[Зач. 16.] Во дне́хъ же си́хъ, умно́жившымся ученико́мъ, бы́сть ропта́нiе Е́ллиновъ ко Евре́омъ, я́ко презира́емы быва́ху во вседне́внѣмъ служе́нiи вдови́цы и́хъ.

Призва́вше же двана́десять мно́жество учени́къ, рѣ́ша: не уго́дно е́сть на́мъ, оста́вльшымъ сло́во Бо́жiе, служи́ти трапе́замъ:

усмотри́те у́бо, бра́тiе, му́жы от ва́съ свидѣ́телствованы се́дмь, испо́лнены Ду́ха Свя́та и прему́дрости, и́хже поста́вимъ надъ слу́жбою се́ю:

мы́ же въ моли́твѣ и служе́нiи сло́ва пребу́демъ.

И уго́дно бы́сть сло́во сiе́ предъ всѣ́мъ наро́домъ: и избра́ша Стефа́на, му́жа испо́лнена вѣ́ры и Ду́ха Свя́та, и Фили́ппа, и Про́хора и Никано́ра, и Ти́мона и Парме́на, и Никола́а прише́лца Антiохі́йскаго,

и́хже поста́виша предъ апо́столы: и помоли́вшеся возложи́ша на ня́ ру́цѣ.

И сло́во Бо́жiе растя́ше, и мно́жашеся число́ учени́къ во Иерусали́мѣ зѣло́: мно́гъ же наро́дъ свяще́нниковъ послу́шаху вѣ́ры.

[Зач. 17.] Стефа́нъ же испо́лнь вѣ́ры и си́лы творя́ше зна́менiя и чудеса́ ве́лiя въ лю́дехъ.

Воста́ша же нѣ́цыи от со́нма глаго́лемаго Ливерти́нска и Кирине́йска и Алекса́ндрска, и и́же от Киликі́и и Асі́и, стяза́ющеся со Стефа́номъ:

и не можа́ху противуста́ти прему́дрости и Ду́ху, И́мже глаго́лаше.

Тогда́ подусти́ша му́жы глаго́лющыя, я́ко слы́шахомъ его́ глаго́люща глаго́лы ху́лныя на Моисе́а и на Бо́га.

Сподвиго́ша же лю́ди и ста́рцы и кни́жники, и напа́дше восхи́тиша его́ и приведо́ша на со́нмище,

поста́виша же свидѣ́тели ло́жны глаго́лющыя, я́ко человѣ́къ се́й не престае́тъ глаго́лы ху́лныя глаго́ля на мѣ́сто свято́е сiе́ и зако́нъ:

слы́шахомъ бо его́ глаго́люща, я́ко Иису́съ Назоре́й се́й разори́тъ мѣ́сто сiе́ и измѣни́тъ обы́чаи, я́же предаде́ на́мъ Моисе́й.

И воззрѣ́вше на́нь вси́ сѣдя́щiи въ со́нмищи, ви́дѣша лице́ его́ я́ко лице́ А́нгела.

Синодальный

1 Назначение семерых «пещись о столах». 8 Обвинение Стефана в богохульстве перед Синедрионом.

[Зач. 16.] В эти дни, когда умножились ученики, произошел у Еллинистов* ропот на Евреев за то, что вдовицы их пренебрегаемы были в ежедневном раздаянии потребностей. //*Евреи из стран языческих.

Тогда двенадцать апостолов, созвав множество учеников, сказали: нехорошо нам, оставив слово Божие, пещись о столах.

Итак, братия, выберите из среды себя семь человек изведанных, исполненных Святого Духа и мудрости; их поставим на эту службу,

а мы постоянно пребудем в молитве и служении слова.

И угодно было это предложение всему собранию; и избрали Стефана, мужа, исполненного веры и Духа Святого, и Филиппа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николая Антиохийца, обращенного из язычников;

их поставили перед апостолами, и сии, помолившись, возложили на них руки.

И слово Божие росло, и число учеников весьма умножалось в Иерусалиме; и из священников очень многие покорились вере.

[Зач. 17.] А Стефан, исполненный веры и силы, совершал великие чудеса и знамения в народе.

Некоторые из так называемой синагоги Либертинцев и Киринейцев и Александрийцев и некоторые из Киликии и Асии вступили в спор со Стефаном;

но не могли противостоять мудрости и Духу, Которым он говорил.

Тогда научили они некоторых сказать: мы слышали, как он говорил хульные слова на Моисея и на Бога.

И возбудили народ и старейшин и книжников и, напав, схватили его и повели в синедрион.

И представили ложных свидетелей, которые говорили: этот человек не перестает говорить хульные слова на святое место сие и на закон.

Ибо мы слышали, как он говорил, что Иисус Назорей разрушит место сие и переменит обычаи, которые передал нам Моисей.

И все, сидящие в синедрионе, смотря на него, видели лицо его, как лицо Ангела.

Сербский

А у ове дане, кад се умножише ученици, подигоше Грци вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се делише храна сваки дан.

Онда дванаесторица дозвавши мноштво ученика, рекоше: Није прилично нама да оставимо реч Божју па да служимо око трпеза.

Нађите дакле, браћо, међу собом седам поштених људи, пуних Духа Светог и премудрости, које ћемо поставити над овим послом.

А ми ћемо у молитви и у служби речи остати.

И ова реч би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека напуњена вере и Духа Светог, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу покрштењака из Антиохије.

Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу метнуше руке на њих.

И реч Божја растијаше, и множаше се врло број ученика у Јерусалиму. И свештеници многи покораваху се вери.

А Стефан пун вере и силе чињаше знаке и чудеса велика међу људима.

Тада усташе неки из зборнице која се зове ливерћанска и кириначка и александријска и оних који беху из Киликије и Азије, и препираху се са Стефаном.

И не могаху противу стати премудрости и Духу којим говораше.

Тада подговорише људе те казаше: Чусмо га где хули на Мојсија и на Бога.

И побунише народ и старешине и књижевнике, и нападоше и ухватише га, и доведоше га на сабор.

И изведоше лажне сведоке који говораху: Овај човек не престаје хулити на ово свето место и на закон.

Јер га чусмо где говори: Овај Исус Назарећанин развалиће ово место, и измениће обичаје које нам остави Мојсије.

И погледавши на њ сви који сеђаху на сабору видеше лице његово као лице анђела.
апостолска, глава 7
2. А он рече: Људи браћо и оци! Послушајте. Бог славе јави се оцу нашем Аврааму кад беше у Месопотамији, пре него се досели у Харан,
12. А Јаков чувши да има пшенице у Мисиру посла најпре оце наше.
20. У то се време роди Мојсије, и беше Богу угодан, и би три месеца храњен у кући оца свог.
22. И научи се Мојсије свој премудрости мисирској, и беше силан у речима и у делима.
25. Мишљаше пак да браћа његова разумеју да Бог његовом руком њима спасење даде: али они не разумеше.
26. А сутрадан дође међу такве који се беху свадили, и мираше их говорећи: Људи, ви сте браћа, зашто чините неправду један другом?
27. А онај што чињаше неправду ближњему укори га говорећи: Ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама?
29. А Мојсије побеже од ове речи, и поста дошљак у земљи мадијанској, где роди два сина.
32. Ја сам Бог отаца твојих, Бог Авраамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије се беше уздрхтао и не смеше да погледа.
35. Овог Мојсија, ког укорише рекавши: Ко те постави кнезом и судијом? Овог Бог за кнеза и избавитеља посла руком анђела који му се јави у купини.
40. Рекавши Арону: Начини нам богове који ће ићи пред нама, јер овом Мојсију, који нас изведе из земље мисирске, не знамо шта би.
42. А Бог се окрену од њих, и предаде их да служе војницима небеским, као што је писано у књизи пророка: Еда заклања и жртве принесосте ми на четрдесет година у пустињи, доме Израиљев?
44. Очеви наши имаху чадор сведочанства у пустињи, као што заповеди Онај који говори Мојсију да га начини по оној прилици као што га виде;
48. Али највиши не живи у рукотвореним црквама, као што говори пророк:
51. Тврдоврати и необрезаних срца и ушију! Ви се једнако противите Духу Светоме; како ваши оци тако и ви.
55. А Стефан будући пун Духа Светог погледа на небо и виде славу Божју и Исуса где стоји с десне стране Богу;
56. И рече: Ево видим небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Богу.
58. И изведавши га из града стадоше га засипати камењем, и сведоци хаљине своје метнуше код ногу младића по имену Савла.

Немецкий (GNB)

Языки

Die Gemeinde wuchs und die Zahl der Jünger und Jüngerinnen wurde immer größer. Da kam es – um eben diese Zeit – zu einem Streit zwischen den Griechisch sprechenden Juden in der Gemeinde und denen mit hebräischer Muttersprache. Die griechische Gruppe beschwerte sich darüber, dass ihre Witwen bei der täglichen Verteilung von Lebensmitteln benachteiligt würden.

Da riefen die Zwölf die ganze Gemeinde zusammen und sagten: »Es geht nicht an, dass wir die Verkündigung der Botschaft Gottes vernachlässigen und uns um die Verteilung der Lebensmittel kümmern.

Darum, liebe Brüder, wählt aus eurer Mitte sieben Männer aus, die einen guten Ruf haben und vom Geist Gottes und von Weisheit erfüllt sind. Ihnen wollen wir diese Aufgabe übertragen.

Wir selbst werden uns auch weiterhin mit ganzer Kraft dem Gebet und der Verkündigung der Botschaft Gottes widmen.«

Alle waren mit dem Vorschlag einverstanden. Sie wählten Stephanus, einen Mann voll lebendigen Glaubens und erfüllt vom Heiligen Geist; außerdem Philippus, Prochorus, Nikanor, Timon, Parmenas und Nikolaus, einen Nichtjuden aus der Stadt Antiochia, der zum Judentum übergetreten war.

Diese sieben brachten sie zu den Aposteln. Die beteten für sie und legten ihnen die Hände auf.

Die Botschaft Gottes aber breitete sich weiter aus. Die Zahl der Glaubenden in Jerusalem stieg von Tag zu Tag. Auch viele Priester folgten dem Aufruf zum Glauben.

In der Kraft, die Gott ihm schenkte, vollbrachte Stephanus große und Staunen erregende Wunder.

Da traten Leute aus verschiedenen jüdischen Gemeinden gegen ihn auf und verwickelten ihn in ein Streitgespräch. Es waren Männer aus der Synagoge der Freigelassenen und den Synagogen der Juden aus Zyrene und Alexandria sowie derer aus Zilizien und der Provinz Asien.

Aber sie waren der Weisheit und dem Geist nicht gewachsen, die aus Stephanus sprachen.

Darauf stifteten sie eine Anzahl Männer dazu an, dass sie überall verbreiten sollten: »Wir haben ihn Dinge sagen hören! Er hat Mose und Gott gelästert!«

Damit brachten sie das Volk, die Ratsältesten und die Gesetzeslehrer gegen ihn auf. Dann ergriffen sie Stephanus und schleppten ihn vor den jüdischen Rat.

In der Ratsversammlung ließen sie falsche Zeugen auftreten, die behaupteten: »Dieser Mann hält ununterbrochen Reden gegen diese heilige Stätte und gegen das Gesetz.

Wir haben selbst gehört, wie er sagte: ́Jesus von Nazaret wird diesen Tempel niederreißen und die Ordnungen ändern, die Mose uns im Auftrag Gottes übergeben hat.́«

Alle im Rat blickten gespannt auf Stephanus. Sie sahen, dass sein Gesicht leuchtete wie das eines Engels.