Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
20:1
20:2
20:3
20:5
20:6
20:8
20:9
20:10
20:11
20:12
20:13
20:14
20:15
20:16
20:17
20:19
20:20
20:22
20:25
20:30
20:36
20:37
20:38
По утише́нiи же молвы́, призва́въ Па́велъ ученики́, утѣ́шивъ и цѣлова́въ и́хъ, изы́де ити́ въ Македо́нiю.
Проше́дъ же страны́ о́ны и утѣ́шивъ и́хъ сло́вомъ мно́гимъ, прiи́де во Елла́ду:
пожи́въ же ме́сяцы три́, бы́вшу на́нь навѣ́ту от Иуде́й, хотя́щу отвезти́ся въ Сирі́ю, бы́сть хотѣ́нiе возврати́тися сквозѣ́ Македо́нiю.
Послѣ́дова же ему́ да́же до Асі́и Сосипа́тръ Пи́рровъ Бе́рянинъ, Солу́няне же Ариста́рхъ и Секу́ндъ, и Га́iй Де́рвянинъ и Тимоѳе́й, Асі́ане же Тихи́къ и Трофи́мъ.
Сі́и предше́дше жда́ху на́съ въ Троа́дѣ.
Мы́ же отвезо́хомся по дне́хъ опрѣсно́чныхъ от Фили́ппъ и прiидо́хомъ къ ни́мъ въ Троа́ду во дне́хъ пяти́, идѣ́же пребы́хомъ дні́й се́дмь.
[Зач. 43.] Во еди́ну же от суббо́тъ, собра́вшымся ученико́мъ преломи́ти хлѣ́бъ, Па́велъ бесѣ́доваше къ ни́мъ, хотя́ изы́ти на у́трiи, простре́ же сло́во до полу́нощи.
Бя́ху же свѣщы́ мно́ги въ го́рницѣ, идѣ́же бѣ́хомъ со́брани.
Сѣдя́ же нѣ́кто ю́ноша, и́менемъ Евти́хъ, во окнѣ́, отягче́нъ сно́мъ глубо́кимъ, глаго́лющу Па́влу о мно́зѣ, прекло́нься от сна́, паде́ от трекро́вника до́лу, и взя́ша его́ ме́ртва.
Соше́дъ же Па́велъ нападе́ на́нь, и объе́мь его́ рече́: не мо́лвите, и́бо душа́ его́ въ не́мъ е́сть.
Возше́дъ же и прело́мль хлѣ́бъ и вку́шь, дово́лно же бесѣ́довавъ да́же до зари́, и та́ко изы́де.
Приведо́ша же о́трока жи́ва и утѣ́шишася не ма́ло.
Мы́ же, прише́дше въ кора́бль, отвезо́хомся во А́ссонъ, отту́ду хотя́ще поя́ти Па́вла: та́ко бо на́мъ бѣ́ повелѣ́лъ, хотя́ са́мъ пѣ́шь ити́.
И я́коже сни́деся съ на́ми во А́ссонѣ, взе́мше его́ прiидо́хомъ въ Митили́нъ.
И отту́ду отве́зшеся, во у́трiе приста́хомъ проти́ву Хі́ю, въ другі́й же отвезо́хомся въ Са́монъ, и пребы́вше въ Трогиллі́и, въ гряду́щiй же де́нь прiидо́хомъ въ Мили́тъ:
[Зач. 44.] суди́ бо Па́велъ ми́мо ити́ Ефе́съ, я́ко да не бу́детъ ему́ закоснѣ́ти во Асі́и, тща́шебося, а́ще возмо́жно бу́детъ, въ де́нь Пятьдеся́тный бы́ти во Иерусали́мѣ.
От Мили́та же посла́въ во Ефе́съ, призва́ пресви́теры церко́вныя,
и я́коже прiидо́ша къ нему́, рече́ къ ни́мъ: вы́ вѣ́сте, я́ко от пе́рваго дне́, отне́лиже прiидо́хъ во Асі́ю, ка́ко съ ва́ми все́ вре́мя бы́хъ,
рабо́тая Го́сподеви со вся́кимъ смиреному́дрiемъ и мно́гими слеза́ми и напа́стьми, прилучи́вшимися мнѣ́ от Иуде́йскихъ навѣ́тъ:
я́ко ни въ чесо́мъ от поле́зныхъ обину́хся, е́же сказа́ти ва́мъ и научи́ти ва́съ предъ людьми́ и по домо́мъ,
засвидѣ́телствуя Иуде́емъ же и Е́ллиномъ е́же къ Бо́гу покая́нiе и вѣ́ру я́же въ Го́спода на́шего Иису́са Христа́.
И ны́нѣ, се́, а́зъ свя́занъ Ду́хомъ гряду́ во Иерусали́мъ, я́же въ не́мъ хотя́щая приключи́тися мнѣ́ не вѣ́дый:
то́чiю я́ко Ду́хъ Святы́й по вся́ гра́ды свидѣ́телствуетъ, глаго́ля, я́ко у́зы мене́ и ско́рби жду́тъ.
Но ни еди́но же попече́нiе творю́, ниже́ и́мамъ ду́шу мою́ че́стну себѣ́, ра́звѣ е́же сконча́ти тече́нiе мое́ съ ра́достiю и слу́жбу, ю́же прiя́хъ от Го́спода Иису́са, засвидѣ́телствовати Ева́нгелiе благода́ти Бо́жiя.
И ны́нѣ, се́, а́зъ вѣ́мъ, я́ко ктому́ не у́зрите лица́ моего́ вы́ вси́, въ ни́хже проидо́хъ проповѣ́дуя Ца́рствiе Бо́жiе.
Тѣ́мже свидѣ́телствую ва́мъ во дне́шнiй де́нь, я́ко чи́стъ а́зъ от кро́ве всѣ́хъ,
не обину́хся бо сказа́ти ва́мъ всю́ во́лю Бо́жiю.
Внима́йте у́бо себѣ́ и всему́ ста́ду, въ не́мже ва́съ Ду́хъ Святы́й поста́ви епи́скопы, пасти́ Це́рковь Го́спода и Бо́га, ю́же стяжа́ Кро́вiю Свое́ю.
А́зъ бо вѣ́мъ сiе́, я́ко по отше́ствiи мое́мъ вни́дутъ во́лцы тя́жцы въ ва́съ, не щадя́щiи ста́да:
и от ва́съ самѣ́хъ воста́нутъ му́жiе глаго́лющiи развраще́ная, е́же отторга́ти ученики́ вслѣ́дъ себе́.
Сего́ ра́ди бди́те, помина́юще, я́ко три́ лѣ́та но́щь и де́нь не престая́хъ учя́ со слеза́ми еди́наго кого́ждо ва́съ.
И ны́нѣ предаю́ ва́съ, бра́тiе, Богови и сло́ву благода́ти Его́, могу́щему назда́ти и да́ти ва́мъ наслѣ́дiе во освяще́нныхъ всѣ́хъ.
Сребра́ или́ зла́та или́ ри́зъ ни еди́наго возжела́хъ:
са́ми вѣ́сте, я́ко тре́бованiю моему́ и су́щымъ со мно́ю послужи́стѣ ру́цѣ мои́ сі́и.
Вся́ сказа́хъ ва́мъ, я́ко та́ко тружда́ющымся подоба́етъ заступа́ти немощны́я, помина́ти же сло́во Го́спода Иису́са, я́ко Са́мъ рече́: блаже́ннѣе е́сть па́че дая́ти, не́жели прiима́ти.
И сiя́ ре́къ, прекло́нь колѣ́на своя́, со всѣ́ми и́ми помоли́ся.
Мно́гъ же бы́сть пла́чь всѣ́мъ: и напа́дше на вы́ю Па́влову, облобыза́ху его́,
скорбя́ще наипа́че о словеси́, е́же рече́, я́ко ктому́ не и́мутъ лица́ его́ узрѣ́ти. Провожда́ху же его́ въ кора́бль.
μετὰ δὲ τὸ παύσασθαι τὸν θόρυβον μεταπεμψάμενος ὁ Пαῦλος τοὺς μαθητὰς καὶ παρακαλέσας ἀσπασάμενος ἐξῆλθεν πορεύεσθαι εἰς Μακεδονίαν
διελθὼν δὲ τὰ μέρη ἐκεῖνα καὶ παρακαλέσας αὐτοὺς λόγῳ πολλῷ ἦλθεν εἰς τὴν Ἑλλάδα
ποιήσας τε μῆνας τρεῖς γενομένης ἐπιβουλῆς αὐτῷ ὑπὸ τῶν Ἰουδαίων μέλλοντι ἀνάγεσθαι εἰς τὴν Συρίαν ἐγένετο γνώμης τοῦ ὑποστρέφειν διὰ Μακεδονίας
συνείπετο δὲ αὐτῷ Σώπατρος Пύρρου Βεροιαῖος Θεσσαλονικέων δὲ Ἀρίσταρχος καὶ Σεκοῦνδος καὶ Γάϊος Δερβαῖος καὶ Τιμόθεος Ἀσιανοὶ δὲ Τυχικὸς καὶ Τρόφιμος
οὗτοι δὲ προελθόντες ἔμενον ἡμᾶς ἐν Τρῳάδι
ἡμεῖς δὲ ἐξεπλεύσαμεν μετὰ τὰς ἡμέρας τῶν ἀζύμων ἀπὸ Φιλίππων καὶ ἤλθομεν πρὸς αὐτοὺς εἰς τὴν Τρῳάδα ἄχρι ἡμερῶν πέντε ὅπου διετρίψαμεν ἡμέρας ἑπτά
ἐν δὲ τῇ μιᾷ τῶν σαββάτων συνηγμένων ἡμῶν κλάσαι ἄρτον ὁ Пαῦλος διελέγετο αὐτοῖς μέλλων ἐξιέναι τῇ ἐπαύριον παρέτεινέν τε τὸν λόγον μέχρι μεσονυκτίου
ἦσαν δὲ λαμπάδες ἱκαναὶ ἐν τῷ ὑπερῴῳ οὗ ἦμεν συνηγμένοι
καθεζόμενος δέ τις νεανίας ὀνόματι Εὔτυχος ἐπὶ τῆς θυρίδος καταφερόμενος ὕπνῳ βαθεῖ διαλεγομένου τοῦ Пαύλου ἐπὶ πλεῖον κατενεχθεὶς ἀπὸ τοῦ ὕπνου ἔπεσεν ἀπὸ τοῦ τριστέγου κάτω καὶ ἤρθη νεκρός
καταβὰς δὲ ὁ Пαῦλος ἐπέπεσεν αὐτῷ καὶ συμπεριλαβὼν εἶπεν μὴ θορυβεῖσθε ἡ γὰρ ψυχὴ αὐτοῦ ἐν αὐτῷ ἐστιν
ἀναβὰς δὲ καὶ κλάσας τὸν ἄρτον καὶ γευσάμενος ἐφ᾿ ἱκανόν τε ὁμιλήσας ἄχρι αὐγῆς οὕτως ἐξῆλθεν
ἤγαγον δὲ τὸν παῖδα ζῶντα καὶ παρεκλήθησαν οὐ μετρίως
ἡμεῖς δὲ προελθόντες ἐπὶ τὸ πλοῖον ἀνήχθημεν ἐπὶ τὴν Ἆσσον ἐκεῖθεν μέλλοντες ἀναλαμβάνειν τὸν Пαῦλον οὕτως γὰρ διατεταγμένος ἦν μέλλων αὐτὸς πεζεύειν
ὡς δὲ συνέβαλλεν ἡμῖν εἰς τὴν Ἆσσον ἀναλαβόντες αὐτὸν ἤλθομεν εἰς Μιτυλήνην
κἀκεῖθεν ἀποπλεύσαντες τῇ ἐπιούσῃ κατηντήσαμεν ἄντικρυς Χίου τῇ δὲ ἑτέρᾳ παρεβάλομεν εἰς Σάμον τῇ δὲ ἐχομένῃ ἤλθομεν εἰς Μίλητον
κεκρίκει γὰρ ὁ Пαῦλος παραπλεῦσαι τὴν Ἔφεσον ὅπως μὴ γένηται αὐτῷ χρονοτριβῆσαι ἐν τῇ Ἀσίᾳ ἔσπευδεν γὰρ εἰ δυνατὸν εἴη αὐτῷ τὴν ἡμέραν τῆς πεντηκοστῆς γενέσθαι εἰς Ἱεροσόλυμα
ἀπὸ δὲ τῆς Μιλήτου πέμψας εἰς Ἔφεσον μετεκαλέσατο τοὺς πρεσβυτέρους τῆς ἐκκλησίας
ὡς δὲ παρεγένοντο πρὸς αὐτὸν εἶπεν αὐτοῖς ὑμεῖς ἐπίστασθε ἀπὸ πρώτης ἡμέρας ἀφ᾿ ἧς ἐπέβην εἰς τὴν Ἀσίαν πῶς μεθ᾿ ὑμῶν τὸν πάντα χρόνον ἐγενόμην
δουλεύων τῷ κυρίῳ μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης καὶ δακρύων καὶ πειρασμῶν τῶν συμβάντων μοι ἐν ταῖς ἐπιβουλαῖς τῶν Ἰουδαίων
ὡς οὐδὲν ὑπεστειλάμην τῶν συμφερόντων τοῦ μὴ ἀναγγεῖλαι ὑμῖν καὶ διδάξαι ὑμᾶς δημοσίᾳ καὶ κατ᾿ οἴκους
διαμαρτυρόμενος Ἰουδαίοις τε καὶ Ἕλλησιν τὴν εἰς θεὸν μετάνοιαν καὶ πίστιν εἰς τὸν κύριον ἡμῶν Ἰησοῦν
καὶ νῦν ἰδοὺ δεδεμένος ἐγὼ τῷ πνεύματι πορεύομαι εἰς Ἰερουσαλήμ τὰ ἐν αὐτῇ συναντήσοντά μοι μὴ εἰδώς
πλὴν ὅτι τὸ πνεῦμα τὸ ἅγιον κατὰ πόλιν διαμαρτύρεταί μοι λέγον ὅτι δεσμὰ καὶ θλίψεις με μένουσιν
ἀλλ᾿ οὐδενὸς λόγου ποιοῦμαι τὴν ψυχὴν τιμίαν ἐμαυτῷ ὡς τελειῶσαι τὸν δρόμον μου καὶ τὴν διακονίαν ἣν ἔλαβον παρὰ τοῦ κυρίου Ἰησοῦ διαμαρτύρασθαι τὸ εὐαγγέλιον τῆς χάριτος τοῦ θεοῦ
καὶ νῦν ἰδοὺ ἐγὼ οἶδα ὅτι οὐκέτι ὄψεσθε τὸ πρόσωπόν μου ὑμεῖς πάντες ἐν οἷς διῆλθον κηρύσσων τὴν βασιλείαν
διότι μαρτύρομαι ὑμῖν ἐν τῇ σήμερον ἡμέρᾳ ὅτι καθαρός εἰμι ἀπὸ τοῦ αἵματος πάντων
οὐ γὰρ ὑπεστειλάμην τοῦ μὴ ἀναγγεῖλαι πᾶσαν τὴν βουλὴν τοῦ θεοῦ ὑμῖν
προσέχετε ἑαυτοῖς καὶ παντὶ τῷ ποιμνίῳ ἐν ᾧ ὑμᾶς τὸ πνεῦμα τὸ ἅγιον ἔθετο ἐπισκόπους ποιμαίνειν τὴν ἐκκλησίαν τοῦ θεοῦ ἣν περιεποιήσατο διὰ τοῦ αἵματος τοῦ ἰδίου
ἐγὼ οἶδα ὅτι εἰσελεύσονται μετὰ τὴν ἄφιξίν μου λύκοι βαρεῖς εἰς ὑμᾶς μὴ φειδόμενοι τοῦ ποιμνίου
καὶ ἐξ ὑμῶν αὐτῶν ἀναστήσονται ἄνδρες λαλοῦντες διεστραμμένα τοῦ ἀποσπᾶν τοὺς μαθητὰς ὀπίσω αὐτῶν
διὸ γρηγορεῖτε μνημονεύοντες ὅτι τριετίαν νύκτα καὶ ἡμέραν οὐκ ἐπαυσάμην μετὰ δακρύων νουθετῶν ἕνα ἕκαστον
καὶ τὰ νῦν παρατίθεμαι ὑμᾶς τῷ θεῷ καὶ τῷ λόγῳ τῆς χάριτος αὐτοῦ τῷ δυναμένῳ οἰκοδομῆσαι καὶ δοῦναι τὴν κληρονομίαν ἐν τοῖς ἡγιασμένοις πᾶσιν
ἀργυρίου ἢ χρυσίου ἢ ἱματισμοῦ οὐδενὸς ἐπεθύμησα
αὐτοὶ γινώσκετε ὅτι ταῖς χρείαις μου καὶ τοῖς οὖσιν μετ᾿ ἐμοῦ ὑπηρέτησαν αἱ χεῖρες αὗται
πάντα ὑπέδειξα ὑμῖν ὅτι οὕτως κοπιῶντας δεῖ ἀντιλαμβάνεσθαι τῶν ἀσθενούντων μνημονεύειν τε τῶν λόγων τοῦ κυρίου Ἰησοῦ ὅτι αὐτὸς εἶπεν μακάριόν ἐστιν μᾶλλον διδόναι ἢ λαμβάνειν
καὶ ταῦτα εἰπὼν θεὶς τὰ γόνατα αὐτοῦ σὺν πᾶσιν αὐτοῖς προσηύξατο
ἱκανὸς δὲ κλαυθμὸς ἐγένετο πάντων καὶ ἐπιπεσόντες ἐπὶ τὸν τράχηλον τοῦ Пαύλου κατεφίλουν αὐτόν
ὀδυνώμενοι μάλιστα ἐπὶ τῷ λόγῳ ᾧ εἰρήκει ὅτι οὐκέτι μέλλουσιν τὸ πρόσωπον αὐτοῦ θεωρεῖν προέπεμπον δὲ αὐτὸν εἰς τὸ πλοῖον
وبعد ما انتهى الشغب دعا بولس التلاميذ وودعهم وخرج ليذهب الى مكدونية.
ولما كان قد اجتاز في تلك النواحي ووعظهم بكلام كثير جاء الى هلاس
فصرف ثلاثة اشهر. ثم اذ حصلت مكيدة من اليهود عليه وهو مزمع ان يصعد الى سورية صار رأي ان يرجع على طريق مكدونية.
فرافقه الى اسيا سوباترس البيري. ومن اهل تسالونيكي ارسترخس وسكوندس وغايوس الدربي وتيموثاوس. ومن اهل اسيا تيخيكس وتروفيمس.
هؤلاء سبقوا وانتظرونا في ترواس.
واما نحن فسافرنا في البحر بعد ايام الفطير من فيلبي ووافيناهم في خمسة ايام الى ترواس حيث صرفنا سبعة ايام
وفي اول الاسبوع اذ كان التلاميذ مجتمعين ليكسروا خبزا خاطبهم بولس وهو مزمع ان يمضي في الغد واطال الكلام الى نصف الليل.
وكانت مصابيح كثيرة في العليّة التي كانوا مجتمعين فيها.
وكان شاب اسمه افتيخوس جالسا في الطاقة متثقلا بنوم عميق. واذ كان بولس يخاطب خطابا طويلا غلب عليه النوم فسقط من الطبقة الثالثة الى اسفل وحمل ميتا.
فنزل بولس ووقع عليه واعتنقه قائلا لا تضطربوا لان نفسه فيه.
ثم صعد وكسر خبزا واكل وتكلم كثيرا الى الفجر. وهكذا خرج.
وأتوا بالفتى حيّا وتعزوا تعزية ليست بقليلة
واما نحن فسبقنا الى السفينة واقلعنا الى اسوس مزمعين ان نأخذ بولس من هناك لانه كان قد رتب هكذا مزمعا ان يمشي.
فلما وافانا الى اسوس اخذناه وأتينا الى ميتيليني.
ثم سافرنا من هناك في البحر واقبلنا في الغد الى مقابل خيوس. وفي اليوم الآخر وصلنا الى ساموس واقمنا في تروجيليون ثم في اليوم التالي جئنا الى ميليتس.
لان بولس عزم ان يتجاوز افسس في البحر لئلا يعرض له ان يصرف وقتا في اسيا. لانه كان يسرع حتى اذا امكنه يكون في اورشليم في يوم الخمسين
ومن ميليتس ارسل الى افسس واستدعى قسوس الكنيسة.
فلما جاءوا اليه قال لهم انتم تعلمون من اول يوم دخلت اسيا كيف كنت معكم كل الزمان.
اخدم الرب بكل تواضع ودموع كثيرة وبتجارب اصابتني بمكايد اليهود.
كيف لم أؤخر شيئا من الفوائد الا واخبرتكم وعلمتكم به جهرا وفي كل بيت.
شاهدا لليهود واليونانيين بالتوبة الى الله والايمان الذي بربنا يسوع المسيح.
والآن ها انا اذهب الى اورشليم مقيدا بالروح لا اعلم ماذا يصادفني هناك.
غير ان الروح القدس يشهد في كل مدينة قائلا ان وثقا وشدائد تنتظرني.
ولكنني لست احتسب لشيء ولا نفسي ثمينة عندي حتى اتمم بفرح سعيي والخدمة التي اخذتها من الرب يسوع لاشهد ببشارة نعمة الله.
والآن ها انا اعلم انكم لا ترون وجهي ايضا انتم جميعا الذين مررت بينكم كارزا بملكوت الله.
لذلك أشهدكم اليوم هذا اني بريء من دم الجميع.
لاني لم أؤخر ان اخبركم بكل مشورة الله.
احترزوا اذا لانفسكم ولجميع الرعية التي اقامكم الروح القدس فيها اساقفة لترعوا كنيسة الله التي اقتناها بدمه.
لاني اعلم هذا انه بعد ذهابي سيدخل بينكم ذئاب خاطفة لا تشفق على الرعية.
ومنكم انتم سيقوم رجال يتكلمون بامور ملتوية ليجتذبوا التلاميذ وراءهم.
لذلك اسهروا متذكرين اني ثلاث سنين ليلا ونهارا لم افتر عن ان انذر بدموع كل واحد.
والآن استودعكم يا اخوتي للّه ولكلمة نعمته القادرة ان تبنيكم وتعطيكم ميراثا مع جميع المقدسين.
فضة او ذهب او لباس احد لم اشته.
انتم تعلمون ان حاجاتي وحاجات الذين معي خدمتها هاتان اليدان.
في كل شيء اريتكم انه هكذا ينبغي انكم تتعبون وتعضدون الضعفاء متذكرين كلمات الرب يسوع انه قال مغبوط هو العطاء اكثر من الاخذ.
ولما قال هذا جثا على ركبتيه مع جميعهم وصلّى.
وكان بكاء عظيم من الجميع ووقعوا على عنق بولس يقبلونه
متوجعين ولا سيما من الكلمة التي قالها انهم لن يروا وجهه ايضا. ثم شيعوه الى السفينة
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
Пас аз он ки ин шўру ғавғо хотима ёфт, Павлус шогирдонро даъват намуда, хайру маъзур кард ва ба Мақдуния равона шуд.
Дар он ноҳия гашта, бисьёр насиҳат дод ва ба Юнон омад;
Дар он ҷо се моҳ истод; азбаски яҳудиён ба муқобили ў ошўб бардоштанд, ў азми сафари Сурия кард ва ба фикре омад, ки бо роҳи Мақдуния гашта равад.
То ба вилояти Осиё ҳамроҳи ў инҳо рафтанд: Супотрус аз аҳли Бирия, Ористархус ва Секундус аз аҳли Таслўхикӣ, Ғоюс аз Дарба, Тимотиюс ва аз мардуми Осиё Тўхиқўс ва Трофимус.
Инҳо аз мо пештар рафта, дар Трўос мунтазири мо шуданд.
Лекин мо пас аз айёми иди фатир аз Филиппӣ бо киштӣ рафтем ва баъд аз панҷ рўз ба Трўос назди онҳо расидем ва дар он ҷо ҳафт рўз истодем.
Рўзи якшанбе, вақте ки шогирдон барои ноншикастан ҷамъ шуданд, Павлус, ки фардояш аз он ҷо рафтанӣ буд, бо онҳо мусоҳиба намуд, ва суханаш то нисфи шаб давом кард.
Дар болохонае ки мо ҷамъ шуда будем, чароғҳои бисьёре месўхт.
Офтихўс ном ҷавоне ки бар остонаи тиреза нишаста буд, ба пинак рафт, ва ҳангоме ки мусоҳибаи Павлус тўл мекашид, хоби сахташ бурда, баногоҳ аз ошьёнаи сеюм ба зер афтод, ва чун ўро бардоштанд, мурда буд.
Павлус поён фуромада, худро болои ў партофт ва ўро оғўш гирифта, гуфт: “Хавотир накашед, зеро ки ҷони ў дар ўст“.
Баъд боло баромад ва нонро шикаста, хўрд ва то субҳ гуфтугўи бисьёре карда, ба роҳи худ равона шуд.
Дар ин миён он ҷавонро зинда оварданд, ва хотирашон хел осуда шуд.
Мо зуд ба киштӣ савор шуда, ба Асўс рафтем, то ки аз он ҷо Павлусро ҳамроҳи худ бигирем, зеро ки ҳамин тавр амр фармуда буд, ва ў ният дошт ба он ҷо пиёда равад.
Вақте ки дар Асўс ба мо вохўрд, ўро ҳамроҳи худ гирифта, ба Митилинӣ омадем.
Аз он ҷо бо киштӣ равона шуда, рўзи дигар дар рў ба рўи Хиюс бозистодем; рўзи сеюм ба Сомўс расидем ва дар Труҷилиюн истода, фардои он вориди Милитўс шудем,
Зеро ки Павлус ният дошт аз паҳлуи Эфсўс гузашта равад, то ки дар вилояти Осиё даранг накунад, чунки ў таъҷил менамуд, ки ба қадри имкон дар арафаи иди Пантикост дар Ерусалим бошад.
Аз Милитус ба Эфсўс кас фиристода, пирони калисоро даъват намуд,
Ва ҳангоме ки назди ў омаданд, ба онҳо гуфт: “Шумо медонед, ки аз рўзи аввали ба Осиё қадам монданам, дар тамоми вақте ки бо шумо будам, ман чӣ гуна рафтор кардам,
Дар ҳолате ки бо каломи фурўтанӣ, бо ашкҳои бисьёр ва бо машаққатҳое ки ба туфайли дасисаҳои яҳудиён ба сарам меомад, ба Худованд хизмат кардам,
Ва чӣ гуна ман ҳар чизеро, ки фоиданок буд, аз шумо дареғ надоштам, балки дар пеши тамоми мардум ва хона ба хона гашта, ба шумо мавъиза намудам ва таълим додам.
Ва ба яҳудиён ва юнониён хотирнишон мекардам, ки назди Худо тавба кунанд ва ба Худованди мо Исои Масеҳ имон оваранд.
Ва инак, ҳоло бо тақозои Рўҳ ба Ерусалим меравам ва аз он чи дар он ҷо ба сарам хоҳад омад, чизе намедонам,
Ҷуз ин ки Рўҳулқудс дар ҳар шаҳр шаҳодат дода, мегўяд, ки занҷирҳои асорат ва уқубатҳо барои ман муҳайёст.
Лекин ба ин чизҳо нигоҳ намекунам ва ҷони худро азиз намедорам, балки муроди ман фақат ин аст, ки вазифаи худро ва он хизмате, ки Исои Худованд ба ман супурдааст, яъне мавъизаи Инҷили файзи Худоро ба хушӣ анҷом диҳам.
Ва алҳол инро медонам, ки ҳамаи шумо, ки дар байнатон гашта, Малакути Худоро мавъиза намудаам, дигар рўи маро нахоҳед дид.
Бинобар ин имрўз ба шумо шаҳодат медиҳам, ки ман аз хуни ҳамаатон мубарро ҳастам,
Зеро ки ҳеҷ як фурсатро аз даст надодаам, ки ба шумо тамоми иродаи Худоро бифаҳмонам.
Пас, нигоҳбони худатон ва нигоҳбони тамомион рамае бошед, ки Рўҳулқдс шуморо барои назорат кардани он таъин намудааст, то ки Калисои Худоро, ки Ў бо Хуни Худ харидааст, бачаронед.
Зеро ман медонам, ки баъд аз рафтани ман гургҳои дарранда ба миёни шумо хоҳанд омад, ки ба рама раҳме нахоҳанд кард;
Аз миёни худатон низ шахсоне пайдо хоҳанд шуд, ки суханони каҷ хоҳанд гуфт, то ки шогирдонро аз ақиби худ бикашанд.
Бинобар ин ҳушьёр бошед ва дар хотир нигоҳ доред, ки чӣ гуна ман дар давоми се сол, рўзонаю шабона ашк рехта, ҳар яке аз шуморо таълим додам.
Акнун, эй бародарон, шуморо ба Худо ва ба каломи файзи Ў месупорам, ки қодир аст шуморо обод гардонад ва дар миёни ҳамаи муқаддасон ба шумо меросе бибахшад.
Ман ба симу зар ё пероҳани касе чашм надўхтаам:
Худатон медонед, ки ҳамин дастҳои ман барои таъмини эҳтиёҷоти худам ва ҳамроҳонам хизмат кардааст.
Бо тамоми рафтори худ ман ба шумо нишон додаам, ки мо бояд ҳамин тавр меҳнат карда, нотавононро дастгирӣ намоем ва суханони Исои Худовандро дар хотир нигоҳ дорем, ки Ў гуфтааст: ́Додан аз гирифтан беҳтар аст́„.
Баъд аз гуфтани ин суханон зону зада, бо ҳамаашон дуо гуфт.
Ҳама гирьяи бисьёр карданд ва Павлусро оғўш кашида, мебўсиданд.
Алалхусус аз чунин суханони ў хеле ғамгин шуданд, ки гуфта буд: ́Рўи маро дигар нахоҳед дид́. Ва ўро то киштӣ гуселонданд.