Скрыть
5:1
5:2
5:4
5:5
5:6
5:7
5:8
5:9
5:10
5:11
5:13
5:15
5:16
5:17
5:18
5:19
5:21
5:22
5:23
5:24
5:25
5:26
5:27
5:33
5:34
5:35
5:40
5:42
Церковнославянский (рус)
[Зач. 13.] Му́жъ же нѣ́кiй, Ана́нiа и́менемъ, съ Сапфи́рою жено́ю сво­е́ю, продаде́ село́
и утаи́ от­ цѣны́, свѣ́дущей и женѣ́ его́: и при­­не́съ ча́сть нѣ́кую, предъ нога́ми апо́столъ положи́.
Рече́ же Пе́тръ: Ана́нiе, почто́ испо́лни сатана́ се́рдце твое́ солга́ти Ду́ху Свято́му и утаи́ти от­ цѣны́ села́?
Су́щее тебѣ́ не тво­е́ ли бѣ́, и прода́ное не въ тво­е́й ли вла́сти бя́ше? Что́ я́ко положи́лъ еси́ въ се́рдцы тво­е́мъ ве́щь сiю́? Не человѣ́комъ солга́лъ еси́, но Бо́гу.
Слы́шавъ же Ана́нiа словеса́ сiя́, па́дъ и́здше: и бы́сть стра́хъ вели́къ на всѣ́хъ слы́шащихъ сiя́.
Вста́в­ше же ю́ноши взя́ша его́ и изне́сше погребо́ша.
Бы́сть же я́ко трiе́мъ часо́мъ мину́в­шымъ, и жена́ его́ не вѣ́дущи бы́в­шаго вни́де.
Отвѣща́ же е́й Пе́тръ: рцы́ ми, а́ще на толи́цѣ село́ от­да́ста? Она́ же рече́: е́й, на толи́цѣ.
Пе́тръ же рече́ къ не́й: что́ я́ко согласи́стася искуси́ти Ду́ха Госпо́дня? Се́, но́ги погре́бшихъ му́жа тво­его́ при­­ две́рехъ, и изнесу́тъ тя́.
Паде́ же а́бiе предъ нога́ма его́ и и́здше: в­ше́дше же ю́ноши обрѣто́ша ю́ ме́ртву и изне́сше погребо́ша бли́зъ му́жа ея́.
И бы́сть стра́хъ вели́къ на все́й це́ркви и на всѣ́хъ слы́шашихъ сiя́.
[Зач. 14.] Рука́ми же апо́столскими бы́ша зна́менiя и чудеса́ въ лю́дехъ мно́га: и бя́ху единоду́шно вси́ въ при­­тво́рѣ Соломо́ни:
от­ про́чихъ же никто́же смѣ́яше при­­лѣпля́тися и́мъ, но велича́ху и́хъ лю́дiе.
Па́че же при­­лага́хуся вѣ́ру­ю­щiи Го́сподеви, мно́же­с­т­во муже́й же и же́нъ,
я́ко и на сто́гны износи́ти неду́жныя и полага́ти на посте́лехъ и на одрѣ́хъ, да гряду́щу Петру́ поне́ сѣ́нь его́ осѣни́тъ нѣ́ко­его от­ ни́хъ.
Схожда́­шеся же и мно́же­с­т­во от­ окре́стныхъ градо́въ во Иерусали́мъ, при­­нося́ще неду́жныя и стра́ждущыя от­ ду́хъ нечи́стыхъ, и́же исцѣлѣва́хуся вси́.
Воста́въ же архiере́й и вси́ и́же съ ни́мъ, су́щая е́ресь саддуке́йская, испо́лнишася за́висти,
и воз­ложи́ша ру́ки своя́ на апо́столы и посла́ша и́хъ въ соблюде́нiе о́бщее.
А́нгелъ же Госпо́день но́щiю от­ве́рзе две́ри темни́цы, изве́дъ же и́хъ, рече́:
иди́те и ста́в­ше глаго́лите въ це́ркви лю́демъ вся́ глаго́лы жи́зни сея́.
[Зач. 15.] Слы́шав­ше же внидо́ша по у́треницѣ {у́тро} въ це́рковь и уча́ху. Прише́дъ же архiере́й и и́же съ ни́мъ, созва́ша собо́ръ и вся́ ста́рцы от­ сыно́въ Изра́илевыхъ и посла́ша во узи́лище, при­­вести́ и́хъ.
Слуги́ же ше́дше не обрѣто́ша и́хъ въ темни́цѣ, воз­вра́щшежеся воз­вѣсти́ша,
глаго́люще, я́ко темни́цу у́бо обрѣто́хомъ заключе́ну со вся́кимъ утвержде́нiемъ и блюсти́тели стоя́щыя предъ две́рьми: от­ве́рзше же, вну́трь ни еди́наго обрѣто́хомъ.
Я́коже слы́шаша словеса́ сiя́ архiере́й же и во­ево́да церко́вный и первосвяще́н­ницы, недо­умѣва́хуся о ни́хъ, что́ у́бо бу́детъ сiе́.
Прише́дъ же нѣ́кто воз­вѣсти́ и́мъ, глаго́ля, я́ко се́, му́жiе, и́хже всади́сте въ темни́цу, су́ть въ це́ркви стоя́ще и уча́ще лю́ди.
Тогда́ ше́дъ во­ево́да со слуга́ми, при­­веде́ и́хъ не съ ну́ждею, боя́хуся бо люді́й, да не ка́менiемъ побiю́тъ и́хъ:
при­­ве́дше же и́хъ, поста́виша на со́нмищи, и вопроси́ и́хъ архiере́й, глаго́ля:
не запреще́нiемъ ли запрети́хомъ ва́мъ не учи́ти о и́мени се́мъ? И се́, испо́лнисте Иерусали́мъ уче́нiемъ ва́шимъ и хо́щете навести́ на ны́ кро́вь Человѣ́ка Сего́.
Отвѣща́въ же Пе́тръ и апо́столи рѣ́ша: повинова́тися подоба́етъ Богови па́че, не́жели человѣ́комъ:
Бо́гъ оте́цъ на́шихъ воз­дви́же Иису́са, Его́же вы́ уби́сте, повѣ́сив­ше на дре́вѣ:
Сего́ Бо́гъ Нача́лника и Спа́са воз­вы́си десни́цею Сво­е́ю, да́ти покая́нiе Изра́илеви и оставле́нiе грѣхо́въ:
и мы́ есмы́ Того́ свидѣ́телiе глаго́лъ си́хъ, и Ду́хъ Святы́й, Его́же даде́ Бо́гъ повину́ющымся Ему́.
Они́ же слы́шав­ше распыха́хуся и совѣща́ша уби́ти и́хъ.
Воста́въ же нѣ́кiй на со́нмищи фарисе́й, и́менемъ Гамалiи́лъ, законо­учи́тель че́стенъ всѣ́мъ лю́демъ, повелѣ́ внѣ́ ма́ло что́ апо́столомъ уступи́ти,
рече́ же къ ни́мъ: му́жiе Изра́илтяне, внима́йте себѣ́ о человѣ́цѣхъ си́хъ, что́ хо́щете сотвори́ти:
предъ си́ми бо де́нми воста́ Ѳе́вда, глаго́ля бы́ти вели́ка нѣ́ко­его себе́, ему́же при­­лѣпи́шася число́мъ муже́й я́ко четы́реста: и́же убiе́нъ бы́сть, и вси́, ели́цы повину́шася ему́, разыдо́шася и бы́ша ни во что́же:
по се́мъ воста́ Иу́да Галиле́анинъ во дни́ написа́нiя и от­влече́ лю́ди дово́лны вслѣ́дъ себе́: и то́й поги́бе, и вси́, ели́цы послу́шаша его́, разсы́пашася:
и ны́нѣ, глаго́лю ва́мъ, от­ступи́те от­ человѣ́къ си́хъ и оста́вите и́хъ: я́ко а́ще бу́детъ от­ человѣ́къ совѣ́тъ се́й или́ дѣ́ло сiе́, разори́т­ся,
а́ще ли же от­ Бо́га е́сть, не мо́жете разори́ти то́, да не ка́ко и богобо́рцы обря́щетеся.
Послу́шаша же его́, и при­­зва́в­ше апо́столы, би́в­ше запрети́ша и́мъ не глаго́лати о и́мени Иису́совѣ и от­пусти́ша и́хъ.
Они́ же у́бо идя́ху ра́ду­ю­щеся от­ лица́ собо́ра, я́ко за и́мя Го́спода Иису́са сподо́бишася безче́стiе прiя́ти:
по вся́ же дни́ въ це́ркви и въ домѣ́хъ не престая́ху уча́ще и благовѣ­ст­ву́юще Иису́са Христа́.
Французский (LSG)
Mais un homme nommé Ananias, avec Saphira sa femme, vendit une propriété,
et retint une partie du prix, sa femme le sachant; puis il apporta le reste, et le déposa aux pieds des apôtres.
Pierre lui dit: Ananias, pourquoi Satan a-t-il rempli ton coeur, au point que tu mentes au Saint Esprit, et que tu aies retenu une partie du prix du champ?
S'il n'eût pas été vendu, ne te restait-il pas? Et, après qu'il a été vendu, le prix n'était-il pas à ta disposition? Comment as-tu pu mettre en ton coeur un pareil dessein? Ce n'est pas à des hommes que tu as menti, mais à Dieu.
Ananias, entendant ces paroles, tomba, et expira. Une grande crainte saisit tous les auditeurs.
Les jeunes gens, s'étant levés, l'enveloppèrent, l'emportèrent, et l'ensevelirent.
Environ trois heures plus tard, sa femme entra, sans savoir ce qui était arrivé.
Pierre lui adressa la parole: Dis-moi, est-ce à un tel prix que vous avez vendu le champ? Oui, répondit-elle, c'est à ce prix-là.
Alors Pierre lui dit: Comment vous êtes-vous accordés pour tenter l'Esprit du Seigneur? Voici, ceux qui ont enseveli ton mari sont à la porte, et ils t'emporteront.
Au même instant, elle tomba aux pieds de l'apôtre, et expira. Les jeunes gens, étant entrés, la trouvèrent morte; ils l'emportèrent, et l'ensevelirent auprès de son mari.
Une grande crainte s'empara de toute l'assemblée et de tous ceux qui apprirent ces choses.
Beaucoup de miracles et de prodiges se faisaient au milieu du peuple par les mains des apôtres. Ils se tenaient tous ensemble au portique de Salomon,
et aucun des autres n'osait se joindre à eux; mais le peuple les louait hautement.
Le nombre de ceux qui croyaient au Seigneur, hommes et femmes, s'augmentait de plus en plus;
en sorte qu'on apportait les malades dans les rues et qu'on les plaçait sur des lits et des couchettes, afin que, lorsque Pierre passerait, son ombre au moins couvrît quelqu'un d'eux.
La multitude accourait aussi des villes voisines à Jérusalem, amenant des malades et des gens tourmentés par des esprits impurs; et tous étaient guéris.
Cependant le souverain sacrificateur et tous ceux qui étaient avec lui, savoir le parti des sadducéens, se levèrent, remplis de jalousie,
mirent les mains sur les apôtres, et les jetèrent dans la prison publique.
Mais un ange du Seigneur, ayant ouvert pendant la nuit les portes de la prison, les fit sortir, et leur dit:
Allez, tenez-vous dans le temple, et annoncez au peuple toutes les paroles de cette vie.
Ayant entendu cela, ils entrèrent dès le matin dans le temple, et se mirent à enseigner. Le souverain sacrificateur et ceux qui étaient avec lui étant survenus, ils convoquèrent le sanhédrin et tous les anciens des fils d'Israël, et ils envoyèrent chercher les apôtres à la prison.
Les huissiers, à leur arrivée, ne les trouvèrent point dans la prison. Ils s'en retournèrent, et firent leur rapport,
en disant: Nous avons trouvé la prison soigneusement fermée, et les gardes qui étaient devant les portes; mais, après avoir ouvert, nous n'avons trouvé personne dedans.
Lorsqu'ils eurent entendu ces paroles, le commandant du temple et les principaux sacrificateurs ne savaient que penser des apôtres et des suites de cette affaire.
Quelqu'un vint leur dire: Voici, les hommes que vous avez mis en prison sont dans le temple, et ils enseignent le peuple.
Alors le commandant partit avec les huissiers, et les conduisit sans violence, car ils avaient peur d'être lapidés par le peuple.
Après qu'ils les eurent amenés en présence du sanhédrin, le souverain sacrificateur les interrogea en ces termes:
Ne vous avons-nous pas défendu expressément d'enseigner en ce nom-là? Et voici, vous avez rempli Jérusalem de votre enseignement, et vous voulez faire retomber sur nous le sang de cet homme!
Pierre et les apôtres répondirent: Il faut obéir à Dieu plutôt qu'aux hommes.
Le Dieu de nos pères a ressuscité Jésus, que vous avez tué, en le pendant au bois.
Dieu l'a élevé par sa droite comme Prince et Sauveur, pour donner à Israël la repentance et le pardon des péchés.
Nous sommes témoins de ces choses, de même que le Saint Esprit, que Dieu a donné à ceux qui lui obéissent.
Furieux de ces paroles, ils voulaient les faire mourir.
Mais un pharisien, nommé Gamaliel, docteur de la loi, estimé de tout le peuple, se leva dans le sanhédrin, et ordonna de faire sortir un instant les apôtres.
Puis il leur dit: Hommes Israélites, prenez garde à ce que vous allez faire à l'égard de ces gens.
Car, il n'y a pas longtemps que parut Theudas, qui se donnait pour quelque chose, et auquel se rallièrent environ quatre cents hommes: il fut tué, et tous ceux qui l'avaient suivi furent mis en déroute et réduits à rien.
Après lui, parut Judas le Galiléen, à l'époque du recensement, et il attira du monde à son parti: il périt aussi, et tous ceux qui l'avaient suivi furent dispersés.
Et maintenant, je vous le dis ne vous occupez plus de ces hommes, et laissez-les aller. Si cette entreprise ou cette oeuvre vient des hommes, elle se détruira;
mais si elle vient de Dieu, vous ne pourrez la détruire. Ne courez pas le risque d'avoir combattu contre Dieu.
Ils se rangèrent à son avis. Et ayant appelé les apôtres, ils les firent battre de verges, ils leur défendirent de parler au nom de Jésus, et ils les relâchèrent.
Les apôtres se retirèrent de devant le sanhédrin, joyeux d'avoir été jugés dignes de subir des outrages pour le nom de Jésus.
Et chaque jour, dans le temple et dans les maisons, ils ne cessaient d'enseigner, et d'annoncer la bonne nouvelle de Jésus Christ.
Украинский (Огієнко)
А один чоловік, на ймення Ананій, із своєю дружиною Сапфірою, продав був маєтка,
та й з відома дружини своєї присвоїв частину з заплати, а якусь там частину приніс та й поклав у ногах у апостолів.
І промовив Петро: Ананію, чого сатана твоє серце наповнив, щоб ти Духу Святому неправду сказав та присвоїв із заплати за землю?
Хіба те, що ти мав, не твоє все було, а продане не в твоїй владі було?
Чого ж в серце своє ти цю справу поклав?
Ти не людям неправду сказав, але Богові!
Як Ананій зачув ці слова, то впав та й умер…
І обгорнув жах великий усіх, що це чули!
Юнаки ж повставали, обгорнули його, і винесли та й поховали.
І сталось, годин через три прийшла й дружина його, про випадок нічого не знавши.
І промовив до неї Петро: Скажи мені, чи за стільки ви землю оту продали?
Вона ж відказала: Так, за стільки.
До неї ж Петро: Чому це ви змовилися спокушувати Господнього Духа?
Он ті входять у двері, що чоловіка твого поховали, і тебе вони винесуть…
І вона зараз упала до ніг його, та й умерла.
Як ввійшли ж юнаки, то знайшли її мертвою, і, винісши, біля мужа її поховали.
І обгорнув страх великий всю Церкву та всіх, що чули про це…
А руками апостолів стались знамена та чуда великі в народі.
І були однодушно всі в Соломоновім ґанку.
А з сторонніх ніхто приставати не важивсь до них, але люд прославляв їх.
І все збільшувалось тих, хто вірує в Господа, безліч чоловіків і жінок,
так що хворих стали виносити на вулиці, та й клали на ложа та ноші, щоб, як ітиме Петро, то хоч тінь його впала б на кого із них.
І безліч люду збиралась до Єрусалиму з довколишніх міст, і несли недужих та хворих від духів нечистих, і були вони всі вздоровлювані!
А первосвященик, уставши, та й усі, хто був із ним, хто належав до саддукейської єресі, переповнились заздрощами,
і руки наклали вони на апостолів, і до в́язниці громадської вкинули їх.
Але Ангол Господній вночі відчинив для них двері в́язничні, і, вивівши їх, проказав:
Ідіть, і, ставши, говоріть до народу у храмі всі слова цього життя.
Як це вчули вони, то в храм рано ввійшли і навчали.
А первосвященик і ті, хто був із ним, прийшовши, скликали синедріон і всіх старших з Ізраїлевих синів.
І послали в в́язницю, щоб їх привели.
А служба, прийшовши, не знайшла їх у в́язниці, а вернувшись, сповістила,
говорячи: В́язницю знайшли ми з великою пильністю замкнену, і сторожу, що при дверях стояла;
а коли відчинили, то нікого всередині ми не знайшли!
Як почули слова ці начальник сторожі храму та первосвященики, не могли зрозуміти вони, що б то сталося.
Та прийшовши один, сповістив їх, говорячи: Ось ті мужі, що ви їх до в́язниці всадили були, у храмі стоять та й навчають народ.
Пішов тоді старший сторожі зо службою, та й привів їх без насильства, бо боялись народу, щоб їх не побили камінням.
Припровадивши ж їх, поставили перед синедріоном.
І спитався їх первосвященик, говорячи:
Чи ми не заборонили з погрозою вам, щоб про Те Ім́я не навчати?
І ото, ви своєю наукою переповнили Єрусалим, і хочете кров Чоловіка Того припровадити на нас…
Відповів же Петро та сказали апостоли: Бога повинно слухатися більш, як людей!
Бог наших отців воскресив нам Ісуса, Якому ви смерть були заподіяли, повісивши на дереві.
Його Бог підвищив Своєю правицею на Начальника й Спаса, щоб дати Ізраїлеві покаяння і прощення гріхів.
А тих справ Йому свідками ми й Святий Дух, що Його Бог дав тим, хто слухняний Йому.
Як зачули ж оце, запалилися гнівом вони, та й радилися, як їм смерть заподіяти?…
І встав у синедріоні один фарисей, Гамаліїл на ймення, учитель Закону, поважаний від усього народу, та й звелів на часинку апостолів вивести.
І промовив до них: Мужі ізраїльські!
Поміркуйте собі про людей цих, що з ними робити ви маєте.
Бо перед цими днями повстав був Тевда та й казав, що великий він хтось, і до нього пристало з чотириста люда.
Він забитий, а всі ті, хто слухав його, розпорошились та обернулись в ніщо.
Після нього повстав, під час перепису, Галілеянин Юда, та й багато людей потягнув за собою.
Загинув і він, а всі ті, хто слухав його, розпорошились.
І тепер кажу вам: Відступіться від цих людей, і занехайте їх!
Бо коли від людей оця рада чи справа ця буде, розпадеться вона.
А коли те від Бога, то того зруйнувати не зможете, щоб випадком не стати і вам богоборцями!
І послухались ради його.
І, покликавши знов апостолів, вибили їх, наказали їм не говорити про Ісусове Ймення, та й їх відпустили.
А вони поверталися з синедріону, радіючи, що сподобились прийняти зневагу за Ймення Господа Ісуса.
І щоденно у храмі й домах безупинно навчали, і звіщали Євангелію Ісуса Христа.
Яна Ҳанания деган бир киши билан хотини Саффира бор эдилар. Бу киши бир ерни сотиб,
хотинининг розилиги билан ўша пулдан бир қисмини олиб яширди, бир қисмини эса келтириб ҳаворийларнинг ихтиёрига топширди.
Бутрус унга деди:- Эй Ҳанания, нега энди сен шайтонга юрагингни бой бериб, Муқаддас Руҳга ёлғон гапирдинг, ернинг пулидан бир қисмини олиб яширдинг?
Сотишдан олдин у сеники эмасмиди? Сотилгандан кейин ҳам пули сенинг ҳукмингда эмасмиди? Нима учун дилингда бундай ният қилдинг? Сен одамларга эмас, балки Худога ёлғон гапирдинг.
Ҳанания бу сўзларни эшитиши биланоқ ерга йиқилиб жон берди. Буни эшитганларнинг ҳаммасини қаттиқ даҳшат қоплади.
Йигитлар ўликни кафанлашга киришдилар ва ташқарига чиқариб кўмдилар.
Бундан қарийб уч соат кейин, бўлиб ўтган воқеадан хабарсиз Ҳананиянинг хотини ҳам кириб келди.
Бутрус бурилиб, ундан сўради:- Менга айтгин, ерни шунчага сотдингизларми?- Ҳа, шунчага, – деди аёл.
Бутрус:- Нега сизлар Тангри Руҳини синаб кўришга келишдингизлар? Мана, эрингни кўмганлар эшикдан киришяпти. Энди сени ҳам ташқарига олиб чиқишади, – деди.
Шу ондаёқ аёл Бутруснинг оёқларига йиқилиб, жон берди. Йигитлар ичкарига кириб, уни ўлиб ётган ҳолда кўрдилар. Ўлигини ташқарига олиб чиқиб, эрининг ёнига кўмдилар.
Бу воқеаларни эшитган бутун имонлилар жамоати ва бошқа ҳаммани қаттиқ даҳшат қоплади.
Халқ орасида ҳаворийларнинг қўллари билан кўп ажойиб ва мўъжизали ишлар содир бўлар эди. Ҳамма имонлилар якдиллик билан Сулаймон равоқида йиғилиб турдилар.
Халқ шарафлаётган бўлса-да, аммо ташқаридан ҳеч ким улар билан қўшилишга журъат эта олмас эди.
Шунга қарамай, Исони Раббим деб тан олиб, жамоатга қўшилган эркак ва аёлларнинг сони тобора ортиб борар эди.
Бутрус ўтиб кетаётганда, ҳеч бўлмаса унинг сояси баъзилар устига тушсин деб, хасталарни кўчаларга чиқазиб, замбил ва каравотларга ётқизиб қўйишар эди.
Теваракдаги шаҳарлар аҳолиси ҳам Қуддусга кўплашиб келиб, ўзларининг касал ва ёмон руҳлардан қийналган одамларини келтирар эдилар. Қийналганларнинг ҳаммаси эса шифо топар эдилар.
Шунинг кетидан олий руҳоний ва унинг саддуқий мазҳабидаги барча маслакдошларининг ғашлиги келди.
Ҳаворийларни қўлга олиб, давлат қамоқхонасига ташладилар.
Лекин Худованднинг фариштаси кечаси зиндоннинг эшикларини очиб, уларни ташқарига чиқариб қўйди.
“Боринглар, маъбадга чиқиб, бу абадий* ҳаёт сўзларининг барини халққа айтаверинглар!” – деди фаришта.
Ҳаворийлар бу сўзга қулоқ солиб, эрта тонг маъбадга кириб таълим бера бошладилар.Шу пайтда олий руҳоний ва у билан бирга бўлганлар келиб, Исроил ўғилларининг оқсоқоллар мажмуи бўлган Олий Кенгашни йиғилишга чақирдилар, ҳаворийларни келтириш учун зиндонга одам юбордилар.
Лекин хизматкорлар бориб, зиндонда уларни топмай, қайтиб келиб:
- Биз қамоқхонани бутун эҳтиёткорлик билан қулфланган ва қоровулларни эшиклар олдида турган ҳолда кўрдик. Лекин очиб қараганимизда, ичкарида ҳеч кимни топмадик, – деган хабарни бердилар.
Маъбад миршаббошиси ва барча олий руҳонийлар бу сўзларни эшитиб, ҳайрон бўлишди. “Бу нима бўлиши мумкин?” деб ўйланиб қолдилар.
Ўша пайтда бир одам хабар олиб келиб:- Мана, сизлар зиндонга ташлаган одамлар маъбадда халққа таълим бериб юришибди, – деди.
Миршаббоши хизматчилари билан бирга бориб, уларни олиб келтирди. Халқ бизларни тошбўрон қилар, деб қўрққанлари учун уларга зўрлик ишлатмадилар.
Ҳаворийларни олиб келиб, Олий Кенгаш ҳузурида турғизиб қўйишди. Олий руҳоний уларни сўроқ қилди:
- Бу исм асосида таълим берманглар, деб сизларга қаттиқ тақиқ қилмаганмидик? Мана, таълимотингиз билан Қуддусни тўлдириб юбордингизлар ва бу Одамнинг қонини бизнинг бўйнимизга туширмоқчисизлар, – деди.
Бутрус ва бошқа ҳаворийлар бунга жавобан:- Одамлардан кўра Худога кўпроқ итоат қилиш керак.
Сизлар ёғочга осиб ўлдирган Исони ота-боболаримизнинг Худоси тирилтириб қўйди.
Исроил халқи гуноҳ қилишдан қайтиб кечирим топсин, деб Худо Исони юксалтириб, Ўзининг ўнг томонига ўтқазиб, Сарвар ва Халоскор қилиб қўйди.
Бизлар бу ишларнинг гувоҳларимиз. Шунингдек, Худога итоат қилганларга насиб бўладиган Муқаддас Руҳ ҳам гувоҳлик қилмоқда, – дедилар.
Кенгаш аъзолари буни эшитгач, қаттиқ ғазабланиб ҳаворийларни ўлдиришга қасд қилдилар.
Лекин фарзий мазҳабидаги бир Таврот тафсирчиси, бутун халқнинг ҳурматини қозонган Гамалиэл исмли бир киши Кенгашда ўрнидан туриб, ҳаворийларни қисқа вақтга ташқарига чиқазиб туришни буюрди.
Сўнг Кенгаш аъзоларига хитоб қилди:“Эй Исроил эрлари, бу одамлардан эҳтиёт бўлинглар! Сизлар нима қилмоқчисизлар?
Мана, бундан олдин ўзини бир буюк кишидек кўрсатган Февда пайдо бўлди-ку, унга эса қарийб тўрт юз киши қўшилди. У ўлдирилди, унга қўшилганларнинг ҳаммаси эса тарқаб, йўқолиб кетишди.
Ундан кейин, аҳолини рўйхатга олиш ўтказилган вақтда жалилалик Яҳудо пайдо бўлиб, анча халқни орқасидан эргаштириб борди. Лекин у ҳам ҳалок бўлди ва унга эргашганларнинг барчаси тарқаб кетишди.
Энди сизлар бу одамлардан қўл тортинглар, дейман, уларни қўйиб юборинглар! Чунки агар бу қилинган ташаббус, бу ҳаракат инсон иши бўлса, вайрон бўлади.
Лекин агар Худодан бўлса, сизлар уни бузолмайсизлар. Яна сиз ҳам Худога қарши уруш қилганлардан бўлиб қолманглар!”
Кенгаш аъзолари Гамалиэлнинг маслаҳатига кўнишди. Ҳаворийларни чақириб, уларни калтаклашга буюришди. Сўнг Исо номидан сўзлашларини тақиқлаб, уларни қўйиб юборишди.
Ҳаворийлар эса, Раббимиз Исо номи учун ҳақоратга сазовор бўлдик, деб қувониб, Кенгашдан чиқиб кетишди.
Улар ҳар куни маъбадда ва хонадонларда таълим бериш, Исо Масиҳ ҳақидаги Хушхабарни ёйишдан тинмас эдилар.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible