Скрыть
28:1
28:2
28:4
28:5
28:6
28:7
28:8
28:9
28:10
28:11
28:12
28:13
28:15
28:16
28:19
28:21
28:23
28:24
28:25
28:29
28:30
28:31
Английский (NKJV)
Now when they had escaped, they then found out that the island was called Malta.
And the natives showed us unusual kindness; for they kindled a fire and made us all welcome, because of the rain that was falling and because of the cold.
But when Paul had gathered a bundle of sticks and laid them on the fire, a viper came out because of the heat, and fastened on his hand.
So when the natives saw the creature hanging from his hand, they said to one another, «No doubt this man is a murderer, whom, though he has escaped the sea, yet justice does not allow to live.»
But he shook off the creature into the fire and suffered no harm.
However, they were expecting that he would swell up or suddenly fall down dead. But after they had looked for a long time and saw no harm come to him, they changed their minds and said that he was a god.
In that region there was an estate of the leading citizen of the island, whose name was Publius, who received us and entertained us courteously for three days.
And it happened that the father of Publius lay sick of a fever and dysentery. Paul went in to him and prayed, and he laid his hands on him and healed him.
So when this was done, the rest of those on the island who had diseases also came and were healed.
They also honored us in many ways; and when we departed, they provided such things as were necessary.
After three months we sailed in an Alexandrian ship whose figurehead was the Twin Brothers, which had wintered at the island.
And landing at Syracuse, we stayed three days.
From there we circled round and reached Rhegium. And after one day the south wind blew; and the next day we came to Puteoli,
where we found brethren, and were invited to stay with them seven days. And so we went toward Rome.
And from there, when the brethren heard about us, they came to meet us as far as Appii Forum and Three Inns. When Paul saw them, he thanked God and took courage.
Now when we came to Rome, the centurion delivered the prisoners to the captain of the guard; but Paul was permitted to dwell by himself with the soldier who guarded him.
And it came to pass after three days that Paul called the leaders of the Jews together. So when they had come together, he said to them: «Men and brethren, though I have done nothing against our people or the customs of our fathers, yet I was delivered as a prisoner from Jerusalem into the hands of the Romans,
who, when they had examined me, wanted to let me go, because there was no cause for putting me to death.
But when the Jews spoke against it, I was compelled to appeal to Caesar, not that I had anything of which to accuse my nation.
For this reason therefore I have called for you, to see you and speak with you, because for the hope of Israel I am bound with this chain.»
Then they said to him, «We neither received letters from Judea concerning you, nor have any of the brethren who came reported or spoken any evil of you.
But we desire to hear from you what you think; for concerning this sect, we know that it is spoken against everywhere.»
So when they had appointed him a day, many came to him at his lodging, to whom he explained and solemnly testified of the kingdom of God, persuading them concerning Jesus from both the Law of Moses and the Prophets, from morning till evening.
And some were persuaded by the things which were spoken, and some disbelieved.
So when they did not agree among themselves, they departed after Paul had said one word: «The Holy Spirit spoke rightly through Isaiah the prophet to our fathers,
saying, «Go to this people and say: «Hearing you will hear, and shall not understand; And seeing you will see, and not perceive;
For the hearts of this people have grown dull. Their ears are hard of hearing, And their eyes they have closed, Lest they should see with their eyes and hear with their ears, Lest they should understand with their hearts and turn, So that I should heal them.»́
«Therefore let it be known to you that the salvation of God has been sent to the Gentiles, and they will hear it!»
And when he had said these words, the Jews departed and had a great dispute among themselves.
Then Paul dwelt two whole years in his own rented house, and received all who came to him,
preaching the kingdom of God and teaching the things which concern the Lord Jesus Christ with all confidence, no one forbidding him.
Церковнославянский (рус)
[Зач. 51.] Спасе́ни же бы́в­ше и́же съ Па́вломъ от­ корабля́ {от­ пла́ванiя}, тогда́ разумѣ́ша, я́ко о́стровъ Мели́тъ нарица́ет­ся.
Ва́рвари же творя́ху не ма́лое милосе́рдiе на́мъ: воз­гнѣ́щше бо о́гнь, прiя́ша всѣ́хъ на́съ, за настоя́щiй до́ждь и зи́му.
Сгрома́ждшу же Па́влу ро́ждiя мно́же­с­т­во и воз­ложи́в­шу на о́гнь, ехи́дна от­ теплоты́ изше́дши, сѣкну́ въ ру́ку его́.
И егда́ ви́дѣша ва́рвари ви́сящу змiю́ от­ руки́ его́, глаго́лаху дру́гъ ко дру́гу: вся́ко убі́йца е́сть человѣ́къ се́й, его́же спасе́на от­ мо́ря су́дъ Бо́жiй жи́ти не оста́ви.
То́й же у́бо, от­тря́съ змiю́ во о́гнь, ничто́же зло́ пострада́.
Они́ же ча́яху его́ иму́ща воз­горѣ́тися, или́ па́сти внеза́пу ме́ртва: на мно́зѣ же того́ ча́ющымъ и ничто́же зло́ въ не́мъ бы́в­шее ви́дящымъ, претво́ршеся, глаго́лаху Бо́га того́ бы́ти.
О́крестъ же мѣ́ста о́наго бя́ху се́ла пе́рваго во о́стровѣ, и́менемъ Поплі́а, и́же прiи́мь на́съ, три́ дни́ любе́знѣ учреди́.
Бы́сть же отцу́ Поплі́еву огне́мъ и водны́мъ {кро́внымъ} трудо́мъ одержи́му лежа́ти: къ нему́же Па́велъ в­ше́дъ, и помоли́вся, и воз­ло́жь ру́цѣ сво­и́ на́нь, исцѣли́ его́.
Сему́ же бы́в­шу, и про́чiи иму́щiи неду́ги во о́стровѣ то́мъ при­­хожда́ху и исцѣлѣва́хуся:
и́же и мно́гими честьми́ почто́ша на́съ, и от­воз­я́щымся на́мъ я́же на потре́бу вложи́ша.
По трiе́хъ же ме́сяцѣхъ от­везо́хомся въ корабли́ Александрі́йстѣмъ, подпи́саномъ Дiоску́ры, презимѣ́в­шемъ во о́стровѣ,
и доплы́в­ше въ Сираку́сы, пребы́хомъ дни́ три́:
от­ту́ду же от­плы́в­ше, прiидо́хомъ въ Ригі́ю, и по еди́нѣмъ дни́ воз­вѣ́яв­шу ю́гу, во вторы́й де́нь прiидо́хомъ въ Потiо́лы,
идѣ́же обрѣ́тше бра́тiю, умоле́ни бы́хомъ от­ ни́хъ пребы́ти дні́й се́дмь: и та́ко въ Ри́мъ идо́хомъ.
И от­ та́мо бра́тiя, слы́шав­ше я́же о на́съ, изыдо́ша во срѣ́тенiе на́­ше да́же до Аппі́ева торга́ и трiе́хъ корче́мницъ: и́хже ви́дѣвъ Па́велъ и благодари́въ Бо́га, прiя́тъ дерзнове́нiе.
Егда́ же прiидо́хомъ въ Ри́мъ, со́тникъ предаде́ у́зники во­ево́дѣ, Па́влу же повелѣ́ пребыва́ти о себѣ́, съ соблюда́ющимъ его́ во́иномъ.
Бы́сть же по дне́хъ трiе́хъ, созва́ Па́велъ су́щыя от­ Иуде́евъ пе́рвыя: сше́дшымся же и́мъ, глаго́лаше къ ни́мъ: му́жiе бра́тiе, а́зъ ничто́же проти́вно сотвори́въ лю́демъ или́ обы́чаемъ оте́ческимъ, у́зникъ от­ Иерусали́млянъ пре́данъ бы́хъ въ ру́цѣ Ри́мляномъ,
и́же разсуди́в­ше я́же о мнѣ́, хотя́ху пусти́ти, зане́ ни еди́на вина́ сме́ртная бы́сть во мнѣ́:
сопроти́въ же глаго́лющымъ Иуде́емъ, ну́жда ми́ бы́сть нарещи́ ке́саря, не я́ко язы́къ мо́й имѣ́я въ чесо́мъ оклевета́ти:
сея́ ра́ди у́бо вины́ умоли́хъ ва́съ, да ви́жду и бесѣ́дую: наде́жды бо ра́ди Изра́илевы вери́гами си́ми обложе́нъ е́смь.
Они́ же къ нему́ рѣ́ша: мы́ ниже́ писа́нiя о тебѣ́ прiя́хомъ от­ Иуде́й, ниже́ при­­ше́дъ кто́ от­ бра́тiй воз­вѣсти́ или́ глаго́ла что́ о тебѣ́ зло́:
мо́лимся же, да слы́шимъ от­ тебе́, я́же му́др­ст­вуеши: о е́реси бо се́й {о уче́нiи бо се́мъ} вѣ́домо е́сть на́мъ, я́ко всю́ду сопроти́въ глаго́лемо е́сть.
Уста́вив­ше же ему́ де́нь, прiидо́ша къ нему́ въ стран­нопрiе́мницу мно́жайшiи, и́мже сказа́­ше свидѣ́тел­ст­вуя Ца́р­ст­вiе Бо́жiе и увѣря́я и́хъ, я́же о Иису́сѣ, от­ зако́на Моисе́ова и проро́къ, от­ у́тра да́же до ве́чера.
И о́ви у́бо вѣ́роваху глаго́лемымъ, о́ви же не вѣ́роваху.
Несогла́сни же су́ще дру́гъ ко дру́гу, от­хожда́ху, ре́кшу Па́влу глаго́лъ еди́нъ, я́ко до́брѣ Ду́хъ Святы́й глаго́ла Иса́iемъ проро́комъ ко отце́мъ на́шымъ,
глаго́ля: иди́ къ лю́демъ си́мъ и рцы́: слу́хомъ услы́шите и не и́мате разумѣ́ти: и ви́дяще у́зрите и не и́мате ви́дѣти:
одебелѣ́ бо се́рдце люді́й си́хъ, и уши́ма тя́жко слы́шаша, и о́чи сво­и́ смежи́ша, да не ка́ко уви́дятъ очи́ма, и уши́ма услы́шатъ, и се́рдцемъ уразумѣ́ютъ, и обратя́т­ся, и исцѣлю́ и́хъ.
Вѣ́домо у́бо да бу́детъ ва́мъ, я́ко язы́комъ посла́ся спасе́нiе Бо́жiе, сі́и и услы́шатъ.
И сiя́ тому́ ре́кшу, от­идо́ша Иуде́е, мно́гое иму́ще между́ собо́ю состяза́нiе.
Пребы́сть же Па́велъ два́ лѣ́та испо́лнь сво­е́ю мздо́ю {цѣ́ла два́ лѣ́та на сво­е́мъ иждиве́нiи} и прiима́­ше вся́ при­­ходя́щыя къ нему́,
проповѣ́дуя Ца́р­ст­вiе Бо́жiе и учя́ я́же о Го́сподѣ на́­шемъ Иису́сѣ Христѣ́ со вся́кимъ дерзнове́нiемъ невоз­бра́н­но.

Коне́цъ кни́зѣ Дѣя́нiй апо́столъ: и́мать въ себѣ́ гла́въ 28, зача́лъ же церко́вныхъ 51.
Украинский (Огієнко)
А коли врятувалися ми, то довідалися, що острів той зветься Меліта.
Тубільці ж нам виявили надзвичайну людяність, бо вони запалили огонь, ішов бо дощ і був холод, і прийняли нас усіх.
Як Павло ж назбирав купу хмизу та й поклав на огонь, змія вискочила через жар, і почепилась на руку йому…
Як тубільці ж угледіли, що змія почепилась на руку йому, зачали говорити один одному: Либонь цей чоловік душогуб, що йому, від моря врятованому, Помста жити не дозволила!
Він струснув ту звірюку в огонь, і ніякої шкоди не зазнав!
А вони сподівалися, що він спухне або впаде мертвий умить.
Коли ж довго чекали того та побачили, що ніякого лиха не сталося з ним, думку змінили й казали, що він бог…
Навкруги ж того місця знаходились, добра начальника острова, на ім́я Публія, він прийняв нас, і три дні ласкаво гостив.
І сталось, що Публіїв батько лежав, слабий на пропасницю та на червінку.
До нього Павло ввійшов і помолився, і, руки на нього поклавши, уздоровив його.
Якже трапилось це, то й інші на острові, що мали хвороби, приходили та вздоровлялись.
Вони нас вшанували й великими почестями, а як ми від́їжджали, понакладали, чого було треба.
А по трьох місяцях ми відпливли на олександрійському кораблі, що мав знака братів Діоскурів, і що на острові він перезимував.
І, як ми допливли в Сіракузи, пробули там три дні.
А звідти, пливучи понад берегом, прибули ми до Реґії, а що вітер південний повіяв за день, то другого дня прибули в Путеолі,
де знайшли ми братів, вони ж нас ублагали сім день позостатися в них.
І ось так прибули ми до Риму.
А звідти брати, прочувши про нас, назустріч нам вийшли аж до Аппіфору та до Тритаверни.
Побачивши їх, Павло дякував Богові та посмілішав.
А коли прибули ми до Риму, Павлові дозволено жити осібно, ураз із вояком, що його сторожив.
І сталось, по трьох днях Павло скликав знатніших з юдеїв.
Як зійшлися ж вони, він промовив до них: Мужі-браття!
Не вчинив я нічого проти люду чи звичаїв отцівських, та проте мене видано з Єрусалиму ув́язненого в руки римлян.
Вони мене вислухали та й хотіли пустити, бож провини смертельної ні однієї в мені не було.
Та юдеї противилися, тому змушений був я відкликатися на суд кесарів, але не для того, щоб народ свій у чомусь оскаржити.
Тож із цієї причини покликав я вас, щоб побачити й порозмовляти, бо то за надію Ізраїлеву я обкутий цими кайданами…
А вони відказали йому: Не одержали ми ні листів із Юдеї про тебе, ані жоден із братів не прийшов, і не звістив, і не казав чого злого про тебе.
Але прагнемо ми, щоб почути від тебе, яку думку ти маєш, бо відомо про секту цю нам, що їй скрізь спротивляються.
А коли вони визначили йому день, то дуже багато прийшло їх до нього в господу.
А він їм від ранку до вечора розповідав, та про Божеє Царство свідоцтва давав, і переконував їх про Ісуса Законом Мойсея й Пророками.
І одні вірили в те, про що він говорив, а інші не вірили.
Вони між собою незгідні були й повиходили, як промовив Павло одне слово, що добре прорік Дух Святий отцям нашим через пророка Ісаю,
промовляючи: Піди до народу цього та й скажи: Ви вухом почуєте, та розуміти не будете, дивитися будете оком, але не побачите!
Затовстіло бо серце людей цих, тяжко чують на вуха вони, і зажмурили очі свої, щоб якось не побачити очима, і не почути вухами, і не зрозуміти їм серцем, і не навернутись, щоб Я їх уздоровив!
Тож нехай для вас буде відоме, що послано Боже спасіння оце до поган, і почують вони!
Як промовив він це, розійшлися юдеї, велику суперечку провадивши поміж собою.
І цілих два роки Павло пробув у найнятім домі своїм, і приймав усіх, хто приходив до нього,
і проповідував він Боже Царство, та з відвагою повною беззаборонно навчав про Господа Ісуса Христа!
Халос бўлганимиздан кейин, оролнинг оти Мальта эканини билдик.
Ерли аҳоли бизга одатдан ташқари инсонийлик кўрсатди. Ёмғир ёғиб совуқ бўлгани учун, улар ўт ёқиб, ҳаммамизни дўстона қабул қилдилар.
Шу маҳал Павлус бир даста ўтин йиғиб, оловнинг устига қўяётганда, иссиқдан қочаётган бир заҳарли илон унинг қўлини чақиб олиб, осилиб қолди.
Павлуснинг қўлига илон осилганини ерлилар кўргач, бир-бирларига: “Бу одам қотил бўлса керак. Денгиздан халос бўлган бўлса ҳам, Ҳақ уни тирик қолдирмаяпти-да!” – дейишди.
Павлус эса ҳеч қандай зарар кўрмасдан, илонни ўтга силкитиб ташлади.
Орол аҳолиси унинг шишиб кетишини ёки ўлиб қолиб, тўсатдан ерга йиқилишини кутарди. Лекин узоқ кутишгандан кейин унга ҳеч қанақа фалокат юз бермаганини кўришгач, бошқача фикр қилиб: “У бир худодир”, – деб айтишарди.
У жойнинг яқинида оролнинг бошлиғи бўлган Публий исмли бир кишининг ер-мулки бор эди. У бизни қабул этиб, уч кун меҳмондўстлик қилди.
Ўша пайтда Публийнинг отаси юракбуруғдан қийналиб, иситмалаб ётар эди. Павлус унинг ёнига кирди ва қўлларини унинг устига қўйганча ибодат қилиб, уни соғайтирди.
Бу ҳодисадан кейин оролдаги бошқа хасталар ҳам келиб, шифо топишди.
Эл бизга иззат-икром кўрсатди, жўнаётганимизда зарур нарсалар билан таъминладилар.
Уч ойдан кейин Искандариядан келиб, ўша оролда қишлаб қолган Жавзо туғли бир кема билан сузиб кетдик.
Сиракузага бориб, у ерда уч кун турдик.
У ердан сузиб кетиб, Ригияга келдик. Бир кундан кейин эсаётган жануб шамолидан фойдаланиб, икки кунда Путеолга етиб бордик.
У ерда баъзи имонли биродарларимизни топдик. Етти кун уларникида туришимиз учун рухсатимизни сўраб олдилар.Кейин Римга етиб келдик.
У ердаги биродарлар дарагимизни эшитиб, Аппия форуми ва ҳатто Уч Меҳмонхона майдонигача бизни кутиб олгани чиқишганди. Павлус уларни кўриб, Худога шукр қилди ва кўнгли кўтарилди.
Римга кирганимиздан кейин юзбоши маҳбусларни лашкарбошига топширди. Павлусга эса уни қўриқлаб турадиган бир аскар билан алоҳида яшаш учун рухсат берилди.
Уч кундан сўнг Павлус яҳудийларнинг атоқли кишиларини бир жойга чорлади. Улар тўпланганда: “Эрлар, биродарлар! – деб хитоб қилди. – Мен халқимизга ёхуд ота-боболаримиз одатларига қарши ҳеч нарса қилмаган ҳолда, Қуддусда қўлга тушиб, римликларга топширилдим.
Улар ҳам мени суд қилиб, ўлимга лойиқ бирон гуноҳда айблай олмай озод қилмоқчи бўлдилар.
Лекин яҳудийлар бунга қарши чиққач, мен Қайсарнинг ҳукмини талаб этишга мажбур бўлдим. Мен буни халқимни бирон хусусида қораламоқ ниятида қилмадим.
Аслини олганда, мен Исроилнинг умиди учун бу занжир билан боғланганман. Ана шу сабабдан ҳам сизлар билан кўришиб гаплашишни истардим”.
Улар жавоб бериб: “Сенинг ҳақингда Яҳудиядан ҳеч қандай хат-хабар олганимиз йўқ, у ердан келган биродарлардан бирортаси ҳам бизга нохуш маълумот ё ахбор билдиргани йўқ.
Шунга қарамай, қандай фикр юритишингни сендан эшитмоқчимиз, чунки бу бидъатга қарши ҳар ерда баҳс бўлаётгани бизга маълумдир”, – дедилар.
Павлус учун бир кун тайин этиб, жуда кўп киши у турган меҳмонхонага келди. Эрталабдан оқшомгача Павлус уларга Худонинг Шоҳлигини баён этиб гувоҳлик берар, Мусонинг Қонунига ва Пайғамбарлар китобига биноан Исо тўғрисида ишончли далиллар келтирар эди.
Унинг айтганларига баъзилари эътиқод қўйиб, баъзилари эса инонмадилар.
Ўзаро келишмовчилик юзага келиб, Павлус уларга бир сўзни айтгандан сўнг, улар кета бошлади. Павлус деди:“Муқаддас Руҳ Ишаъё пайғамбар орқали оталаримизга жуда тўғри гапириб кетган:
“Бу халққа бориб айтгин:Эшитиб-эшитиб ҳам англамайсизлар;Қараб-қараб ҳам кўролмайсизлар.
Чунки бу халқнинг дилини ёғ босган,Қулоқлари зўрға эшитадиган бўлган,Кўзларини эса юмиб олганлар.Мабодо кўзлари кўрадиган, қулоқлари эшитадиган,Диллари эса фаҳмлайдиган бўлса-ю, тавба қилсалар,Мен уларга шифо берган бўлур эдим”.
Шуни билиб қўйинглар: Худонинг бу нажоти энди бошқа халқларга юборилган; улар эса эшитадилар”.
[Павлус бу сўзларни айтиб бўлгандан кейин, яҳудийлар ўзаро анча тортишиб, у ердан чиқиб кетишди.]
Павлус ижарага олган уйида тўлиқ икки йил турди. Ҳузурига келганларнинг ҳаммасини қабул қилар эди.
Худонинг Шоҳлиги келди ва Исо Масиҳ Раббимиздир, дея жасорат билан бемалол ваъз айтиб, таълим берар эди.Омин.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible