Скрыть
27:1
27:4
27:5
27:6
27:7
27:8
27:9
27:10
27:11
27:12
27:13
27:14
27:15
27:16
27:17
27:18
27:19
27:20
27:21
27:22
27:23
27:25
27:27
27:28
27:29
27:30
27:31
27:32
27:33
27:35
27:36
27:37
27:38
27:39
27:40
27:42
27:43
27:44
Церковнославянский (рус)
[Зач. 50.] И я́коже су́ждено бы́сть от­плы́ти на́мъ во Италі́ю, преда́ху Па́вла же и ины́я нѣ́кiя ю́зники со́тнику, и́менемъ Иу́лiю, спи́ры Севасті́йскiя.
Вше́дше же въ кора́бль Адрами́тскiй, восхотѣ́в­ше плы́ти во Аси́йская мѣ́ста, от­везо́хомся, су́щу съ на́ми Ариста́рху Македо́нянину от­ Солу́ня.
Въ другі́й же при­­ста́хомъ въ Сидо́нѣ: человѣколю́бiе же Иу́лiй Па́влови дѣ́я, повелѣ́ къ друго́мъ ше́дшу прилѣжа́нiе {посо́бiе} улучи́ти.
И от­ту́ду от­ве́зшеся при­­плы́хомъ въ Ки́пръ, зане́ вѣ́три бя́ху проти́вни:
пучи́ну же, я́же проти́ву Киликі́и и Памфилі́и, преплы́в­ше, прiидо́хомъ въ Ми́ры Лики́йскiя.
И та́мо обрѣ́тъ со́тникъ кора́бль Александрі́йскiй плову́щь во Италі́ю, всади́ ны въ о́нь.
Во мно́ги же дни́ ко́сно пла́ва­ю­ще и едва́ бы́в­ше проти́ву Кни́да, не оставля́ющу на́съ вѣ́тру, при­­плы́хомъ подъ Кри́тъ при­­ Салмо́нѣ:
едва́ же избира́юще кра́й, прiидо́хомъ на мѣ́сто нѣ́кое, нарица́емое До́брое При­ста́нище, ему́же бли́зъ бѣ́ гра́дъ Ласе́й.
Мно́гу же вре́мени мину́в­шу и су́щу уже́ небезбѣ́дну пла́ванiю, зане́же и по́стъ уже́ бѣ́ преше́лъ, совѣ́товаше Па́велъ,
глаго́ля и́мъ: му́жiе, ви́жду, я́ко съ досажде́нiемъ и мно́гою тщето́ю не то́кмо бре́мене и корабля́, но и ду́шъ на́шихъ хо́щетъ бы́ти пла́ванiе.
Со́тникъ же ко́рмчiя и навкли́ра послу́шаше па́че, не́жели Па́вломъ глаго́лемыхъ.
Не добру́ же при­­ста́нищу су́щу ко озимѣ́нiю, мно́зи совѣ́тъ дая́ху от­везти́ся от­ту́ду, а́ще ка́ко воз­мо́гутъ, дости́гше Финикі́и, озимѣ́ти въ при­­ста́нищи Кри́тстѣмъ, зря́щемъ къ ли́ву и къ хо́ру.
Дхну́в­шу же ю́гу, мнѣ́в­ше во́лю свою́ улучи́ти, воз­дви́гше вѣ́трила, плы́ху вскра́й Кри́та.
Не по мно́зѣ же воз­вѣ́я проти́венъ ему́ вѣ́тръ бу́ренъ, нарица́емый еврокли́донъ.
Восхище́ну же бы́в­шу кораблю́ и не могу́щу сопроти́витися вѣ́тру, вда́в­шеся волна́мъ носи́ми бѣ́хомъ.
О́стровъ же нѣ́кiй мимоте́кше, нарица́ющься Клавді́й, едва́ воз­мого́хомъ удержа́ти ладiю́:
ю́же востя́гше, вся́кимъ о́бразомъ помога́ху, подтвержда́юще кора́бль: боя́щеся же, да не въ Си́рть {въ ме́лкая мѣ́ста} впаду́тъ, низпусти́в­ше па́русъ, си́це носи́ми бѣ́ху.
Вельми́ же обурева́емымъ на́мъ, на у́трiе измета́нiе творя́ху,
и въ тре́тiй де́нь сво­и́ми рука́ми я́дрило кора́бленое изверго́хомъ.
Ни со́лнцу же, ни звѣзда́мъ я́вльшымся на мно́ги дни́, и зимѣ́ не ма́лѣ належа́щей, про́чее от­има́­шеся наде́жда вся́, е́же спасти́ся на́мъ.
Мно́гу же неяде́нiю су́щу, тогда́ ста́въ Па́велъ посредѣ́ и́хъ, рече́: подоба́­ше у́бо, о, му́жiе, послу́шав­ше мене́, не от­везти́ся от­ Кри́та и избы́ти досажде́нiя сего́ и тщеты́:
и се́, ны́нѣ молю́ вы́ благоду́ш­ст­вовати, поги́бель бо ни еди́нѣй души́ от­ ва́съ бу́детъ, ра́звѣ корабля́:
предста́ бо ми́ въ сiю́ но́щь А́нгелъ Бо́га, Его́же а́зъ е́смь, Ему́же и служу́,
глаго́ля: не бо́йся, Па́вле, ке́сарю ти́ подоба́етъ предста́ти, и се́, дарова́ тебѣ́ Бо́гъ вся́ пла́ва­ю­щыя съ тобо́ю.
Тѣ́мже дерза́йте, му́жiе, вѣ́рую бо Богови, я́ко та́ко бу́детъ, и́мже о́бразомъ рѣче́но ми́ бы́сть:
во о́стровъ же нѣ́кiй подоба́етъ на́мъ при­­ста́ти.
И егда́ четвертая­на́­де­сять но́щь бы́сть, носи́мымъ на́мъ во Адрiа́тстѣй [пучи́нѣ], въ полу́нощи непщева́ху кора́бленицы, я́ко при­­ближа́ют­ся къ нѣ́ко­ей странѣ́,
и измѣ́рив­ше глубину́ обрѣто́ша саже́ней два́десять: ма́ло же преше́дше и па́ки измѣ́рив­ше, обрѣто́ша саже́ней пять­на́­де­сять.
Боя́щеся же, да не ка́ко въ пру́дная мѣ́ста впаду́тъ, от­ но́са корабля́ ве́ргше ко́твы четы́ри, моля́хомся, да де́нь бу́детъ.
Кора́бленикомъ же и́щущымъ бѣжа́ти изъ корабля́ и низвѣ́сив­шымъ ладiю́ въ мо́ре, извѣ́томъ а́ки от­ но́са хотя́щымъ ко́твы просте́рти,
рече́ Па́велъ со́тнику и во́иномъ: а́ще не сі́и пребу́дутъ въ корабли́, вы́ спасти́ся не мо́жете.
Тогда́ во́ини от­рѣ́заша у́жя ладiи́ и оста́виша ю́ от­па́сти.
Егда́ же хотя́ше де́нь бы́ти, моля́ше Па́велъ всѣ́хъ, да прiи́мутъ пи́щу, глаго́ля: четыренадеся́тый дне́сь де́нь жду́ще, не я́дше пребыва́ете, ничто́же вкуси́в­ше:
тѣ́мже молю́ ва́съ прiя́ти пи́щу, се́ бо къ ва́­шему спасе́нiю е́сть: ни еди́ному бо от­ ва́съ вла́съ главы́ от­паде́тъ.
Ре́къ же сiя́ и прiе́мь хлѣ́бъ, благодари́ Бо́га предъ всѣ́ми и прело́мль нача́тъ я́сти.
Благонаде́жни же бы́в­ше вси́, и ті́и прiя́ша пи́щу:
бѣ́ же въ корабли́ всѣ́хъ ду́шъ двѣ́стѣ се́дмьдесятъ и ше́сть.
Насы́щшеся же бра́шна, облегчи́ша кора́бль, измета́юще пшени́цу въ мо́ре.
Егда́ же де́нь бы́сть, земли́ не познава́ху: нѣ́дро же нѣ́кое усмотрѣ́ша иму́щее песо́къ {бре́гъ}, въ не́же, а́ще мо́щно е́сть, совѣща́ша извлещи́ кора́бль.
И ко́твы собра́в­ше, везя́хуся по мо́рю: ку́пно осла́бив­ше у́жя корми́ломъ и воз­дви́гше ма́лое вѣ́трило къ ды́шущему вѣ́трецу, везо́хомся на кра́й {бре́гъ}.
Впа́дше же въ мѣ́сто исо́пное, увязи́ша кора́бль: и но́съ у́бо увя́зшiй пребы́сть недви́жимь, корми́ло же разбива́­шеся от­ ну́жды во́лнъ.
Во́иномъ же совѣ́тъ бы́сть, да у́зники убiю́тъ, да не кто́ поплы́въ избѣ́гнетъ.
Со́тникъ же, хотя́ соблюсти́ Па́вла, воз­брани́ совѣ́ту и́хъ, повелѣ́ же могу́щымъ пла́вати, да изскочи́в­ше пе́рвѣе изы́дутъ на кра́й,
а про́чiи, о́ви у́бо на дщи́цахъ, о́ви же на нѣ́чемъ от­ корабля́. И та́ко бы́сть всѣ́мъ спасти́ся на зе́млю.
Греческий [Greek (Koine)]
ὡς δὲ ἐκρίθη τοῦ ἀπο­πλεῖν ἡμᾶς εἰς τὴν Ἰταλίαν παρεδίδουν τόν τε Пαῦλον καί τινας ἑτέρους δεσμώτας ἑκατον­τάρχῃ ὀνόματι Ἰουλίῳ σπείρης Σεβαστῆς
ἐπι­βάν­τες δὲ πλοίῳ Ἀδραμυττηνῷ μέλλον­τι πλεῖν εἰς τοὺς κατα­̀ τὴν Ἀσίαν τόπους ἀνήχθημεν ὄν­τος σὺν ἡμῖν Ἀριστάρχου Μακεδόνος Θεσ­σαλονικέως
τῇ τε ἑτέρᾳ κατήχθημεν εἰς Σιδῶνα φιλανθρώπως τε ὁ Ἰούλιος τῷ Пαύλῳ χρησά­με­νος ἐπέτρεψεν προ­̀ς τοὺς φίλους πορευθέν­τι ἐπι­μελείας τυχεῖν
κἀκεῖθεν ἀναχθέν­τες ὑπεπλεύ­σαμεν τὴν Κύπρο­ν δια­̀ τὸ τοὺς ἀνέμους εἶναι ἐναν­τίους
τό τε πέλαγος τὸ κατα­̀ τὴν Κιλικίαν καὶ Пαμφυλίαν δια­πλεύ­σαν­τες κατήλθομεν εἰς Μύρα τῆς Λυκίας
κἀκεῖ εὑρὼν ὁ ἑκατον­τάρχης πλοῖον Ἀλεξανδρῖνον πλέον εἰς τὴν Ἰταλίαν ἐνεβίβασεν ἡμᾶς εἰς αὐτό
ἐν ἱκαναῖς δὲ ἡμέραις βραδυπλοοῦν­τες καὶ μόλις γενόμενοι κατα­̀ τὴν Κνίδον μὴ προ­σεῶν­τος ἡμᾶς τοῦ ἀνέμου ὑπεπλεύ­σαμεν τὴν Κρήτην κατα­̀ Σαλμώνην
μόλις τε παρα­λεγόμενοι αὐτὴν ἤλθομεν εἰς τόπον τινὰ καλούμενον Καλοὺς Λιμένας ᾧ ἐγγὺς πόλις ἦν Λασαία
ἱκανοῦ δὲ χρόνου δια­γενο­μέ­νου καὶ ὄν­τος ἤδη ἐπι­σφαλοῦς τοῦ πλοὸς δια­̀ τὸ καὶ τὴν νηστείαν ἤδη παρεληλυθέναι παρῄνει ὁ Пαῦλος
λέγων αὐτοῖς ἄνδρες θεωρῶ ὅτι μετὰ ὕβρεως καὶ πολλῆς ζημίας οὐ μόνον τοῦ φορτίου καὶ τοῦ πλοίου ἀλλὰ καὶ τῶν ψυχῶν ἡμῶν μέλλειν ἔσεσθαι τὸν πλοῦν
ὁ δὲ ἑκατον­τάρχης τῷ κυβερνήτῃ καὶ τῷ ναυκλήρῳ μᾶλλον ἐπείθετο ἢ τοῖς ὑπὸ Пαύλου λεγο­μέ­νοις
ἀνευθέτου δὲ τοῦ λιμένος ὑπάρχον­τος προ­̀ς παρα­χειμασίαν οἱ πλείονες ἔθεν­το βουλὴν ἀναχθῆναι ἐκεῖθεν εἴ πως δύναιν­το κατα­ν­τήσαν­τες εἰς φοίνικα παρα­χειμάσαι λιμένα τῆς Κρήτης βλέπον­τα κατα­̀ λίβα καὶ κατα­̀ χῶρον
ὑποπνεύ­σαν­τος δὲ νότου δόξαν­τες τῆς προ­θέσεως κεκρατηκέναι ἄραν­τες ἆσ­σον παρελέγον­το τὴν Κρήτην
μετ᾿ οὐ πολὺ δὲ ἔβαλεν κατ᾿ αὐτῆς ἄνεμος τυφωνικὸς ὁ καλού­με­νος εὐρακύλων
συν­αρπασθέν­τος δὲ τοῦ πλοίου καὶ μὴ δυνα­μέ­νου ἀν­τοφθαλμεῖν τῷ ἀνέμῳ ἐπι­δόν­τες ἐφερόμεθα
νησίον δέ τι ὑποδραμόν­τες καλούμενον Καῦδα ἰσχύσαμεν μόλις περικρατεῖς γενέσθαι τῆς σκάφης
ἣν ἄραν­τες βοηθείαις ἐχρῶν­το ὑποζωννύν­τες τὸ πλοῖον φοβούμενοί τε μὴ εἰς τὴν Σύρτιν ἐκπέσωσιν χαλάσαν­τες τὸ σκεῦος οὕτως ἐφέρον­το
σφοδρῶς δὲ χειμαζομένων ἡμῶν τῇ ἑξῆς ἐκβολὴν ἐποι­οῦν­το
καὶ τῇ τρίτῃ αὐτόχειρες τὴν σκευὴν τοῦ πλοίου ἔρριψαν
μήτε δὲ ἡλίου μήτε ἄστρων ἐπι­φαινόν­των ἐπι­̀ πλείονας ἡμέρας χειμῶνός τε οὐκ ὀλίγου ἐπι­κει­μέ­νου λοιπὸν περιῃρεῖτο ἐλπὶς πᾶσα τοῦ σῴζεσθαι ἡμᾶς
πολλῆς τε ἀσιτίας ὑπαρχούσης τότε σταθεὶς ὁ Пαῦλος ἐν μέσῳ αὐτῶν εἶπεν ἔδει μέν ὦ ἄνδρες πειθαρχήσαν­τάς μοι μὴ ἀνάγεσθαι ἀπο­̀ τῆς Κρήτης κερδῆσαί τε τὴν ὕβριν ταύτην καὶ τὴν ζημίαν
καὶ τὰ νῦν παρα­ινῶ ὑμᾶς εὐθυμεῖν ἀπο­βολὴ γὰρ ψυχῆς οὐδεμία ἔσται ἐξ ὑμῶν πλη­̀ν τοῦ πλοίου
παρέστη γάρ μοι ταύτῃ τῇ νυκτὶ τοῦ θεοῦ οὗ εἰμι ἐγώ ᾧ καὶ λατρεύ­ω ἄγγελος
λέγων μὴ φοβοῦ Пαῦλε Καίσαρί σε δεῖ παρα­στῆναι καὶ ἰδοὺ κεχάρισταί σοι ὁ θεὸς πάν­τας τοὺς πλέον­τας μετὰ σοῦ
διὸ εὐθυμεῖτε ἄνδρες πιστεύ­ω γὰρ τῷ θεῷ ὅτι οὕτως ἔσται καθ᾿ ὃν τρόπον λελάληταί μοι
εἰς νῆσον δέ τινα δεῖ ἡμᾶς ἐκπεσεῖν
ὡς δὲ τεσ­σαρεσκαιδεκάτη νὺξ ἐγένετο δια­φερομένων ἡμῶν ἐν τῷ Ἀδρίᾳ κατα­̀ μέσον τῆς νυκτὸς ὑπενόουν οἱ ναῦται προ­σάγειν τινὰ αὐτοῖς χώραν
καὶ βολίσαν­τες εὗρον ὀργυιὰς εἴκοσι βραχὺ δὲ δια­στήσαν­τες καὶ πάλιν βολίσαν­τες εὗρον ὀργυιὰς δεκαπέν­τε
φοβούμενοί τε μή που κατα­̀ τραχεῖς τόπους ἐκπέσωμεν ἐκ πρύμνης ῥίψαν­τες ἀγκύρας τέσ­σαρας ηὔχον­το ἡμέραν γενέσθαι
τῶν δὲ ναυτῶν ζητούν­των φυγεῖν ἐκ τοῦ πλοίου καὶ χαλασάν­των τὴν σκάφην εἰς τὴν θάλασ­σαν προ­φάσει ὡς ἐκ πρῴρης ἀγκύρας μελλόν­των ἐκτείνειν
εἶπεν ὁ Пαῦλος τῷ ἑκατον­τάρχῃ καὶ τοῖς στρατιώταις ἐὰν μὴ οὗτοι μείνωσιν ἐν τῷ πλοίῳ ὑμεῖς σωθῆναι οὐ δύνασθε
τότε ἀπέκοψαν οἱ στρατιῶται τὰ σχοινία τῆς σκάφης καὶ εἴασαν αὐτὴν ἐκπεσεῖν
ἄχρι δὲ οὗ ἡμέρα ἤμελλεν γίνεσθαι παρεκάλει ὁ Пαῦλος ἅπαν­τας μεταλαβεῖν τροφῆς λέγων τεσ­σαρεσκαιδεκάτην σήμερον ἡμέραν προ­σδοκῶν­τες ἄσιτοι δια­τελεῖτε μηθὲν προ­σλαβόμενοι
διὸ παρα­καλῶ ὑμᾶς μεταλαβεῖν τροφῆς τοῦτο γὰρ προ­̀ς τῆς ὑμετέρας σωτηρίας ὑπάρχει οὐδενὸς γὰρ ὑμῶν θρὶξ ἀπο­̀ τῆς κεφαλῆς ἀπο­λεῖται
εἴπας δὲ ταῦτα καὶ λαβὼν ἄρτον εὐχαρίστησεν τῷ θεῷ ἐνώπιον πάν­των καὶ κλάσας ἤρξατο ἐσθίειν
εὔθυμοι δὲ γενόμενοι πάν­τες καὶ αὐτοὶ προ­σελάβον­το τροφῆς
ἤμεθα δὲ αἱ πᾶσαι ψυχαὶ ἐν τῷ πλοίῳ δια­κόσιαι ἑβδομήκον­τα ἕξ
κορεσθέν­τες δὲ τροφῆς ἐκούφιζον τὸ πλοῖον ἐκβαλλόμενοι τὸν σῖτον εἰς τὴν θάλασ­σαν
ὅτε δὲ ἡμέρα ἐγένετο τὴν γῆν οὐκ ἐπεγίνωσκον κόλπον δέ τινα κατενόουν ἔχον­τα αἰγιαλὸν εἰς ὃν ἐβουλεύ­ον­το εἰ δύναιν­το ἐξῶσαι τὸ πλοῖον
καὶ τὰς ἀγκύρας περιελόν­τες εἴων εἰς τὴν θάλασ­σαν ἅμα ἀνέν­τες τὰς ζευκτηρίας τῶν πηδαλίων καὶ ἐπάραν­τες τὸν ἀρτέμωνα τῇ πνεούσῃ κατεῖχον εἰς τὸν αἰγιαλόν
περιπεσόν­τες δὲ εἰς τόπον διθάλασ­σον ἐπέκειλαν τὴν ναῦν καὶ ἡ μὲν πρῷρα ἐρείσασα ἔμεινεν ἀσάλευτος ἡ δὲ πρύμνα ἐλύετο ὑπὸ τῆς βίας τῶν κυμάτων
τῶν δὲ στρατιωτῶν βουλὴ ἐγένετο ἵνα τοὺς δεσμώτας ἀπο­κτείνωσιν μή τις ἐκκολυμβήσας δια­φύγῃ
ὁ δὲ ἑκατον­τάρχης βουλό­με­νος δια­σῶσαι τὸν Пαῦλον ἐκώλυσεν αὐτοὺς τοῦ βουλήμα­τος ἐκέλευσέν τε τοὺς δυνα­μέ­νους κολυμβᾶν ἀπο­ρίψαν­τας πρώτους ἐπι­̀ τὴν γῆν ἐξιέναι
καὶ τοὺς λοιποὺς οὓς μὲν ἐπι­̀ σανίσιν οὓς δὲ ἐπι­́ τινων τῶν ἀπο­̀ τοῦ πλοίου καὶ οὕτως ἐγένετο πάν­τας δια­σωθῆναι ἐπι­̀ τὴν γῆν
Арабский (Arabic Van Dyke)
فلما استقر الرأي ان نسافر في البحر الى ايطاليا سلموا بولس واسرى آخرين الى قائد مئة من كتيبة اوغسطس اسمه يوليوس.
فصعدنا الى سفينة ادراميتينية واقلعنا مزمعين ان نسافر مارين بالمواضع التي في اسيا. وكان معنا ارسترخس رجل مكدوني من تسالونيكي.
وفي اليوم الآخر اقبلنا الى صيدا فعامل يوليوس بولس بالرفق وأذن ان يذهب الى اصدقائه ليحصل على عناية منهم.
ثم اقلعنا من هناك وسافرنا في البحر من تحت قبرس لان الرياح كانت مضادة.
وبعدما عبرنا البحر الذي بجانب كيليكية وبمفيلية نزلنا الى ميراليكية.
فاذ وجد قائد المئة هناك سفينة اسكندرية مسافرة الى ايطاليا ادخلنا فيها.
ولما كنا نسافر رويدا اياما كثيرة وبالجهد صرنا بقرب كنيدس ولم تمكنا الريح اكثر سافرنا من تحت كريت بقرب سلموني.
ولما تجاوزناها بالجهد جئنا الى مكان يقال له المواني الحسنة التي بقربها مدينة لسائية
ولما مضى زمان طويل وصار السفر في البحر خطرا اذ كان الصوم ايضا قد مضى جعل بولس ينذرهم
قائلا ايها الرجال انا ارى ان هذا السفر عتيد ان يكون بضرر وخسارة كثيرة ليس للشحن والسفينة فقط بل لانفسنا ايضا.
ولكن كان قائد المئة ينقاد الى ربان السفينة والى صاحبها اكثر مما الى قول بولس.
ولان المينا لم يكن موقعها صالحا للمشتى استقر رأي اكثرهم ان يقلعوا من هناك ايضا عسى ان يمكنهم الاقبال الى فينكس ليشتوا فيها. وهي مينا في كريت تنظر نحو الجنوب والشمال الغربيين.
فلما نسمت ريح جنوب ظنوا انهم قد ملكوا مقصدهم فرفعوا المرساة وطفقوا يتجاوزون كريت على اكثر قرب
ولكن بعد قليل هاجت عليها ريح زوبعية يقال لها اوروكليدون.
فلما خطفت السفينة ولم يمكنها ان تقابل الريح سلمنا فصرنا نحمل.
فجرينا تحت جزيرة يقال لها كلودي وبالجهد قدرنا ان نملك القارب.
ولما رفعوه طفقوا يستعملون معونات حازمين السفينة واذ كانوا خائفين ان يقعوا في السيرتس انزلوا القلوع وهكذا كانوا يحملون.
واذ كنا في نوء عنيف جعلوا يفرغون في الغد.
وفي اليوم الثالث رمينا بايدينا اثاث السفينة.
واذ لم تكن الشمس ولا النجوم تظهر اياما كثيرة واشتد علينا نوء ليس بقليل انتزع اخيرا كل رجاء في نجاتنا
فلما حصل صوم كثير حينئذ وقف بولس في وسطهم وقال كان ينبغي ايها الرجال ان تذعنوا لي ولا تقلعوا من كريت فتسلموا من هذا الضرر والخسارة.
والآن انذركم ان تسرّوا لانه لا تكون خسارة نفس واحدة منكم الا السفينة.
لانه وقف بي هذه الليلة ملاك الاله الذي انا له والذي اعبده
قائلا لا تخف يا بولس. ينبغي لك ان تقف امام قيصر. وهوذا قد وهبك الله جميع المسافرين معك.
لذلك سرّوا ايها الرجال لاني اؤمن بالله انه يكون هذا كما قيل لي.
ولكن لا بد ان نقع على جزيرة
فلما كانت الليلة الرابعة عشرة ونحن نحمل تائهين في بحر ادريا ظن النوتية نحو نصف الليل انهم اقتربوا الى بر
فقاسوا ووجدوا عشرين قامة. ولما مضوا قليلا قاسوا ايضا فوجدوا خمس عشرة قامة.
واذ كانوا يخافون ان يقعوا على مواضع صعبة رموا من المؤخر اربع مراس وكانوا يطلبون ان يصير النهار.
ولما كان النوتية يطلبون ان يهربوا من السفينة وانزلوا القارب الى البحر بعلّة انهم مزمعون ان يمدوا مراسي من المقدم
قال بولس لقائد المئة والعسكر ان لم يبق هؤلاء في السفينة فانتم لا تقدرون ان تنجوا.
حينئذ قطع العسكر حبال القارب وتركوه يسقط.
وحتى قارب ان يصير النهار كان بولس يطلب الى الجميع ان يتناولوا طعاما قائلا هذا هو اليوم الرابع عشر وانتم منتظرون لا تزالون صائمين ولم تأخذوا شيئا.
لذلك التمس منكم ان تتناولوا طعاما لان هذا يكون مفيدا لنجاتكم لانه لا تسقط شعرة من راس واحد منكم.
ولما قال هذا اخذ خبزا وشكر الله امام الجميع وكسر وابتدأ يأكل.
فصار الجميع مسرورين واخذوا هم ايضا طعاما.
وكنا في السفينة جميع الانفس مئتين وستة وسبعين
ولما شبعوا من الطعام طفقوا يخففون السفينة طارحين الحنطة في البحر.
ولما صار النهار لم يكونوا يعرفون الارض ولكنهم ابصروا خليجا له شاطئ فاجمعوا ان يدفعوا اليه السفينة ان امكنهم.
فلما نزعوا المراسي تاركين اياها في البحر وحلّوا ربط الدفة ايضا رفعوا قلعا للريح الهابة واقبلوا الى الشاطئ.
واذ وقعوا على موضع بين بحرين شططوا السفينة فارتكز المقدم ولبث لا يتحرك. واما المؤخر فكان ينحل من عنف الامواج.
فكان رأي العسكر ان يقتلوا الاسرى لئلا يسبح احد منهم فيهرب.
ولكن قائد المئة اذ كان يريد ان يخلّص بولس منعهم من هذا الرأي وامر ان القادرين على السباحة يرمون انفسهم اولا فيخرجون الى البر.
والباقين بعضهم على الواح وبعضهم على قطع من السفينة. فهكذا حدث ان الجميع نجوا الى البر
Италияга сузиб боришга қарор қилинганда, Павлус ва бошқа баъзи маҳбусларни Август полкидан Юлий исмли бир юзбошига топширдилар.
Биз Асия соҳиллари бўйлаб сузадиган Адрамит кемасига ўтириб жўнадик. Биз билан бирга Салоникадан келган македониялик Аристарх ҳам бор эди.
Эртаси куни Сидўн шаҳрига келиб тўхтадик. Юлий Павлусга инсоний муомала қилиб, дўстларининг ёнига бориб тирикчилик эҳтиёжларини қондиришига рухсат берди.
У ердан яна жўнаб, шамол рўпарадан эсгани учун Кипр оролини паналаб сузиб ўтдик.
Киликия ва Памфилия қаршисидаги денгиздан ўтиб, Ликиядаги Мира шаҳрига келдик.
Юзбоши у ерда Италияга кетадиган Искандария кемасини топиб, бизни унга ўтқизди.
Анча кун жуда қийналиб сузиб, Книдос шаҳрининг қирғоғига зўрға етиб бордик. Шамол қирғоққа яқинлашишимизга имкон бермади. Шунда Салмон бурнини айланиб, Крит оролини паналаб сузиб ўтдик.
Крит қирғоғи бўйлаб машаққат ила сузиб, Гўзал Бандаргоҳлар деган жойга келдик. Ласея шаҳри бу ерга яқиндир.
Энди орадан кўп вақт ўтиб, ҳатто Рўза куни ҳам кечган, сузиб бориш эса янада хавфли бўлиб қолган эди. Шунинг учун Павлус йўлдошларига маслаҳат бериб:
“Эрлар, кўряпманки, сузишни давом эттириш юк ва кема учунгина эмас, ўз жонимиз учун ҳам хавф-хатарли бўлади”, – деди.
Лекин юзбоши Павлуснинг сўзларидан кўра, кема ҳайдовчисига ва дарғага кўпроқ ишонар эди.
Пристань қишни ўтказишга мослаштирилмагани учун, кўпчилик йўловчилар у ердан жўнаб кетишга ва иложи бўлса, Критнинг Финик портига бориб, қишлашга қарор беришди. Финик жануби-ғарб ва шимоли-ғарб томонлардан эсадиган шамоллардан панада эди.
Хафиф жануб шабадаси эса бошлаганда, улар ўзларини мақсадимизга эришдик, деб ҳисоблаб, лангар кўтариб жўнадилар ва Крит соҳили бўйлаб сузиб кетдилар.
Лекин кўп ўтмай, орол томонидан “боди-шимол” деган шиддатли бир бўрон бостириб келди.
Тўфон кемани шундай исканжага олдики, у шамолга қарши бардош беролмади. Тўлқинларга таслим бўлиб, сузиб борардик.
Клавда деган кичик бир орол ёнидан ўтаётганимизда, кеманинг қайиқчасини зўрға ушлаб қолдик.
Қайиқчани кўтариб олишгандан кейин, кемани арқонлар билан ўраб боғладилар. Саёз жойларга ботиб қолишдан қўрқиб, елканни туширдилар ва сузувчи лангар ташлаб, шамолга таслим бўлдилар.
Тўфон кучаяверганидан, эртаси куни кемадан юкни ота бошлашди.
Учинчи куни эса ўз қўлимиз билан кема жиҳозларини сувга ташлаб юбордик.
Анча кун қуёш ҳам, юлдузлар ҳам кўринмай қолди. Тўфон шиддатли тус олган сари, қутулиб қолишимизга бўлган ҳар қандай умидни йўқотган эдик.
Кемадагилар кўпдан бери овқат емаганлари сабабли, Павлус уларнинг ўртасида туриб: “Эрлар! – деди. – Менга қулоқ солиб Критдан кетмаганингизда эди, бу зарару заҳматларга дучор бўлмасдинглар.
Энди эса сизлардан ўтиниб сўрайман: дадил бўлинглар. Чунки сизлардан ҳеч бир жон ҳалок бўлмайди, фақат кема нобуд бўлади.
Мана, мен Унга мансуб бўлган ва Унга хизмат қилиб юрган Худонинг фариштаси бу кеча менга зоҳир бўлди.
У: “Қўрқма, Павлус! – деди. – Сен Қайсарнинг олдида туришинг керак. Кема йўловчиларига келганда, уларнинг ҳаммасини Худо сенга бағишлади”, – деди.
Шунинг учун, эрлар, дадил бўлинглар! Чунки Худо худди менга айтганидек қилишига қаттиқ ишонаман.
Ҳар ҳолда биронта оролга тушишимиз керак”.
Адрия денгизида шамолга таслим бўлиб юришимизнинг ўн тўртинчи кечасида, қарийб туннинг ярмида денгизчилар қандайдир бир қуруқликка яқинлашганларини пайқадилар.
Чуқурликни ўлчаб, йигирма қулоч эканини билдилар. Кейин бироз масофада яна ўлчаб, ўн беш қулоч эканини аниқладилар.
Тошлоқ жойга урилиб қолишдан қўрқиб, кеманинг орқа тарафидан тўртта лангар ташладилар. Тонг отишини интизор бўлиб кутардилар.
Шу орада денгизчилар кемадан қочмоқ ниятида, гўё кеманинг тумшуғидан лангар ташламоқчи бўлиб, қайиқчани денгизга тушира бошладилар.
Павлус эса юзбоши ва аскарларга қараб:- Агар улар кемада қолмасалар, сизлар қутулолмайсизлар, – деди.
Шунда аскарлар қайиқчанинг арқонларини кесиб, қайиқчани сувга тушириб юбордилар.
Тонг отай деганда, Павлус ҳаммани овқат ейишга ундаб:- Бугун ўн тўртинчи кундирки, ҳеч нарса емай озиқ-овқатсиз қолиб турибсизлар, – деди.
- Шунинг учун овқат ейишингизни ёлвориб сўрайман; бу қутулишингиз учун керакдир. Сизлардан ҳеч кимнинг бошидаги бирор соч толаси ҳам нобуд бўлмайди.
Павлус бу сўзларни айтгандан кейин нонни олди, ҳамманинг олдида Худога шукрона айтиб, нонни синдириб ея бошлади.
Шу тариқа ҳамма дадилланиб, овқат еди.
Кемада жами бўлиб икки юз етмиш олти жон бор эдик.
Овқатга тўйганимиздан кейин буғдойни денгизга отиб, кемани енгиллаштирдилар.
Кундуз бўлгач, кўрган қуруқликларини танимадилар; қирғоғи қумлоқ бўлган бир қўлтиқни пайқадилар. Иложи бўлса, кема билан у жойга бориб тўхташга қарор қилдилар.
Лангарларни узиб ташлаб, денгизда қолдирдилар. Айни замонда рулларнинг ипларини ечиб, олдинги елканни шамолга томон қаратиб, қирғоқ сари кетдилар.
Кема қирғоқнинг саёз ерига дуч келиб, қумга тиқилиб қолди. Кеманинг тумшуғи ботганча қимирламай қолди, қуйруғи эса тўлқинларнинг кучи билан парчалана бошлади.
Ўшанда аскарлар, маҳбуслардан бирон киши сузиб қочиб кетмасин, деб уларни ўлдиришни ният қилдилар.
Лекин юзбоши Павлусни қутқазмоқчи бўлиб, бу ниятларини бажаришдан уларни тўхтатди. Сузишни билганлар биринчи бўлиб ўзларини кемадан ташлаганча қуруқликка чиқсинлар,
қолганлари эса хоҳ тахталарга, хоҳ кеманинг бирон синиқ бўлагига тутиниб, уларнинг кетидан борсинлар, дея амр берди. Шу йўсинда ҳамма соғ-саломат қуруқликка чиқиб олди.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible