Скрыть
25:1
25:2
25:3
25:4
25:5
25:6
25:7
25:9
25:10
25:12
25:13
25:14
25:16
25:17
25:18
25:20
25:21
25:22
25:23
25:26
25:27
Церковнославянский (рус)
Фи́стъ же у́бо прiи́мь вла́сть, по трiе́хъ дне́хъ взы́де во Иерусали́мъ от­ Кесарі́и.
Сказа́ша же ему́ архiере́е и пе́рвiи от­ Иуде́й на Па́вла и моля́ху его́,
прося́ще благода́ти на́нь, я́ко да по́слетъ его́ во Иерусали́мъ, ко́въ творя́ще, я́ко да убiю́тъ его́ на пути́.
Фи́стъ же повелѣ́ Па́вла стрещи́ въ Кесарі́и, са́мъ та́мо хотя́ вско́рѣ изы́ти:
и́же у́бо си́льнiи въ ва́съ, рече́, со мно́ю ше́дше, а́ще е́сть ка́я непра́вда въ му́жи се́мъ, да глаго́лютъ на́нь.
Пребы́въ же у ни́хъ не мно́жае десяти́ дні́й, сни́де въ Кесарі́ю: на у́трiе сѣ́дъ на суди́щи, повелѣ́ Па́вла при­­вести́.
Приведе́ну же бы́в­шу ему́, о́крестъ ста́ша и́же от­ Иерусали́ма сше́дшiи Иуде́е, мно́ги и тя́жки вины́ при­­нося́ще на Па́вла, и́хже не можа́ху изъяви́ти:
от­вѣщава́ющу ему́, я́ко ни на зако́нъ Иуде́йскiй, ни на це́рковь, ни на ке́саря что́ согрѣши́хъ.
Фи́стъ же хотя́ уго́дное Иуде́емъ сотвори́ти, от­вѣща́въ Па́влови рече́: хо́щеши ли, во Иерусали́мъ воз­ше́дъ, та́мо о си́хъ су́дъ прiя́ти от­ мене́?
Рече́ же Па́велъ: на суди́щи ке́саревѣ стоя́ е́смь, идѣ́же ми́ досто́итъ су́дъ прiя́ти: Иуде́й ни чи́мже оби́дѣхъ, я́коже и ты́ до́брѣ вѣ́си:
а́ще бо непра́вдую или́ досто́йно сме́рти сотвори́хъ что́, не от­ме́щуся умре́ти: а́ще ли же ничто́же е́сть во мнѣ́, е́же сі́и на мя́ клеве́щутъ, никто́же мя́ мо́жетъ тѣ́мъ вы́дати: ке́саря нарица́ю.
Тогда́ Фи́стъ состяза́вся съ совѣ́тники, от­вѣща́: ке́саря ли наре́клъ еси́? Къ ке́сарю по́йдеши.
Дне́мъ же мину́в­шымъ нѣ́кимъ, Агри́ппа ца́рь и Верникі́а снидо́ста въ Кесарі́ю цѣлова́ти Фи́ста.
[Зач. 48.] И я́коже мно́ги дни́ пребы́ста ту́, Фи́стъ сказа́ царю́ я́же о Па́влѣ, глаго́ля: му́жъ нѣ́кiй е́сть оста́вленъ от­ Фи́ликса у́зникъ,
о не́мже, бы́в­шу ми́ во Иерусали́мѣ, яви́ша архiере́е и ста́рцы Иуде́йстiи, прося́ще на́нь суда́.
Къ ни́мже от­вѣща́хъ, я́ко нѣ́сть обы́чай Ри́мляномъ вы́дати человѣ́ка ко́­его на поги́бель, пре́жде да́же оклевета́емый не и́мать предъ лице́мъ клеве́щущихъ его́ и мѣ́сто от­вѣ́та прiи́метъ о сво­е́мъ согрѣше́нiи.
Сше́дшымся же и́мъ здѣ́, закоснѣ́нiе ни еди́но сотво́рь, на у́трiе сѣ́дъ на суди́щи, повелѣ́хъ при­­вести́ му́жа.
О́крестъ же его́ ста́в­ше клеветницы́, ни еди́ну вину́, я́же а́зъ непщева́хъ, нанесо́ша:
стяза́нiя же нѣ́кая о сво­е́й разли́чнѣй вѣ́рѣ имя́ху къ нему́ и о нѣ́ко­емъ Иису́сѣ уме́ршемъ, Его́же глаго́лаше Па́велъ жи́ва бы́ти.
Недо­умѣ́яся же а́зъ о взыска́нiи си́хъ, глаго́лахъ, а́ще хо́щетъ ити́ во Иерусали́мъ и та́мо су́дъ прiя́ти о си́хъ.
Па́влу же наре́кшу блюде́ну бы́ти ему́ до разсужде́нiя А́вгуста, повелѣ́хъ блюсти́ его́, до́ндеже послю́ его́ къ ке́сарю.
Агри́ппа же къ Фи́сту рече́: хотѣ́лъ бы́хъ и са́мъ человѣ́ка сего́ слы́шати. О́нъ же рече́: у́трѣ услы́шиши его́.
На у́трiе же при­­ше́дшу Агри́ппѣ и Верникі́и со мно́гою го́рдостiю и в­ше́дшымъ въ суде́бную пала́ту съ ты́сящники и съ наро́читыми му́жи гра́да, и повелѣ́в­шу Фи́сту, при­­веде́нъ бы́сть Па́велъ.
И рече́ Фи́стъ: Агри́ппо царю́ и вси́ су́щiи съ на́ми му́жiе, ви́дите сего́, о не́мже все́ мно́же­с­т­во Иуде́й стужа́ху ми́ во Иерусали́мѣ же и здѣ́, вопiю́ще, я́ко не подоба́етъ жи́ти ему́ ктому́:
а́зъ же разумѣ́въ ничто́же досто́йно сме́рти сотво́рша его́, и самому́ же сему́ наре́кшу Сева́ста, суди́хъ посла́ти его́:
о не́мже извѣ́стное что́ писа́ти господи́ну не и́мамъ: тѣ́мже и при­­ведо́хъ его́ предъ ва́съ, наипа́че же предъ тя́, Агри́ппо царю́, я́ко да разсужде́нiю бы́в­шу и́мамъ что́ писа́ти:
безслове́сно бо мни́т­ся ми́, посыла́ющу ю́зника, а вины́, я́же на́нь, не сказа́ти.
Немецкий (GNB)
Drei Tage nach seinem Amtsantritt zog Festus von Cäsarea nach Jerusalem hinauf.
Die führenden Priester und die angesehensten Männer des jüdischen Volkes erneuerten bei ihm ihre Anklage gegen Paulus, und sie erbaten sich von ihm
als besonderes Zeichen seiner Gunst, dass er den Gefangenen wieder nach Jerusalem verlegen lasse. Sie planten nämlich einen Anschlag und wollten ihn unterwegs töten.
Doch Festus erklärte, Paulus werde in Cäsarea bleiben. Er selbst kehre bald wieder dorthin zurück.
»Eure Bevollmächtigten«, sagte er, »können ja mitkommen und ihre Anklage vorbringen, wenn der Mann wirklich das Recht verletzt hat.«
Festus blieb noch eine gute Woche in Jerusalem und reiste dann nach Cäsarea zurück. Gleich am nächsten Tag eröffnete er die Gerichtsverhandlung und ließ Paulus vorführen.
Als er erschien, umstellten ihn die Juden aus Jerusalem und brachten viele schwere Anklagen gegen ihn vor, konnten sie aber nicht belegen.
Paulus verteidigte sich: »Ich habe mich weder gegen das Gesetz der Juden noch gegen den Tempel noch gegen den Kaiser vergangen.«
Festus wollte den Juden nun doch den Gefallen tun und fragte Paulus: »Willst du nicht nach Jerusalem gehen, damit dort in meinem Beisein über diese Punkte verhandelt und entschieden werden kann?«
Aber Paulus erwiderte: »Ich stehe hier vor dem kaiserlichen Gericht, und vor ihm muss mein Fall entschieden werden. Ich habe mich gegen die Juden in keiner Weise vergangen, wie du selbst genau weißt.
Wäre ich im Unrecht und hätte etwas getan, worauf die Todesstrafe steht, so wäre ich sofort bereit zu sterben. Da aber feststeht, dass ihre Anklagen falsch sind, kann mich niemand bloß aus Gefälligkeit an sie ausliefern. Ich verlange, dass mein Fall vor den Kaiser kommt!«
Festus besprach sich mit seinen Beratern und entschied dann: »Du hast an den Kaiser appelliert, darum sollst du vor den Kaiser gebracht werden.«
Einige Zeit später kamen König Agrippa und seine Schwester Berenike nach Cäsarea, um Festus zu besuchen.
Nach einigen Tagen brachte Festus den Fall Paulus zur Sprache:

»Mein Vorgänger Felix hat mir hier einen Gefangenen hinterlassen.

Als ich nach Jerusalem kam, erhoben die führenden Priester und die jüdischen Ratsältesten Anklage gegen ihn und drängten mich, ihn zu verurteilen.
Aber ich machte ihnen klar, dass es bei uns Römern nicht üblich ist, einen Angeklagten – nur um jemand einen Gefallen zu tun – abzuurteilen, bevor er sich nicht persönlich gegenüber seinen Anklägern verteidigen konnte.
Als sie dann hierher kamen, habe ich sofort eine Verhandlung angesetzt und den Mann vorführen lassen.
Aber die Anklagen, die seine Gegner vorbrachten, gingen gar nicht auf irgendeinen Rechtsbruch, wie ich bis dahin vermuten musste.
Alles drehte sich vielmehr um religiöse Streitfragen und um einen Toten namens Jesus, von dem Paulus behauptet, er lebe.
Da ich mich auf solche Fragen nicht genügend verstehe, fragte ich ihn, ob er nicht lieber nach Jerusalem gehen wolle, damit dort über diese Punkte verhandelt und entschieden wird.
Aber Paulus legte dagegen Beschwerde ein: Er wolle vor den Kaiser gebracht werden und bis dahin in Haft bleiben. Also gab ich Befehl, ihn weiter in Haft zu halten, bis ich ihn zum Kaiser schicken kann.«
Agrippa sagte zu Festus: »Ich würde den Mann gern einmal kennen lernen.«

»Morgen sollst du dazu Gelegenheit haben«, sagte Festus.

Agrippa und Berenike erschienen also am nächsten Tag in ihrer ganzen fürstlichen Pracht und betraten, begleitet von hohen römischen Offizieren und den maßgebenden Persönlichkeiten der Stadt, den Audienzsaal. Festus gab den Befehl, und Paulus wurde hereingeführt.
Darauf sagte Festus:

»König Agrippa! Meine verehrten Gäste! Hier seht ihr den Mann, dessentwegen mich alle Juden sowohl in Jerusalem als auch hier in dieser Stadt bestürmt haben. Sie schrien, er dürfe nicht länger am Leben bleiben.

Ich musste jedoch feststellen, dass er nichts getan hat, worauf die Todesstrafe steht. Da er selbst an den Kaiser appelliert hat, habe ich beschlossen, ihn nach Rom zu schicken.
Ich habe allerdings kaum etwas Stichhaltiges, was ich meinem Herrn, dem Kaiser, schreiben könnte. Deshalb stelle ich euch den Mann vor, besonders dir, König Agrippa, damit ich durch ein neues Verhör einige Anhaltspunkte für meinen Brief bekomme.
Denn es erscheint mir unsinnig, einen Gefangenen nach Rom zu schicken, ohne eine Aufstellung der Anklagepunkte mitzugeben.«
Арабский (Arabic Van Dyke)
فلما قدم فستوس الى الولاية صعد بعد ثلاثة ايام من قيصرية الى اورشليم.
فعرض له رئيس الكهنة ووجوه اليهود ضد بولس والتمسوا منه
طالبين عليه منّة ان يستحضره الى اورشليم وهم صانعون كمينا ليقتلوه في الطريق.
فاجاب فستوس ان يحرس بولس في قيصرية وانه مزمع ان ينطلق عاجلا.
وقال فلينزل معي الذين هم بينكم مقتدرون. وان كان في هذا الرجل شيء فليشتكوا عليه
وبعد ما صرف عندهم اكثر من عشرة ايام انحدر الى قيصرية. وفي الغد جلس على كرسي الولاية وامر ان يؤتى ببولس.
فلما حضر وقف حوله اليهود الذين كانوا قد انحدروا من اورشليم وقدموا على بولس دعاوي كثيرة وثقيلة لم يقدروا ان يبرهنوها.
اذ كان هو يحتج اني ما اخطأت بشيء لا الى ناموس اليهود ولا الى الهيكل ولا الى قيصر.
ولكن فستوس اذ كان يريد ان يودع اليهود منّة اجاب بولس قائلا أتشاء ان تصعد الى اورشليم لتحاكم هناك لديّ من جهة هذه الامور.
فقال بولس انا واقف لدى كرسي ولاية قيصر حيث ينبغي ان أحاكم. انا لم اظلم اليهود بشيء كما تعلم انت ايضا جيدا.
لاني ان كنت آثما او صنعت شيئا يستحق الموت فلست استعفي من الموت. ولكن ان لم يكن شيء مما يشتكي عليّ به هؤلاء فليس احد يستطيع ان يسلمني لهم. الى قيصر انا رافع دعواي.
حينئذ تكلم فستوس مع ارباب المشورة فاجاب الى قيصر رفعت دعواك. الى قيصر تذهب
وبعدما مضت ايام اقبل اغريباس الملك وبرنيكي الى قيصرية ليسلما على فستوس.
ولما كانا يصرفان هناك اياما كثيرة عرض فستوس على الملك امر بولس قائلا يوجد رجل تركه فيلكس اسيرا
وعرض لي عنه رؤساء الكهنة ومشايخ اليهود لما كنت في اورشليم طالبين حكما عليه.
فاجبتهم ان ليس للرومانيين عادة ان يسلموا احدا للموت قبل ان يكون المشكو عليه مواجهة مع المشتكين فيحصل على فرصة للاحتجاج عن الشكوى.
فلما اجتمعوا الى هنا جلست من دون امهال في الغد على كرسي الولاية وامرت ان يؤتى بالرجل.
فلما وقف المشتكون حوله لم يأتوا بعلّة واحدة مما كنت اظن.
لكن كان لهم عليه مسائل من جهة ديانتهم وعن واحد اسمه يسوع قد مات وكان بولس يقول انه حيّ.
واذ كنت مرتابا في المسئلة عن هذا قلت ألعله يشاء ان يذهب الى اورشليم ويحاكم هناك من جهة هذه الامور.
ولكن لما رفع بولس دعواه لكي يحفظ لفحص اوغسطس امرت بحفظه الى ان ارسله الى قيصر.
فقال اغريباس لفستوس كنت اريد انا ايضا ان اسمع الرجل. فقال غدا تسمعه
ففي الغد لما جاء اغريباس وبرنيكي في احتفال عظيم ودخلا الى دار الاستماع مع الامراء ورجال المدينة المقدمين امر فستوس فأتي ببولس.
فقال فستوس ايها الملك اغريباس والرجال الحاضرون معنا اجمعون انتم تنظرون هذا الذي توسل اليّ من جهته كل جمهور اليهود في اورشليم وهنا صارخين انه لا ينبغي ان يعيش بعد.
واما انا فلما وجدت انه لم يفعل شيئا يستحق الموت وهو قد رفع دعواه الى اوغسطس عزمت ان ارسله.
وليس لي شيء يقين من جهته لاكتب الى السيد. لذلك أتيت به لديكم ولا سيما لديك ايها الملك اغريباس حتى اذا صار الفحص يكون لي شيء لاكتب.
لاني ارى حماقة ان ارسل اسيرا ولا اشير الى الدعاوي التي عليه
Фест вилоятга келганига уч кун ўтгандан кейин, Кесариядан Қуддусга борди.
Шунда олий руҳонийлар билан яҳудийларнинг асилзодалари ҳокимнинг олдига келиб, Павлусдан шикоят қилдилар.
Мурувват кўрсатиб, Павлусни Қуддусга чақиртиришини ўтиниб сўрадилар; ҳолбуки, йўл-йўлакай уни ўлдиришни қасд қилган эдилар.
Фест эса Павлус Кесарияда қамоқда турганини ва ўзи ҳам яқинда у ерга қайтиб боражагини уларга билдирди.
“Шундай қилиб, сизлардан кимнинг иложи бўлса, мен билан бирга боришсин ва агар бу одамда бирон ёмонлик бўлса, уни айбдор қилишсин”, – деди у.
Фест уларнинг ёнида саккиз ёки ўн кундан зиёд турмай, Кесарияга қайтиб борди. Эртаси куни ҳукм курсисига ўтириб, Павлусни олиб келишни буюрди.
Павлус ўртага чиққач, Қуддусдан келган яҳудийлар уни ўраб олганларича, ўзлари исбот қилолмайдиган кўп оғир айбларни унга қўйдилар.
Павлус эса ўзининг ҳимоя сўзида:- Мен на яҳудийларнинг Қонунига, на маъбадга ва на Қайсарга қарши бирон бир жиноят қилганим йўқ, – деди.
Фест яҳудийларнинг кўнглини топмоқчи бўлиб, Павлусдан:- Қуддусга бориб, у ерда менинг олдимда бу хусусларда суд бўлишни истайсанми? – деб сўради.
Павлус деди:- Мен Қайсарнинг ҳукм курсиси олдида турибман, мен бу ерда ҳукм этилишим шарт. Мен яҳудийларга ҳеч бир ҳақсизлик қилмаганимни ўзингиз ҳам яхши биласиз.
Агар мен ўлимга лойиқ бирор жиноятда айбдор бўлганимда, унда ўлимдан бош тортмасдим. Агарда бу кишилар менга қўяётган айблар асоссиз бўлса, унда мени ҳеч ким уларнинг қўлига топширолмайди. Мен Қайсарнинг ҳукмини талаб қиламан.
Фест маслаҳатчилари билан кенгашгандан сўнг, Павлусга жавоб бериб:- Сен Қайсарнинг ҳукмини талаб қилдинг, Қайсарнинг олдига борасан, – деди.
Бир неча кундан кейин, подшоҳ Агриппа билан Верника Фестни табриклаш учун Кесарияга келдилар.
Улар у ерда анча вақт тургандан кейин, Фест Павлуснинг ишини подшоҳга тақдим қилди:- Бу ерда Феликс қамоқда қолдириб кетган бир одам бор.
Мен Қуддусда бўлганимда, яҳудийларнинг олий руҳонийлари ва оқсоқоллари шикоят билан олдимга келиб, уни маҳкум этишни талаб қилишди.
Мен уларга жавоб бериб, айбланувчи одам айбловчилари билан юзлаштирилмасдан ва унга қўйилган айблардан ўзини ҳимоя қилиш имкониятини бермасдан, ўлимга маҳкум қилиш римликларнинг одати эмас, дедим.
Шунинг учун улар бу ерга келишганда, сира вақт йўқотмай эртаси куниёқ мен ҳукм курсисига ўтириб, бу одамни олиб келишларини буюрдим.
Лекин айбловчилар уни ўраб олгач, мен тахмин қилган жиноятлардан бирортасини бўйнига қўя олмадилар.
Фақат ўз динлари билан боғлиқ, Павлус тирик эканини даъво қилаётган Исо исмли ўлган бир шахс ҳақида баъзи баҳслари бор эди.
Мен бу масалани ҳал қилишда қийналиб қолдим-да, Павлусдан Қуддусга бориб, бу хусусда суд бўлишни истар-истамаслигини сўрадим.
Лекин у бу ишни Императори аъзамнинг муҳокамасига қолдиришни талаб қилгани сабабли, уни император ҳузурига юборгунга қадар қамоқда тутиб туриш ҳақида буйруқ бердим.
Агриппа Фестга:- Бу одамни мен ҳам тинглашни истар эдим, – деди.- Эртанинг ўзидаёқ уни тинглайсиз, – деди унга Фест.
Эртаси куни Агриппа билан Верника буюк ҳашамат билан келиб, мингбошилар ва шаҳарнинг атоқли кишилари билан бирга маҳкама саройига кирдилар. Фестнинг амри билан Павлус олиб келтирилди.
Фест сўз бошлади:“Подшоҳ Агриппа ва бизлар билан биргаликда бу ерда ҳозир бўлган ҳамма кишилар! Мана бу одамни кўриб турибсизлар. Қуддусда ва шу ерда кўпгина яҳудийлар менга мурожаат қилиб, бу одам бошқа яшамаслиги керак, дея қичқирдилар.
Менинг бўлса, унинг ўлимга лойиқ бирор иш қилмаганига ишончим комил. Унинг ўзи Императори аъзамнинг ҳузурида судланишни талаб этгани учун, уни Римга юборишга қарор қилдим.
Фақат олий ҳокимга унинг ҳақида ёзиш учун эса бирон қатъий сўзим йўқ. Шунинг учун уни ҳаммангизнинг, ва айниқса, подшоҳим Агриппа, сизнинг ҳузурингизга чиқартирдимки, бу ишни кўриб чиққандан кейин ёзиш учун бирон тайин сўз топилар, деб.
Чунки менинг фикримча, бир маҳбусни императорга юбориб, унга қарши қўйилган айбларни кўрсатмаслик мулоҳазасизлик бўлур эди”.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible