Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Ездр.
Неем.
2Ездр.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Притч.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Макк.
2Макк.
3Макк.
3Ездр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
23:2
23:4
23:7
23:9
см.:Деян.25:25;
23:10
23:12
23:13
23:14
23:15
23:16
23:17
23:18
23:19
23:20
23:21
23:22
23:23
23:24
23:25
23:26
23:27
см.:Деян.21:32;
23:28
см.:Деян.22:30;
23:29
см.:Деян.25:19;
23:30
23:31
23:32
23:33
23:34
1 Синедрион разделился. Видение ободрило Павла. 12 Заговор убить Павла открыт его племянником. 23 Решение тысяченачальника отправить Павла ночью в Кесарию. 31 Правитель Феликс задержал Павла до прихода обвинителей.
Павел, устремив взор на синедрион, сказал: мужи братия! я всею доброю совестью жил пред Богом до сего дня.
Первосвященник же Анания стоявшим перед ним приказал бить его по устам.
Тогда Павел сказал ему: Бог будет бить тебя, стена подбеленная! ты сидишь, чтобы судить по закону, и, вопреки закону, велишь бить меня.
Предстоящие же сказали: первосвященника Божия поносишь?
Павел сказал: я не знал, братия, что он первосвященник; ибо написано: начальствующего в народе твоем не злословь.
Узнав же Павел, что тут одна часть саддукеев, а другая фарисеев, возгласил в синедрионе: мужи братия! я фарисей, сын фарисея; за чаяние воскресения мертвых меня судят.
Когда же он сказал это, произошла распря между фарисеями и саддукеями, и собрание разделилось.
Ибо саддукеи говорят, что нет воскресения, ни Ангела, ни духа; а фарисеи признают и то и другое.
Сделался большой крик; и, встав, книжники фарисейской стороны спорили, говоря: ничего худого мы не находим в этом человеке; если же дух или Ангел говорил ему, не будем противиться Богу.
Но как раздор увеличился, то тысяченачальник, опасаясь, чтобы они не растерзали Павла, повелел воинам сойти взять его из среды их и отвести в крепость.
В следующую ночь Господь, явившись ему, сказал: дерзай, Павел; ибо, как ты свидетельствовал о Мне в Иерусалиме, так надлежит тебе свидетельствовать и в Риме.
С наступлением дня некоторые Иудеи сделали умысел, и заклялись не есть и не пить, доколе не убьют Павла.
Было же более сорока сделавших такое заклятие.
Они, придя к первосвященникам и старейшинам, сказали: мы клятвою заклялись не есть ничего, пока не убьем Павла.
Итак, ныне же вы с синедрионом дайте знать тысяченачальнику, чтобы он завтра вывел его к вам, как будто вы хотите точнее рассмотреть дело о нем; мы же, прежде нежели он приблизится, готовы убить его.
Услышав о сем умысле, сын сестры Павловой пришел и, войдя в крепость, уведомил Павла.
Павел же, призвав одного из сотников, сказал: отведи этого юношу к тысяченачальнику, ибо он имеет нечто сказать ему.
Тот, взяв его, привел к тысяченачальнику и сказал: узник Павел, призвав меня, просил отвести к тебе этого юношу, который имеет нечто сказать тебе.
Тысяченачальник, взяв его за руку и отойдя с ним в сторону, спрашивал: что такое имеешь ты сказать мне?
Он отвечал, что Иудеи согласились просить тебя, чтобы ты завтра вывел Павла пред синедрион, как будто они хотят точнее исследовать дело о нем.
Но ты не слушай их; ибо его подстерегают более сорока человек из них, которые заклялись не есть и не пить, доколе не убьют его; и они теперь готовы, ожидая твоего распоряжения.
Тогда тысяченачальник отпустил юношу, сказав: никому не говори, что ты объявил мне это.
И, призвав двух сотников, сказал: приготовьте мне воинов пеших двести, конных семьдесят и стрелков двести, чтобы с третьего часа ночи шли в Кесарию.
Приготовьте также ослов, чтобы, посадив Павла, препроводить его к правителю Феликсу.
Написал и письмо следующего содержания:
«Клавдий Лисий достопочтенному правителю Феликсу – радоваться.
Сего человека Иудеи схватили и готовы были убить; я, придя с воинами, отнял его, узнав, что он Римский гражданин.
Потом, желая узнать, в чем обвиняли его, привел его в синедрион их
и нашел, что его обвиняют в спорных мнениях, касающихся закона их, но что нет в нем никакой вины, достойной смерти или оков.
А как до меня дошло, что Иудеи злоумышляют на этого человека, то я немедленно послал его к тебе, приказав и обвинителям говорить на него перед тобою. Будь здоров».
Итак, воины, по данному им приказанию, взяв Павла, повели ночью в Антипатриду.
А на другой день, предоставив конным идти с ним, возвратились в крепость.
А те, придя в Кесарию и отдав письмо правителю, представили ему и Павла.
Правитель, прочитав письмо, спросил, из какой он области, и, узнав, что из Киликии, сказал:
я выслушаю тебя, когда явятся твои обвинители. И повелел ему быть под стражею в Иродовой претории.
Воззрѣ́въ же Па́велъ на со́нмъ, рече́: му́жiе бра́тiе, а́зъ все́ю со́вѣстiю благо́ю жи́телствовахъ предъ Бо́гомъ да́же до сего́ дне́.
Архiере́й же Ана́нiа повелѣ́ предстоя́щымъ ему́ би́ти его́ уста́.
Тогда́ Па́велъ рече́ къ нему́: би́ти тя́ и́мать Бо́гъ, стѣно́ пова́пленая: и ты́ сѣди́ши судя́ ми по зако́ну, преступа́я же зако́нъ вели́ши, да бiю́тъ мя́.
Предстоя́щiи же рѣ́ша: архiере́ю ли Бо́жiю досажда́еши?
Рече́ же Па́велъ: не вѣ́дахъ, бра́тiе, я́ко архiере́й е́сть: пи́сано бо е́сть: кня́зю люді́й твои́хъ да не рече́ши зла́.
Разумѣ́въ же Па́велъ, я́ко еди́на ча́сть е́сть саддуке́й, друга́я же фарисе́й, воззва́ въ со́нмищи: му́жiе бра́тiе, а́зъ фарисе́й е́смь, сы́нъ фарисе́овъ: о упова́нiи и о воскресе́нiи ме́ртвыхъ а́зъ су́дъ прiе́млю.
Се́ же ему́ ре́кшу, бы́сть ра́спря между́ саддуке́и и фарисе́и, и раздѣли́ся наро́дъ:
саддуке́е бо глаго́лютъ не бы́ти воскресе́нiя, ни А́нгела, ни ду́ха: фарисе́е же исповѣ́дуютъ обоя́.
Бы́сть же кли́чь вели́къ, и воста́вше кни́жницы ча́сти фарисе́йскiя пря́хуся между́ собо́ю, глаго́люще: ни еди́но зло́ обрѣта́емъ въ человѣ́цѣ се́мъ: а́ще же ду́хъ глаго́ла ему́ или́ А́нгелъ, не проти́вимся Бо́гу.
Мно́зѣ же бы́вшей ра́спри, боя́ся ты́сящникъ, да не растерза́нъ бу́детъ Па́велъ от ни́хъ, повелѣ́ во́иномъ сни́ти и восхи́тити его́ от среды́ и́хъ и вести́ [его́] въ по́лкъ.
Въ наста́вшую же но́щь предста́въ ему́ Госпо́дь, рече́: дерза́й, Па́вле: я́коже бо свидѣ́телствовалъ еси́ я́же о Мнѣ́ во Иерусали́мѣ, си́це ти́ подоба́етъ и въ Ри́мѣ свидѣ́телствовати.
Бы́вшу же дню́, сотво́рше нѣ́цыи от Иуде́й совѣ́тъ {навѣ́тъ}, закля́ша себе́, глаго́люще не я́сти ни пи́ти, до́ндеже убiю́тъ Па́вла:
бя́ху же мно́жае четы́редесятихъ сiю́ кля́тву сотво́ршiи,
и́же присту́пльше ко архiере́емъ и ста́рцемъ, рѣ́ша: кля́твою прокля́хомъ себе́ ничто́же вкуси́ти, до́ндеже убiе́мъ Па́вла:
ны́нѣ у́бо вы́ скажи́те ты́сящнику съ собо́ромъ, я́ко да у́трѣ сведе́тъ его́ къ ва́мъ, а́ки бы хотя́ще разумѣ́ти извѣ́стнѣе я́же о не́мъ: мы́ же, пре́жде да́же не прибли́житися ему́, гото́ви есмы́ уби́ти его́.
Слы́шавъ же сы́нъ сестры́ Па́вловы ко́въ, прише́дъ и вше́дъ въ по́лкъ, сказа́ Па́влу.
Призва́въ же Па́велъ еди́наго от со́тникъ, рече́: ю́ношу сего́ отведи́ къ ты́сящнику: и́мать бо нѣ́что сказа́ти ему́.
О́нъ же у́бо пои́мъ его́ приведе́ къ ты́сящнику и рече́: у́зникъ Па́велъ призва́въ мя́, умоли́ сего́ ю́ношу привести́ къ тебѣ́, иму́ща нѣ́что глаго́лати тебѣ́.
Пои́мъ же его́ за ру́ку ты́сящникъ и отше́дъ на еди́нѣ, вопроша́ше его́: что́ е́сть, е́же и́маши возвѣсти́ти ми́?
Рече́ же, я́ко Иуде́е совѣща́ша умоли́ти тя́, я́ко да у́трѣ сведе́ши Па́вла къ ни́мъ въ собо́ръ, а́ки бы хотя́щымъ извѣ́стнѣе истяза́ти я́же о не́мъ:
ты́ у́бо не послу́шай и́хъ: ло́вятъ бо его́ от ни́хъ му́жiе мно́жае четы́редесяти, и́же закля́ша себе́ ни я́сти ни пи́ти, до́ндеже убiю́тъ его́: и ны́нѣ гото́ви су́ть, ча́юще обѣща́нiя, е́же от тебе́.
Ты́сящникъ у́бо отпусти́ ю́ношу, завѣща́въ ни еди́ному же повѣ́дати, я́ко сiя́ яви́лъ еси́ мнѣ́.
И призва́въ два́ нѣ́кiя от со́тникъ, рече́: угото́вита [ми́] во́иновъ вооруже́нныхъ двѣ́стѣ, я́ко да и́дутъ до Кесарі́и, и ко́нникъ се́дмьдесятъ, и стрѣле́цъ двѣ́стѣ, от тре́тiяго часа́ но́щи:
и ско́ты привести́, да всади́вше Па́вла прово́дятъ до Фи́ликса иге́мона.
Написа́ же [и] посла́нiе иму́щее о́бразъ се́й:
Клавді́й Лисі́а держа́вному иге́мону Фи́ликсу ра́доватися:
му́жа сего́ я́та от Иуде́й и иму́ща убiе́на бы́ти от ни́хъ, присту́пль съ во́ины отъя́хъ его́, увѣ́дѣвъ, я́ко Ри́млянинъ е́сть:
хотя́ же разумѣ́ти вину́, ея́же ра́ди поима́ху на́нь, сведо́хъ его́ въ со́нмище и́хъ:
его́же обрѣто́хъ оглаго́луема о взыска́нiи зако́на и́хъ, ни еди́но же досто́йно сме́рти или́ у́замъ согрѣше́нiе иму́ща:
ска́зану же бы́вшу ми́ ко́ву хотя́щу бы́ти от Иуде́й на му́жа сего́, а́бiе посла́хъ [его́] къ тебѣ́, завѣща́въ и клеветнико́мъ [его́] глаго́лати предъ тобо́ю, я́же на́нь: здра́въ бу́ди.
Во́ини же у́бо по повелѣ́нному и́мъ, взе́мше Па́вла, ведо́ша объ но́щь во Антипатри́ду:
во у́трiе же, оста́вльше ко́нники ити́ съ ни́мъ, возврати́шася въ по́лкъ.
Они́ же прише́дше въ Кесарі́ю и вда́вше посла́нiе иге́мону, предста́виша ему́ и Па́вла.
Проче́тъ же иге́монъ посла́нiе и вопро́шь, от ко́ея о́бласти е́сть, и увѣ́дѣвъ, я́ко от Киликі́и, рече́:
услы́шу о тебѣ́, егда́ и клеветницы́ твои́ прiи́дутъ. И повелѣ́ въ прето́рѣ И́родовѣ стрещи́ его́.
Сербский (синод.)
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
А Павле упери поглед на Синедрион и рече: Људи браћо, ја сам са свом добром савјести живио пред Богом до самога овога дана.
А првосвештеник Ананија заповједи онима што стајаху до њега да га бију по устима.
Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти сједиш те ми судиш по закону, а насупрот закону заповједаш да ме бију!
А они што стајаху унаоколо рекоше: Зар првосвештеника Божијега вријеђаш?
А Павле рече: Не знадох. браћо, да је првосвештеник; јер је писано: Не говори зло старјешини народа твојега.
А Павле схвативши да је један дио садукеја а други фарисеја, повика у Синедриону: Људи браћо, ја сам фарисеј, син фарисејев, за наду и за васкрсење мртвих мени се суди.
А кад он ово рече настаде распра међу фарисејима и садукејима, и раздијели се народ.
Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела, ни духа, а фарисеји признају обоје.
И настаде велика вика и уставши књижевници од стране фарисеја препираху се говорећи: Никакво зло не налазимо на овоме човјеку; ако ли му пак говори дух или анђео, не ратујмо против Бога.
А када настаде велика свађа, побојавши се заповједник да Павла не растргну, заповједи да сиђу војници и да га отргну од њих и одведу у логор.
А идуће ноћи стаде Господ пред њега и рече: Буди храбар, Павле, јер као што си свједочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму свједочити.
Када пак свану дан, учинише неки од Јудејаца завјеру и заклеше се говорећи да неће ни јести ни пити докле не убију Павла.
А бјеше их више од четрдесет који ту завјеру учинише.
Ови приступише првосвештенику и старјешинама и рекоше: Заклетвом се заклесмо да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла.
Сада, дакле, ви са Синедрионом кажите заповједнику да га сутра сведе вама, као да бисте хтјели дознати боље о њему; а ми смо спремни да га убијемо прије него се он приближи.
А син сестре Павлове, чувши за ову засједу, дође и уђе у логор и јави Павлу.
Павле пак, дозвавши једнога од капетана, рече: Ово момче одведи заповједнику, јер има нешто да му јави.
А он га узе и доведе заповједнику, и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да теби доведем ово момче које има нешто да ти каже.
А заповједник узевши га за руку, и отишавши насамо, питаше га: (та је то што имаш да ми јавиш?
И рече: Јудејци се договорише да те замоле да сутра сведеш Павла њима у Синедрион, као да би хтјели нешто тачније испитати о њему.
Али их ти немој послушати, јер га вребају њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију; и сад су готови, и чекају твоје обећање.
Заповједник онда отпусти момче заповједивши му: Ником не казуј да си ми ово јавио.
И дозвавши двојицу од капетана, рече: Припремите двјеста војника да иду у Кесарију, и седамдесет коњаника и двјеста стријелаца, по трећем часу ноћи.
И нека доведу коње да посаде Павла и спроведу га жива до Феликса управника.
И написа писмо са оваквом садржином:
Клаудије Лисија, моћноме управнику Феликсу поздравље.
Човјека овога ухватише Јудејци и хтједоше да га убију; ја пак дођох са војницима и отех га, дознавши да је Римљанин.
И желећи дознати узрок за који га оптужују, доведох га у њихов Синедрион,
И нађох да га оптужују за питања закона њиховог, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове.
Када ми је пак пријављена завјера Јудејаца против овога човјека, одмах га послах теби, заповједивши и његовим тужиоцима да пред тобом кажу шта имају на њега. Буди здраво!
Тада војници, као што им се заповједи, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду.
А сутрадан, оставивши коњанике да иду с њим, вратише се у логор.
И они дошавши у Кесарију и предавши писмо управнику, изведоше и Павла пред њега.
А управник прочитавши писмо, запита из које је он области; и дознавши да је из Киликије рече:
Саслушаћу те када стигну и твоји тужиоци. И заповједи да га чувају у Иродовој судници.