Скрыть
8:2
8:4
8:5
8:6
8:8
8:9
8:10
8:11
8:13
8:14
8:15
8:16
8:18
8:19
8:21
8:22
8:24
8:25
8:26
8:28
8:29
8:30
8:31
8:32
8:34
8:35
8:36
8:38
8:39
8:40
Глава 9 
9:2
9:4
9:5
9:6
9:7
9:8
9:9
9:10
9:12
9:14
9:16
9:17
9:18
9:19
9:20
9:22
9:23
9:25
9:26
9:27
9:28
9:29
9:30
9:31
9:32
9:33
9:34
9:35
9:36
9:37
9:38
9:39
9:40
9:41
9:42
9:43
Глава 10 
10:1
10:2
10:3
10:4
10:5
10:7
10:8
10:9
10:10
10:11
10:13
10:14
10:16
10:17
10:18
10:19
10:21
10:22
10:24
10:25
10:27
10:29
10:30
10:31
10:32
10:33
10:35
10:42
10:44
10:45
10:48
Глава 11 
11:2
11:3
11:4
11:5
11:6
11:7
11:8
11:9
11:10
11:11
11:13
11:14
11:17
11:18
11:20
11:22
11:24
11:26
Синодальный
1 Преследование Иерусалимской Церкви и её рассеяние. 4 Проповедь Филиппа и исцеления в Самарии. 14 Петр и Иоанн в Самарии; Симон волхв. 26 Филипп крестит эфиопского вельможу.
Савл же одобрял убиение его. В те дни произошло великое гонение на церковь в Иерусалиме; и все, кроме апостолов, рассеялись по разным местам Иудеи и Самарии.
Стефана же погребли мужи благоговейные, и сделали великий плач по нем.
А Савл терзал церковь, входя в домы и влача мужчин и женщин, отдавал в темницу.
Между тем рассеявшиеся ходили и благовествовали слово.
[Зач. 18.] Так Филипп пришел в город Самарийский и проповедовал им Христа.
Народ единодушно внимал тому, что говорил Филипп, слыша и видя, какие он творил чудеса.
Ибо нечистые духи из многих, одержимых ими, выходили с великим воплем, а многие расслабленные и хромые исцелялись.
И была радость великая в том городе.
Находился же в городе некоторый муж, именем Симон, который перед тем волхвовал и изумлял народ Самарийский, выдавая себя за кого-то великого.
Ему внимали все, от малого до большого, говоря: сей есть великая сила Божия.
А внимали ему потому, что он немалое время изумлял их волхвованиями.
Но, когда поверили Филиппу, благовествующему о Царствии Божием и о имени Иисуса Христа, то крестились и мужчины и женщины.
Уверовал и сам Симон и, крестившись, не отходил от Филиппа; и, видя совершающиеся великие силы и знамения, изумлялся.
Находившиеся в Иерусалиме апостолы, услышав, что Самаряне приняли слово Божие, послали к ним Петра и Иоанна,
которые, придя, помолились о них, чтобы они приняли Духа Святого.
Ибо Он не сходил еще ни на одного из них, а только были они крещены во имя Господа Иисуса.
Тогда возложили руки на них, и они приняли Духа Святого.
[Зач. 19.] Симон же, увидев, что через возложение рук апостольских подается Дух Святой, принес им деньги,
говоря: дайте и мне власть сию, чтобы тот, на кого я возложу руки, получал Духа Святого.
Но Петр сказал ему: серебро твое да будет в погибель с тобою, потому что ты помыслил дар Божий получить за деньги.
Нет тебе в сем части и жребия, ибо сердце твое неправо пред Богом.
Итак, покайся в сем грехе твоем, и молись Богу: может быть, отпустится тебе помысел сердца твоего;
ибо вижу тебя исполненного горькой желчи и в узах неправды.
Симон же сказал в ответ: помолитесь вы за меня Господу, дабы не постигло меня ничто из сказанного вами.
Они же, засвидетельствовав и проповедав слово Господне, обратно пошли в Иерусалим и во многих селениях Самарийских проповедали Евангелие.
[Зач. 20.] А Филиппу Ангел Господень сказал: встань и иди на полдень, на дорогу, идущую из Иерусалима в Газу, на ту, которая пуста.
Он встал и пошел. И вот, муж Ефиоплянин, евнух, вельможа Кандакии, царицы Ефиопской, хранитель всех сокровищ ее, приезжавший в Иерусалим для поклонения,
возвращался и, сидя на колеснице своей, читал пророка Исаию.
Дух сказал Филиппу: подойди и пристань к сей колеснице.
Филипп подошел и, услышав, что он читает пророка Исаию, сказал: разумеешь ли, что читаешь?
Он сказал: как могу разуметь, если кто не наставит меня? и попросил Филиппа взойти и сесть с ним.
А место из Писания, которое он читал, было сие: как овца, веден был Он на заклание, и, как агнец пред стригущим его безгласен, так Он не отверзает уст Своих.
В уничижении Его суд Его совершился. Но род Его кто разъяснит? ибо вземлется от земли жизнь Его.
Евнух же сказал Филиппу: прошу тебя сказать: о ком пророк говорит это? о себе ли, или о ком другом?
Филипп отверз уста свои и, начав от сего Писания, благовествовал ему об Иисусе.
Между тем, продолжая путь, они приехали к воде; и евнух сказал: вот вода; что препятствует мне креститься?
Филипп же сказал ему: если веруешь от всего сердца, можно. Он сказал в ответ: верую, что Иисус Христос есть Сын Божий.
И приказал остановить колесницу, и сошли оба в воду, Филипп и евнух; и крестил его.
Когда же они вышли из воды, Дух Святой сошел на евнуха, а Филиппа восхитил Ангел Господень, и евнух уже не видел его, и продолжал путь, радуясь.
[Зач. 21.] А Филипп оказался в Азоте и, проходя, благовествовал всем городам, пока пришел в Кесарию.
1 Явление Господа Савлу по пути в Дамаск. 10 Видение Анании относительно Савла; исцеление и крещение Савла. 19 Первая проповедь Савла в Дамаске. 23 Савл избегает преследования, спустившись в корзине, приходит в Иерусалим, проповедует там, отправлен в Тарс. 31 Исцеление Петром Енея и воскрешение Серны.
Савл же, еще дыша угрозами и убийством на учеников Господа, пришел к первосвященнику
и выпросил у него письма в Дамаск к синагогам, чтобы, кого найдет последующих сему учению, и мужчин и женщин, связав, приводить в Иерусалим.
Когда же он шел и приближался к Дамаску, внезапно осиял его свет с неба.
Он упал на землю и услышал голос, говорящий ему: Савл, Савл! что ты гонишь Меня?
Он сказал: кто Ты, Господи? Господь же сказал: Я Иисус, Которого ты гонишь. Трудно тебе идти против рожна.
Он в трепете и ужасе сказал: Господи! что повелишь мне делать? и Господь сказал ему: встань и иди в город; и сказано будет тебе, что тебе надобно делать.
Люди же, шедшие с ним, стояли в оцепенении, слыша голос, а никого не видя.
Савл встал с земли, и с открытыми глазами никого не видел. И повели его за руки, и привели в Дамаск.
И три дня он не видел, и не ел, и не пил.
В Дамаске был один ученик, именем Анания; и Господь в видении сказал ему: Анания! Он сказал: я, Господи.
Господь же сказал ему: встань и пойди на улицу, так называемую Прямую, и спроси в Иудином доме Тарсянина, по имени Савла; он теперь молится,
и видел в видении мужа, именем Ананию, пришедшего к нему и возложившего на него руку, чтобы он прозрел.
Анания отвечал: Господи! я слышал от многих о сем человеке, сколько зла сделал он святым Твоим в Иерусалиме;
и здесь имеет от первосвященников власть вязать всех, призывающих имя Твое.
Но Господь сказал ему: иди, ибо он есть Мой избранный сосуд, чтобы возвещать имя Мое перед народами и царями и сынами Израилевыми.
И Я покажу ему, сколько он должен пострадать за имя Мое.
Анания пошел и вошел в дом и, возложив на него руки, сказал: брат Савл! Господь Иисус, явившийся тебе на пути, которым ты шел, послал меня, чтобы ты прозрел и исполнился Святого Духа.
И тотчас как бы чешуя отпала от глаз его, и вдруг он прозрел; и, встав, крестился,
и, приняв пищи, укрепился. [Зач. 22.] И был Савл несколько дней с учениками в Дамаске.
И тотчас стал проповедовать в синагогах об Иисусе, что Он есть Сын Божий.
И все слышавшие дивились и говорили: не тот ли это самый, который гнал в Иерусалиме призывающих имя сие? да и сюда за тем пришел, чтобы вязать их и вести к первосвященникам.
А Савл более и более укреплялся и приводил в замешательство Иудеев, живущих в Дамаске, доказывая, что Сей есть Христос.
Когда же прошло довольно времени, Иудеи согласились убить его.
Но Савл узнал об этом умысле их. А они день и ночь стерегли у ворот, чтобы убить его.
Ученики же ночью, взяв его, спустили по стене в корзине.
Савл прибыл в Иерусалим и старался пристать к ученикам; но все боялись его, не веря, что он ученик.
Варнава же, взяв его, пришел к апостолам и рассказал им, как на пути он видел Господа, и что говорил ему Господь, и как он в Дамаске смело проповедовал во имя Иисуса.
И пребывал он с ними, входя и исходя, в Иерусалиме, и смело проповедовал во имя Господа Иисуса.
Говорил также и состязался с Еллинистами; а они покушались убить его.
Братия, узнав о сем, отправили его в Кесарию и препроводили в Тарс.
Церкви же по всей Иудее, Галилее и Самарии были в покое, назидаясь и ходя в страхе Господнем; и, при утешении от Святого Духа, умножались.
[Зач. 23.] Случилось, что Петр, обходя всех, пришел и к святым, живущим в Лидде.
Там нашел он одного человека, именем Энея, который восемь уже лет лежал в постели в расслаблении.
Петр сказал ему: Эней! исцеляет тебя Иисус Христос; встань с постели твоей. И он тотчас встал.
И видели его все, живущие в Лидде и в Сароне, которые и обратились к Господу.
В Иоппии находилась одна ученица, именем Тавифа, что значит: «серна»; она была исполнена добрых дел и творила много милостынь.
Случилось в те дни, что она занемогла и умерла. Ее омыли и положили в горнице.
А как Лидда была близ Иоппии, то ученики, услышав, что Петр находится там, послали к нему двух человек просить, чтобы он не замедлил прийти к ним.
Петр, встав, пошел с ними; и когда он прибыл, ввели его в горницу, и все вдовицы со слезами предстали перед ним, показывая рубашки и платья, какие делала Серна, живя с ними.
Петр выслал всех вон и, преклонив колени, помолился, и, обратившись к телу, сказал: Тавифа! встань. И она открыла глаза свои и, увидев Петра, села.
Он, подав ей руку, поднял ее, и, призвав святых и вдовиц, поставил ее перед ними живою.
Это сделалось известным по всей Иоппии, и многие уверовали в Господа.
И довольно дней пробыл он в Иоппии у некоторого Симона кожевника.
1 Видение Корнилия в Кесарии. 9 Видение Петра в Иоппии. 17 Посланные Корнилием прибыли в Иоппию. 23 Петр идет с ними в Кесарию. 34 Проповедь Петра об Иисусе Христе в доме Корнилия. 44 Излияние Духа Святого на язычников.
[Зач. 24.] В Кесарии был некоторый муж, именем Корнилий, сотник из полка, называемого Италийским,
благочестивый и боящийся Бога со всем домом своим, творивший много милостыни народу и всегда молившийся Богу.
Он в видении ясно видел около девятого часа дня Ангела Божия, который вошел к нему и сказал ему: Корнилий!
Он же, взглянув на него и испугавшись, сказал: что́, Господи? Ангел отвечал ему: молитвы твои и милостыни твои пришли на память пред Богом.
Итак, пошли людей в Иоппию и призови Симона, называемого Петром.
Он гостит у некоего Симона кожевника, которого дом находится при море; он скажет тебе слова, которыми спасешься ты и весь дом твой.
Когда Ангел, говоривший с Корнилием, отошел, то он, призвав двоих из своих слуг и благочестивого воина из находившихся при нем
и, рассказав им все, послал их в Иоппию.
На другой день, когда они шли и приближались к городу, Петр около шестого часа взошел на верх дома помолиться.
И почувствовал он голод, и хотел есть. Между тем, как приготовляли, он пришел в исступление
и видит отверстое небо и сходящий к нему некоторый сосуд, как бы большое полотно, привязанное за четыре угла и опускаемое на землю;
в нем находились всякие четвероногие земные, звери, пресмыкающиеся и птицы небесные.
И был глас к нему: встань, Петр, заколи и ешь.
Но Петр сказал: нет, Господи, я никогда не ел ничего скверного или нечистого.
Тогда в другой раз был глас к нему: что Бог очистил, того ты не почитай нечистым.
Это было трижды; и сосуд опять поднялся на небо.
Когда же Петр недоумевал в себе, что бы значило видение, которое он видел, – вот, мужи, посланные Корнилием, расспросив о доме Симона, остановились у ворот,
и, крикнув, спросили: здесь ли Симон, называемый Петром?
Между тем, как Петр размышлял о видении, Дух сказал ему: вот, три человека ищут тебя;
встань, сойди и иди с ними, нимало не сомневаясь; ибо Я послал их.
[Зач. 25.] Петр, сойдя к людям, присланным к нему от Корнилия, сказал: я тот, которого вы ищете; за каким делом пришли вы?
Они же сказали: Корнилий сотник, муж добродетельный и боящийся Бога, одобряемый всем народом Иудейским, получил от святого Ангела повеление призвать тебя в дом свой и послушать речей твоих.
Тогда Петр, пригласив их, угостил. А на другой день, встав, пошел с ними, и некоторые из братий Иоппийских пошли с ним.
В следующий день пришли они в Кесарию. Корнилий же ожидал их, созвав родственников своих и близких друзей.
Когда Петр входил, Корнилий встретил его и поклонился, пав к ногам его.
Петр же поднял его, говоря: встань; я тоже человек.
И, беседуя с ним, вошел в дом, и нашел многих собравшихся.
И сказал им: вы знаете, что Иудею возбранено сообщаться или сближаться с иноплеменником; но мне Бог открыл, чтобы я не почитал ни одного человека скверным или нечистым.
Посему я, будучи позван, и пришел беспрекословно. Итак, спрашиваю: для какого дела вы призвали меня?
Корнилий сказал: четвертого дня я постился до теперешнего часа, и в девятом часу молился в своем доме, и вот, стал предо мною муж в светлой одежде,
и говорит: Корнилий! услышана молитва твоя, и милостыни твои воспомянулись пред Богом.
Итак, пошли в Иоппию и призови Симона, называемого Петром; он гостит в доме кожевника Симона при море; он придет и скажет тебе.
Тотчас послал я к тебе, и ты хорошо сделал, что пришел. Теперь все мы предстоим пред Богом, чтобы выслушать все, что повелено тебе от Бога.
[Зач. 26.] Петр отверз уста и сказал: истинно познаю́, что Бог нелицеприятен,
но во всяком народе боящийся Его и поступающий по правде приятен Ему.
Он послал сынам Израилевым слово, благовествуя мир чрез Иисуса Христа; Сей есть Господь всех.
Вы знаете происходившее по всей Иудее, начиная от Галилеи, после крещения, проповеданного Иоанном:
как Бог Духом Святым и силою помазал Иисуса из Назарета, и Он ходил, благотворя и исцеляя всех, обладаемых диаволом, потому что Бог был с Ним.
И мы свидетели всего, что сделал Он в стране Иудейской и в Иерусалиме, и что наконец Его убили, повесив на древе.
Сего Бог воскресил в третий день, и дал Ему являться
не всему народу, но свидетелям, предызбранным от Бога, нам, которые с Ним ели и пили, по воскресении Его из мертвых.
И Он повелел нам проповедовать людям и свидетельствовать, что Он есть определенный от Бога Судия живых и мертвых.
О Нем все пророки свидетельствуют, что всякий верующий в Него получит прощение грехов именем Его.
[Зач. 27.] Когда Петр еще продолжал эту речь, Дух Святой сошел на всех, слушавших слово.
И верующие из обрезанных, пришедшие с Петром, изумились, что дар Святого Духа излился и на язычников,
ибо слышали их говорящих языками и величающих Бога. Тогда Петр сказал:
кто может запретить креститься водою тем, которые, как и мы, получили Святого Духа?
И велел им креститься во имя Иисуса Христа. Потом они просили его пробыть у них несколько дней.
1 Упреки обрезанных Петру в Иерусалиме; их радость после рассказа Петра о событиях в Иоппии и Кесарии. 19 Основание Варнавой и Савлом Церкви в Антиохии Сирийской; ученики здесь впервые стали называться христианами. 27 Отсюда послана помощь чрез Варнаву и Савла Церкви в Иерусалиме.
Услышали апостолы и братия, бывшие в Иудее, что и язычники приняли слово Божие.
И когда Петр пришел в Иерусалим, обрезанные упрекали его,
говоря: ты ходил к людям необрезанным и ел с ними.
Петр же начал пересказывать им по порядку, говоря:
в городе Иоппии я молился, и в исступлении видел видение: сходил некоторый сосуд, как бы большое полотно, за четыре угла спускаемое с неба, и спустилось ко мне.
Я посмотрел в него и, рассматривая, увидел четвероногих земных, зверей, пресмыкающихся и птиц небесных.
И услышал я голос, говорящий мне: встань, Петр, заколи и ешь.
Я же сказал: нет, Господи, ничего скверного или нечистого никогда не входило в уста мои.
И отвечал мне голос вторично с неба: что Бог очистил, того ты не почитай нечистым.
Это было трижды, и опять поднялось всё на небо.
И вот, в тот самый час три человека стали перед домом, в котором я был, посланные из Кесарии ко мне.
Дух сказал мне, чтобы я шел с ними, нимало не сомневаясь. Пошли со мною и сии шесть братьев, и мы пришли в дом того человека.
Он рассказал нам, как он видел в доме своем Ангела (святого), который стал и сказал ему: пошли в Иоппию людей и призови Симона, называемого Петром;
он скажет тебе слова, которыми спасешься ты и весь дом твой.
Когда же начал я говорить, сошел на них Дух Святой, как и на нас вначале.
Тогда вспомнил я слово Господа, как Он говорил: «Иоанн крестил водою, а вы будете крещены Духом Святым».
Итак, если Бог дал им такой же дар, как и нам, уверовавшим в Господа Иисуса Христа, то кто же я, чтобы мог воспрепятствовать Богу?
Выслушав это, они успокоились и прославили Бога, говоря: видно, и язычникам дал Бог покаяние в жизнь.
[Зач. 28.] Между тем рассеявшиеся от гонения, бывшего после Стефана, прошли до Финикии и Кипра и Антиохии, никому не проповедуя слово, кроме Иудеев.
Были же некоторые из них Кипряне и Киринейцы, которые, придя в Антиохию, говорили Еллинам, благовествуя Господа Иисуса.
И была рука Господня с ними, и великое число, уверовав, обратилось к Господу.
Дошел слух о сем до церкви Иерусалимской, и поручили Варнаве идти в Антиохию.
Он, прибыв и увидев благодать Божию, возрадовался и убеждал всех держаться Господа искренним сердцем;
ибо он был муж добрый и исполненный Духа Святого и веры. И приложилось довольно народа к Господу.
Потом Варнава пошел в Тарс искать Савла и, найдя его, привел в Антиохию.
Целый год собирались они в церкви и учили немалое число людей, и ученики в Антиохии в первый раз стали называться Христианами.
В те дни пришли из Иерусалима в Антиохию пророки.
И один из них, по имени Агав, встав, предвозвестил Духом, что по всей вселенной будет великий голод, который и был при кесаре Клавдии.
Тогда ученики положили, каждый по достатку своему, послать пособие братьям, живущим в Иудее,
что и сделали, послав собранное к пресвитерам через Варнаву и Савла.
Церковнославянский (рус)
Са́влъ же бѣ́ со­изволя́я убі́й­ст­ву его́. Бы́сть же въ то́й де́нь гоне́нiе ве́лiе на це́рковь Иерусали́мскую: вси́ же разсѣ́яшася по страна́мъ Иуде́йскимъ и Самари́йскимъ, кромѣ́ апо́столъ:
погребо́ша же Стефа́на му́жiе благоговѣ́йнiи и сотвори́ша пла́чь ве́лiй надъ ни́мъ.
Са́влъ же озлобля́ше це́рковь, въ до́мы входя́, и влачя́ му́жы и жены́, предая́ше въ темни́цу.
Разсѣ́яв­шiися же прохожда́ху, благовѣ­ст­ву́юще сло́во.
[Зач. 18.] Фили́ппъ же соше́дъ во гра́дъ Самарі́йскiй, проповѣ́даше и́мъ Христа́:
внима́ху же наро́ди глаго́лемымъ от­ Фили́ппа единоду́шно, слы́шаще и ви́дяще зна́менiя, я́же творя́ше:
ду́си бо нечи́стiи от­ мно́гихъ иму́щихъ я́, вопiю́ще гла́сомъ ве́лiимъ, исхожда́ху, мно́зи же разсла́блен­нiи и хро́мiи исцѣли́шася:
и бы́сть ра́дость ве́лiя во гра́дѣ то́мъ.
Му́жъ же нѣ́кiй, и́менемъ Си́монъ, пре́жде бѣ́ во гра́дѣ волхву́я и удивля́я язы́къ Самарі́йскiй, глаго́ля нѣ́ко­его бы́ти себе́ вели́ка,
ему́же внима́ху вси́ от­ ма́ла да́же до вели́ка, глаго́люще: се́й е́сть си́ла Бо́жiя вели́кая.
Внима́ху же ему́, зане́ дово́лно вре́мя волхвова́нiи удивля́ше и́хъ.
Егда́ же вѣ́роваша Фили́ппу благовѣ­ст­ву́ющу я́же о Ца́р­ст­вiи Бо́жiи и о и́мени Иису́съ Христо́вѣ, креща́хуся му́жiе же и жены́.
Си́монъ же и са́мъ вѣ́рова и кре́щься бѣ́ пребыва́я у Фили́ппа: ви́дя же си́лы и зна́менiя ве́лiя быва́ема, ужа́сенъ дивля́шеся.
Слы́шав­ше же и́же во Иерусали́мѣ апо́столи, я́ко прiя́тъ Самарі́а сло́во Бо́жiе, посла́ша къ ни́мъ Петра́ и Иоа́н­на,
и́же соше́дше помоли́шася о ни́хъ, я́ко да прiи́мутъ Ду́ха Свята́го:
еще́ бо ни на еди́наго и́хъ бѣ́ при­­ше́лъ, то́чiю креще́ни бя́ху во и́мя Го́спода Иису́са:
тогда́ воз­ложи́ша ру́цѣ на ня́, и прiя́ша Ду́ха Свята́го.
[Зач. 19.] Ви́дѣвъ же Си́монъ, я́ко воз­ложе́нiемъ ру́къ апо́столскихъ дае́т­ся Ду́хъ Святы́й, при­­несе́ и́мъ сребро́,
глаго́ля: дади́те и мнѣ́ вла́сть сiю́, да, на него́же а́ще положу́ ру́цѣ, прiи́метъ Ду́ха Свята́го.
Пе́тръ же рече́ къ нему́: сребро́ твое́ съ тобо́ю да бу́детъ въ поги́бель, я́ко да́ръ Бо́жiй непщева́лъ еси́ сребро́мъ стяжа́ти:
нѣ́сть ти́ ча́сти ни жре́бiя въ словеси́ се́мъ, и́бо се́рдце твое́ нѣ́сть пра́во предъ Бо́гомъ:
пока́йся у́бо о зло́бѣ тво­е́й се́й и моли́ся Бо́гу, а́ще у́бо от­пу́стит­ся ти́ помышле́нiе се́рдца тво­его́:
въ же́лчи бо го́рести и сою́зѣ непра́вды зрю́ тя́ су́ща.
Отвѣща́въ же Си́монъ рече́: помоли́теся вы́ о мнѣ́ ко Го́споду, я́ко да ничто́же си́хъ на́йдетъ на мя́, я́же реко́сте.
Они́ же у́бо, засвидѣ́тел­ст­вовав­ше и глаго́лав­ше сло́во Госпо́дне, воз­врати́шася во Иерусали́мъ и мно́гимъ ве́семъ Самари́йскимъ благовѣсти́ша.
[Зач. 20.] А́нгелъ же Госпо́день рече́ къ Фили́ппу, глаго́ля: воста́ни и иди́ на полу́дне, на пу́ть сходя́щiй от­ Иерусали́ма въ Га́зу: и то́й е́сть пу́стъ.
И воста́въ по́йде: и се́, му́жъ Му́ринъ, евну́хъ си́ленъ Кандакі́и цари́цы Му́ринскiя, и́же бѣ́ надъ всѣ́ми сокро́вищи ея́, и́же прiи́де поклони́тися во Иерусали́мъ:
бѣ́ же воз­враща́яся, и сѣдя́ на колесни́цѣ сво­е́й, чтя́ше проро́ка Иса́iю.
Рече́ же Ду́хъ къ Фили́ппу: при­­ступи́ и при­­лѣпи́ся колесни́цѣ се́й.
Прите́къ же Фили́ппъ услы́ша его́ чту́ща проро́ка Иса́iю и рече́: у́бо разумѣ́еши ли, я́же чте́ши?
О́нъ же рече́: ка́ко у́бо могу́ [разумѣ́ти], а́ще не кто́ наста́витъ мя́? Умоли́ же Фили́ппа, да воз­ше́дъ ся́детъ съ ни́мъ.
Сло́во же Писа́нiя, е́же чтя́ше, бѣ́ сiе́: я́ко овча́ на заколе́нiе веде́ся, и я́ко а́гнецъ пря́мо стригу́щему его́ безгла́сенъ, та́ко не от­верза́етъ у́стъ Сво­и́хъ:
во смире́нiи Его́ су́дъ Его́ взя́т­ся, ро́дъ же Его́ кто́ исповѣ́сть? Я́ко взе́млет­ся от­ земли́ живо́тъ Его́.
Отвѣща́въ же ка́женикъ къ Фили́ппу, рече́: молю́ тя, о ко́мъ проро́къ глаго́летъ сiе́? О себѣ́ ли, или́ о инѣ́мъ нѣ́ко­емъ?
Отве́рзъ же Фили́ппъ уста́ своя́ и наче́нъ от­ Писа́нiя сего́, благовѣсти́ ему́ Иису́са.
Я́коже идя́ху путе́мъ, прiидо́ша на нѣ́кую во́ду, и рече́ ка́женикъ: се́, вода́: что́ воз­браня́етъ ми́ крести́тися?
Рече́ же ему́ Фили́ппъ: а́ще вѣ́руеши от­ всего́ се́рдца тво­его́, мо́щно ти́ е́сть. Отвѣща́въ же рече́: вѣ́рую Сы́на Бо́жiя бы́ти Иису́са Христа́.
И повелѣ́ ста́ти колесни́цѣ: и снидо́ста о́ба на во́ду, Фили́ппъ же и ка́женикъ: и крести́ его́.
Егда́ же изыдо́ста от­ воды́, Ду́хъ Святы́й нападе́ на ка́женика: А́нгелъ же Госпо́день восхи́ти Фили́ппа, и не ви́дѣ его́ ктому́ ка́женикъ, идя́ше бо въ пу́ть сво́й ра́дуяся.
[Зач. 21.] Фили́ппъ же обрѣ́теся во Азо́тѣ и проходя́ благовѣ­ст­вова́­ше градо́мъ всѣ́мъ, до́ндеже прiити́ ему́ въ Кесарі́ю.
Са́влъ же, еще́ дыха́я преще́нiемъ и убі́й­ст­вомъ на ученики́ Госпо́дни, при­­сту́пль ко архiере́ю,
испроси́ от­ него́ посла́нiя въ Дама́скъ къ собо́рищемъ, я́ко да а́ще нѣ́кiя обря́щетъ того́ пути́ су́щыя, му́жы же и жены́, свя́заны при­­веде́тъ во Иерусали́мъ.
Внегда́ же ити́, бы́сть ему́ при­­бли́житися къ Дама́ску, и внеза́пу облиста́ его́ свѣ́тъ от­ небесе́:
и па́дъ на зе́млю, слы́ша гла́съ глаго́лющь ему́: Са́вле, Са́вле, что́ Мя го́ниши?
Рече́ же: кто́ еси́, Го́споди? Госпо́дь же рече́: А́зъ е́смь Иису́съ, Его́же ты́ го́ниши: же́стоко ти́ е́сть проти́ву рожну́ пра́ти.
Трепе́щя же и ужаса́яся глаго́ла: Го́споди, что́ мя хо́щеши твори́ти? И Госпо́дь рече́ къ нему́: воста́ни и вни́ди во гра́дъ, и рече́т­ся ти́, что́ ти подоба́етъ твори́ти.
Му́жiе же иду́щiи съ ни́мъ стоя́ху чудя́щеся, гла́съ у́бо слы́шаще, но ни кого́же ви́дяще.
Воста́ же Са́влъ от­ земли́ и от­ве́рстыма очи́ма сво­и́ма ни еди́наго ви́дяше: веду́ще же его́ за ру́ку, введо́ша въ Дама́скъ:
и бѣ́ дни́ три́ не ви́дя, и ни яде́, ниже́ пiя́ше.
[Зач..] Бѣ́ же нѣ́кто учени́къ въ Дама́сцѣ, и́менемъ Ана́нiа, и рече́ къ нему́ Госпо́дь въ видѣ́нiи: Ана́нiе. О́нъ же рече́: се́, а́зъ, Го́споди.
Госпо́дь же къ нему́: воста́въ по­иди́ на сто́гну нарица́емую Пра́вую и взыщи́ въ дому́ Иу́довѣ Са́вла и́менемъ, Та́рсянина: се́ бо, моли́тву дѣ́етъ
и ви́дѣ въ видѣ́нiи му́жа, и́менемъ Ана́нiю, в­ше́дша и воз­ло́жша на́нь ру́ку, я́ко да про́зритъ.
Отвѣща́ же Ана́нiа: Го́споди, слы́шахъ от­ мно́гихъ о му́жи се́мъ, коли́ка зла́ сотвори́ святы́мъ Тво­и́мъ во Иерусали́мѣ:
и здѣ́ и́мать вла́сть от­ архiере́й связа́ти вся́ нарица́ющыя и́мя Твое́.
Рече́ же къ нему́ Госпо́дь: иди́, я́ко сосу́дъ избра́нъ Ми́ е́сть се́й, пронести́ и́мя Мое́ предъ язы́ки и царьми́ и сынми́ Изра́илевыми:
А́зъ бо скажу́ ему́, ели́ка подоба́етъ ему́ о и́мени Мо­е́мъ пострада́ти.
По́йде же Ана́нiа и вни́де въ хра́мину, и воз­ло́жь на́нь ру́цѣ, рече́: Са́вле бра́те, Госпо́дь Иису́съ явле́йтися на пути́, и́мже ше́лъ еси́, посла́ мя, я́ко да про́зриши и испо́лнишися Ду́ха Свя́та.
И а́бiе от­падо́ша от­ о́чiю его́ я́ко чешуя́: прозрѣ́ же а́бiе, и воста́въ крести́ся,
и прiе́мь пи́щу, укрѣпи́ся. [Зач. 22.] Бы́сть же Са́влъ съ су́щими въ Дама́сцѣ ученика́ми дни́ нѣ́кiя:
и а́бiе на со́нмищихъ проповѣ́даше Иису́са, я́ко Се́й е́сть Сы́нъ Бо́жiй.
Дивля́хуся же вси́ слы́шащiи и глаго́лаху: не се́й ли е́сть гони́вый во Иерусали́мѣ нарица́ющыя и́мя сiе́, и здѣ́ на сiе́ прiи́де, да свя́заны ты́я при­­веде́тъ ко архiере́емъ?
Са́влъ же па́че крѣпля́шеся и смуща́­ше Иуде́и живу́щыя въ Дама́сцѣ, препира́я, я́ко Се́й е́сть Христо́съ.
Я́коже испо́лнишася дні́е дово́лни, совѣща́ша Иуде́е уби́ти его́,
увѣ́данъ же бы́сть Са́влу совѣ́тъ и́хъ: стрежа́ху же вра́тъ де́нь и но́щь, я́ко да убiю́тъ его́:
по­е́мше же его́ ученицы́ но́щiю, свѣ́сиша по стѣнѣ́ въ ко́шницѣ.
Прише́дъ же Са́влъ во Иерусали́мъ, покуша́­шеся при­­лѣпля́тися ученико́мъ: и вси́ боя́хуся его́, не вѣ́ру­ю­ще, я́ко е́сть учени́къ.
Варна́ва же прiе́мь его́, при­­веде́ ко апо́столомъ и повѣ́да и́мъ, ка́ко на пути́ ви́дѣ Го́спода, и я́ко глаго́ла ему́, и ка́ко въ Дама́сцѣ дерза́­ше о и́мени Иису́совѣ.
И бя́ше съ ни́ми входя́ и исходя́ во Иерусали́мѣ и дерза́я о и́мени Го́спода Иису́са.
Глаго́лаше же и стяза́­шеся съ Е́ллины: они́ же иска́ху уби́ти его́.
Разумѣ́в­ше же бра́тiя, сведо́ша его́ въ Кесарі́ю и от­пусти́ша его́ въ Та́рсъ.
Це́ркви же по все́й Иуде́и и Галиле́и и Самарі́и имѣ́яху ми́ръ, созида́ющяся и ходя́щя въ стра́сѣ Госпо́дни, и утѣше́нiемъ Свята́го Ду́ха умножа́хуся.
[Зач. 23.] И бы́сть Петру́, посѣща́ющу всѣ́хъ, сни́ти и ко святы́мъ живу́щымъ въ Ли́ддѣ:
обрѣ́те же та́мо человѣ́ка нѣ́ко­его, и́менемъ Ене́а, от­ осми́ лѣ́тъ лежа́ща на одрѣ́, и́же бѣ́ разсла́бленъ.
И рече́ ему́ Пе́тръ: Ене́е, исцѣля́етъ тя́ Иису́съ Христо́съ: воста́ни съ посте́ли тво­ея́. И а́бiе воста́:
и ви́дѣша его́ вси́ живу́щiи въ Ли́ддѣ и во Ассаро́нѣ, и́же обрати́шася ко Го́споду.
Во Иоппі́и же бѣ́ нѣ́кая учени́ца, и́менемъ Тави́ѳа, я́же сказа́ема глаго́лет­ся се́рна: сiя́ бя́ше испо́лнена благи́хъ дѣ́лъ и ми́лостынь, я́же творя́ше.
Бы́сть же во дни́ ты́я, болѣ́в­шей е́й умре́ти: омы́в­ше же ю́, положи́ша въ го́рницѣ.
Бли́зъ же су́щей Ли́ддѣ Иоппі́и, ученицы́ слы́шав­ше, я́ко Пе́тръ е́сть въ не́й, посла́ша два́ му́жа къ нему́, моля́ще его́ не облѣни́тися прiити́ до ни́хъ.
Воста́въ же Пе́тръ и́де съ ни́ма: его́же при­­ше́дша воз­ведо́ша въ го́рницу, и предста́ша ему́ вся́ вдови́цы пла́чущя и показу́ющя ри́зы и оде́жды, ели́ка творя́ше, съ ни́ми су́щи, Се́рна.
Изгна́въ же во́нъ вся́ Пе́тръ, прекло́нь колѣ́на помоли́ся, и обра́щься къ тѣ́лу, рече́: Тави́ѳо, воста́ни. Она́ же от­ве́рзе о́чи сво­и́, и ви́дѣв­ши Петра́, сѣ́де.
Пода́въ же е́й ру́ку, воз­дви́же ю́, и при­­зва́въ святы́я и вдови́цы, поста́ви ю́ жи́ву.
Увѣ́дано же бы́сть се́ по все́й Иоппі́и, и мно́зи вѣ́роваша въ Го́спода.
Бы́сть же дни́ дово́лны пребы́ти ему́ во Иоппі́и у нѣ́ко­его Си́мона усмаря́.
[Зач. 24.] Му́жъ же нѣ́кiй бѣ́ въ Кесарі́и, и́менемъ Корни́лiй, со́тникъ от­ спи́ры нарица́ющiяся Италі́йскiя,
благоговѣ́инъ и боя́йся Бо́га со всѣ́мъ до́момъ сво­и́мъ, творя́й ми́лостыни мно́ги лю́демъ и моля́йся Бо́гу всегда́:
ви́дѣ въ видѣ́нiи я́вѣ, я́ко въ ча́съ девя́тый дне́, А́нгела Бо́жiя сше́дша къ нему́ и ре́кша ему́: Корни́лiе.
О́нъ же воз­зрѣ́въ на́нь и при­­стра́­шенъ бы́въ рече́: что́ е́сть, Го́споди? Рече́ же ему́: моли́твы твоя́ и ми́лостыни твоя́ взыдо́ша на па́мять предъ Бо́га:
и ны́нѣ посли́ во Иоппі́ю муже́й и при­­зови́ Си́мона, нарица́емаго Петра́:
се́й стра́н­ствуетъ у нѣ́ко­его Си́мона усмаря́, ему́же е́сть до́мъ при­­ мо́ри: то́й рече́тъ тебѣ́ глаго́лы, въ ни́хже спасе́шися ты́ и ве́сь до́мъ тво́й.
И я́коже отъи́де А́нгелъ глаго́ляй Корни́лiю, при­­гласи́въ два́ от­ рабо́въ сво­и́хъ и во́ина благо­чести́ва от­ служа́щихъ ему́
и сказа́въ и́мъ вся́, посла́ и́хъ во Иоппі́ю.
Во­у́трiе же, путьше́­ст­ву­ю­щымъ и́мъ и ко гра́ду при­­ближа́ющымся, взы́де Пе́тръ на го́рницу помоли́тися, о часѣ́ шестѣ́мъ.
Бы́сть же прiа́лченъ и хотя́ше вкуси́ти: гото́вящымъ же о́нѣмъ, нападе́ на́нь у́жасъ,
и ви́дѣ не́бо от­ве́рсто и сходя́щъ на́нь сосу́дъ нѣ́кiй, я́ко плащани́цу ве́лiю, по четы́ремъ кра́емъ при­­вя́занъ и ни́зу спуща́емь на зе́млю,
въ не́мже бя́ху вся́ четвероно́гая земли́ и звѣ́рiе и га́ди и пти́цы небе́сныя.
И бы́сть гла́съ къ нему́: воста́въ, Пе́тре, заколи́ и я́ждь.
Пе́тръ же рече́: ника́коже, Го́споди, я́ко николи́же ядо́хъ вся́ко скве́рно или́ нечи́сто.
И [се́] гла́съ па́ки къ нему́ втори́цею: я́же Бо́гъ очи́стилъ е́сть, ты́ не скверни́.
Сі́е же бы́сть три́щи: и па́ки взя́ся сосу́дъ на не́бо.
Я́коже въ себѣ́ недо­умѣва́­шеся Пе́тръ, что́ бы бы́ло видѣ́нiе, е́же ви́дѣ, и се́, му́жiе по́слан­нiи от­ Корни́лiа, вопро́шше и увѣ́дѣв­ше до́мъ Си́моновъ, ста́ша предъ враты́
и воз­гла́шше вопроша́ху, а́ще Си́монъ, нарица́емый Пе́тръ, здѣ́ стра́н­ствуетъ.
Петру́ же размышля́ющу о видѣ́нiи, рече́ ему́ Ду́хъ: се́, му́жiе трiе́ и́щутъ тебе́:
но воста́въ сни́ди и иди́ съ ни́ми, ничто́же разсужда́я: зане́ А́зъ посла́хъ и́хъ.
[Зач. 25.] Соше́дъ же Пе́тръ къ муже́мъ по́слан­нымъ къ нему́ от­ Корни́лiа, рече́: се́, а́зъ е́смь, его́же и́щете: ка́я е́сть вина́, ея́же ра́ди прiидо́сте?
Они́ же реко́ша: Корни́лiй со́тникъ, му́жъ пра́веденъ и боя́йся Бо́га, свидѣ́тел­ст­вованъ от­ всего́ язы́ка Иуде́йска, увѣще́нъ е́сть от­ А́нгела свя́та при­­зва́ти тя́ въ до́мъ сво́й и слы́шати глаго́лы от­ тебе́.
Призва́въ же и́хъ учреди́: нау́трiе же Пе́тръ воста́въ и́де съ ни́ми, и нѣ́цыи от­ бра́тiй, и́же от­ Иоппі́и, идо́ша съ ни́мъ:
и нау́трiе внидо́ша въ Кесарі́ю. Корни́лiй же бѣ́ ча́я и́хъ, созва́въ сро́дники своя́ и любе́зныя дру́ги.
Я́коже бы́сть вни́ти Петру́, срѣ́те его́ Корни́лiй, и па́дъ на ногу́ его́ поклони́ся.
Пе́тръ же воз­дви́же его́, глаго́ля: воста́ни: и а́зъ са́мъ человѣ́къ е́смь.
И съ ни́мъ бесѣ́дуя, вни́де и обрѣ́те собра́в­шыяся мно́ги:
рече́ же къ ни́мъ: вы́ вѣ́сте, я́ко не лѣ́по е́сть му́жу Иуде́анину при­­лѣпля́тися или́ при­­ходи́ти ко иноплеме́н­нику: и мнѣ́ Бо́гъ показа́ ни еди́наго скве́рна или́ нечи́ста глаго́лати человѣ́ка:
тѣ́мже и безъ сумнѣ́нiя прiидо́хъ при­­зва́нъ: вопроша́ю вы́ у́бо, ко­ея́ ра́ди вины́ посла́сте по мене́?
И Корни́лiй рече́: от­ четве́ртаго дне́ да́же до сего́ часа́ бѣ́хъ постя́ся и въ девя́тый ча́съ моля́ся въ дому́ мо­е́мъ: и се́, му́жъ ста́ предо мно́ю во оде́жди свѣ́тлѣ
и рече́: Корни́лiе, услы́шана бы́сть моли́тва твоя́, и ми́лостыни твоя́ помяну́шася предъ Бо́гомъ:
посли́ у́бо во Иоппі́ю и при­­зови́ Си́мона, и́же нарица́ет­ся Пе́тръ: се́й стра́н­ствуетъ въ дому́ Си́мона усмаря́ бли́зъ мо́ря: и́же при­­ше́дъ воз­глаго́летъ тебѣ́.
А́бiе у́бо посла́хъ къ тебѣ́, ты́ же до́брѣ сотвори́лъ еси́ при­­ше́дъ: ны́нѣ у́бо вси́ мы́ предъ Бо́гомъ предсто­и́мъ слы́шати вся́ повелѣ́н­ная тебѣ́ от­ Бо́га.
[Зач. 26.] Отве́рзъ же Пе́тръ уста́, рече́: по­и́стин­нѣ разумѣва́ю, я́ко не на лица́ зри́тъ Бо́гъ,
но во вся́цѣмъ язы́цѣ боя́йся Его́ и дѣ́лаяй пра́вду прiя́тенъ Ему́ е́сть:
сло́во, е́же посла́ сыно́мъ Изра́илевымъ, благовѣ­ст­ву́я ми́ръ Иису́съ Христо́мъ: Се́й е́сть всѣ́мъ Госпо́дь:
вы́ вѣ́сте глаго́лъ бы́в­шiй по все́й Иуде́и, наче́ншiйся от­ Галиле́и, по креще́нiи, е́же проповѣ́да Иоа́н­нъ:
Иису́са, И́же от­ Назаре́та, я́ко пома́за Его́ Бо́гъ Ду́хомъ Святы́мъ и си́лою, И́же про́йде благода́тел­ст­вуя и исцѣля́я вся́ наси́лован­ныя от­ дiа́вола, я́ко Бо́гъ бя́ше съ Ни́мъ:
и мы́ есмы́ свидѣ́теле всѣ́хъ, я́же сотвори́ во странѣ́ Иуде́йстѣй и во Иерусали́мѣ: Его́же и уби́ша, повѣ́шше на дре́вѣ.
Сего́ Бо́гъ воскреси́ въ тре́тiй де́нь и даде́ Ему́ явле́ну бы́ти,
не всѣ́мъ лю́демъ, но на́мъ свидѣ́телемъ преднарече́н­нымъ от­ Бо́га, и́же съ Ни́мъ ядо́хомъ и пи́хомъ, по воскресе́нiи Его́ от­ ме́ртвыхъ:
и повелѣ́ на́мъ проповѣ́дати лю́демъ и засвидѣ́тел­ст­вовати, я́ко То́й е́сть нарѣче́н­ный от­ Бо́га Судiя́ живы́мъ и ме́ртвымъ:
о Се́мъ вси́ проро́цы свидѣ́тел­ст­вуютъ, оставле́нiе грѣхо́въ прiя́ти и́менемъ Его́ вся́кому вѣ́ру­ю­щему въ О́нь.
[Зач. 27.] Еще́ же глаго́лющу Петру́ глаго́лы сiя́, нападе́ Ду́хъ Святы́й на вся́ слы́шащыя сло́во.
И ужасо́шася и́же от­ обрѣ́занiя вѣ́рнiи, ели́цы прiидо́ша съ Петро́мъ, я́ко и на язы́ки да́ръ Свята́го Ду́ха излiя́ся:
слы́шаху бо и́хъ глаго́лющихъ язы́ки и велича́ющихъ Бо́га. Тогда́ от­вѣща́ Пе́тръ:
еда́ во́ду воз­брани́ти мо́жетъ кто́, е́же не крести́тися си́мъ, и́же Ду́хъ Святы́й прiя́ша, я́коже и мы́?
Повелѣ́ же и́мъ крести́тися во и́мя Иису́съ Христо́во. Тогда́ моли́ша его́ пребы́ти у ни́хъ дни́ нѣ́кiя.
Слы́шаша же апо́столи и бра́тiя су́щiи во Иуде́и, я́ко и язы́цы прiя́ша сло́во Бо́жiе.
И егда́ взы́де Пе́тръ во Иерусали́мъ, препира́хуся съ ни́мъ и́же от­ обрѣ́занiя,
глаго́люще, я́ко къ муже́мъ обрѣ́занiя не иму́щымъ в­ше́лъ еси́ и я́лъ еси́ съ ни́ми.
Наче́нъ же Пе́тръ, ска́зоваше и́мъ поря́ду, глаго́ля:
а́зъ бѣ́хъ во гра́дѣ Иоппі́йстѣмъ моля́ся и ви́дѣхъ во у́жасѣ видѣ́нiе, сходя́щь сосу́дъ нѣ́кiй, я́ко плащани́цу ве́лiю, от­ четы́рехъ кра́евъ низпуща́ему съ небесе́, и прiи́де да́же до мене́:
въ ню́же воз­зрѣ́въ смотря́хъ, и ви́дѣхъ четвероно́гая земна́я и звѣ́ри и га́ды и пти́цы небе́сныя.
Слы́шахъ же гла́съ глаго́лющь мнѣ́: воста́въ, Пе́тре, заколи́ и я́ждь.
Рѣ́хъ же: ника́коже, Го́споди, я́ко вся́ко скве́рно или́ нечи́сто николи́же вни́де во уста́ моя́.
Отвѣща́ же ми́ гла́съ втори́цею съ небесе́ глаго́лющь: я́же Бо́гъ очи́стилъ е́сть, ты́ не скверни́.
Сiе́ же бы́сть три́жды: и па́ки взя́шася вся́ на не́бо.
И се́, а́бiе трiе́ му́жiе ста́ша предъ хра́миною, въ не́йже бѣ́хъ, по́слани от­ Кесарі́и ко мнѣ́.
Рече́ же ми́ Ду́хъ ити́ съ ни́ми, ничто́же разсужда́я: прiидо́ша же со мно́ю и ше́сть бра́тiя сі́и, и внидо́хомъ въ до́мъ му́жа.
И воз­вѣсти́ на́мъ, ка́ко ви́дѣ А́нгела [свя́та] въ дому́ сво­е́мъ, ста́в­ша и ре́кша ему́: посли́ во Иоппі́ю му́жы и при­­зови́ Си́мона, нарица́емаго Петра́,
и́же рече́тъ глаго́лы къ тебѣ́, въ ни́хже спасе́шися ты́ и ве́сь до́мъ тво́й.
Внегда́ же нача́хъ глаго́лати, нападе́ Ду́хъ Святы́й на ни́хъ, я́коже и на ны́ въ нача́лѣ.
Помяну́хъ же глаго́лъ Госпо́день, я́коже глаго́лаше: Иоа́н­нъ у́бо крести́лъ е́сть водо́ю, вы́ же и́мате крести́тися Ду́хомъ Святы́мъ.
А́ще у́бо ра́венъ да́ръ даде́ и́мъ Бо́гъ, я́коже и на́мъ вѣ́ровав­шымъ въ Го́спода на́­шего Иису́са Христа́, а́зъ же кто́ бѣ́хъ могі́й воз­брани́ти Бо́га?
Слы́шав­ше же сiя́ умолко́ша и сла́вляху Бо́га, глаго́люще: у́бо и язы́комъ Бо́гъ покая́нiе даде́ въ живо́тъ.
[Зач. 28.] Разсѣ́яв­шiися у́бо от­ ско́рби, бы́в­шiя при­­ Стефа́нѣ, про­идо́ша да́же до Финикі́и и Ки́пра и Антiохі́и, ни еди́ному же глаго́люще сло́во, то́кмо Иуде́емъ.
Бя́ху же нѣ́цыи от­ ни́хъ му́жiе Ки́прстiи и Кирине́йстiи, и́же, в­ше́дше во Антiохі́ю, глаго́лаху къ Е́ллиномъ, благовѣ­ст­ву́юще Го́спода Иису́са.
И бѣ́ рука́ Госпо́дня съ ни́ми: мно́гое же число́ вѣ́ровав­ше обрати́шася ко Го́споду.
Слы́шано же бы́сть сло́во о ни́хъ во у́шiю це́ркве су́щiя во Иерусали́мѣ, и посла́ша Варна́ву преити́ да́же до Антiохі́и:
и́же при­­ше́дъ и ви́дѣвъ благода́ть Бо́жiю, воз­ра́довася и моля́ше всѣ́хъ изволе́нiемъ се́рдца терпѣ́ти о Го́сподѣ:
я́ко бѣ́ му́жъ бла́гъ и испо́лнь Ду́ха Свя́та и вѣ́ры. И при­­ложи́ся наро́дъ мно́гъ Го́сподеви.
Изы́де же Варна́ва въ Та́рсъ взыска́ти Са́вла, и обрѣ́тъ его́, при­­веде́ его́ во Антiохі́ю:
бы́сть же и́мъ лѣ́то цѣ́ло собира́тися въ це́ркви и учи́ти наро́дъ мно́гъ, нарещи́ же пре́жде во Антiохі́и ученики́ Христiа́ны.
Въ ты́я же дни́ снидо́ша от­ Иерусали́ма проро́цы во Антiохі́ю:
воста́въ же еди́нъ от­ ни́хъ, и́менемъ Ага́въ, назна́менаше Ду́хомъ гла́дъ вели́къ хотя́щь бы́ти по все́й вселе́н­нѣй, и́же и бы́сть при­­ Клавді́и ке́сари:
от­ учени́къ же, по ели́ку кто́ имѣ́яше что́, изво́лиша кі́йждо и́хъ на слу́жбу посла́ти живу́щымъ во Иуде́и бра́тiямъ,
е́же и сотвори́ша, посла́в­ше къ ста́рцемъ руко́ю Варна́влею и Са́влею.
Saulo approvava la sua uccisione.
In quel giorno scoppiò una violenta persecuzione contro la Chiesa di Gerusalemme; tutti, ad eccezione degli apostoli, si dispersero nelle regioni della Giudea e della Samaria.
Uomini pii seppellirono Stefano e fecero un grande lutto per lui.
Saulo intanto cercava di distruggere la Chiesa: entrava nelle case, prendeva uomini e donne e li faceva mettere in carcere.
Quelli però che si erano dispersi andarono di luogo in luogo, annunciando la Parola.
Filippo, sceso in una città della Samaria, predicava loro il Cristo.
E le folle, unanimi, prestavano attenzione alle parole di Filippo, sentendolo parlare e vedendo i segni che egli compiva.
Infatti da molti indemoniati uscivano spiriti impuri, emettendo alte grida, e molti paralitici e storpi furono guariti.
E vi fu grande gioia in quella città.
Vi era da tempo in città un tale di nome Simone, che praticava la magia e faceva strabiliare gli abitanti della Samaria, spacciandosi per un grande personaggio.
A lui prestavano attenzione tutti, piccoli e grandi, e dicevano: "Costui è la potenza di Dio, quella che è chiamata Grande".
Gli prestavano attenzione, perché per molto tempo li aveva stupiti con le sue magie.
Ma quando cominciarono a credere a Filippo, che annunciava il vangelo del regno di Dio e del nome di Gesù Cristo, uomini e donne si facevano battezzare.
Anche lo stesso Simone credette e, dopo che fu battezzato, stava sempre attaccato a Filippo. Rimaneva stupito nel vedere i segni e i grandi prodigi che avvenivano.
Frattanto gli apostoli, a Gerusalemme, seppero che la Samaria aveva accolto la parola di Dio e inviarono a loro Pietro e Giovanni.
Essi scesero e pregarono per loro perché ricevessero lo Spirito Santo;
non era infatti ancora disceso sopra nessuno di loro, ma erano stati soltanto battezzati nel nome del Signore Gesù.
Allora imponevano loro le mani e quelli ricevevano lo Spirito Santo.
Simone, vedendo che lo Spirito veniva dato con l'imposizione delle mani degli apostoli, offrì loro del denaro
dicendo: "Date anche a me questo potere perché, a chiunque io imponga le mani, egli riceva lo Spirito Santo".
Ma Pietro gli rispose: "Possa andare in rovina, tu e il tuo denaro, perché hai pensato di comprare con i soldi il dono di Dio!
Non hai nulla da spartire né da guadagnare in questa cosa, perché il tuo cuore non è retto davanti a Dio.
Convèrtiti dunque da questa tua iniquità e prega il Signore che ti sia perdonata l'intenzione del tuo cuore.
Ti vedo infatti pieno di fiele amaro e preso nei lacci dell'iniquità".
Rispose allora Simone: "Pregate voi per me il Signore, perché non mi accada nulla di ciò che avete detto".
Essi poi, dopo aver testimoniato e annunciato la parola del Signore, ritornavano a Gerusalemme ed evangelizzavano molti villaggi dei Samaritani.
Un angelo del Signore parlò a Filippo e disse: "Àlzati e va' verso il mezzogiorno, sulla strada che scende da Gerusalemme a Gaza; essa è deserta".
Egli si alzò e si mise in cammino, quand'ecco un Etìope, eunuco, funzionario di Candace, regina di Etiopia, amministratore di tutti i suoi tesori, che era venuto per il culto a Gerusalemme,
stava ritornando, seduto sul suo carro, e leggeva il profeta Isaia.
Disse allora lo Spirito a Filippo: "Va' avanti e accòstati a quel carro".
Filippo corse innanzi e, udito che leggeva il profeta Isaia, gli disse: "Capisci quello che stai leggendo?".
Egli rispose: "E come potrei capire, se nessuno mi guida?". E invitò Filippo a salire e a sedere accanto a lui.
Il passo della Scrittura che stava leggendo era questo:
Come una pecora egli fu condotto al macello
e come un agnello senza voce innanzi a chi lo tosa,
così egli non apre la sua bocca.
Nella sua umiliazione il giudizio gli è stato negato,
la sua discendenza chi potrà descriverla
?
Poiché è stata recisa dalla terra la sua vita
.

Rivolgendosi a Filippo, l'eunuco disse: "Ti prego, di quale persona il profeta dice questo? Di se stesso o di qualcun altro?".
Filippo, prendendo la parola e partendo da quel passo della Scrittura, annunciò a lui Gesù.
Proseguendo lungo la strada, giunsero dove c'era dell'acqua e l'eunuco disse: "Ecco, qui c'è dell'acqua; che cosa impedisce che io sia battezzato?". [
]
Fece fermare il carro e scesero tutti e due nell'acqua, Filippo e l'eunuco, ed egli lo battezzò.
Quando risalirono dall'acqua, lo Spirito del Signore rapì Filippo e l'eunuco non lo vide più; e, pieno di gioia, proseguiva la sua strada.
Filippo invece si trovò ad Azoto ed evangelizzava tutte le città che attraversava, finché giunse a Cesarèa.
Saulo, spirando ancora minacce e stragi contro i discepoli del Signore, si presentò al sommo sacerdote
e gli chiese lettere per le sinagoghe di Damasco, al fine di essere autorizzato a condurre in catene a Gerusalemme tutti quelli che avesse trovato, uomini e donne, appartenenti a questa Via.
E avvenne che, mentre era in viaggio e stava per avvicinarsi a Damasco, all'improvviso lo avvolse una luce dal cielo
e, cadendo a terra, udì una voce che gli diceva: "Saulo, Saulo, perché mi perséguiti?".
Rispose: "Chi sei, o Signore?". Ed egli: "Io sono Gesù, che tu perséguiti!
Ma tu àlzati ed entra nella città e ti sarà detto ciò che devi fare".
Gli uomini che facevano il cammino con lui si erano fermati ammutoliti, sentendo la voce, ma non vedendo nessuno.
Saulo allora si alzò da terra ma, aperti gli occhi, non vedeva nulla. Così, guidandolo per mano, lo condussero a Damasco.
Per tre giorni rimase cieco e non prese né cibo né bevanda.
C'era a Damasco un discepolo di nome Anania. Il Signore in una visione gli disse: "Anania!". Rispose: "Eccomi, Signore!".
E il Signore a lui: "Su, va' nella strada chiamata Diritta e cerca nella casa di Giuda un tale che ha nome Saulo, di Tarso; ecco, sta pregando
e ha visto in visione un uomo, di nome Anania, venire a imporgli le mani perché recuperasse la vista".
Rispose Anania: "Signore, riguardo a quest'uomo ho udito da molti quanto male ha fatto ai tuoi fedeli a Gerusalemme.
Inoltre, qui egli ha l'autorizzazione dei capi dei sacerdoti di arrestare tutti quelli che invocano il tuo nome".
Ma il Signore gli disse: "Va', perché egli è lo strumento che ho scelto per me, affinché porti il mio nome dinanzi alle nazioni, ai re e ai figli d'Israele;
e io gli mostrerò quanto dovrà soffrire per il mio nome".
Allora Anania andò, entrò nella casa, gli impose le mani e disse: "Saulo, fratello, mi ha mandato a te il Signore, quel Gesù che ti è apparso sulla strada che percorrevi, perché tu riacquisti la vista e sia colmato di Spirito Santo".
E subito gli caddero dagli occhi come delle squame e recuperò la vista. Si alzò e venne battezzato,
poi prese cibo e le forze gli ritornarono.
Rimase alcuni giorni insieme ai discepoli che erano a Damasco,
e subito nelle sinagoghe annunciava che Gesù è il Figlio di Dio.
E tutti quelli che lo ascoltavano si meravigliavano e dicevano: "Non è lui che a Gerusalemme infieriva contro quelli che invocavano questo nome ed era venuto qui precisamente per condurli in catene ai capi dei sacerdoti?".
Saulo frattanto si rinfrancava sempre di più e gettava confusione tra i Giudei residenti a Damasco, dimostrando che Gesù è il Cristo.
Trascorsero così parecchi giorni e i Giudei deliberarono di ucciderlo,
ma Saulo venne a conoscenza dei loro piani. Per riuscire a eliminarlo essi sorvegliavano anche le porte della città, giorno e notte;
ma i suoi discepoli, di notte, lo presero e lo fecero scendere lungo le mura, calandolo giù in una cesta.
Venuto a Gerusalemme, cercava di unirsi ai discepoli, ma tutti avevano paura di lui, non credendo che fosse un discepolo.
Allora Bàrnaba lo prese con sé, lo condusse dagli apostoli e raccontò loro come, durante il viaggio, aveva visto il Signore che gli aveva parlato e come in Damasco aveva predicato con coraggio nel nome di Gesù.
Così egli poté stare con loro e andava e veniva in Gerusalemme, predicando apertamente nel nome del Signore.
Parlava e discuteva con quelli di lingua greca; ma questi tentavano di ucciderlo.
Quando vennero a saperlo, i fratelli lo condussero a Cesarèa e lo fecero partire per Tarso.
La Chiesa era dunque in pace per tutta la Giudea, la Galilea e la Samaria: si consolidava e camminava nel timore del Signore e, con il conforto dello Spirito Santo, cresceva di numero.
E avvenne che Pietro, mentre andava a far visita a tutti, si recò anche dai fedeli che abitavano a Lidda.
Qui trovò un uomo di nome Enea, che da otto anni giaceva su una barella perché era paralitico.
Pietro gli disse: "Enea, Gesù Cristo ti guarisce; àlzati e rifatti il letto". E subito si alzò.
Lo videro tutti gli abitanti di Lidda e del Saron e si convertirono al Signore.
A Giaffa c'era una discepola chiamata Tabità - nome che significa Gazzella - la quale abbondava in opere buone e faceva molte elemosine.
Proprio in quei giorni ella si ammalò e morì. La lavarono e la posero in una stanza al piano superiore.
E, poiché Lidda era vicina a Giaffa, i discepoli, udito che Pietro si trovava là, gli mandarono due uomini a invitarlo: "Non indugiare, vieni da noi!".
Pietro allora si alzò e andò con loro. Appena arrivato, lo condussero al piano superiore e gli si fecero incontro tutte le vedove in pianto, che gli mostravano le tuniche e i mantelli che Gazzella confezionava quando era fra loro.
Pietro fece uscire tutti e si inginocchiò a pregare; poi, rivolto al corpo, disse: "Tabità, àlzati!". Ed ella aprì gli occhi, vide Pietro e si mise a sedere.
Egli le diede la mano e la fece alzare, poi chiamò i fedeli e le vedove e la presentò loro viva.
La cosa fu risaputa in tutta Giaffa, e molti credettero nel Signore.
Pietro rimase a Giaffa parecchi giorni, presso un certo Simone, conciatore di pelli.
Vi era a Cesarèa un uomo di nome Cornelio, centurione della coorte detta Italica.
Era religioso e timorato di Dio con tutta la sua famiglia; faceva molte elemosine al popolo e pregava sempre Dio.
Un giorno, verso le tre del pomeriggio, vide chiaramente in visione un angelo di Dio venirgli incontro e chiamarlo: "Cornelio!".
Egli lo guardò e preso da timore disse: "Che c'è, Signore?". Gli rispose: "Le tue preghiere e le tue elemosine sono salite dinanzi a Dio ed egli si è ricordato di te.
Ora manda degli uomini a Giaffa e fa' venire un certo Simone, detto Pietro.
Egli è ospite presso un tale Simone, conciatore di pelli, che abita vicino al mare".
Quando l'angelo che gli parlava se ne fu andato, Cornelio chiamò due dei suoi servitori e un soldato, uomo religioso, che era ai suoi ordini;
spiegò loro ogni cosa e li mandò a Giaffa.
Il giorno dopo, mentre quelli erano in cammino e si avvicinavano alla città, Pietro, verso mezzogiorno, salì sulla terrazza a pregare.
Gli venne fame e voleva prendere cibo. Mentre glielo preparavano, fu rapito in estasi:
vide il cielo aperto e un oggetto che scendeva, simile a una grande tovaglia, calata a terra per i quattro capi.
In essa c'era ogni sorta di quadrupedi, rettili della terra e uccelli del cielo.
Allora risuonò una voce che gli diceva: "Coraggio, Pietro, uccidi e mangia!".
Ma Pietro rispose: "Non sia mai, Signore, perché io non ho mai mangiato nulla di profano o di impuro".
E la voce di nuovo a lui: "Ciò che Dio ha purificato, tu non chiamarlo profano".
Questo accadde per tre volte; poi d'un tratto quell'oggetto fu risollevato nel cielo.
Mentre Pietro si domandava perplesso, tra sé e sé, che cosa significasse ciò che aveva visto, ecco gli uomini inviati da Cornelio: dopo aver domandato della casa di Simone, si presentarono all'ingresso,
chiamarono e chiesero se Simone, detto Pietro, fosse ospite lì.
Pietro stava ancora ripensando alla visione, quando lo Spirito gli disse: "Ecco, tre uomini ti cercano;
àlzati, scendi e va' con loro senza esitare, perché sono io che li ho mandati".
Pietro scese incontro a quegli uomini e disse: "Eccomi, sono io quello che cercate. Qual è il motivo per cui siete venuti?".
Risposero: "Il centurione Cornelio, uomo giusto e timorato di Dio, stimato da tutta la nazione dei Giudei, ha ricevuto da un angelo santo l'ordine di farti venire in casa sua per ascoltare ciò che hai da dirgli".
Pietro allora li fece entrare e li ospitò.
Il giorno seguente partì con loro e alcuni fratelli di Giaffa lo accompagnarono.
Il giorno dopo arrivò a Cesarèa. Cornelio stava ad aspettarli con i parenti e gli amici intimi che aveva invitato.
Mentre Pietro stava per entrare, Cornelio gli andò incontro e si gettò ai suoi piedi per rendergli omaggio.
Ma Pietro lo rialzò, dicendo: "Àlzati: anche io sono un uomo!".
Poi, continuando a conversare con lui, entrò, trovò riunite molte persone
e disse loro: "Voi sapete che a un Giudeo non è lecito aver contatti o recarsi da stranieri; ma Dio mi ha mostrato che non si deve chiamare profano o impuro nessun uomo.
Per questo, quando mi avete mandato a chiamare, sono venuto senza esitare. Vi chiedo dunque per quale ragione mi avete mandato a chiamare".
Cornelio allora rispose: "Quattro giorni or sono, verso quest'ora, stavo facendo la preghiera delle tre del pomeriggio nella mia casa, quando mi si presentò un uomo in splendida veste
e mi disse: "Cornelio, la tua preghiera è stata esaudita e Dio si è ricordato delle tue elemosine.
Manda dunque qualcuno a Giaffa e fa' venire Simone, detto Pietro; egli è ospite nella casa di Simone, il conciatore di pelli, vicino al mare".
Subito ho mandato a chiamarti e tu hai fatto una cosa buona a venire. Ora dunque tutti noi siamo qui riuniti, al cospetto di Dio, per ascoltare tutto ciò che dal Signore ti è stato ordinato".
Pietro allora prese la parola e disse: "In verità sto rendendomi conto che Dio non fa preferenza di persone,
ma accoglie chi lo teme e pratica la giustizia, a qualunque nazione appartenga.
Questa è la Parola che egli ha inviato ai figli d'Israele, annunciando la pace per mezzo di Gesù Cristo: questi è il Signore di tutti.
Voi sapete ciò che è accaduto in tutta la Giudea, cominciando dalla Galilea, dopo il battesimo predicato da Giovanni;
cioè come Dio consacrò in Spirito Santo e potenza Gesù di Nàzaret, il quale passò beneficando e risanando tutti coloro che stavano sotto il potere del diavolo, perché Dio era con lui.
E noi siamo testimoni di tutte le cose da lui compiute nella regione dei Giudei e in Gerusalemme. Essi lo uccisero appendendolo a una croce,
ma Dio lo ha risuscitato al terzo giorno e volle che si manifestasse,
non a tutto il popolo, ma a testimoni prescelti da Dio, a noi che abbiamo mangiato e bevuto con lui dopo la sua risurrezione dai morti.
E ci ha ordinato di annunciare al popolo e di testimoniare che egli è il giudice dei vivi e dei morti, costituito da Dio.
A lui tutti i profeti danno questa testimonianza: chiunque crede in lui riceve il perdono dei peccati per mezzo del suo nome".
Pietro stava ancora dicendo queste cose, quando lo Spirito Santo discese sopra tutti coloro che ascoltavano la Parola.
E i fedeli circoncisi, che erano venuti con Pietro, si stupirono che anche sui pagani si fosse effuso il dono dello Spirito Santo;
li sentivano infatti parlare in altre lingue e glorificare Dio. Allora Pietro disse:
"Chi può impedire che siano battezzati nell'acqua questi che hanno ricevuto, come noi, lo Spirito Santo?".
E ordinò che fossero battezzati nel nome di Gesù Cristo. Quindi lo pregarono di fermarsi alcuni giorni.
Gli apostoli e i fratelli che stavano in Giudea vennero a sapere che anche i pagani avevano accolto la parola di Dio.
E, quando Pietro salì a Gerusalemme, i fedeli circoncisi lo rimproveravano
dicendo: "Sei entrato in casa di uomini non circoncisi e hai mangiato insieme con loro!".
Allora Pietro cominciò a raccontare loro, con ordine, dicendo:
"Mi trovavo in preghiera nella città di Giaffa e in estasi ebbi una visione: un oggetto che scendeva dal cielo, simile a una grande tovaglia, calata per i quattro capi, e che giunse fino a me.
Fissandola con attenzione, osservai e vidi in essa quadrupedi della terra, fiere, rettili e uccelli del cielo.
Sentii anche una voce che mi diceva: "Coraggio, Pietro, uccidi e mangia!".
Io dissi: "Non sia mai, Signore, perché nulla di profano o di impuro è mai entrato nella mia bocca".
Nuovamente la voce dal cielo riprese: "Ciò che Dio ha purificato, tu non chiamarlo profano".
Questo accadde per tre volte e poi tutto fu tirato su di nuovo nel cielo.
Ed ecco, in quell'istante, tre uomini si presentarono alla casa dove eravamo, mandati da Cesarèa a cercarmi.
Lo Spirito mi disse di andare con loro senza esitare. Vennero con me anche questi sei fratelli ed entrammo in casa di quell'uomo.
Egli ci raccontò come avesse visto l'angelo presentarsi in casa sua e dirgli: "Manda qualcuno a Giaffa e fa' venire Simone, detto Pietro;
egli ti dirà cose per le quali sarai salvato tu con tutta la tua famiglia".
Avevo appena cominciato a parlare quando lo Spirito Santo discese su di loro, come in principio era disceso su di noi.
Mi ricordai allora di quella parola del Signore che diceva: "Giovanni battezzò con acqua, voi invece sarete battezzati in Spirito Santo".
Se dunque Dio ha dato a loro lo stesso dono che ha dato a noi, per aver creduto nel Signore Gesù Cristo, chi ero io per porre impedimento a Dio?".
All'udire questo si calmarono e cominciarono a glorificare Dio dicendo: "Dunque anche ai pagani Dio ha concesso che si convertano perché abbiano la vita!".
Intanto quelli che si erano dispersi a causa della persecuzione scoppiata a motivo di Stefano erano arrivati fino alla Fenicia, a Cipro e ad Antiòchia e non proclamavano la Parola a nessuno fuorché ai Giudei.
Ma alcuni di loro, gente di Cipro e di Cirene, giunti ad Antiòchia, cominciarono a parlare anche ai Greci, annunciando che Gesù è il Signore.
E la mano del Signore era con loro e così un grande numero credette e si convertì al Signore.
Questa notizia giunse agli orecchi della Chiesa di Gerusalemme, e mandarono Bàrnaba ad Antiòchia.
Quando questi giunse e vide la grazia di Dio, si rallegrò ed esortava tutti a restare, con cuore risoluto, fedeli al Signore,
da uomo virtuoso qual era e pieno di Spirito Santo e di fede. E una folla considerevole fu aggiunta al Signore.
Bàrnaba poi partì alla volta di Tarso per cercare Saulo:
lo trovò e lo condusse ad Antiòchia. Rimasero insieme un anno intero in quella Chiesa e istruirono molta gente. Ad Antiòchia per la prima volta i discepoli furono chiamati cristiani.
In quei giorni alcuni profeti scesero da Gerusalemme ad Antiòchia.
Uno di loro, di nome Àgabo, si alzò in piedi e annunciò, per impulso dello Spirito, che sarebbe scoppiata una grande carestia su tutta la terra. Ciò che di fatto avvenne sotto l'impero di Claudio.
Allora i discepoli stabilirono di mandare un soccorso ai fratelli abitanti nella Giudea, ciascuno secondo quello che possedeva;
questo fecero, indirizzandolo agli anziani, per mezzo di Bàrnaba e Saulo.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible