Скрыть
19:3
19:5
19:7
19:8
19:9
19:12
19:13
19:14
19:16
19:17
19:19
19:22
19:23
19:24
19:25
19:27
19:28
19:30
19:31
19:32
19:34
19:35
19:36
19:37
19:38
19:39
19:40
Церковнославянский (рус)
[Зач. 42.] Бы́сть же внегда́ бы́ти Аполло́су въ Кори́нѳѣ, Па́велъ, проше́дъ вы́шнiя страны́, прiи́де во Ефе́съ, и обрѣ́тъ нѣ́кiя ученики́,
рече́ къ ни́мъ: а́ще у́бо Ду́хъ Свя́тъ прiя́ли есте́ вѣ́ровав­ше? Они́ же рѣ́ша къ нему́: но ниже́ а́ще Ду́хъ Святы́й е́сть, слы́шахомъ.
Рече́ же къ ни́мъ: во что́ у́бо крести́стеся? Они́ же реко́ша: во Иоа́н­ново креще́нiе.
Рече́ же Па́велъ: Иоа́н­нъ у́бо крести́ креще́нiемъ покая́нiя, лю́демъ глаго́ля, да во Гряду́щаго по не́мъ вѣ́руютъ, си́рѣчь во Христа́ Иису́са.
Слы́шав­ше же крести́шася во и́мя Го́спода Иису́са,
и воз­ло́жшу Па́влу на ня́ ру́цѣ, прiи́де Ду́хъ Святы́й на ня́, глаго́лаху же язы́ки и проро́че­с­т­воваху.
Бя́ше же всѣ́хъ муже́й я́ко два­на́­де­сять.
Вше́дъ же въ со́нмище, дерза́­ше, не обину́яся три́ ме́сяцы бесѣ́дуя и увѣря́я, я́же о Ца́р­ст­вiи Бо́жiи.
И егда́ нѣ́цыи ожесточа́хуся и пря́хуся, злосло́вяще пу́ть Госпо́день предъ наро́домъ, от­сту́пль от­ ни́хъ от­лучи́ ученики́, по вся́ дни́ стяза́яся во учи́лищи мучи́теля {власти́теля} нѣ́ко­его.
Сiе́ же бы́сть два́ лѣ́та, я́ко всѣ́мъ живу́щымъ во Асі́и слы́шати сло́во Го́спода Иису́са, Жидо́мъ же и Е́ллиномъ.
Си́лы же не про́сты творя́ше Бо́гъ рука́ма Па́вловыма,
я́ко и на неду́жныя наноси́ти от­ [по́та] тѣ́ла его́ главотя́жы и убру́сцы, и исцѣли́тися и́мъ от­ неду́гъ, и духо́мъ лука́вымъ исходи́ти от­ ни́хъ.
Нача́ша же нѣ́цыи от­ скита́ющихся Иуде́й заклина́телей именова́ти надъ иму́щими ду́хи лука́выя и́мя Го́спода Иису́са, глаго́люще: заклина́емъ вы́ Иису́сомъ, Его́же Па́велъ проповѣ́дуетъ.
Бя́ху же нѣ́цыи сы́нове Ске́вы Иуде́анина архiере́а се́дмь, и́же сiе́ творя́ху.
Отвѣща́въ же ду́хъ лука́вый рече́: Иису́са зна́ю и Па́вла свѣ́мъ, вы́ же кто́ есте́?
И скачя́ на ни́хъ человѣ́къ, въ не́мже бѣ́ ду́хъ лука́вый, и одолѣ́въ и́мъ, укрѣпи́ся на ни́хъ, я́коже наги́мъ и ура́ненымъ избѣжа́ти от­ хра́ма о́наго.
Сiе́ же бы́сть разу́мно всѣ́мъ живу́щымъ во Ефе́сѣ Иуде́емъ же и Е́ллиномъ, и нападе́ стра́хъ на всѣ́хъ и́хъ, и велича́­шеся и́мя Го́спода Иису́са:
мно́зи же от­ вѣ́ровав­шихъ при­­хожда́ху, исповѣ́да­ю­ще и сказу́юще дѣла́ своя́:
дово́лни же от­ сотво́ршихъ чародѣя́нiя, собра́в­ше кни́ги своя́, сожига́ху предъ всѣ́ми: и сложи́ша цѣ́ны и́хъ и обрѣто́ша сребра́ пя́ть те́мъ.
Си́це крѣ́пко сло́во Госпо́дне растя́ше и крѣпля́шеся.
И я́коже сконча́шася сiя́, положи́ Па́велъ въ ду́сѣ, проше́дъ Македо́нiю и Аха́iю, ити́ во Иерусали́мъ, ре́къ, я́ко бы́в­шу ми́ та́мо, подоба́етъ ми́ и Ри́мъ ви́дѣти.
Посла́въ же въ Македо́нiю два́ от­ служа́щихъ ему́, Тимоѳе́а и Ера́ста, са́мъ же пребы́сть вре́мя во Асі́и.
Бы́сть же во вре́мя о́но молва́ не ма́ла о пути́ Госпо́дни:
Дими́трiй бо нѣ́кто и́менемъ, среброкова́чь, творя́й хра́мы сре́бряны Артеми́дѣ, подая́ше хитреце́мъ дѣ́ланiе {стяжа́нiе} не ма́ло,
и́хже собра́въ и и́ны сицевы́хъ веще́й дѣ́латели, рече́: му́жiе, вѣ́сте, я́ко от­ сего́ дѣ́ланiя дово́л­ст­во житiю́ на́­шему е́сть:
и ви́дите и слы́шите, я́ко не то́кмо Ефе́съ, но ма́ло не всю́ Асі́ю Па́велъ се́й препрѣ́въ, обрати́ мно́гъ наро́дъ, глаго́ля, я́ко не су́ть бо́зи, и́же рука́ми человѣ́ческими быва́ютъ:
не то́кмо же сiя́ бѣду́ прiе́млетъ на́ша ча́сть, е́же бы во обличе́нiе не прiити́, но дабы́ и вели́кiя боги́ни Артеми́ды хра́мъ ни во что́же не вмѣни́л­ся, и́мать же разори́тися и вели́че­с­т­во ея́, ю́же вся́ Асі́а и вселе́н­ная почита́етъ.
Слы́шав­ше же и бы́в­ше испо́лнени я́рости, вопiя́ху глаго́люще: вели́ка Артеми́да Ефе́сская.
И испо́лнися гра́дъ ве́сь мяте́жа: устреми́шася же единоду́шно на позо́рище, восхи́щше Га́iа и Ариста́рха Македо́няны, дру́ги {сопу́тники} Па́вловы.
Па́влу же хотя́щу вни́ти въ наро́дъ, не оставля́ху его́ ученицы́:
нѣ́цыи же от­ Асі́йскихъ нача́лникъ, су́ще ему́ дру́зи, посла́в­ше къ нему́, моля́ху не вда́ти себе́ въ позо́ръ.
Друзі́и же у́бо и́но нѣ́что вопiя́ху: бѣ́ бо собра́нiе смуще́но, и мно́жайшiи от­ ни́хъ не вѣ́дяху, чесо́ ра́ди собра́шася.
От наро́да же избра́ша Алекса́ндра, изве́дшымъ его́ Иуде́емъ. Алекса́ндръ же, помаа́въ руко́ю, хотя́ше от­вѣща́ти наро́ду.
Разумѣ́в­ше же, я́ко Иуде́анинъ е́сть, гла́съ бы́сть еди́нъ от­ всѣ́хъ, я́ко на два́ часа́ вопiю́щихъ: вели́ка Артеми́да Ефе́сская.
Ути́шивъ же кни́жникъ наро́дъ, рече́: му́жiе Ефе́сстiи, кто́ бо е́сть человѣ́къ, и́же не вѣ́сть, я́ко Ефе́сскiй гра́дъ служи́тель е́сть вели́кiя боги́ни Артеми́ды и Дiопе́та?
Безъ вся́каго у́бо прекосло́вiя си́мъ си́це су́щымъ, потре́бно е́сть ва́мъ безмо́лвнымъ бы́ти и ничто́же безчи́н­но твори́ти:
при­­ведо́сте бо муже́й си́хъ, ни хра́мъ [Артеми́динъ] окра́дшихъ, ниже́ боги́ню ва́шу ху́лящихъ:
а́ще у́бо Дими́трiй и и́же съ ни́мъ худо́жницы и́мутъ къ кому́ сло́во, суды́ су́ть и анѳипа́ти су́ть: да по­е́млютъ дру́гъ на дру́га:
а́ще ли же что́ о ины́хъ и́щете, въ зако́н­нѣмъ собра́нiи разрѣши́т­ся:
и́бо бѣ́д­ст­вуемъ порица́еми бы́ти о крамолѣ́ дне́шней, ни еди́нѣй винѣ́ су́щей, о не́йже воз­мо́жемъ воз­да́ти сло́во стремле́нiя сего́. И сiя́ ре́къ распусти́ собра́в­шiйся наро́дъ.
Синодальный
1 Павел находит в Ефесе учеников, незнакомых с Духом Святым; научает их и крестит. 13 Нападение бесноватого на иудейских заклинателей; сожжение ценных чародейских книг. 21 Планы Павла относительно дальнейших посещений. 23 Мятеж ефесян под руководством серебряника Димитрия.
[Зач. 42.] Во время пребывания Аполлоса в Коринфе Павел, пройдя верхние страны, прибыл в Ефес и, найдя там некоторых учеников,
сказал им: приняли ли вы Святого Духа, уверовав? Они же сказали ему: мы даже и не слыхали, есть ли Дух Святой.
Он сказал им: во что же вы крестились? Они отвечали: во Иоанново крещение.
Павел сказал: Иоанн крестил крещением покаяния, говоря людям, чтобы веровали в Грядущего по нем, то есть во Христа Иисуса.
Услышав это, они крестились во имя Господа Иисуса,
и, когда Павел возложил на них руки, нисшел на них Дух Святой, и они стали говорить иными языками и пророчествовать.
Всех их было человек около двенадцати.
Придя в синагогу, он небоязненно проповедовал три месяца, беседуя и удостоверяя о Царствии Божием.
Но как некоторые ожесточились и не верили, злословя путь Господень перед народом, то он, оставив их, отделил учеников, и ежедневно проповедовал в училище некоего Тиранна.
Это продолжалось до двух лет, так что все жители Асии слышали проповедь о Господе Иисусе, как Иудеи, так и Еллины.
Бог же творил немало чудес руками Павла,
так что на больных возлагали платки и опоясания с тела его, и у них прекращались болезни, и злые духи выходили из них.
Даже некоторые из скитающихся Иудейских заклинателей стали употреблять над имеющими злых духов имя Господа Иисуса, говоря: заклинаем вас Иисусом, Которого Павел проповедует.
Это делали какие-то семь сынов Иудейского первосвященника Скевы.
Но злой дух сказал в ответ: Иисуса знаю, и Павел мне известен, а вы кто?
И бросился на них человек, в котором был злой дух, и, одолев их, взял над ними такую силу, что они, нагие и избитые, выбежали из того дома.
Это сделалось известно всем живущим в Ефесе Иудеям и Еллинам, и напал страх на всех их, и величаемо было имя Господа Иисуса.
Многие же из уверовавших приходили, исповедуя и открывая дела свои.
А из занимавшихся чародейством довольно многие, собрав книги свои, сожгли перед всеми, и сложили цены их, и оказалось их на пятьдесят тысяч драхм.
С такою силою возрастало и возмогало слово Господне.
Когда же это совершилось, Павел положил в духе, пройдя Македонию и Ахаию, идти в Иерусалим, сказав: побывав там, я должен видеть и Рим.
И, послав в Македонию двоих из служивших ему, Тимофея и Ераста, сам остался на время в Асии.
В то время произошел немалый мятеж против пути Господня,
ибо некто серебряник, именем Димитрий, делавший серебряные храмы Артемиды и доставлявший художникам немалую прибыль,
собрав их и других подобных ремесленников, сказал: друзья! вы знаете, что от этого ремесла зависит благосостояние наше;
между тем вы видите и слышите, что не только в Ефесе, но почти во всей Асии этот Павел своими убеждениями совратил немалое число людей, говоря, что делаемые руками человеческими не суть боги.
А это нам угрожает тем, что не только ремесло наше придет в презрение, но и храм великой богини Артемиды ничего не будет значить, и испровергнется величие той, которую почитает вся Асия и вселенная.
Выслушав это, они исполнились ярости и стали кричать, говоря: велика Артемида Ефесская!
И весь город наполнился смятением. Схватив Македонян Гаия и Аристарха, спутников Павловых, они единодушно устремились на зрелище.
Когда же Павел хотел войти в народ, ученики не допустили его.
Также и некоторые из Асийских начальников, будучи друзьями его, послав к нему, просили не показываться на зрелище.
Между тем одни кричали одно, а другие другое, ибо собрание было беспорядочное, и большая часть собравшихся не знали, зачем собрались.
По предложению Иудеев, из народа вызван был Александр. Дав знак рукою, Александр хотел говорить к народу.
Когда же узнали, что он Иудей, то закричали все в один голос, и около двух часов кричали: велика Артемида Ефесская!
Блюститель же порядка, утишив народ, сказал: мужи Ефесские! какой человек не знает, что город Ефес есть служитель великой богини Артемиды и Диопета?
Если же в этом нет спора, то надобно вам быть спокойными и не поступать опрометчиво.
А вы привели этих мужей, которые ни храма Артемидина не обокрали, ни богини вашей не хулили.
Если же Димитрий и другие с ним художники имеют жалобу на кого-нибудь, то есть судебные собрания и есть проконсулы: пусть жалуются друг на друга.
А если вы ищете чего-нибудь другого, то это будет решено в законном собрании.
Ибо мы находимся в опасности – за происшедшее ныне быть обвиненными в возмущении, так как нет никакой причины, которою мы могли бы оправдать такое сборище. Сказав это, он распустил собрание.
Сербский
Догоди се пак, кад беше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике
Рече им: Јесте ли примили Духа Светог кад сте веровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети.
А он им рече: На шта се дакле крстисте? А они рекоше: На крштење Јованово.
А Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да верују Оног који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса.
А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.
А кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораше језике и прорицаху.
А беше људи свега око дванаест.
И ушавши у зборницу говораше слободно три месеца учећи и уверавајући за царство Божје.
А кад неки беху отврднули и свађаху се хулећи на пут Господњи пред народом, одступи од њих и одлучи ученике, па се препираше сваки дан у школи неког Тирана.
И ово је бивало две године, тако да сви који живљаху у Азији, и Јевреји и Грци, чуше реч Господа Исуса.
И Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловим,
Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тела његовог носили на болеснике, и они се исцељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих.
И почеше неки од Јевреја, који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати над онима у којима беху зли духови име Господа Исуса говорећи: Заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда.
А беху неких седам синова Скеве Јеврејина, поглавара свештеничког, који ово чињаху.
А дух зли одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?
И скочивши на њих човек у коме беше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да голи и израњени утекоше из оне куће.
И ово дознаше сви који живљаху у Ефесу, и Јевреји, и Грци; и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.
И многи од оних што вероваху, долажаху те се исповедаху и казиваху шта су учинили.
А многи од оних који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педесет хиљада гроша.
Тако здраво растијаше и надвлађиваше реч Господња.
И кад се ово сврши, намисли Павле да прође преко Македоније и Ахаје, и да иде у Јерусалим, и рече: Пошто будем тамо, ваља ми и Рим видети.
И посла у Македонију двојицу од оних који га служаху, Тимотија и Ераста; а он оста неко време у Азији.
А у оно време подиже се не мала буна пута ради Господњег,
Јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао,
Он скупи ове и других оваквих ствари мајсторе, и рече: Људи! Ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење;
И видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: То нису богови што се рукама човечијим граде.
И не само што ће ова несрећа доћи на наш занат да не пролази, него се неће марити ни за цркву велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свет поштује.
А кад они ово чуше, напунише се гнева, и викаху говорећи: Велика је Дијана Ефеска!
И сав се град напуни буне; и наваливши једнодушно на збориште ухватише Гаја и Аристарха из Македоније, другове Павлове.
А кад Павле хтеде да иде међу народ, не дадоше му ученици.
А неки и од азијских поглавара који му беху пријатељи, послаше к њему саветујући га да не излази на збориште.
Једни пак викаху једно а други друго; јер беше сабор смућен, и највише их не знаху зашто су се скупили.
А једни од народа извукоше Александра, кад га Јевреји изведоше. А Александар махнувши руком хтеде да одговори народу.
А кад га познаше да је Јеврејин, повикаше сви у глас, и викаху око два сата: Велика је Дијана Ефеска.
А писар утишавши народ рече: Људи Ефесци! Ко је тај човек који не зна да град Ефес слави велику богињу Дијану и њен кип небески?
Кад дакле то не може нико одрећи, ваља ви да будете мирни, и ништа нагло да не чините;
Јер доведосте ове људе који нити су цркву Дијанину покрали, нити хуле на вашу богињу.
А Димитрије и мајстори који су с њим ако имају какву тужбу, имају судови, и имају намесници, нека туже један другог.
Ако ли шта друго иштете, нека се извиди на правој скупштини.
Јер се бојимо да не будемо тужени за данашњу буну; а ниједног узрока нема којим бисмо се могли оправдати за ову буну. И ово рекавши распусти народ који се беше сабрао.
Während Apollos in Korinth war, kam Paulus auf dem Weg über das kleinasiatische Hochland nach Ephesus. Er traf dort einige Jünger
und fragte sie: »Habt ihr den Heiligen Geist empfangen, als ihr zum Glauben gekommen seid?«

Sie antworteten: »Nein. Wir haben noch nicht einmal gehört, dass es so etwas wie einen Heiligen Geist gibt.«

»Was für eine Taufe habt ihr denn empfangen?«

»Die Taufe, die auf Johannes zurückgeht«, sagten sie.

Daraufhin erklärte ihnen Paulus: »Johannes hat das Volk zur Umkehr aufgefordert; seine Taufe war das Siegel auf die Bereitschaft, ein neues Leben anzufangen. Doch sagte er allen, sie müssten, um gerettet zu werden, ihr Vertrauen auf den setzen, der nach ihm komme: auf Jesus.«
Als sie das hörten, ließen sie sich im Namen von Jesus, dem Herrn, taufen, zur Übereignung an ihn.
Dann legte Paulus ihnen die Hände auf und der Heilige Geist kam auf sie herab. Sie redeten in unbekannten Sprachen und mit prophetischen Worten.
Es waren etwa zwölf Männer.
In den nächsten drei Monaten ging Paulus regelmäßig in die Synagoge. Dort verkündete er frei und offen, dass Gott schon angefangen hat, durch Jesus seine Herrschaft aufzurichten. Er setzte sich mit Einwänden auseinander und suchte die Zuhörenden zu überzeugen.
Aber einige verschlossen sich der Botschaft und wollten nichts von ihr wissen. Als sie die neue Lehre vor der ganzen Versammlung verspotteten, kehrte Paulus ihnen den Rücken und löste die Jünger und Jüngerinnen aus der Synagogengemeinde.

Von nun an sprach er täglich im Lehrsaal eines Griechen namens Tyrannus.

Er tat dies zwei Jahre lang, sodass alle in der Provinz Asien, Juden und Griechen, die Botschaft Gottes hörten.
Gott ließ durch Paulus ganz ungewöhnliche Dinge geschehen.
Die Leute nahmen sogar seine noch schweißfeuchten Kopf- und Taschentücher und legten sie den Kranken auf. Dann verschwanden die Krankheiten und die bösen Geister fuhren von den Besessenen aus.
Auch manche Juden, die als Dämonenbeschwörer durchs Land zogen, gebrauchten bei ihren Beschwörungen den Namen von Jesus, dem Herrn. Sie sagten zu den bösen Geistern: »Ich beschwöre euch bei dem Jesus, den Paulus verkündet!«
Das versuchten einmal auch die sieben Söhne eines gewissen Skevas, eines führenden jüdischen Priesters.
Aber der böse Geist in dem Kranken erwiderte: »Ich kenne Jesus und ich kenne auch Paulus. Aber wer seid ihr?«
Der Besessene fiel über sie her und schlug sie allesamt zu Boden. Blutend und halb nackt mussten sie aus dem Haus fliehen.
Die Geschichte wurde in ganz Ephesus bekannt. Juden wie Nichtjuden erschraken und sie ehrten und priesen den Namen von Jesus, dem Herrn.
Viele von denen, die zum Glauben gekommen waren, kamen jetzt und gaben offen zu, dass auch sie früher Zauberkünste getrieben hatten.
Eine beträchtliche Anzahl von ihnen brachte ihre Zauberbücher und verbrannte sie öffentlich. Man schätzte, dass die verbrannten Bücher 50000 Silberstücke wert waren.
So erwies die Botschaft Gottes ihre Macht und breitete sich immer weiter aus.
Nach all diesen Ereignissen entschloss sich Paulus, über Mazedonien und Griechenland nach Jerusalem zu reisen. »Danach«, sagte er, »muss ich auch Rom besuchen.«
Zwei seiner Helfer, Timotheus und Erastus, schickte er nach Mazedonien voraus. Er selbst blieb noch eine Weile in der Provinz Asien.
In dieser Zeit kam es wegen der neuen Lehre zu schweren Unruhen in Ephesus.
Es gab dort nämlich einen Silberschmied namens Demetrius, der silberne Nachbildungen vom Tempel der Göttin Artemis verkaufte; das brachte ihm und den Handwerkern, die er beschäftigte, einen schönen Gewinn.
Dieser Demetrius rief alle, die in diesem Gewerbe tätig waren, zusammen und sagte: »Männer, ihr wisst: Unser ganzer Wohlstand hängt davon ab, dass wir diese Nachbildungen herstellen.
Und ihr werdet erfahren haben, dass dieser Paulus den Leuten einredet: ́Götter, die man mit Händen macht, sind gar keine Götter.́ Er hat mit seinen Reden nicht nur hier in Ephesus Erfolg, sondern fast überall in der Provinz Asien.
Es besteht aber nicht nur die Gefahr, dass er unseren Geschäftszweig in Verruf bringt, nein, auch die Achtung vor dem Tempel der großen Göttin Artemis wird schwinden! Es wird noch dahin kommen, dass die Göttin ihr Ansehen vollständig einbüßt – sie, die heute in der ganzen Provinz Asien und überall in der Welt verehrt wird!«
Als die Männer das hörten, wurden sie wütend und riefen: »Groß ist die Artemis von Ephesus!«
Die ganze Stadt geriet in Aufruhr und die Leute stürmten ins Theater. Gaius und Aristarch, Reisegefährten von Paulus aus Mazedonien, wurden von der Menge gepackt und mit dorthin geschleppt.
Paulus selbst wollte sich der Menge stellen, aber die Jünger ließen ihn nicht aus dem Haus.
Auch einige hohe Beamte der Provinz, die ihm freundlich gesinnt waren, warnten ihn durch Boten davor, sich im Theater sehen zu lassen.
Unter den dort Zusammengeströmten herrschte die größte Verwirrung. Alle schrien durcheinander und die meisten wussten nicht einmal, worum es ging.
Die Juden schickten Alexander nach vorn und einige aus der Menge erklärten ihm den Anlass. Alexander winkte mit der Hand und wollte vor dem Volk eine Verteidigungsrede für die Juden halten.
Aber als die Leute merkten, dass er Jude war, schrien sie ihn nieder und riefen zwei Stunden lang im Chor: »Groß ist die Artemis von Ephesus!«
Schließlich gelang es dem Verwaltungsdirektor der Stadt, die Menge zu beruhigen. »Männer von Ephesus«, rief er, »in der ganzen Welt weiß man doch, dass unsere Stadt den Tempel und das vom Himmel gefallene Standbild der großen Artemis hütet.
Das wird kein Mensch bestreiten! Beruhigt euch also und lasst euch zu nichts hinreißen!
Ihr habt diese Männer hergeschleppt, obwohl sie weder den Tempel beraubt noch unsere Göttin beleidigt haben.
Wenn Demetrius und seine Handwerker Anklage wegen Geschäftsschädigung gegen jemand erheben wollen, dann gibt es dafür Gerichte und Behörden. Dort können sie ihre Sache vorbringen.
Wenn ihr aber irgendwelche anderen Forderungen habt, muss das auf einer ordentlich einberufenen Volksversammlung geklärt werden.
Was heute geschehen ist, kann uns leicht als Rebellion ausgelegt werden. Es gibt keinen Grund für diesen Aufruhr; wir können ihn durch nichts rechtfertigen.«

Mit diesen Worten löste er die Versammlung auf.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible