Скрыть
8:2
8:4
8:5
8:6
8:8
8:9
8:10
8:11
8:13
8:14
8:15
8:16
8:18
8:19
8:21
8:22
8:24
8:25
8:26
8:28
8:29
8:30
8:31
8:32
8:34
8:35
8:36
8:38
8:39
8:40
Церковнославянский (рус)
Са́влъ же бѣ́ со­изволя́я убі́й­ст­ву его́. Бы́сть же въ то́й де́нь гоне́нiе ве́лiе на це́рковь Иерусали́мскую: вси́ же разсѣ́яшася по страна́мъ Иуде́йскимъ и Самари́йскимъ, кромѣ́ апо́столъ:
погребо́ша же Стефа́на му́жiе благоговѣ́йнiи и сотвори́ша пла́чь ве́лiй надъ ни́мъ.
Са́влъ же озлобля́ше це́рковь, въ до́мы входя́, и влачя́ му́жы и жены́, предая́ше въ темни́цу.
Разсѣ́яв­шiися же прохожда́ху, благовѣ­ст­ву́юще сло́во.
[Зач. 18.] Фили́ппъ же соше́дъ во гра́дъ Самарі́йскiй, проповѣ́даше и́мъ Христа́:
внима́ху же наро́ди глаго́лемымъ от­ Фили́ппа единоду́шно, слы́шаще и ви́дяще зна́менiя, я́же творя́ше:
ду́си бо нечи́стiи от­ мно́гихъ иму́щихъ я́, вопiю́ще гла́сомъ ве́лiимъ, исхожда́ху, мно́зи же разсла́блен­нiи и хро́мiи исцѣли́шася:
и бы́сть ра́дость ве́лiя во гра́дѣ то́мъ.
Му́жъ же нѣ́кiй, и́менемъ Си́монъ, пре́жде бѣ́ во гра́дѣ волхву́я и удивля́я язы́къ Самарі́йскiй, глаго́ля нѣ́ко­его бы́ти себе́ вели́ка,
ему́же внима́ху вси́ от­ ма́ла да́же до вели́ка, глаго́люще: се́й е́сть си́ла Бо́жiя вели́кая.
Внима́ху же ему́, зане́ дово́лно вре́мя волхвова́нiи удивля́ше и́хъ.
Егда́ же вѣ́роваша Фили́ппу благовѣ­ст­ву́ющу я́же о Ца́р­ст­вiи Бо́жiи и о и́мени Иису́съ Христо́вѣ, креща́хуся му́жiе же и жены́.
Си́монъ же и са́мъ вѣ́рова и кре́щься бѣ́ пребыва́я у Фили́ппа: ви́дя же си́лы и зна́менiя ве́лiя быва́ема, ужа́сенъ дивля́шеся.
Слы́шав­ше же и́же во Иерусали́мѣ апо́столи, я́ко прiя́тъ Самарі́а сло́во Бо́жiе, посла́ша къ ни́мъ Петра́ и Иоа́н­на,
и́же соше́дше помоли́шася о ни́хъ, я́ко да прiи́мутъ Ду́ха Свята́го:
еще́ бо ни на еди́наго и́хъ бѣ́ при­­ше́лъ, то́чiю креще́ни бя́ху во и́мя Го́спода Иису́са:
тогда́ воз­ложи́ша ру́цѣ на ня́, и прiя́ша Ду́ха Свята́го.
[Зач. 19.] Ви́дѣвъ же Си́монъ, я́ко воз­ложе́нiемъ ру́къ апо́столскихъ дае́т­ся Ду́хъ Святы́й, при­­несе́ и́мъ сребро́,
глаго́ля: дади́те и мнѣ́ вла́сть сiю́, да, на него́же а́ще положу́ ру́цѣ, прiи́метъ Ду́ха Свята́го.
Пе́тръ же рече́ къ нему́: сребро́ твое́ съ тобо́ю да бу́детъ въ поги́бель, я́ко да́ръ Бо́жiй непщева́лъ еси́ сребро́мъ стяжа́ти:
нѣ́сть ти́ ча́сти ни жре́бiя въ словеси́ се́мъ, и́бо се́рдце твое́ нѣ́сть пра́во предъ Бо́гомъ:
пока́йся у́бо о зло́бѣ тво­е́й се́й и моли́ся Бо́гу, а́ще у́бо от­пу́стит­ся ти́ помышле́нiе се́рдца тво­его́:
въ же́лчи бо го́рести и сою́зѣ непра́вды зрю́ тя́ су́ща.
Отвѣща́въ же Си́монъ рече́: помоли́теся вы́ о мнѣ́ ко Го́споду, я́ко да ничто́же си́хъ на́йдетъ на мя́, я́же реко́сте.
Они́ же у́бо, засвидѣ́тел­ст­вовав­ше и глаго́лав­ше сло́во Госпо́дне, воз­врати́шася во Иерусали́мъ и мно́гимъ ве́семъ Самари́йскимъ благовѣсти́ша.
[Зач. 20.] А́нгелъ же Госпо́день рече́ къ Фили́ппу, глаго́ля: воста́ни и иди́ на полу́дне, на пу́ть сходя́щiй от­ Иерусали́ма въ Га́зу: и то́й е́сть пу́стъ.
И воста́въ по́йде: и се́, му́жъ Му́ринъ, евну́хъ си́ленъ Кандакі́и цари́цы Му́ринскiя, и́же бѣ́ надъ всѣ́ми сокро́вищи ея́, и́же прiи́де поклони́тися во Иерусали́мъ:
бѣ́ же воз­враща́яся, и сѣдя́ на колесни́цѣ сво­е́й, чтя́ше проро́ка Иса́iю.
Рече́ же Ду́хъ къ Фили́ппу: при­­ступи́ и при­­лѣпи́ся колесни́цѣ се́й.
Прите́къ же Фили́ппъ услы́ша его́ чту́ща проро́ка Иса́iю и рече́: у́бо разумѣ́еши ли, я́же чте́ши?
О́нъ же рече́: ка́ко у́бо могу́ [разумѣ́ти], а́ще не кто́ наста́витъ мя́? Умоли́ же Фили́ппа, да воз­ше́дъ ся́детъ съ ни́мъ.
Сло́во же Писа́нiя, е́же чтя́ше, бѣ́ сiе́: я́ко овча́ на заколе́нiе веде́ся, и я́ко а́гнецъ пря́мо стригу́щему его́ безгла́сенъ, та́ко не от­верза́етъ у́стъ Сво­и́хъ:
во смире́нiи Его́ су́дъ Его́ взя́т­ся, ро́дъ же Его́ кто́ исповѣ́сть? Я́ко взе́млет­ся от­ земли́ живо́тъ Его́.
Отвѣща́въ же ка́женикъ къ Фили́ппу, рече́: молю́ тя, о ко́мъ проро́къ глаго́летъ сiе́? О себѣ́ ли, или́ о инѣ́мъ нѣ́ко­емъ?
Отве́рзъ же Фили́ппъ уста́ своя́ и наче́нъ от­ Писа́нiя сего́, благовѣсти́ ему́ Иису́са.
Я́коже идя́ху путе́мъ, прiидо́ша на нѣ́кую во́ду, и рече́ ка́женикъ: се́, вода́: что́ воз­браня́етъ ми́ крести́тися?
Рече́ же ему́ Фили́ппъ: а́ще вѣ́руеши от­ всего́ се́рдца тво­его́, мо́щно ти́ е́сть. Отвѣща́въ же рече́: вѣ́рую Сы́на Бо́жiя бы́ти Иису́са Христа́.
И повелѣ́ ста́ти колесни́цѣ: и снидо́ста о́ба на во́ду, Фили́ппъ же и ка́женикъ: и крести́ его́.
Егда́ же изыдо́ста от­ воды́, Ду́хъ Святы́й нападе́ на ка́женика: А́нгелъ же Госпо́день восхи́ти Фили́ппа, и не ви́дѣ его́ ктому́ ка́женикъ, идя́ше бо въ пу́ть сво́й ра́дуяся.
[Зач. 21.] Фили́ппъ же обрѣ́теся во Азо́тѣ и проходя́ благовѣ­ст­вова́­ше градо́мъ всѣ́мъ, до́ндеже прiити́ ему́ въ Кесарі́ю.
Латинский (Nova Vulgata)
Saulus autem erat consentiens neci eius. Facta est autem in illa die persecutio magna in ecclesiam, quae erat Hierosolymis; et omnes dispersi sunt per regiones Iudaeae et Samariae praeter apostolos.
Sepelierunt autem Stephanum viri timorati et fecerunt planctum magnum super illum.
Saulus vero devastabat ecclesiam, per domos intrans et trahens viros ac mulieres tradebat in custodiam.
Igitur qui dispersi erant, pertransierunt evangelizantes verbum.
Philippus autem descendens in civitatem Samariae praedicabat illis Christum.
Intendebant autem turbae his, quae a Philippo dicebantur, unanimiter, audientes et videntes signa, quae faciebat:
ex multis enim eorum, qui habebant spiritus immundos, clamantes voce magna exibant; multi autem paralytici et claudi curati sunt.
Factum est autem magnum gaudium in illa civitate.
Vir autem quidam nomine Simon iampridem erat in civitate magias faciens et dementans gentem Samariae, dicens esse se aliquem magnum;
cui attendebant omnes a minimo usque ad maximum dicentes: «Hic est virtus Dei, quae vocatur Magna».
Attendebant autem eum, propter quod multo tempore magiis dementasset eos.
Cum vero credidissent Philippo evangelizanti de regno Dei et nomine Iesu Christi, baptizabantur viri ac mulieres.
Tunc Simon et ipse credidit et, cum baptizatus esset, adhaerebat Philippo; videns etiam signa et virtutes magnas fieri stupens admirabatur.
Cum autem audissent apostoli, qui erant Hierosolymis, quia recepit Samaria verbum Dei, miserunt ad illos Petrum et Ioannem;
qui cum descendissent, oraverunt pro ipsis, ut acciperent Spiritum Sanctum:
nondum enim super quemquam illorum venerat, sed baptizati tantum erant in nomine Domini Iesu.
Tunc imposuerunt manus super illos, et accipiebant Spiritum Sanctum.
Cum vidisset autem Simon quia per impositionem manuum apostolorum daretur Spiritus, obtulit eis pecuniam
dicens: «Date et mihi hanc potestatem, ut cuicumque imposuero manus, accipiat Spiritum Sanctum».
Petrus autem dixit ad eum: «Argentum tuum tecum sit in perditionem, quoniam donum Dei existimasti pecunia possideri!
Non est tibi pars neque sors in verbo isto; cor enim tuum non est rectum coram Deo.
Paenitentiam itaque age ab hac nequitia tua et roga Dominum, si forte remittatur tibi haec cogitatio cordis tui;
in felle enim amaritudinis et obligatione iniquitatis video te esse».
Respondens autem Simon dixit: «Precamini vos pro me ad Dominum, ut nihil veniat super me horum, quae dixistis».
Et illi quidem testificati et locuti verbum Domini, redibant Hierosolymam et multis vicis Samaritanorum evangelizabant.
Angelus autem Domini locutus est ad Philippum dicens: «Surge et vade contra meridianum ad viam, quae descendit ab Ierusalem in Gazam; haec est deserta».
Et surgens abiit; et ecce vir Aethiops eunuchus potens Candacis reginae Aethiopum, qui erat super omnem gazam eius, qui venerat adorare in Ierusalem
et revertebatur sedens super currum suum et legebat prophetam Isaiam.
Dixit autem Spiritus Philippo: «Accede et adiunge te ad currum istum».
Accurrens autem Philippus audivit illum legentem Isaiam prophetam et dixit: «Putasne intellegis, quae legis?».
Qui ait: «Et quomodo possum, si non aliquis ostenderit mihi?». Rogavitque Philippum, ut ascenderet et sederet secum.
Locus autem Scripturae, quem legebat, erat hic: «Tamquam ovis ad occisionem ductus est et sicut agnus coram tondente se sine voce, sic non aperit os suum.
In humilitate eius iudicium eius sublatum est. Generationem illius quis enarrabit? Quoniam tollitur de terra vita eius».
Respondens autem eunuchus Philippo dixit: «Obsecro te, de quo propheta dicit hoc? De se an de alio aliquo?».
Aperiens autem Philippus os suum et incipiens a Scriptura ista, evangelizavit illi Iesum.
Et dum irent per viam, venerunt ad quandam aquam; et ait eunuchus: «Ecce aqua; quid prohibet me baptizari?».
Et iussit stare currum; et descenderunt uterque in aquam Philippus et eunuchus, et baptizavit eum.
Cum autem ascendissent de aqua, Spiritus Domini rapuit Philippum, et amplius non vidit eum eunuchus; ibat autem per viam suam gaudens.
Philippus autem inventus est in Azoto et pertransiens evangelizabat civitatibus cunctis, donec veniret Caesaream.
Стефаннинг ўлдирилишини Шоул маъқуллаган эди. Ўша куннинг ўзида Қуддусдаги имонлилар жамоатига қарши кескин қувғин даври бошланди. Ҳаворийлардан бошқа ҳамма Яҳудия ва Самариянинг ҳар хил жойларига тарқаб кетдилар.
Баъзи диндор одамлар Стефанни кўмиб, у учун катта йиғи қилдилар.
Шоул эса имонлилар жамоатини талон-тарож қилар эди. Уйма-уй юриб, эркакми, хотинми, ҳаммани судраб қамоқхонага берар эди.
Шу орада тарқалиб кетганлар Инжил Хушхабарини тарғиб қилиб юришди.
Филип Самария шаҳрига келиб, унинг аҳлига Масиҳни тарғиб қилди.
Филипнинг сўзини тинглашиб ва қилаётган мўъжизаларини кўришиб, бутун халқ унга қулоқ солди.
Чунки ёмон руҳларга гирифтор бўлган кўп кишилардан руҳлар баланд овоз билан бақириб чиқар, анчагина шолу чўлоқлар эса шифо топарди.
Шундай қилиб, у шаҳарга катта хурсандчилик келди.
Самария шаҳрида сеҳргарлик қилган, ўзини буюк бир одам қилиб кўрсатиб, шаҳар аҳолисини ҳайратда қолдириб келаётган Симун исмли бир киши бор эди.
Каттаю кичик ҳамма унга қулоқ осиб: “Бу Худонинг буюк қудрати!” – деб айтар эди.
Симун анча вақтдан бери ўзининг сеҳр-жоду ишлари билан халқни ҳайратда қолдириб келгани учун, ҳамма унга қулоқ беришар эди.
Лекин Худонинг Шоҳлиги ва Исо Масиҳ тўғрисидаги Хушхабарни келтирган Филипни тинглашиб, кўп эркак ва хотин унинг сўзига ишонди ва сувга чўмиб имон келтирди.
Симуннинг ўзи ҳам ишониб, сувда имон келтирди. У Филипнинг қилаётган ажойиб ва қудратли мўъжизаларини кўрган сайин ҳайратга тушиб, Филипдан ажралмайдиган бўлиб қолди.
Қуддусда қолган ҳаворийлар эса, самарияликлар ҳам Худонинг каломини қабул қилибди, деб эшитганларида, Бутрус билан Юҳаннони уларнинг олдига юборишди.
Бутрус билан Юҳанно у ерга келгач, самариялик имонлилар Муқаддас Руҳни қабул қилиши учун ибодат қилишди.
Чунки уларнинг бирортасига ҳам Муқаддас Руҳ тушмаган эди. Улар Исони Раббимиз деб тан олиб, сувда имон келтиришган эди, холос.
Ҳаворийлар уларнинг бошига қўл қўйиши биланоқ улар Муқаддас Руҳни қабул қилишди.
Ҳаворийларнинг қўл қўйиши билан Муқаддас Руҳ берилганини Симун кўриб, уларга пул келтирди-да:
- Менга ҳам бу қудратни беринглар, токи, кимнинг бошига қўлларимни қўйсам, Муқаддас Руҳни қабул қиладиган бўлсин! – деди.
Лекин Бутрус унга:- Кумушинг сен билан бирга ҳалок бўлсин; сен Худонинг ҳадясини пул билан олиш мумкин деб хаёл қилдинг, – деди.
- Бу ишда сенинг на ҳиссанг бор ва на қисматинг бор, чунки Худо олдида юрагинг тўғри эмас.
Энди бу ёмонлигингдан тавба қилиб Худога ёлвор, балки юрагингнинг ниятидан кечар.
Чунки сенинг аччиқ зардага тўлган ва ёвузлик занжирига боғланганингни кўряпман.
Симун бунга жавобан:- Мен учун сизлар Раббингизга ёлвориб сиғининглар, тағин айтганларингиздан бири бошимга тушмасин! – деди.
Бутрус билан Юҳанно у ерда Худонинг каломини ваъз қилиб, шаҳодат бергандан кейин, Самариянинг яна кўп қишлоқларига Хушхабарни етказиб, Қуддусга қайтиб кетдилар.
Шу пайтда Филипга Худованднинг фариштаси гапириб: “Ўрнингдан тур ва жануб томон, Қуддусдан Ғазага борадиган саҳро йўлига бор!” – деди.
Филип эса йўлга равона бўлди.Ўша вақтда Ҳабашистон маликаси Кандакининг вазири, маликанинг бутун хазиналари мудири бўлган ҳабашистонлик бир амалдор ўз ватанига қайтиб кетаётган эди. У Худога топиниш учун Қуддусга бориб келган,
аравасида Ишаъё пайғамбарнинг китобини ўқиб ўтирган эди.
Муқаддас Руҳ Филипга: “Яқинлашиб бу аравага ҳамроҳ бўлгин!” – деди.
Филип ҳабашнинг олдига чопиб борди. Унинг Ишаъё пайғамбарнинг китобини ўқиб турганини эшитиб:- Ўқиётганингни тушуняпсанми? – деб сўради.
- Менга йўл-йўриқ кўрсатувчи бўлмаса, қандай тушуна оламан? – деди ҳабаш. Филипдан ўз ёнига чиқиб ўтиришни илтимос қилди.
Унинг Тавротдан ўқиётган жойи эса бу эди:“У қўй каби бўғизлашга етакланди.Қўзи жун қирқувчиси олдида қандай индамай турса,У ҳам Ўз оғзини очмади.
У хўрланиб ҳаққониятдан маҳрум бўлди,Ер юзидаги умрига хотима берилди.Унинг насл-насабини ким зикр этур?”
Амалдор Филипга қараб:- Сендан илтимос қиламан, пайғамбар буни ким ҳақида айтяпти? Ўзи ҳақидами ёки бошқа киши ҳақидами, менга айт-чи, – деди.
Филип эса ўша оятдан бошлаб, Исо ҳақидаги Хушхабарни унга баён қилди.
Йўлда давом этиб кетаётганларида, сув бор бир жойга келдилар. Амалдор:- Мана, сув! Менинг чўмиб имон келтиришимга нима тўсқинлик қилади? – деди.
[Филип унга:- Агар бутун қалбинг билан ишонсанг бўлади, – деди. Амалдор:- Исо Масиҳ – Худонинг Ўғли деб ишонаман, – деди.]
Ўшанда аравани тўхтатишга буюриб, Филип билан амалдор иккаласи ҳам сувга тушишди, Филип амалдорни сувга чўмдириб имонга киритди.
Улар сувдан чиққач, Муқаддас Руҳ [амалдорнинг устига тушиб келди ва Худованднинг фариштаси] Филипни кўтариб кетди. Амалдор бошқа уни кўрмадию, қувониб ўз йўлида давом этди.
Филип Ашдод шаҳрида пайдо бўлди ва Кесарияга келгунча йўл юриб, ҳамма шаҳарларда Хушхабарни тарғиб қилди.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible