Скрыть
25:1
25:2
25:3
25:4
25:5
25:6
25:7
25:9
25:10
25:12
25:13
25:14
25:16
25:17
25:18
25:20
25:21
25:22
25:23
25:26
25:27
Английский (NKJV)
Now when Festus had come to the province, after three days he went up from Caesarea to Jerusalem.
Then the high priest and the chief men of the Jews informed him against Paul; and they petitioned him,
asking a favor against him, that he would summon him to Jerusalem--while they lay in ambush along the road to kill him.
But Festus answered that Paul should be kept at Caesarea, and that he himself was going there shortly.
«Therefore,» he said, «let those who have authority among you go down with me and accuse this man, to see if there is any fault in him.»
And when he had remained among them more than ten days, he went down to Caesarea. And the next day, sitting on the judgment seat, he commanded Paul to be brought.
When he had come, the Jews who had come down from Jerusalem stood about and laid many serious complaints against Paul, which they could not prove,
while he answered for himself, «Neither against the law of the Jews, nor against the temple, nor against Caesar have I offended in anything at all.»
But Festus, wanting to do the Jews a favor, answered Paul and said, «Are you willing to go up to Jerusalem and there be judged before me concerning these things?»
So Paul said, «I stand at Caesaŕs judgment seat, where I ought to be judged. To the Jews I have done no wrong, as you very well know.
For if I am an offender, or have committed anything deserving of death, I do not object to dying; but if there is nothing in these things of which these men accuse me, no one can deliver me to them. I appeal to Caesar.»
Then Festus, when he had conferred with the council, answered, «You have appealed to Caesar? To Caesar you shall go!»
And after some days King Agrippa and Bernice came to Caesarea to greet Festus.
When they had been there many days, Festus laid Pauĺs case before the king, saying: «There is a certain man left a prisoner by Felix,
about whom the chief priests and the elders of the Jews informed me, when I was in Jerusalem, asking for a judgment against him.
To them I answered, «It is not the custom of the Romans to deliver any man to destruction before the accused meets the accusers face to face, and has opportunity to answer for himself concerning the charge against him.́
Therefore when they had come together, without any delay, the next day I sat on the judgment seat and commanded the man to be brought in.
When the accusers stood up, they brought no accusation against him of such things as I supposed,
but had some questions against him about their own religion and about a certain Jesus, who had died, whom Paul affirmed to be alive.
And because I was uncertain of such questions, I asked whether he was willing to go to Jerusalem and there be judged concerning these matters.
But when Paul appealed to be reserved for the decision of Augustus, I commanded him to be kept till I could send him to Caesar.»
Then Agrippa said to Festus, «I also would like to hear the man myself.» «Tomorrow,» he said, «you shall hear him.»
So the next day, when Agrippa and Bernice had come with great pomp, and had entered the auditorium with the commanders and the prominent men of the city, at Festuś command Paul was brought in.
And Festus said: «King Agrippa and all the men who are here present with us, you see this man about whom the whole assembly of the Jews petitioned me, both at Jerusalem and here, crying out that he was not fit to live any longer.
But when I found that he had committed nothing deserving of death, and that he himself had appealed to Augustus, I decided to send him.
I have nothing certain to write to my lord concerning him. Therefore I have brought him out before you, and especially before you, King Agrippa, so that after the examination has taken place I may have something to write.
For it seems to me unreasonable to send a prisoner and not to specify the charges against him.»
Церковнославянский (рус)
Фи́стъ же у́бо прiи́мь вла́сть, по трiе́хъ дне́хъ взы́де во Иерусали́мъ от­ Кесарі́и.
Сказа́ша же ему́ архiере́е и пе́рвiи от­ Иуде́й на Па́вла и моля́ху его́,
прося́ще благода́ти на́нь, я́ко да по́слетъ его́ во Иерусали́мъ, ко́въ творя́ще, я́ко да убiю́тъ его́ на пути́.
Фи́стъ же повелѣ́ Па́вла стрещи́ въ Кесарі́и, са́мъ та́мо хотя́ вско́рѣ изы́ти:
и́же у́бо си́льнiи въ ва́съ, рече́, со мно́ю ше́дше, а́ще е́сть ка́я непра́вда въ му́жи се́мъ, да глаго́лютъ на́нь.
Пребы́въ же у ни́хъ не мно́жае десяти́ дні́й, сни́де въ Кесарі́ю: на у́трiе сѣ́дъ на суди́щи, повелѣ́ Па́вла при­­вести́.
Приведе́ну же бы́в­шу ему́, о́крестъ ста́ша и́же от­ Иерусали́ма сше́дшiи Иуде́е, мно́ги и тя́жки вины́ при­­нося́ще на Па́вла, и́хже не можа́ху изъяви́ти:
от­вѣщава́ющу ему́, я́ко ни на зако́нъ Иуде́йскiй, ни на це́рковь, ни на ке́саря что́ согрѣши́хъ.
Фи́стъ же хотя́ уго́дное Иуде́емъ сотвори́ти, от­вѣща́въ Па́влови рече́: хо́щеши ли, во Иерусали́мъ воз­ше́дъ, та́мо о си́хъ су́дъ прiя́ти от­ мене́?
Рече́ же Па́велъ: на суди́щи ке́саревѣ стоя́ е́смь, идѣ́же ми́ досто́итъ су́дъ прiя́ти: Иуде́й ни чи́мже оби́дѣхъ, я́коже и ты́ до́брѣ вѣ́си:
а́ще бо непра́вдую или́ досто́йно сме́рти сотвори́хъ что́, не от­ме́щуся умре́ти: а́ще ли же ничто́же е́сть во мнѣ́, е́же сі́и на мя́ клеве́щутъ, никто́же мя́ мо́жетъ тѣ́мъ вы́дати: ке́саря нарица́ю.
Тогда́ Фи́стъ состяза́вся съ совѣ́тники, от­вѣща́: ке́саря ли наре́клъ еси́? Къ ке́сарю по́йдеши.
Дне́мъ же мину́в­шымъ нѣ́кимъ, Агри́ппа ца́рь и Верникі́а снидо́ста въ Кесарі́ю цѣлова́ти Фи́ста.
[Зач. 48.] И я́коже мно́ги дни́ пребы́ста ту́, Фи́стъ сказа́ царю́ я́же о Па́влѣ, глаго́ля: му́жъ нѣ́кiй е́сть оста́вленъ от­ Фи́ликса у́зникъ,
о не́мже, бы́в­шу ми́ во Иерусали́мѣ, яви́ша архiере́е и ста́рцы Иуде́йстiи, прося́ще на́нь суда́.
Къ ни́мже от­вѣща́хъ, я́ко нѣ́сть обы́чай Ри́мляномъ вы́дати человѣ́ка ко́­его на поги́бель, пре́жде да́же оклевета́емый не и́мать предъ лице́мъ клеве́щущихъ его́ и мѣ́сто от­вѣ́та прiи́метъ о сво­е́мъ согрѣше́нiи.
Сше́дшымся же и́мъ здѣ́, закоснѣ́нiе ни еди́но сотво́рь, на у́трiе сѣ́дъ на суди́щи, повелѣ́хъ при­­вести́ му́жа.
О́крестъ же его́ ста́в­ше клеветницы́, ни еди́ну вину́, я́же а́зъ непщева́хъ, нанесо́ша:
стяза́нiя же нѣ́кая о сво­е́й разли́чнѣй вѣ́рѣ имя́ху къ нему́ и о нѣ́ко­емъ Иису́сѣ уме́ршемъ, Его́же глаго́лаше Па́велъ жи́ва бы́ти.
Недо­умѣ́яся же а́зъ о взыска́нiи си́хъ, глаго́лахъ, а́ще хо́щетъ ити́ во Иерусали́мъ и та́мо су́дъ прiя́ти о си́хъ.
Па́влу же наре́кшу блюде́ну бы́ти ему́ до разсужде́нiя А́вгуста, повелѣ́хъ блюсти́ его́, до́ндеже послю́ его́ къ ке́сарю.
Агри́ппа же къ Фи́сту рече́: хотѣ́лъ бы́хъ и са́мъ человѣ́ка сего́ слы́шати. О́нъ же рече́: у́трѣ услы́шиши его́.
На у́трiе же при­­ше́дшу Агри́ппѣ и Верникі́и со мно́гою го́рдостiю и в­ше́дшымъ въ суде́бную пала́ту съ ты́сящники и съ наро́читыми му́жи гра́да, и повелѣ́в­шу Фи́сту, при­­веде́нъ бы́сть Па́велъ.
И рече́ Фи́стъ: Агри́ппо царю́ и вси́ су́щiи съ на́ми му́жiе, ви́дите сего́, о не́мже все́ мно́же­с­т­во Иуде́й стужа́ху ми́ во Иерусали́мѣ же и здѣ́, вопiю́ще, я́ко не подоба́етъ жи́ти ему́ ктому́:
а́зъ же разумѣ́въ ничто́же досто́йно сме́рти сотво́рша его́, и самому́ же сему́ наре́кшу Сева́ста, суди́хъ посла́ти его́:
о не́мже извѣ́стное что́ писа́ти господи́ну не и́мамъ: тѣ́мже и при­­ведо́хъ его́ предъ ва́съ, наипа́че же предъ тя́, Агри́ппо царю́, я́ко да разсужде́нiю бы́в­шу и́мамъ что́ писа́ти:
безслове́сно бо мни́т­ся ми́, посыла́ющу ю́зника, а вины́, я́же на́нь, не сказа́ти.
Узбекский
Фест вилоятга келганига уч кун ўтгандан кейин, Кесариядан Қуддусга борди.
Шунда олий руҳонийлар билан яҳудийларнинг асилзодалари ҳокимнинг олдига келиб, Павлусдан шикоят қилдилар.
Мурувват кўрсатиб, Павлусни Қуддусга чақиртиришини ўтиниб сўрадилар; ҳолбуки, йўл-йўлакай уни ўлдиришни қасд қилган эдилар.
Фест эса Павлус Кесарияда қамоқда турганини ва ўзи ҳам яқинда у ерга қайтиб боражагини уларга билдирди.
“Шундай қилиб, сизлардан кимнинг иложи бўлса, мен билан бирга боришсин ва агар бу одамда бирон ёмонлик бўлса, уни айбдор қилишсин”, – деди у.
Фест уларнинг ёнида саккиз ёки ўн кундан зиёд турмай, Кесарияга қайтиб борди. Эртаси куни ҳукм курсисига ўтириб, Павлусни олиб келишни буюрди.
Павлус ўртага чиққач, Қуддусдан келган яҳудийлар уни ўраб олганларича, ўзлари исбот қилолмайдиган кўп оғир айбларни унга қўйдилар.
Павлус эса ўзининг ҳимоя сўзида:- Мен на яҳудийларнинг Қонунига, на маъбадга ва на Қайсарга қарши бирон бир жиноят қилганим йўқ, – деди.
Фест яҳудийларнинг кўнглини топмоқчи бўлиб, Павлусдан:- Қуддусга бориб, у ерда менинг олдимда бу хусусларда суд бўлишни истайсанми? – деб сўради.
Павлус деди:- Мен Қайсарнинг ҳукм курсиси олдида турибман, мен бу ерда ҳукм этилишим шарт. Мен яҳудийларга ҳеч бир ҳақсизлик қилмаганимни ўзингиз ҳам яхши биласиз.
Агар мен ўлимга лойиқ бирор жиноятда айбдор бўлганимда, унда ўлимдан бош тортмасдим. Агарда бу кишилар менга қўяётган айблар асоссиз бўлса, унда мени ҳеч ким уларнинг қўлига топширолмайди. Мен Қайсарнинг ҳукмини талаб қиламан.
Фест маслаҳатчилари билан кенгашгандан сўнг, Павлусга жавоб бериб:- Сен Қайсарнинг ҳукмини талаб қилдинг, Қайсарнинг олдига борасан, – деди.
Бир неча кундан кейин, подшоҳ Агриппа билан Верника Фестни табриклаш учун Кесарияга келдилар.
Улар у ерда анча вақт тургандан кейин, Фест Павлуснинг ишини подшоҳга тақдим қилди:- Бу ерда Феликс қамоқда қолдириб кетган бир одам бор.
Мен Қуддусда бўлганимда, яҳудийларнинг олий руҳонийлари ва оқсоқоллари шикоят билан олдимга келиб, уни маҳкум этишни талаб қилишди.
Мен уларга жавоб бериб, айбланувчи одам айбловчилари билан юзлаштирилмасдан ва унга қўйилган айблардан ўзини ҳимоя қилиш имкониятини бермасдан, ўлимга маҳкум қилиш римликларнинг одати эмас, дедим.
Шунинг учун улар бу ерга келишганда, сира вақт йўқотмай эртаси куниёқ мен ҳукм курсисига ўтириб, бу одамни олиб келишларини буюрдим.
Лекин айбловчилар уни ўраб олгач, мен тахмин қилган жиноятлардан бирортасини бўйнига қўя олмадилар.
Фақат ўз динлари билан боғлиқ, Павлус тирик эканини даъво қилаётган Исо исмли ўлган бир шахс ҳақида баъзи баҳслари бор эди.
Мен бу масалани ҳал қилишда қийналиб қолдим-да, Павлусдан Қуддусга бориб, бу хусусда суд бўлишни истар-истамаслигини сўрадим.
Лекин у бу ишни Императори аъзамнинг муҳокамасига қолдиришни талаб қилгани сабабли, уни император ҳузурига юборгунга қадар қамоқда тутиб туриш ҳақида буйруқ бердим.
Агриппа Фестга:- Бу одамни мен ҳам тинглашни истар эдим, – деди.- Эртанинг ўзидаёқ уни тинглайсиз, – деди унга Фест.
Эртаси куни Агриппа билан Верника буюк ҳашамат билан келиб, мингбошилар ва шаҳарнинг атоқли кишилари билан бирга маҳкама саройига кирдилар. Фестнинг амри билан Павлус олиб келтирилди.
Фест сўз бошлади:“Подшоҳ Агриппа ва бизлар билан биргаликда бу ерда ҳозир бўлган ҳамма кишилар! Мана бу одамни кўриб турибсизлар. Қуддусда ва шу ерда кўпгина яҳудийлар менга мурожаат қилиб, бу одам бошқа яшамаслиги керак, дея қичқирдилар.
Менинг бўлса, унинг ўлимга лойиқ бирор иш қилмаганига ишончим комил. Унинг ўзи Императори аъзамнинг ҳузурида судланишни талаб этгани учун, уни Римга юборишга қарор қилдим.
Фақат олий ҳокимга унинг ҳақида ёзиш учун эса бирон қатъий сўзим йўқ. Шунинг учун уни ҳаммангизнинг, ва айниқса, подшоҳим Агриппа, сизнинг ҳузурингизга чиқартирдимки, бу ишни кўриб чиққандан кейин ёзиш учун бирон тайин сўз топилар, деб.
Чунки менинг фикримча, бир маҳбусни императорга юбориб, унга қарши қўйилган айбларни кўрсатмаслик мулоҳазасизлик бўлур эди”.
Чун Фестус ба вилоят омад, баъд аз се рўз аз Қайсария ба Ерусалим рафт.
Саркоҳин ва бузургони яҳудиён даъвои худро нисбат ба Павлус ба вай фаҳмонданд ва гапи худро маъқул карданд.
Ва илимос карданд, ки ба онҳо илтифот намуда, ўро ба Ерусалим биёрад; онҳо қасд доштанд, ки ўро дар роҳ ба қатл расонанд.
Аммо Фестус ба ҷавоб гуфт: “Павлус дар Қайсария маҳбус аст, ва худи ман ба қарибӣ ба он ҷо бармегардам“.
„Бинобар ин“, гуфт вай,“онҳое ки аз шумо метавонанд, ҳамроҳи ман биёянд, ва агар ин шахс айбе дошта бошад, бар ў даъво кунанд“.
Дар миёни онҳо аз ҳашт ё даҳ рўз зиёд намонда, ба Қайсария баргашт, ва рўзи дигар бар курсии доварӣ нишаста, амр фармуд, ки Павлусро биёранд.
Вақте ки ў ҳозир шуд, яҳудиёне ки аз Ерусалим омада буданд, даври ўро гирифта, бисьёр айбҳои гаронро ба гардани ў бор карданд, ки онҳоро исбот карда наметавонистанд.
Вале ў худро муҳофизат намуда, гуфт: “Ман на бар зидди шариати яҳудиён, на бар зидди маъбад ва на бар зидди қайсар ҳеҷ ҷинояте накардаам“.
Фестус, ки мехост дили яҳудиёнро ёбад, дар ҷавоби Павлус гуфт: “Оё мехоҳӣ ба Ерусалим биравӣ, то ки ман туро дар он ҷо дар ин бобат доварӣ намоям?“.
Павлус гуфт: “Ман дар маҳкамаи қайсар истодаам, ва муҳокимаи ман бояд дар ҳамин ҷо ба амал ояд; ман ба яҳудиён ҳеҷ бадӣ накардам, чунон ки худат ҳам инро ба хубӣ медонӣ;
Агар бадие ё ягон кори сазовори марг карда бошам, аз мурдан ибое надорам; лекин агар аз он айбҳое ки инҳо ба гардани ман мемонанд, дар ман ҳеҷ чизе набошад, касе ҳақ надорад маро ба дасти онҳо бисупорад; ман доварии қайсарро талаб мекунам“.
Фестус бо мушовиронаш маслиҳат карда, дар ҷавоби ў гуфт: “Модоме ки доварии қайсарро талаб мекунӣ, назди қайсар хоҳӣ рафт“.
Баъд аз чанд рўз подшоҳ Ағрипос ва Бернико ба Қайсария омаданд, то ки Фестусро муборакбод кунанд.
Чун рўзҳои зиёде дар он ҷо истоданд, Фестус ба подшоҳ кори Павлусро ҳикоят карда, гуфт: “Шахсе ҳаст, ки Феликс ўро дар зиндон нигоҳ доштааст,
Ва ҳангоме ки дар Ерусалим будам, саркоҳин ва пирони яҳудӣ дар бораи ў ба ман гап заданд ва маҳкумияти ўро талаб карданд.
Дар ҷавоби онҳо гуфтам, ки расму русуми румиён ин нест, ки касеро ба марг таслим кунанд, бе он ки айбдорро бо даъвогаронаш рў ба рў карда, ба вай имконият диҳанд, ки худро аз айбҳо сафед кунад.
Бинобар ин, вақте ки онҳо ба ин ҷо омаданд, ман бе таъхир, фардои он, бар курсии доварӣ нишастам ва амр фармудам, ки он шахсро биёранд.
Аммо даъвогарон бархоста, аз он чи ман гумон доштам, ҳеҷ як айберо бар гардани ў монда натавонистанд,
Балки бо ў фақат дар бораи парастиши Худои худ ва дар бораи Исо ном шахсе ки мурдааст, вале Павлус мегуфт, ки Ў зинда аст, ихтилофи ақида доштанд.
Чун дар ҳалли ин масъала душворӣ кашидам, ман гуфтам: ́Оё ў намехоҳад ба Ерусалим биравад, то ки муҳокимаи ў дар он ҷо ба амал ояд?́.
Аммо Павлус талаб кард, ки ўро барои доварии Авғустус маҳфуз дорам, бинобар ин ман амр фармудам, ки то вақте ки ўро назди қайсар бифирсатм, ў дар ҳабс нигоҳ дошта шавад“.
Ағрипос ба Фестус гуфт: “Ман ҳам мехостам суханони ин шахсро бишнавам“.Дар ҷавоб гуфт: “Фардо хоҳӣ шунид“.
Рўзи дигар, вақте ки Ағрипос ва Бернико бо ҳашамати бузурге омада, бо мириҳазорон ва бузургони шаҳр ба маҳкама дохил шуданд, бо фармони Фестус Павлусро оварданд.
Фестус гуфт: “Эй подшоҳ Ағрипос ва эй ҳамаи мардумоне ки дар ин ҷо ҳузур доред! Инак, шумо ҳамон шахсеро мебинед, ки тамоми ҷамоати яҳудиён, чи дар Ерусалим ва чи дар ин ҷо, ба ман аз ў шикоят кардаанд ва фарьёд зада гуфтаанд, ки ў набояд дигар зинда бимонад;
Лекин ман, чун дидам, ки ў ҳеҷ кори сазовори марг накардааст ва худаш низ доварии Авғустусро талаб намуд, ба ин сабаб қарор додам, ки ўро ба он ҷо бифиристам;
Азбаски ҳеҷ чизи дурусте надорам, ки дар ҳаққи ў ба олиҳазрат бинависам, бинобар ин ўро назди шумо ва алалахусус назди ту, эй подшоҳ Ағрипос, овардам, то ки дар натиҷаи таҳқиқ чизе барои навиштанам пайдо кунам;
Зеро ба назарам хилофи ақл менамояд, ки бандиеро фиристонаму айбҳои ба гарданаш монданашударо нишон надиҳам“.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible