Скрыть
3:1
3:2
3:3
3:4
3:5
3:6
3:7
3:9
3:10
3:12
3:16
3:19
3:24
Церковнославянский (рус)
[Зач. 7.] Вку́пѣ же Пе́тръ и Иоа́н­нъ восхожда́ста во святи́лище на моли́тву въ ча́съ девя́тый.
И нѣ́кiй му́жъ, хро́мъ от­ чре́ва ма́тере сво­ея́ сы́й, носи́мь быва́­ше, его́же полага́ху по вся́ дни́ предъ две́рьми церко́вными, реко́мыми Кра́сными, проси́ти ми́лостыни от­ входя́щихъ въ це́рковь:
и́же ви́дѣвъ Петра́ и Иоа́н­на хотя́щыя вни́ти въ це́рковь, проша́­ше ми́лостыни.
воз­зрѣ́въ же Пе́тръ на́нь со Иоа́н­номъ, рече́: воз­зри́ на ны́.
О́нъ же при­­лѣжа́­ше и́ма, мня́ нѣ́что от­ нею́ прiя́ти.
Рече́ же Пе́тръ: сребра́ и зла́та нѣ́сть у мене́, но е́же и́мамъ, сiе́ ти́ даю́: во и́мя Иису́са Христа́ Назоре́а воста́ни и ходи́.
И е́мь его́ за десну́ю ру́ку воз­дви́же: а́бiе же утверди́стѣся его́ плеснѣ́ и гле́знѣ,
и вскочи́въ ста́ и хожда́­ше, и вни́де съ ни́ма въ це́рковь, ходя́ и скачя́ и хваля́ Бо́га.
И ви́дѣша его́ вси́ лю́дiе ходя́ща и хва́ляща Бо́га,
зна́ху же его́, я́ко се́й бя́ше, и́же ми́лостыни ра́ди сѣдя́ше при­­ Кра́сныхъ две́рехъ церко́вныхъ: и испо́лнишася чу́да и у́жаса о при­­ключи́в­шемся ему́.
[Зач. 8.] Держа́щужеся исцѣлѣ́в­шему хромо́му Петра́ и Иоа́н­на, при­­теко́ша къ ни́ма вси́ лю́дiе въ при­­тво́ръ, нарица́емый Соломо́новъ, ужа́сни.
Ви́дѣвъ же Пе́тръ от­вѣщава́­ше къ лю́демъ: му́жiе Изра́илтяне, что́ чудите́ся о се́мъ, или́ на ны́ что́ взира́ете, я́ко сво­е́ю ли си́лою или́ благо­че́стiемъ сотвори́хомъ его́ ходи́ти?
Бо́гъ Авраа́мовъ и Исаа́ковъ и Иа́ковль, Бо́гъ оте́цъ на́шихъ, просла́ви О́трока Сво­его́ Иису́са, Его́же вы́ преда́сте, и от­верго́стеся Его́ предъ лице́мъ Пила́товымъ, су́ждшу О́ному пусти́ти:
вы́ же Свята́го и Пра́веднаго от­верго́стеся, и испроси́сте му́жа убі́йцу да́ти ва́мъ,
Нача́лника же жи́зни уби́сте: Его́же Бо́гъ воскреси́ от­ ме́ртвыхъ, ему́же мы́ свидѣ́телiе есмы́.
И о вѣ́рѣ и́мене Его́, сего́, его́же ви́дите и зна́ете, утверди́ и́мя Его́: и вѣ́ра, я́же Его́ ра́ди, даде́ ему́ всю́ цѣ́лость сiю́ предъ всѣ́ми ва́ми.
И ны́нѣ, бра́тiе, вѣ́мъ, я́ко по невѣ́дѣнiю сiе́ сотвори́сте, я́коже и кня́зи ва́ши:
Бо́гъ же, я́же предвоз­вѣсти́ усты́ всѣ́хъ проро́къ Сво­и́хъ пострада́ти Христу́, испо́лни та́ко.
[Зач. 9.] Пока́йтеся у́бо и обрати́теся, да очи́ститеся от­ грѣ́хъ ва́шихъ,
я́ко да прiи́дутъ времена́ прохла́дна от­ лица́ Госпо́дня, и по́слетъ пронарѣче́н­наго ва́мъ Христа́ Иису́са,
Его́же подоба́етъ небеси́ у́бо прiя́ти да́же до лѣ́тъ устро­е́нiя всѣ́хъ, я́же глаго́ла Бо́гъ усты́ всѣ́хъ святы́хъ Сво­и́хъ проро́къ от­ вѣ́ка.
Моисе́й у́бо ко отце́мъ рече́: я́ко Проро́ка ва́мъ воз­дви́гнетъ Госпо́дь Бо́гъ ва́шъ от­ бра́тiи ва́­шея, я́ко мене́: Того́ послу́шайте по всему́, ели́ка а́ще рече́тъ къ ва́мъ:
бу́детъ же, вся́ка душа́, я́же а́ще не послу́шаетъ Проро́ка о́наго, потреби́т­ся от­ люді́й.
И вси́ же проро́цы от­ Самуи́ла и и́же по си́хъ, ели́цы глаго́лаша, та́кожде предвоз­вѣсти́ша дни́ сiя́.
Вы́ есте́ сы́нове проро́къ и завѣ́та, его́же завѣща́ Бо́гъ ко отце́мъ ва́шымъ, глаго́ля ко Авраа́му: и о сѣ́мени тво­е́мъ воз­благословя́т­ся вся́ оте́че­ст­вiя земна́я.
Ва́мъ пе́рвѣе Бо́гъ, воз­дви́гiй О́трока Сво­его́ Иису́са, посла́ Его́ благословя́ща ва́съ, во е́же от­врати́тися ва́мъ кому́ждо от­ зло́бъ ва́шихъ.
Французский (LSG)
Pierre et Jean montaient ensemble au temple, à l'heure de la prière: c'était la neuvième heure.
Il y avait un homme boiteux de naissance, qu'on portait et qu'on plaçait tous les jours à la porte du temple appelée la Belle, pour qu'il demandât l'aumône à ceux qui entraient dans le temple.
Cet homme, voyant Pierre et Jean qui allaient y entrer, leur demanda l'aumône.
Pierre, de même que Jean, fixa les yeux sur lui, et dit: Regarde-nous.
Et il les regardait attentivement, s'attendant à recevoir d'eux quelque chose.
Alors Pierre lui dit: Je n'ai ni argent, ni or; mais ce que j'ai, je te le donne: au nom de Jésus Christ de Nazareth, lève-toi et marche.
Et le prenant par la main droite, il le fit lever. Au même instant, ses pieds et ses chevilles devinrent fermes;
d'un saut il fut debout, et il se mit à marcher. Il entra avec eux dans le temple, marchant, sautant, et louant Dieu.
Tout le monde le vit marchant et louant Dieu.
Ils reconnaissaient que c'était celui qui était assis à la Belle porte du temple pour demander l'aumône, et ils furent remplis d'étonnement et de surprise au sujet de ce qui lui était arrivé.
Comme il ne quittait pas Pierre et Jean, tout le peuple étonné accourut vers eux, au portique dit de Salomon.
Pierre, voyant cela, dit au peuple: Hommes Israélites, pourquoi vous étonnez-vous de cela? Pourquoi avez-vous les regards fixés sur nous, comme si c'était par notre propre puissance ou par notre piété que nous eussions fait marcher cet homme?
Le Dieu d'Abraham, d'Isaac et de Jacob, le Dieu de nos pères, a glorifié son serviteur Jésus, que vous avez livré et renié devant Pilate, qui était d'avis qu'on le relâchât.
Vous avez renié le Saint et le Juste, et vous avez demandé qu'on vous accordât la grâce d'un meurtrier.
Vous avez fait mourir le Prince de la vie, que Dieu a ressuscité des morts; nous en sommes témoins.
C'est par la foi en son nom que son nom a raffermi celui que vous voyez et connaissez; c'est la foi en lui qui a donné à cet homme cette entière guérison, en présence de vous tous.
Et maintenant, frères, je sais que vous avez agi par ignorance, ainsi que vos chefs.
Mais Dieu a accompli de la sorte ce qu'il avait annoncé d'avance par la bouche de tous ses prophètes, que son Christ devait souffrir.
Repentez-vous donc et convertissez-vous, pour que vos péchés soient effacés,
afin que des temps de rafraîchissement viennent de la part du Seigneur, et qu'il envoie celui qui vous a été destiné, Jésus Christ,
que le ciel doit recevoir jusqu'aux temps du rétablissement de toutes choses, dont Dieu a parlé anciennement par la bouche de ses saints prophètes.
Moïse a dit: Le Seigneur votre Dieu vous suscitera d'entre vos frères un prophète comme moi; vous l'écouterez dans tout ce qu'il vous dira,
et quiconque n'écoutera pas ce prophète sera exterminé du milieu du peuple.
Tous les prophètes qui ont successivement parlé, depuis Samuel, ont aussi annoncé ces jours-là.
Vous êtes les fils des prophètes et de l'alliance que Dieu a traitée avec nos pères, en disant à Abraham: Toutes les familles de la terre seront bénies en ta postérité.
C'est à vous premièrement que Dieu, ayant suscité son serviteur, l'a envoyé pour vous bénir, en détournant chacun de vous de ses iniquités.
Узбекский
Бир куни Бутрус билан Юҳанно ибодат маҳали – соат учда бирга маъбадга чиқаётган эдилар.
У ерда онадан туғма шол бўлган биров ҳам бор эди. Бу одамни маъбадга кираётганлардан садақа тилаш учун ҳар кун маъбаднинг Гўзал деган дарвозаси ёнига келтириб қўяр эдилар.
У маъбадга кириб келаётган Бутрус билан Юҳаннони кўрибоқ, улардан ҳам садақа сўради.
Бутрус билан Юҳанно эса кўзларини унга тикиб:- Бизларга қара! – дедилар.
У одам улардан бирон нарса олишни умид қилиб, уларга диққат билан қарар эди.
Бутрус унга:- Менда кумуш ва олтин йўқ, аммо ўзимда борини сенга бераман: носиралик Исо Масиҳ номидан сенга айтаман, ўрнингдан туриб юр! – деди-ю,
ўнг қўлидан тутиб, уни оёққа турғизди. Бирданига унинг тиззалари билан тўпиқлари мустаҳкамланиб қолди.
У дик этиб оёққа турди-да, юра бошлади. Худога ҳамд айтиб, ирғиб-сакраб юрганича, улар билан маъбадга кирди.
Бутун халқ эса у одамнинг Худони қандай олқишлаб бораётганини кўрди.
Маъбаднинг Гўзал деган дарвозасида садақа сўраб ўтирадиган одам бунинг ўзи эканини улар пайқагач, у билан юз берган мўъжиза қаршисида ғоят ажабланиб ҳайрон қолдилар.
Соғайган шол Бутрус билан Юҳаннонинг олдидан кетмай тургани учун, бутун халқ ҳайрон бўлиб, уларнинг ҳузурига югуриб келди. У ер Сулаймон равоқи эди.
Бутрус буни кўриб, халққа хитобан: “Эй Исроил эрлари! – деди. – Нима учун бунга ҳайрон бўляпсизлар? Гўё бизлар ўз қудратимиз ёки тақводорлигимиз билан ўша кишини оёққа турғизганимиздек, бизларга нега қараб турибсизлар?
Мана, ота-боболаримизнинг Худоси, Иброҳим, Исҳоқ ва Ёқубнинг Худоси Ўзининг Ўғлони Исони юксалтириб, шон-шарафга сазовор қилган. Сизлар эса Унинг хоинлари бўлдингизлар. Пилат Уни қўйиб юборишга қарор қилганда, Пилатнинг олдида Уни рад қилдингизлар.
Қотил одамнинг сизларга бахш этилишини сўраб, муқаддас ва солиҳ Бўлганни рад қилдингизлар.
Ҳа, Ҳаёт Соҳибини ўлдирдингизлар. Бироқ Худо Уни тирилтирди ва биз бунга гувоҳмиз.
Бу сизлар кўрган ва билган одам эса Исонинг исми ҳақи, Унинг исмига ишониш сабабли олдингизда соппа-соғ турибди. Ҳаммангизнинг кўз ўнгингизда бу одамга шифо берган нарса – Исо номидан қилинган эътиқоддир.
Энди биродарлар, бошлиқларингиз каби сизлар ҳам бу ишни билмасдан қилганингизни биламан.
Худо-ку барча пайғамбарлар оғзи ила Масиҳнинг азоб чекишини олдиндан хабар қилган эди ва Ўз сўзини ана шу йўсинда бажо келтирди.
Шундай қилиб, гуноҳларингизнинг ўчирилиши учун тавба қилинглар ва Худога илтижо этинглар,
токи Худо сизларга фароғат кунларини бахш этсин ва азалдан тайинлаган Исо Масиҳни олдингизга юборсин.
Гарчи, Худо қадимдан бери муқаддас пайғамбарлар оғзи билан билдирган борлиқни тузатиш вақти бўлмагунга қадар, У осмонда қолиши керакдир.
Мусо пайғамбар ота-боболаримизга гапириб деган: “Раббингиз бўлган Худованд сизларга биродарларингиз орасидан мен каби бир Пайғамбар зоҳир қилгай. Бутун ишларда сизларга нимаики гапирса, Унга қулоқ солингизлар.
Ўша Пайғамбарга қулоқ солмаган ҳар бир жон ўз халқи орасидан қириб ташлангай”.
Шунингдек, Шомуил пайғамбардан бошлаб, ундан кейин гапирган бутун пайғамбарлар ҳам бу кунларга қарата башорат қилганлар.
Сизлар эса пайғамбарлар ворислари, Худо ота-боболарингиз билан қилган аҳднинг ворисларисизлар. Худо: “Ер юзидаги барча халқлар сенинг наслингдан барака топадилар”, – деб Иброҳим билан аҳд тузган эди.
Шундай қилиб, Худо ҳар бирингизни ёвуз ишларингиздан қайтариб, баракали қилай, деб Ўзининг Ўғлони Исони тирилтирди ва биринчи галда сизларга юборди”.
Рўзе дар соати нўҳуми вақти ибодат Петрус ва Юҳанно ба маъбад мерафтанд.
Марди ланги модарзоде буд, ки ҳар рўз ўро бардошта оварда, назди он дарвозаи маъбад, ки Ҷамил ном дошт, мегузоштанд, то аз касоне ки ба маъбад меомаданд, садақа бигирад.
Вақте ки ў Петрус ва Юҳанноро назди даромадгоҳи маъбад дид, аз онҳо садақа пурсид.
Петрус, ки бо Юҳанно буд, ба ў синчакунон нигариста, гуфт: “Ба мо нигоҳ кун“.
Ў ба онҳо назар дўхт, ба умеди он ки аз онҳо чизе бигирад.
Аммо Петрус гуфт: “Ман нуқта ва тилло надорам; лекин он чи дорам, ба ту медиҳам: ба исми Исо Масеҳи Носирӣ бархезу роҳ рав“.
Аз дасри росташ гирифта, ўро ба по хезонд; баногоҳ пойҳо ва шитолингҳои ў қувват гирифт,
Ва аз ҷои худ ҷаста хеста, ба роҳравӣ даромад ва роҳравону ҷастухезкунон ва Худоро ҳамдгўён ҳамроҳи онҳо вориди маъбад шуд.
Тамоми мардум ўро роҳравон ва Худоро ҳамдгўён диданд,
Ва ўро шинохтанд, ки ҳамон касест, ки назди дарвозаи Ҷамили маъбад нишаста, садақа мепурсид, ва аз он чи ба ў рўй дода буд, дар даҳшат ва дар ҳайрат афтоданд.
Азбаски ў ба Петрус ва Юҳанно часпида буд, тамоми мардум дар равоқи Сулаймон бо ҳайрат сўи онҳо шитофтанд.
Перус, чун дид, ба он ҷамоат рў оварда гуфт: “Эй мардони Исроил! Чаро аз дидани ин дар ҳайрат афтодаед ва чаро ба мо чашм дўхтаед, гўё ки мо бо қувват ё парҳезгории худ сабаби роҳ рафтани ин шахс шуда бошем?
Худои Иброҳим ва Исҳоқ ва Яъқуб, Худои падарони мо, Писари Худ Исоро ҷалолат бахшид. Шумо Ўро таслим кардед ва дар ҳузури Пилотус, ки мехост Ўро озод кунад, Ўро рад намудед;
Лекин шумо Қуддус ва Одилро рад намуда, хоҳиш кардед, ки як шахси одамкуш барои шумо озод карда шавад,
Вале Сарвари ҳаётро куштед, вале Худо Ўро аз мурдагон эҳьё кард, ва мо шоҳидони он ҳастем.
Ба хотири имон ба исми Ў ин шахс ки мебинед ва мешиносед, қувват ёфтааст, бале, исми Ў ва имоне ки дар мо аз Ўст, дар ҳузури ҳамаи шумо ба вай ин шифоро бахшидааст.
Лекин, эй бародарон, медонам, ки шумо, мисли сардорони худ, ин корро аз рўи нодонӣ кардаед;
Аммо Худо он чиро, ки бо забони тамоми анбиёяш пешакӣ гуфта буд, ки Масеҳ бояд азобу уқубат кашад, ҳамин тавр анҷом дод.
Пас, тавба кунед ва руҷўъ намоед, то ки гуноҳҳои шумо маҳв гардаад.
Ва айёми фароғат аз ҳузури Худо фаро расад, ва Ў Исои Масеҳро, ки бароятон аз аввал баргузида буд, бифиристад,
́То замони таҷдид кардани ҳама чиз мутобиқи он чи Худо бо забони анбиёи муқаддаси Худ аз азал гуфтааст, мебоист осмон Ўро қабул мекард.
Чунон, чи Мусо ба падарони мо гуфта буд: ́Худованд Худои шумо Пайғамбаре мисли ман барои шумо аз миёни бародарони шумо ба миён хоҳад овард; бояд ба он чи Ў ба шумо мегўяд, гўш диҳед,
Ва ҳар кӣ ба суханони Он Пайғамбар гўш надиҳад, бояд аз байни қавми худ решакан шавад́.
Ҳамчунин тамоми анбиё, аз Самуил гирифта то онҳое ки баъд аз ў нубувват кардаанд, ҳамаашон ин айёмро пешгўи кардаанд.
Шумо фарзандони он анбиё ҳастед ва дар он аҳде ки Худо бо падарон мо баст, насибе доред, чунон ки Ў ба Иброҳим гуфтааст: ́Ҳамаи қабилаҳои рўзи замин дар насли ту баракат хоҳанд хост́.
Худо Писари Худ Исоро муваккал карда, аввал назди шумо фиристод, то ки Ў ҳар якеро аз роҳҳои шароратомези шумо баргардонида, шуморо баракат диҳад“.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible