва мегўяд: ́Чизҳои сохтаи дасти инсон худо нестанд́.
Пас, хавфи он аст, ки на танҳо ҳунари мо аз байн равад, балки ин маъбади олиҳаи мо Артамис низ беэътибор шавад, ва ҳашамати вай, ки тамоми вилояти Осиё ва аҳли олам парастишаш мекунанд, беқурб гардад“.
Вақте ки ин суханонро шуниданд, онҳо хеле ба хашм омада, фарьёд заданд: “Бузург аст Артамиси эфсўсиён!“.
Тамоми шаҳр ба шўр омада, ҳама якдилона сўи тамошохона тохтанд ва Ғоюс ва Ористархусро, ки аз аҳли Мақдуния ва ҳамроҳони Павлус буданд, дастгир карда, бо худ кашида бурданд.
Павлус мехост, ки ба миёни мардум дарояд, аммо шогирдон ўро намонданд;
Ҳамчуни баъзе аз сардорони вилояти Осиё, ки дўстонаш буданд, назди ў кас фиристода, таъкид карданд, ки ба тамошохона набиёяд.
Дар ин миён баъзе касон дод зада, чизе мегуфтанд, касони дигар чизи дигаре; зеро ки ҷамоат ошуфтаҳол буданд ва аксари онҳо намедонистанд, ки барои чӣ ҷамъ шудаанд.
Аз миёни издиҳом Искандарро кашола карданд, чунки яҳудиён ўро пеш андохта буданд, ва Искандар бо дасташ ишора намуда, хост барои муҳофизати худ ба мардум сухане бигўяд.
Аммо, чун яҳудӣ буданашро донистанд, ҳама бо як овоз дод заданд ва қариб ду соат нидо мекарданд: “Бузург аст Артимиси эфсўсиён!“.
Нозири низом мардумро сокит карда, гуфт: “Эй мардуми Эфсўс! Кӣ намедонад, ки шаҳри Эфсўс парастандаи маъбади Артамиси олиҳаи бузург ва ҳайкали аз осмон нозилшудаи вай мебошад?
Модоме ки ин баҳснопазир аст, шуморо лозим аст, ки ором бошед ва рафтори бемулоҳизае накунед;
Зеро ин шахсоне ки шумо овардаед, на тороҷкунандагони маъбаданд ва на дар ҳаққи олиҳаи шумо сухани куфромез гуфтаанд;
Агар Дмитриюс ва ҳамкоронаш даъвое бар касе дошта бошанд, инак дари маҳкамаҳо кушода, волиён низ ҳозиранд: бигзор ба онҳо шикоятҳои худро оварда супоранд;
Вале агар талаби дигаре дошта бошед, он бояд дар маҳкамаи шаръӣ яктарафа шавад;
Зеро хавфи он аст, ки мо барои рафтори имрўза ба балвогарӣ айбдор шавем, ва мо ҳеҷ далеле надорем, ки барои чунин ҷамъомад онро сабаб нишон диҳем“.Инро гуфта, издиҳомро пароканда кард.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible