Скрыть
23:2
23:4
23:7
23:10
23:12
23:13
23:14
23:15
23:16
23:17
23:18
23:19
23:20
23:21
23:22
23:23
23:24
23:25
23:26
23:30
23:31
23:32
23:33
23:34
Церковнославянский (рус)
Воззрѣ́въ же Па́велъ на со́нмъ, рече́: му́жiе бра́тiе, а́зъ все́ю со́вѣстiю благо́ю жи́тел­ст­вовахъ предъ Бо́гомъ да́же до сего́ дне́.
Архiере́й же Ана́нiа повелѣ́ предстоя́щымъ ему́ би́ти его́ уста́.
Тогда́ Па́велъ рече́ къ нему́: би́ти тя́ и́мать Бо́гъ, стѣно́ пова́пленая: и ты́ сѣди́ши судя́ ми по зако́ну, преступа́я же зако́нъ вели́ши, да бiю́тъ мя́.
Предстоя́щiи же рѣ́ша: архiере́ю ли Бо́жiю досажда́еши?
Рече́ же Па́велъ: не вѣ́дахъ, бра́тiе, я́ко архiере́й е́сть: пи́сано бо е́сть: кня́зю люді́й тво­и́хъ да не рече́ши зла́.
Разумѣ́въ же Па́велъ, я́ко еди́на ча́сть е́сть саддуке́й, друга́я же фарисе́й, воз­зва́ въ со́нмищи: му́жiе бра́тiе, а́зъ фарисе́й е́смь, сы́нъ фарисе́овъ: о упова́нiи и о воскресе́нiи ме́ртвыхъ а́зъ су́дъ прiе́млю.
Се́ же ему́ ре́кшу, бы́сть ра́спря между́ саддуке́и и фарисе́и, и раздѣли́ся наро́дъ:
саддуке́е бо глаго́лютъ не бы́ти воскресе́нiя, ни А́нгела, ни ду́ха: фарисе́е же исповѣ́дуютъ обоя́.
Бы́сть же кли́чь вели́къ, и воста́в­ше кни́жницы ча́сти фарисе́йскiя пря́хуся между́ собо́ю, глаго́люще: ни еди́но зло́ обрѣта́емъ въ человѣ́цѣ се́мъ: а́ще же ду́хъ глаго́ла ему́ или́ А́нгелъ, не проти́вимся Бо́гу.
Мно́зѣ же бы́в­шей ра́спри, боя́ся ты́сящникъ, да не растерза́нъ бу́детъ Па́велъ от­ ни́хъ, повелѣ́ во́иномъ сни́ти и восхи́тити его́ от­ среды́ и́хъ и вести́ [его́] въ по́лкъ.
Въ наста́в­шую же но́щь предста́въ ему́ Госпо́дь, рече́: дерза́й, Па́вле: я́коже бо свидѣ́тел­ст­вовалъ еси́ я́же о Мнѣ́ во Иерусали́мѣ, си́це ти́ подоба́етъ и въ Ри́мѣ свидѣ́тел­ст­вовати.
Бы́в­шу же дню́, сотво́рше нѣ́цыи от­ Иуде́й совѣ́тъ {навѣ́тъ}, закля́ша себе́, глаго́люще не я́сти ни пи́ти, до́ндеже убiю́тъ Па́вла:
бя́ху же мно́жае четы́редесятихъ сiю́ кля́тву сотво́ршiи,
и́же при­­сту́пльше ко архiере́емъ и ста́рцемъ, рѣ́ша: кля́твою прокля́хомъ себе́ ничто́же вкуси́ти, до́ндеже убiе́мъ Па́вла:
ны́нѣ у́бо вы́ скажи́те ты́сящнику съ собо́ромъ, я́ко да у́трѣ сведе́тъ его́ къ ва́мъ, а́ки бы хотя́ще разумѣ́ти извѣ́стнѣе я́же о не́мъ: мы́ же, пре́жде да́же не при­­бли́житися ему́, гото́ви есмы́ уби́ти его́.
Слы́шавъ же сы́нъ сестры́ Па́вловы ко́въ, при­­ше́дъ и в­ше́дъ въ по́лкъ, сказа́ Па́влу.
Призва́въ же Па́велъ еди́наго от­ со́тникъ, рече́: ю́ношу сего́ от­веди́ къ ты́сящнику: и́мать бо нѣ́что сказа́ти ему́.
О́нъ же у́бо по­и́мъ его́ при­­веде́ къ ты́сящнику и рече́: у́зникъ Па́велъ при­­зва́въ мя́, умоли́ сего́ ю́ношу при­­вести́ къ тебѣ́, иму́ща нѣ́что глаго́лати тебѣ́.
По­и́мъ же его́ за ру́ку ты́сящникъ и от­ше́дъ на еди́нѣ, вопроша́­ше его́: что́ е́сть, е́же и́маши воз­вѣсти́ти ми́?
Рече́ же, я́ко Иуде́е совѣща́ша умоли́ти тя́, я́ко да у́трѣ сведе́ши Па́вла къ ни́мъ въ собо́ръ, а́ки бы хотя́щымъ извѣ́стнѣе истяза́ти я́же о не́мъ:
ты́ у́бо не послу́шай и́хъ: ло́вятъ бо его́ от­ ни́хъ му́жiе мно́жае четы́редесяти, и́же закля́ша себе́ ни я́сти ни пи́ти, до́ндеже убiю́тъ его́: и ны́нѣ гото́ви су́ть, ча́юще обѣща́нiя, е́же от­ тебе́.
Ты́сящникъ у́бо от­пусти́ ю́ношу, завѣща́въ ни еди́ному же повѣ́дати, я́ко сiя́ яви́лъ еси́ мнѣ́.
И при­­зва́въ два́ нѣ́кiя от­ со́тникъ, рече́: угото́вита [ми́] во́иновъ вооруже́н­ныхъ двѣ́стѣ, я́ко да и́дутъ до Кесарі́и, и ко́н­никъ се́дмьдесятъ, и стрѣле́цъ двѣ́стѣ, от­ тре́тiяго часа́ но́щи:
и ско́ты при­­вести́, да всади́в­ше Па́вла прово́дятъ до Фи́ликса иге́мона.
Написа́ же [и] посла́нiе иму́щее о́бразъ се́й:
Клавді́й Лисі́а держа́вному иге́мону Фи́ликсу ра́доватися:
му́жа сего́ я́та от­ Иуде́й и иму́ща убiе́на бы́ти от­ ни́хъ, при­­сту́пль съ во́ины отъ­я́хъ его́, увѣ́дѣвъ, я́ко Ри́млянинъ е́сть:
хотя́ же разумѣ́ти вину́, ея́же ра́ди по­има́ху на́нь, сведо́хъ его́ въ со́нмище и́хъ:
его́же обрѣто́хъ оглаго́луема о взыска́нiи зако́на и́хъ, ни еди́но же досто́йно сме́рти или́ у́замъ согрѣше́нiе иму́ща:
ска́зану же бы́в­шу ми́ ко́ву хотя́щу бы́ти от­ Иуде́й на му́жа сего́, а́бiе посла́хъ [его́] къ тебѣ́, завѣща́въ и клеветнико́мъ [его́] глаго́лати предъ тобо́ю, я́же на́нь: здра́въ бу́ди.
Во́ини же у́бо по повелѣ́н­ному и́мъ, взе́мше Па́вла, ведо́ша объ но́щь во Антипатри́ду:
во у́трiе же, оста́вльше ко́н­ники ити́ съ ни́мъ, воз­врати́шася въ по́лкъ.
Они́ же при­­ше́дше въ Кесарі́ю и вда́в­ше посла́нiе иге́мону, предста́виша ему́ и Па́вла.
Проче́тъ же иге́монъ посла́нiе и вопро́шь, от­ ко́­ея о́бласти е́сть, и увѣ́дѣвъ, я́ко от­ Киликі́и, рече́:
услы́шу о тебѣ́, егда́ и клеветницы́ тво­и́ прiи́дутъ. И повелѣ́ въ прето́рѣ И́родовѣ стрещи́ его́.
Латинский (Nova Vulgata)
Intendens autem concilium Paulus ait: «Viri fratres, ego omni conscientia bona conversatus sum ante Deum usque in hodiernum diem».
Princeps autem sacerdotum Ananias praecepit astantibus sibi percutere os eius.
Tunc Paulus ad eum dixit: «Percutiet te Deus, paries dealbate! Et tu sedes iudicans me secundum legem et contra legem iubes me percuti?».
Et, qui astabant, dixerunt: «Summum sacerdotem Dei maledicis?".
Dixit autem Paulus: «Nesciebam, fratres, quia princeps est sacerdotum; scriptum est enim: "Principem populi tui non maledices"».
Sciens autem Paulus quia una pars esset sadducaeorum, et altera pharisaeorum, exclamabat in concilio: «Viri fratres, ego pharisaeus sum, filius pharisaeorum; de spe et resurrectione mortuorum ego iudicor».
Et cum haec diceret, facta est dissensio inter pharisaeos et sadducaeos; et divisa est multitudo.
Sadducaei enim dicunt non esse resurrectionem neque angelum neque spiritum; pharisaei autem utrumque confitentur.
Factus est autem clamor magnus; et surgentes scribae quidam partis pharisaeorum pugnabant dicentes: «Nihil mali invenimus in homine isto: quod si spiritus locutus est ei aut angelus»;
et cum magna dissensio facta esset, timens tribunus ne discerperetur Paulus ab ipsis, iussit milites descendere, ut raperent eum de medio eorum ac deducerent in castra.
Sequenti autem nocte, assistens ei Dominus ait: «Constans esto! Sicut enim testificatus es, quae sunt de me, in Ierusalem, sic te oportet et Romae testificari».
Facta autem die, faciebant concursum Iudaei et devoverunt se dicentes neque manducaturos neque bibituros, donec occiderent Paulum.
Erant autem plus quam quadraginta, qui hanc coniurationem fecerant;
qui accedentes ad principes sacerdotum et seniores dixerunt: «Devotione devovimus nos nihil gustaturos, donec occidamus Paulum.
Nunc ergo vos notum facite tribuno cum concilio, ut producat illum ad vos, tamquam aliquid certius cognituri de eo; nos vero, priusquam appropiet, parati sumus interficere illum».
Quod cum audisset filius sororis Pauli insidias, venit et intravit in castra nuntiavitque Paulo.
Vocans autem Paulus ad se unum ex centurionibus ait: «Adulescentem hunc perduc ad tribunum, habet enim aliquid indicare illi».
Et ille quidem assumens eum duxit ad tribunum et ait: «Vinctus Paulus vocans rogavit me hunc adulescentem perducere ad te, habentem aliquid loqui tibi».
Apprehendens autem tribunus manum illius, secessit cum eo seorsum et interrogabat: «Quid est, quod habes indicare mihi?».
Ille autem dixit: «Iudaei constituerunt rogare te, ut crastina die Paulum producas in concilium, quasi aliquid certius inquisiturum sit de illo.
Tu ergo ne credideris illis; insidiantur enim ei ex eis viri amplius quadraginta, qui se devoverunt non manducare neque bibere, donec interficiant eum; et nunc parati sunt exspectantes promissum tuum».
Tribunus igitur dimisit adulescentem praecipiens, ne cui eloqueretur quoniam «haec nota mihi fecisti».
Et vocatis duobus centurionibus, dixit: «Parate milites ducentos, ut eant usque Caesaream, et equites septuaginta et lancearios ducentos, a tertia hora noctis,
et iumenta praeparate», ut imponentes Paulum salvum perducerent ad Felicem praesidem,
scribens epistulam habentem formam hanc:
«Claudius Lysias optimo praesidi Felici salutem.
Virum hunc comprehensum a Iudaeis et incipientem interfici ab eis, superveniens cum exercitu eripui, cognito quia Romanus est.
Volensque scire causam, propter quam accusabant illum, deduxi in concilium eorum;
quem inveni accusari de quaestionibus legis ipsorum, nihil vero dignum morte aut vinculis habentem crimen.
Et cum mihi perlatum esset de insidiis, quae in virum pararentur, confestim misi ad te denuntians et accusatoribus, ut dicant adversum eum apud te».
Milites ergo, secundum praeceptum sibi assumentes Paulum, duxerunt per noctem in Antipatridem;
et postera die, dimissis equitibus, ut abirent cum eo, reversi sunt ad castra.
Qui cum venissent Caesaream et tradidissent epistulam praesidi, statuerunt ante illum et Paulum.
Cum legisset autem et interrogasset de qua provincia esset, et cognoscens quia de Cilicia:
«Audiam te, inquit, cum et accusatores tui venerint»; iussitque in praetorio Herodis custodiri eum.
Узбекский
Павлус Олий Кенгаш аъзоларига тикилиб қараб:- Эй биродарлар! Мен бу кунга қадар Худо олдида пок виждон билан яшаб келаман, – деди.
Буни айтиши биланоқ, олий руҳоний Ҳанания Павлуснинг ёнида турганларга унинг оғзига уришларини буюрди.
Павлус унга:- Эй оқланган девор, Худо сени уради! Сен қонун асосида ҳукм чиқариш учун ўтирибсан, аммо қонунга зид ўлароқ мени уришга амр беряпсан! – деди.
Олдинда турганлар:- Худонинг олий руҳонийсини ҳақорат қиляпсанми? – дедилар.
Павлус деди:- Биродарлар! Унинг олий руҳоний эканини билмас эдим; чунки Тавротда: “Халқинг орасида бошлиқ бўлганни ёмонлама”, – деб ёзилган.
Уларнинг бир қисми саддуқий ва бошқа қисми фарзий мазҳабларидан бўлганини Павлус билгач, Кенгашга баланд овоз билан хитоб қилиб:- Биродарлар! Мен фарзийман, ҳам фарзийнинг ўғлиман. Мен ўликларнинг тирилишига қаттиқ эътиқод қилганим учун мени тергаяптилар, – деди.
У буни айтган маҳалда фарзийлар билан саддуқийлар орасида жанжал чиқиб, мажлис иккига бўлиниб кетди.
Чунки саддуқийлар қиёматни ҳам, фариштани ҳам, руҳни ҳам йўқ, дейдилар. Фарзийлар эса буларнинг ҳаммасини тан оладилар.
Шундай қилиб, катта шовқин бўлди. Фарзийлар мазҳабининг уламоларидан баъзилари сўзга чиқиб, қатъий эътироз билдиришди:- Бизлар бу одамда ҳеч бир ёмонлик топмаяпмиз. Агар бирон руҳ ёки фаришта унга айтган бўлса нима бўпти, биз Худога қаршилик кўрсатмайлик! – дейишди.
Жанжал тобора зўрайиб боргач, Павлусни тилка-пора қилмасинлар, деб қўрққан мингбоши пастга тушиб, ораларидан уни чиқазиб қалъага олиб киришни аскарларга буюрди.
Кейинги кечада Раббимиз Исо* Павлусга зоҳир бўлиб: “Дадил бўл! Қуддусда Менга қандай гувоҳлик берган бўлсанг, Римда ҳам шундай гувоҳлик беришинг керак”, – деди.
Кун ёришгач, баъзи яҳудийлар қасдланиб, Павлусни ўлдирмагунча еб-ичмасликка қасам ичдилар.
Бундай аҳдлашганларнинг сони қирқ кишидан зиёд эди.
Улар олий руҳонийлар билан оқсоқолларнинг ҳузурига келиб: “Павлусни ўлдирмагунимизча ҳеч нарса емасликка оғир қасам ичдик, – дедилар.
- Энди сизлар Олий Кенгаш аъзолари билан бирга мингбошининг ҳузурига боринглар ва гўё Павлус масаласини яна аниқроқ текширмоқчимиз, деб уни эртага олдингизга чиқаришини илтимос қилинглар. Бизлар эса у етиб келмасидан аввалроқ уни ўлдиришга ҳозирлик кўриб турамиз”.
Павлус синглисининг ўғли, яъни жияни ана шу қасд ҳақида эшитиб қолиб, қалъага кирди-да, унга буни маълум қилди.
Павлус юзбошилардан бирини чақириб:- Бу йигитни мингбошининг ҳузурига олиб боргин, унга айтадиган бир гапи бор, – деди.
У йигитни олди ва мингбошининг қошига келтириб:- Маҳбус Павлус мени ёнига чақириб, бу йигитни сизнинг олдингизга бошлаб келишимни илтимос қилди, сизга айтадиган бир гапи бор экан, – деди.
Мингбоши йигитнинг қўлидан ушлаб, уни бир четга тортди-да:- Менга айтадиган нима гапинг бор? – деб сўради.
Йигит жавоб берди:- Яҳудийлар гўё Павлуснинг ишини яна аниқроқ текшириш учун уни эртага Кенгаш олдига чиқаришни сиздан илтимос қилишга келишибдилар.
Лекин сиз уларга қулоқ солманг. Чунки уларнинг қирқдан ортиғи Павлусни пойлаб туришибди; уни ўлдирмагунча еб-ичмаслик ҳақида қасам ичишибди. Мана ҳозир сизнинг фармойишингизни кутиб, тайёр бўлиб туришибди, – деди.
Мингбоши:- Менга бу гапларни билдирганингни ҳеч кимга айтма! – деб йигитни қўйиб юборди.
Мингбоши юзбошилардан иккитасини чақириб:- Кун ботгандан уч соат кейин Кесария шаҳрига бориш учун икки юз пиёда аскар, етмиш отлиқ ва икки юз ўқчи аскар ҳозирланглар.
Павлусни миндириб, вилоят ҳокими Феликснинг қошига соғ-саломат етказиб бориш учун от-улов ҳам беринглар, – деб буюрди.
Мингбоши қуйидаги мазмунда бир мактуб ҳам ёзди:
“Клавдий Лисийдан муҳтарам ҳоким Феликсга – салом!
Ушбу одамни яҳудийлар тутиб ўлдирмоқчи эдилар. Унинг Рим фуқароси эканини билиб, мен аскарлар билан бирга етиб келиб, унинг бошини қутқардим.
Кейин нимада айбдор этаётганларини билмоқчи бўлиб, уни яҳудийларнинг кенгашига олиб бордим.
Натижада ўзларининг шариатига доир масалалар бўйича уни гуноҳкор қилаётганларини билдим-у, лекин унда ўлимга ёки кишанга лойиқ ҳеч қандай айб топмадим.
Яҳудийларнинг бу одамга қарши уюштираётган суиқасдидан хабардор бўлгач, мен дарҳол уни сизнинг ҳузурингизга юбордим. Унинг айбловчиларига ҳам унга қарши бўлган даъволарини сизнинг қошингизда гапиришларини буюрдим.Саломат бўлинг”.
Шундай қилиб, аскарлар олган фармонига кўра Павлусни кечаси Антипатрисга бошлаб боришди.
Эртасига у билан бирга бориш учун отлиқларни қолдириб, ўзлари эса қалъага қайтиб кетишди.
Отлиқлар Кесарияга етгач, мактубни вилоят ҳокимига беришди ва Павлусни ҳам унга топширишди.
Ҳоким мактубни ўқигач, Павлусдан қайси вилоятдан эканини сўради. Киликиядан бўлганини билгач, унга:
“Айбловчиларинг келганидан кейин сенинг ишингни сўроқлайман”, – деди-ю, Ҳирод саройида қамоқда сақлансин деб амр берди.
Павлус ба шўрои пирон назар дўхта, гуфт: “Эй бародарон! Ман то имрўз дар ҳузури Худо бо виҷдони пок рафтор кардаам“.
Саркоҳин Ҳанониё ба онҳое ки назди ў истода буданд, фармон дод, ки ба даҳонаш як торсакӣ зананд.
Павлус ба вай гуфт: “Худо туро хоҳад зад, эй девори сафедшуда! Ту нишастаӣ, ки маро аз рўи шариат доварӣ кунӣ, вале бар хилофи шариат амр медиҳӣ, ки маро бизананд“.
Онҳое ки назди ў истода буданд, гуфтанд: “Саркоҳини Худоро дашном медиҳӣ?“.
Павлус гуфт: “Эй бародарон, ман надонистам, ки вай саркоҳин аст; зеро ки навишта шудааст: ́Ба пешвои қавми худ носазо нагўй́„.
Вақте ки Павлус фаҳмид, ки як қисми онҳо саддуқиён ва қисми дигарашон фарисиён мебошанд, дар шўрои пирон нидокунон гуфт: “Эй бародарон! Ман фарисӣ ва фарзанди фарисӣ ҳастам, ва аз умеди эҳьёи мурдагон дар ин ҷо муҳокима карда мешавам“.
Ҳамин ки ин суханонро гуфт, дар миёни фарисиён ва саддуқиён низоъ афтод, ва аҳли ҷамъомад ду тақсим шуданд;
Зеро ки саддуқиён мегўянд, ки на эҳьё вуҷуд дорад, на фаришта ё рўҳ, аммо фарисиён ин ҳар дуро эътироф менамоянд.
Ғавғои азиме ба амал омад, ва китобдонони фирқаи фарисиён бархоста, баҳскунон гуфтанд: “Мо дар ин шахс ҳеҷ бадӣ намебинем; ва агар рўҳе ё фариштае ба вай сухан гуфта бошад, ба Худо муқобилат нахоҳем кард“.
Аммо аз баски ихтилоф қувват гирифт, мириҳазор аз хавфи он ки Павлусро тикка-тикка кунанд, ба сарбозон фармон дод, ки ўро аз миёни онҳо гирифта, ба қалъа дарорад.
Ҳамон шаб Худованд ба ў зоҳир шуда, гуфт: “Устувор бош, Павлус, ва чӣ тавре ки дар Ерусалим дар ҳаққи Ман шаҳодат додӣ, дар Рум низ бояд ҳамон тавр шаҳодат диҳӣ“.
Чун чашми рўз кушода шуд, баъзе аз яҳудиён забон як карда, қасам хўрданд, ки то Павлусро накушанд, ба ҳеҷ хўрданӣ ва нўшиданӣ лаб назананд;
Шумораи онҳое ки чунин аҳд карда буданд, бештар аз чиҳил нафар буд;
Онҳо назди саркоҳинон ва пирон рафта, гуфтанд: “Мо савганд ёд кардем, ки то Павлусро накушем, чизе начашем;
Акнун шумо ва шўрои пирон ба мириҳазор хабар диҳед, ки фардо ўро назди шумо бароварад, гўё ки мехоҳед кори ўро аниқтар дида бароед; ва мо тайёр ҳастем, ки ўро, пеш аз наздик омаданаш, бикушем“.
Аммо хоҳарзодаи Павлус аз қасди онҳо воқиф шуд ва рафта, ба қалъа даромад ва Павлусро хабардор кард.
Павлус яке аз мирисадҳоро даъват намуда, гуфт: “Ин ҷавонро назди мириҳазор бибар, зеро чизе дорад, ки ба ў бигўяд“.
Вайро гирифта, назди мириҳазор бурд ва гуфт: “Павлуси бандӣ маро даъват намуда, хоҳиш кард, ки ин ҷавонро назди ту биёрам, зеро чизе дорад, ки ба ту бигўяд“.
Мириҳазор дасти вайро гирифта, ба хилватгоҳе бурд, ва пурсид: “Чӣ чиз аст, ки мехоҳӣ ба ман бигўӣ?“.
Гуфт: “Яҳудиён маслиҳатро ба як ҷо мондаанд, ки аз ту хоҳиш кунанд, то Павлусро фардо назди шўрои пирон барорӣ, гўё ки онҳо мехоҳанд кори ўро аниқтар тафтиш намоянд;
Аммо ту ба онҳо гўш надеҳ, зеро ки бештар аз чиҳил нафарашон дар сари роҳи ў камин сохтаанд ва савганд ёд кардаанд, ки то ўро накушанд чизе нахўранд ва нанўшанд; ва ҳоло онҳо тайёр шуда, мунтазири фармоиши ту истодаанд“.
Мириҳазор ҷавонро ҷавоб дода, гуфт: “Ба ҳеҷ кас нагў, ки маро аз ин роз хабар кардаӣ“.
Сонӣ ду мирисадро даъват намуда, гуфт: “Дусад сарбоз ва ҳафтод савора ва дусад найзаандозро омода кунед, то ки имшаб соати сеюм ба Қайсария биравед.
Инчунин маркабҳо ҳозир кунед, то ки Павлусро савор карда, ба саломатӣ назди Феликси ҳоким равона намоед“.
Ў номае ба ин мазмун навишт:
„Клавдиюс Лисиёс ба мўҳтарам Феликси ҳоким салом мерасонад;
Ин одамро яҳудиён дасргир карда буданд ва қасди куштани ўро доштанд; чун фаҳмидам, ки фуқарои Рум аст, бо сарбозон рафта, аз дасташон раҳонидам;
Азбаски хостам бидонам, ки бар ў чӣ даъво доранд, ўро ба шўрои пирони онҳо овардам
Ва донистам, ки ўро дар ақидаҳои баҳсноки оид ба шариаташон айбдор мекунанд, вале ў ҳеҷ коре накардааст, ки сазовори марг ё ҳабс бошад;
Чун ба гўшам расид, ки яҳудиён қасди ҷони ин одам доранд, фавран ўро назди ту фиристодам ва ба даъвогаронаш низ амр фармудам, ки даъвоҳои худро дар ҳаққи ў дар ҳузури ту баён кунанд; вассалом“.
Сарбозон мувофиқи дастуре ки ба онҳо дода шуд, Павлусро гирифта, шабона ба Антипотрис бурданд.
Ва рўзи дигар ба саворон вогузор карданд, ки бо ў бираванд, ва худашон ба қалъа баргаштанд.
Ҳамин ки онҳо ба Қайсария расиданд, номаро ба дасти ҳоким супурда, Павлусро низ назди ў ҳозир сохтанд.
Ҳоким номаро хонда, пурсид, ки ў аз кадом вилоят аст, ва чун фаҳмид, ки аз Қилиқия аст, гуфт:
„Вақте ки даъвогарони ту ҳозир шаванд, сухани туро хоҳам шунид“. Ва амр фармуд, ки ўро дар сарбозхонаи Ҳиродус нигоҳ доранд.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible