Скрыть
8:2
8:4
8:5
8:6
8:8
8:9
8:10
8:11
8:13
8:14
8:15
8:16
8:18
8:19
8:21
8:22
8:24
8:25
8:26
8:28
8:29
8:30
8:31
8:32
8:34
8:35
8:36
8:38
8:39
8:40
Глава 9 
9:2
9:4
9:5
9:6
9:7
9:8
9:9
9:10
9:12
9:14
9:16
9:17
9:18
9:19
9:20
9:22
9:23
9:25
9:26
9:27
9:28
9:29
9:30
9:31
9:32
9:33
9:34
9:35
9:36
9:37
9:38
9:39
9:40
9:41
9:42
9:43
Синодальный
1 Преследование Иерусалимской Церкви и её рассеяние. 4 Проповедь Филиппа и исцеления в Самарии. 14 Петр и Иоанн в Самарии; Симон волхв. 26 Филипп крестит эфиопского вельможу.
Савл же одобрял убиение его. В те дни произошло великое гонение на церковь в Иерусалиме; и все, кроме апостолов, рассеялись по разным местам Иудеи и Самарии.
Стефана же погребли мужи благоговейные, и сделали великий плач по нем.
А Савл терзал церковь, входя в домы и влача мужчин и женщин, отдавал в темницу.
Между тем рассеявшиеся ходили и благовествовали слово.
[Зач. 18.] Так Филипп пришел в город Самарийский и проповедовал им Христа.
Народ единодушно внимал тому, что говорил Филипп, слыша и видя, какие он творил чудеса.
Ибо нечистые духи из многих, одержимых ими, выходили с великим воплем, а многие расслабленные и хромые исцелялись.
И была радость великая в том городе.
Находился же в городе некоторый муж, именем Симон, который перед тем волхвовал и изумлял народ Самарийский, выдавая себя за кого-то великого.
Ему внимали все, от малого до большого, говоря: сей есть великая сила Божия.
А внимали ему потому, что он немалое время изумлял их волхвованиями.
Но, когда поверили Филиппу, благовествующему о Царствии Божием и о имени Иисуса Христа, то крестились и мужчины и женщины.
Уверовал и сам Симон и, крестившись, не отходил от Филиппа; и, видя совершающиеся великие силы и знамения, изумлялся.
Находившиеся в Иерусалиме апостолы, услышав, что Самаряне приняли слово Божие, послали к ним Петра и Иоанна,
которые, придя, помолились о них, чтобы они приняли Духа Святого.
Ибо Он не сходил еще ни на одного из них, а только были они крещены во имя Господа Иисуса.
Тогда возложили руки на них, и они приняли Духа Святого.
[Зач. 19.] Симон же, увидев, что через возложение рук апостольских подается Дух Святой, принес им деньги,
говоря: дайте и мне власть сию, чтобы тот, на кого я возложу руки, получал Духа Святого.
Но Петр сказал ему: серебро твое да будет в погибель с тобою, потому что ты помыслил дар Божий получить за деньги.
Нет тебе в сем части и жребия, ибо сердце твое неправо пред Богом.
Итак, покайся в сем грехе твоем, и молись Богу: может быть, отпустится тебе помысел сердца твоего;
ибо вижу тебя исполненного горькой желчи и в узах неправды.
Симон же сказал в ответ: помолитесь вы за меня Господу, дабы не постигло меня ничто из сказанного вами.
Они же, засвидетельствовав и проповедав слово Господне, обратно пошли в Иерусалим и во многих селениях Самарийских проповедали Евангелие.
[Зач. 20.] А Филиппу Ангел Господень сказал: встань и иди на полдень, на дорогу, идущую из Иерусалима в Газу, на ту, которая пуста.
Он встал и пошел. И вот, муж Ефиоплянин, евнух, вельможа Кандакии, царицы Ефиопской, хранитель всех сокровищ ее, приезжавший в Иерусалим для поклонения,
возвращался и, сидя на колеснице своей, читал пророка Исаию.
Дух сказал Филиппу: подойди и пристань к сей колеснице.
Филипп подошел и, услышав, что он читает пророка Исаию, сказал: разумеешь ли, что читаешь?
Он сказал: как могу разуметь, если кто не наставит меня? и попросил Филиппа взойти и сесть с ним.
А место из Писания, которое он читал, было сие: как овца, веден был Он на заклание, и, как агнец пред стригущим его безгласен, так Он не отверзает уст Своих.
В уничижении Его суд Его совершился. Но род Его кто разъяснит? ибо вземлется от земли жизнь Его.
Евнух же сказал Филиппу: прошу тебя сказать: о ком пророк говорит это? о себе ли, или о ком другом?
Филипп отверз уста свои и, начав от сего Писания, благовествовал ему об Иисусе.
Между тем, продолжая путь, они приехали к воде; и евнух сказал: вот вода; что препятствует мне креститься?
Филипп же сказал ему: если веруешь от всего сердца, можно. Он сказал в ответ: верую, что Иисус Христос есть Сын Божий.
И приказал остановить колесницу, и сошли оба в воду, Филипп и евнух; и крестил его.
Когда же они вышли из воды, Дух Святой сошел на евнуха, а Филиппа восхитил Ангел Господень, и евнух уже не видел его, и продолжал путь, радуясь.
[Зач. 21.] А Филипп оказался в Азоте и, проходя, благовествовал всем городам, пока пришел в Кесарию.
1 Явление Господа Савлу по пути в Дамаск. 10 Видение Анании относительно Савла; исцеление и крещение Савла. 19 Первая проповедь Савла в Дамаске. 23 Савл избегает преследования, спустившись в корзине, приходит в Иерусалим, проповедует там, отправлен в Тарс. 31 Исцеление Петром Енея и воскрешение Серны.
Савл же, еще дыша угрозами и убийством на учеников Господа, пришел к первосвященнику
и выпросил у него письма в Дамаск к синагогам, чтобы, кого найдет последующих сему учению, и мужчин и женщин, связав, приводить в Иерусалим.
Когда же он шел и приближался к Дамаску, внезапно осиял его свет с неба.
Он упал на землю и услышал голос, говорящий ему: Савл, Савл! что ты гонишь Меня?
Он сказал: кто Ты, Господи? Господь же сказал: Я Иисус, Которого ты гонишь. Трудно тебе идти против рожна.
Он в трепете и ужасе сказал: Господи! что повелишь мне делать? и Господь сказал ему: встань и иди в город; и сказано будет тебе, что тебе надобно делать.
Люди же, шедшие с ним, стояли в оцепенении, слыша голос, а никого не видя.
Савл встал с земли, и с открытыми глазами никого не видел. И повели его за руки, и привели в Дамаск.
И три дня он не видел, и не ел, и не пил.
В Дамаске был один ученик, именем Анания; и Господь в видении сказал ему: Анания! Он сказал: я, Господи.
Господь же сказал ему: встань и пойди на улицу, так называемую Прямую, и спроси в Иудином доме Тарсянина, по имени Савла; он теперь молится,
и видел в видении мужа, именем Ананию, пришедшего к нему и возложившего на него руку, чтобы он прозрел.
Анания отвечал: Господи! я слышал от многих о сем человеке, сколько зла сделал он святым Твоим в Иерусалиме;
и здесь имеет от первосвященников власть вязать всех, призывающих имя Твое.
Но Господь сказал ему: иди, ибо он есть Мой избранный сосуд, чтобы возвещать имя Мое перед народами и царями и сынами Израилевыми.
И Я покажу ему, сколько он должен пострадать за имя Мое.
Анания пошел и вошел в дом и, возложив на него руки, сказал: брат Савл! Господь Иисус, явившийся тебе на пути, которым ты шел, послал меня, чтобы ты прозрел и исполнился Святого Духа.
И тотчас как бы чешуя отпала от глаз его, и вдруг он прозрел; и, встав, крестился,
и, приняв пищи, укрепился. [Зач. 22.] И был Савл несколько дней с учениками в Дамаске.
И тотчас стал проповедовать в синагогах об Иисусе, что Он есть Сын Божий.
И все слышавшие дивились и говорили: не тот ли это самый, который гнал в Иерусалиме призывающих имя сие? да и сюда за тем пришел, чтобы вязать их и вести к первосвященникам.
А Савл более и более укреплялся и приводил в замешательство Иудеев, живущих в Дамаске, доказывая, что Сей есть Христос.
Когда же прошло довольно времени, Иудеи согласились убить его.
Но Савл узнал об этом умысле их. А они день и ночь стерегли у ворот, чтобы убить его.
Ученики же ночью, взяв его, спустили по стене в корзине.
Савл прибыл в Иерусалим и старался пристать к ученикам; но все боялись его, не веря, что он ученик.
Варнава же, взяв его, пришел к апостолам и рассказал им, как на пути он видел Господа, и что говорил ему Господь, и как он в Дамаске смело проповедовал во имя Иисуса.
И пребывал он с ними, входя и исходя, в Иерусалиме, и смело проповедовал во имя Господа Иисуса.
Говорил также и состязался с Еллинистами; а они покушались убить его.
Братия, узнав о сем, отправили его в Кесарию и препроводили в Тарс.
Церкви же по всей Иудее, Галилее и Самарии были в покое, назидаясь и ходя в страхе Господнем; и, при утешении от Святого Духа, умножались.
[Зач. 23.] Случилось, что Петр, обходя всех, пришел и к святым, живущим в Лидде.
Там нашел он одного человека, именем Энея, который восемь уже лет лежал в постели в расслаблении.
Петр сказал ему: Эней! исцеляет тебя Иисус Христос; встань с постели твоей. И он тотчас встал.
И видели его все, живущие в Лидде и в Сароне, которые и обратились к Господу.
В Иоппии находилась одна ученица, именем Тавифа, что значит: «серна»; она была исполнена добрых дел и творила много милостынь.
Случилось в те дни, что она занемогла и умерла. Ее омыли и положили в горнице.
А как Лидда была близ Иоппии, то ученики, услышав, что Петр находится там, послали к нему двух человек просить, чтобы он не замедлил прийти к ним.
Петр, встав, пошел с ними; и когда он прибыл, ввели его в горницу, и все вдовицы со слезами предстали перед ним, показывая рубашки и платья, какие делала Серна, живя с ними.
Петр выслал всех вон и, преклонив колени, помолился, и, обратившись к телу, сказал: Тавифа! встань. И она открыла глаза свои и, увидев Петра, села.
Он, подав ей руку, поднял ее, и, призвав святых и вдовиц, поставил ее перед ними живою.
Это сделалось известным по всей Иоппии, и многие уверовали в Господа.
И довольно дней пробыл он в Иоппии у некоторого Симона кожевника.
Церковнославянский (рус)
Са́влъ же бѣ́ со­изволя́я убі́й­ст­ву его́. Бы́сть же въ то́й де́нь гоне́нiе ве́лiе на це́рковь Иерусали́мскую: вси́ же разсѣ́яшася по страна́мъ Иуде́йскимъ и Самари́йскимъ, кромѣ́ апо́столъ:
погребо́ша же Стефа́на му́жiе благоговѣ́йнiи и сотвори́ша пла́чь ве́лiй надъ ни́мъ.
Са́влъ же озлобля́ше це́рковь, въ до́мы входя́, и влачя́ му́жы и жены́, предая́ше въ темни́цу.
Разсѣ́яв­шiися же прохожда́ху, благовѣ­ст­ву́юще сло́во.
[Зач. 18.] Фили́ппъ же соше́дъ во гра́дъ Самарі́йскiй, проповѣ́даше и́мъ Христа́:
внима́ху же наро́ди глаго́лемымъ от­ Фили́ппа единоду́шно, слы́шаще и ви́дяще зна́менiя, я́же творя́ше:
ду́си бо нечи́стiи от­ мно́гихъ иму́щихъ я́, вопiю́ще гла́сомъ ве́лiимъ, исхожда́ху, мно́зи же разсла́блен­нiи и хро́мiи исцѣли́шася:
и бы́сть ра́дость ве́лiя во гра́дѣ то́мъ.
Му́жъ же нѣ́кiй, и́менемъ Си́монъ, пре́жде бѣ́ во гра́дѣ волхву́я и удивля́я язы́къ Самарі́йскiй, глаго́ля нѣ́ко­его бы́ти себе́ вели́ка,
ему́же внима́ху вси́ от­ ма́ла да́же до вели́ка, глаго́люще: се́й е́сть си́ла Бо́жiя вели́кая.
Внима́ху же ему́, зане́ дово́лно вре́мя волхвова́нiи удивля́ше и́хъ.
Егда́ же вѣ́роваша Фили́ппу благовѣ­ст­ву́ющу я́же о Ца́р­ст­вiи Бо́жiи и о и́мени Иису́съ Христо́вѣ, креща́хуся му́жiе же и жены́.
Си́монъ же и са́мъ вѣ́рова и кре́щься бѣ́ пребыва́я у Фили́ппа: ви́дя же си́лы и зна́менiя ве́лiя быва́ема, ужа́сенъ дивля́шеся.
Слы́шав­ше же и́же во Иерусали́мѣ апо́столи, я́ко прiя́тъ Самарі́а сло́во Бо́жiе, посла́ша къ ни́мъ Петра́ и Иоа́н­на,
и́же соше́дше помоли́шася о ни́хъ, я́ко да прiи́мутъ Ду́ха Свята́го:
еще́ бо ни на еди́наго и́хъ бѣ́ при­­ше́лъ, то́чiю креще́ни бя́ху во и́мя Го́спода Иису́са:
тогда́ воз­ложи́ша ру́цѣ на ня́, и прiя́ша Ду́ха Свята́го.
[Зач. 19.] Ви́дѣвъ же Си́монъ, я́ко воз­ложе́нiемъ ру́къ апо́столскихъ дае́т­ся Ду́хъ Святы́й, при­­несе́ и́мъ сребро́,
глаго́ля: дади́те и мнѣ́ вла́сть сiю́, да, на него́же а́ще положу́ ру́цѣ, прiи́метъ Ду́ха Свята́го.
Пе́тръ же рече́ къ нему́: сребро́ твое́ съ тобо́ю да бу́детъ въ поги́бель, я́ко да́ръ Бо́жiй непщева́лъ еси́ сребро́мъ стяжа́ти:
нѣ́сть ти́ ча́сти ни жре́бiя въ словеси́ се́мъ, и́бо се́рдце твое́ нѣ́сть пра́во предъ Бо́гомъ:
пока́йся у́бо о зло́бѣ тво­е́й се́й и моли́ся Бо́гу, а́ще у́бо от­пу́стит­ся ти́ помышле́нiе се́рдца тво­его́:
въ же́лчи бо го́рести и сою́зѣ непра́вды зрю́ тя́ су́ща.
Отвѣща́въ же Си́монъ рече́: помоли́теся вы́ о мнѣ́ ко Го́споду, я́ко да ничто́же си́хъ на́йдетъ на мя́, я́же реко́сте.
Они́ же у́бо, засвидѣ́тел­ст­вовав­ше и глаго́лав­ше сло́во Госпо́дне, воз­врати́шася во Иерусали́мъ и мно́гимъ ве́семъ Самари́йскимъ благовѣсти́ша.
[Зач. 20.] А́нгелъ же Госпо́день рече́ къ Фили́ппу, глаго́ля: воста́ни и иди́ на полу́дне, на пу́ть сходя́щiй от­ Иерусали́ма въ Га́зу: и то́й е́сть пу́стъ.
И воста́въ по́йде: и се́, му́жъ Му́ринъ, евну́хъ си́ленъ Кандакі́и цари́цы Му́ринскiя, и́же бѣ́ надъ всѣ́ми сокро́вищи ея́, и́же прiи́де поклони́тися во Иерусали́мъ:
бѣ́ же воз­враща́яся, и сѣдя́ на колесни́цѣ сво­е́й, чтя́ше проро́ка Иса́iю.
Рече́ же Ду́хъ къ Фили́ппу: при­­ступи́ и при­­лѣпи́ся колесни́цѣ се́й.
Прите́къ же Фили́ппъ услы́ша его́ чту́ща проро́ка Иса́iю и рече́: у́бо разумѣ́еши ли, я́же чте́ши?
О́нъ же рече́: ка́ко у́бо могу́ [разумѣ́ти], а́ще не кто́ наста́витъ мя́? Умоли́ же Фили́ппа, да воз­ше́дъ ся́детъ съ ни́мъ.
Сло́во же Писа́нiя, е́же чтя́ше, бѣ́ сiе́: я́ко овча́ на заколе́нiе веде́ся, и я́ко а́гнецъ пря́мо стригу́щему его́ безгла́сенъ, та́ко не от­верза́етъ у́стъ Сво­и́хъ:
во смире́нiи Его́ су́дъ Его́ взя́т­ся, ро́дъ же Его́ кто́ исповѣ́сть? Я́ко взе́млет­ся от­ земли́ живо́тъ Его́.
Отвѣща́въ же ка́женикъ къ Фили́ппу, рече́: молю́ тя, о ко́мъ проро́къ глаго́летъ сiе́? О себѣ́ ли, или́ о инѣ́мъ нѣ́ко­емъ?
Отве́рзъ же Фили́ппъ уста́ своя́ и наче́нъ от­ Писа́нiя сего́, благовѣсти́ ему́ Иису́са.
Я́коже идя́ху путе́мъ, прiидо́ша на нѣ́кую во́ду, и рече́ ка́женикъ: се́, вода́: что́ воз­браня́етъ ми́ крести́тися?
Рече́ же ему́ Фили́ппъ: а́ще вѣ́руеши от­ всего́ се́рдца тво­его́, мо́щно ти́ е́сть. Отвѣща́въ же рече́: вѣ́рую Сы́на Бо́жiя бы́ти Иису́са Христа́.
И повелѣ́ ста́ти колесни́цѣ: и снидо́ста о́ба на во́ду, Фили́ппъ же и ка́женикъ: и крести́ его́.
Егда́ же изыдо́ста от­ воды́, Ду́хъ Святы́й нападе́ на ка́женика: А́нгелъ же Госпо́день восхи́ти Фили́ппа, и не ви́дѣ его́ ктому́ ка́женикъ, идя́ше бо въ пу́ть сво́й ра́дуяся.
[Зач. 21.] Фили́ппъ же обрѣ́теся во Азо́тѣ и проходя́ благовѣ­ст­вова́­ше градо́мъ всѣ́мъ, до́ндеже прiити́ ему́ въ Кесарі́ю.
Са́влъ же, еще́ дыха́я преще́нiемъ и убі́й­ст­вомъ на ученики́ Госпо́дни, при­­сту́пль ко архiере́ю,
испроси́ от­ него́ посла́нiя въ Дама́скъ къ собо́рищемъ, я́ко да а́ще нѣ́кiя обря́щетъ того́ пути́ су́щыя, му́жы же и жены́, свя́заны при­­веде́тъ во Иерусали́мъ.
Внегда́ же ити́, бы́сть ему́ при­­бли́житися къ Дама́ску, и внеза́пу облиста́ его́ свѣ́тъ от­ небесе́:
и па́дъ на зе́млю, слы́ша гла́съ глаго́лющь ему́: Са́вле, Са́вле, что́ Мя го́ниши?
Рече́ же: кто́ еси́, Го́споди? Госпо́дь же рече́: А́зъ е́смь Иису́съ, Его́же ты́ го́ниши: же́стоко ти́ е́сть проти́ву рожну́ пра́ти.
Трепе́щя же и ужаса́яся глаго́ла: Го́споди, что́ мя хо́щеши твори́ти? И Госпо́дь рече́ къ нему́: воста́ни и вни́ди во гра́дъ, и рече́т­ся ти́, что́ ти подоба́етъ твори́ти.
Му́жiе же иду́щiи съ ни́мъ стоя́ху чудя́щеся, гла́съ у́бо слы́шаще, но ни кого́же ви́дяще.
Воста́ же Са́влъ от­ земли́ и от­ве́рстыма очи́ма сво­и́ма ни еди́наго ви́дяше: веду́ще же его́ за ру́ку, введо́ша въ Дама́скъ:
и бѣ́ дни́ три́ не ви́дя, и ни яде́, ниже́ пiя́ше.
[Зач..] Бѣ́ же нѣ́кто учени́къ въ Дама́сцѣ, и́менемъ Ана́нiа, и рече́ къ нему́ Госпо́дь въ видѣ́нiи: Ана́нiе. О́нъ же рече́: се́, а́зъ, Го́споди.
Госпо́дь же къ нему́: воста́въ по­иди́ на сто́гну нарица́емую Пра́вую и взыщи́ въ дому́ Иу́довѣ Са́вла и́менемъ, Та́рсянина: се́ бо, моли́тву дѣ́етъ
и ви́дѣ въ видѣ́нiи му́жа, и́менемъ Ана́нiю, в­ше́дша и воз­ло́жша на́нь ру́ку, я́ко да про́зритъ.
Отвѣща́ же Ана́нiа: Го́споди, слы́шахъ от­ мно́гихъ о му́жи се́мъ, коли́ка зла́ сотвори́ святы́мъ Тво­и́мъ во Иерусали́мѣ:
и здѣ́ и́мать вла́сть от­ архiере́й связа́ти вся́ нарица́ющыя и́мя Твое́.
Рече́ же къ нему́ Госпо́дь: иди́, я́ко сосу́дъ избра́нъ Ми́ е́сть се́й, пронести́ и́мя Мое́ предъ язы́ки и царьми́ и сынми́ Изра́илевыми:
А́зъ бо скажу́ ему́, ели́ка подоба́етъ ему́ о и́мени Мо­е́мъ пострада́ти.
По́йде же Ана́нiа и вни́де въ хра́мину, и воз­ло́жь на́нь ру́цѣ, рече́: Са́вле бра́те, Госпо́дь Иису́съ явле́йтися на пути́, и́мже ше́лъ еси́, посла́ мя, я́ко да про́зриши и испо́лнишися Ду́ха Свя́та.
И а́бiе от­падо́ша от­ о́чiю его́ я́ко чешуя́: прозрѣ́ же а́бiе, и воста́въ крести́ся,
и прiе́мь пи́щу, укрѣпи́ся. [Зач. 22.] Бы́сть же Са́влъ съ су́щими въ Дама́сцѣ ученика́ми дни́ нѣ́кiя:
и а́бiе на со́нмищихъ проповѣ́даше Иису́са, я́ко Се́й е́сть Сы́нъ Бо́жiй.
Дивля́хуся же вси́ слы́шащiи и глаго́лаху: не се́й ли е́сть гони́вый во Иерусали́мѣ нарица́ющыя и́мя сiе́, и здѣ́ на сiе́ прiи́де, да свя́заны ты́я при­­веде́тъ ко архiере́емъ?
Са́влъ же па́че крѣпля́шеся и смуща́­ше Иуде́и живу́щыя въ Дама́сцѣ, препира́я, я́ко Се́й е́сть Христо́съ.
Я́коже испо́лнишася дні́е дово́лни, совѣща́ша Иуде́е уби́ти его́,
увѣ́данъ же бы́сть Са́влу совѣ́тъ и́хъ: стрежа́ху же вра́тъ де́нь и но́щь, я́ко да убiю́тъ его́:
по­е́мше же его́ ученицы́ но́щiю, свѣ́сиша по стѣнѣ́ въ ко́шницѣ.
Прише́дъ же Са́влъ во Иерусали́мъ, покуша́­шеся при­­лѣпля́тися ученико́мъ: и вси́ боя́хуся его́, не вѣ́ру­ю­ще, я́ко е́сть учени́къ.
Варна́ва же прiе́мь его́, при­­веде́ ко апо́столомъ и повѣ́да и́мъ, ка́ко на пути́ ви́дѣ Го́спода, и я́ко глаго́ла ему́, и ка́ко въ Дама́сцѣ дерза́­ше о и́мени Иису́совѣ.
И бя́ше съ ни́ми входя́ и исходя́ во Иерусали́мѣ и дерза́я о и́мени Го́спода Иису́са.
Глаго́лаше же и стяза́­шеся съ Е́ллины: они́ же иска́ху уби́ти его́.
Разумѣ́в­ше же бра́тiя, сведо́ша его́ въ Кесарі́ю и от­пусти́ша его́ въ Та́рсъ.
Це́ркви же по все́й Иуде́и и Галиле́и и Самарі́и имѣ́яху ми́ръ, созида́ющяся и ходя́щя въ стра́сѣ Госпо́дни, и утѣше́нiемъ Свята́го Ду́ха умножа́хуся.
[Зач. 23.] И бы́сть Петру́, посѣща́ющу всѣ́хъ, сни́ти и ко святы́мъ живу́щымъ въ Ли́ддѣ:
обрѣ́те же та́мо человѣ́ка нѣ́ко­его, и́менемъ Ене́а, от­ осми́ лѣ́тъ лежа́ща на одрѣ́, и́же бѣ́ разсла́бленъ.
И рече́ ему́ Пе́тръ: Ене́е, исцѣля́етъ тя́ Иису́съ Христо́съ: воста́ни съ посте́ли тво­ея́. И а́бiе воста́:
и ви́дѣша его́ вси́ живу́щiи въ Ли́ддѣ и во Ассаро́нѣ, и́же обрати́шася ко Го́споду.
Во Иоппі́и же бѣ́ нѣ́кая учени́ца, и́менемъ Тави́ѳа, я́же сказа́ема глаго́лет­ся се́рна: сiя́ бя́ше испо́лнена благи́хъ дѣ́лъ и ми́лостынь, я́же творя́ше.
Бы́сть же во дни́ ты́я, болѣ́в­шей е́й умре́ти: омы́в­ше же ю́, положи́ша въ го́рницѣ.
Бли́зъ же су́щей Ли́ддѣ Иоппі́и, ученицы́ слы́шав­ше, я́ко Пе́тръ е́сть въ не́й, посла́ша два́ му́жа къ нему́, моля́ще его́ не облѣни́тися прiити́ до ни́хъ.
Воста́въ же Пе́тръ и́де съ ни́ма: его́же при­­ше́дша воз­ведо́ша въ го́рницу, и предста́ша ему́ вся́ вдови́цы пла́чущя и показу́ющя ри́зы и оде́жды, ели́ка творя́ше, съ ни́ми су́щи, Се́рна.
Изгна́въ же во́нъ вся́ Пе́тръ, прекло́нь колѣ́на помоли́ся, и обра́щься къ тѣ́лу, рече́: Тави́ѳо, воста́ни. Она́ же от­ве́рзе о́чи сво­и́, и ви́дѣв­ши Петра́, сѣ́де.
Пода́въ же е́й ру́ку, воз­дви́же ю́, и при­­зва́въ святы́я и вдови́цы, поста́ви ю́ жи́ву.
Увѣ́дано же бы́сть се́ по все́й Иоппі́и, и мно́зи вѣ́роваша въ Го́спода.
Бы́сть же дни́ дово́лны пребы́ти ему́ во Иоппі́и у нѣ́ко­его Си́мона усмаря́.
Saulus autem erat consentiens neci eius. Facta est autem in illa die persecutio magna in ecclesiam, quae erat Hierosolymis; et omnes dispersi sunt per regiones Iudaeae et Samariae praeter apostolos.
Sepelierunt autem Stephanum viri timorati et fecerunt planctum magnum super illum.
Saulus vero devastabat ecclesiam, per domos intrans et trahens viros ac mulieres tradebat in custodiam.
Igitur qui dispersi erant, pertransierunt evangelizantes verbum.
Philippus autem descendens in civitatem Samariae praedicabat illis Christum.
Intendebant autem turbae his, quae a Philippo dicebantur, unanimiter, audientes et videntes signa, quae faciebat:
ex multis enim eorum, qui habebant spiritus immundos, clamantes voce magna exibant; multi autem paralytici et claudi curati sunt.
Factum est autem magnum gaudium in illa civitate.
Vir autem quidam nomine Simon iampridem erat in civitate magias faciens et dementans gentem Samariae, dicens esse se aliquem magnum;
cui attendebant omnes a minimo usque ad maximum dicentes: «Hic est virtus Dei, quae vocatur Magna».
Attendebant autem eum, propter quod multo tempore magiis dementasset eos.
Cum vero credidissent Philippo evangelizanti de regno Dei et nomine Iesu Christi, baptizabantur viri ac mulieres.
Tunc Simon et ipse credidit et, cum baptizatus esset, adhaerebat Philippo; videns etiam signa et virtutes magnas fieri stupens admirabatur.
Cum autem audissent apostoli, qui erant Hierosolymis, quia recepit Samaria verbum Dei, miserunt ad illos Petrum et Ioannem;
qui cum descendissent, oraverunt pro ipsis, ut acciperent Spiritum Sanctum:
nondum enim super quemquam illorum venerat, sed baptizati tantum erant in nomine Domini Iesu.
Tunc imposuerunt manus super illos, et accipiebant Spiritum Sanctum.
Cum vidisset autem Simon quia per impositionem manuum apostolorum daretur Spiritus, obtulit eis pecuniam
dicens: «Date et mihi hanc potestatem, ut cuicumque imposuero manus, accipiat Spiritum Sanctum».
Petrus autem dixit ad eum: «Argentum tuum tecum sit in perditionem, quoniam donum Dei existimasti pecunia possideri!
Non est tibi pars neque sors in verbo isto; cor enim tuum non est rectum coram Deo.
Paenitentiam itaque age ab hac nequitia tua et roga Dominum, si forte remittatur tibi haec cogitatio cordis tui;
in felle enim amaritudinis et obligatione iniquitatis video te esse».
Respondens autem Simon dixit: «Precamini vos pro me ad Dominum, ut nihil veniat super me horum, quae dixistis».
Et illi quidem testificati et locuti verbum Domini, redibant Hierosolymam et multis vicis Samaritanorum evangelizabant.
Angelus autem Domini locutus est ad Philippum dicens: «Surge et vade contra meridianum ad viam, quae descendit ab Ierusalem in Gazam; haec est deserta».
Et surgens abiit; et ecce vir Aethiops eunuchus potens Candacis reginae Aethiopum, qui erat super omnem gazam eius, qui venerat adorare in Ierusalem
et revertebatur sedens super currum suum et legebat prophetam Isaiam.
Dixit autem Spiritus Philippo: «Accede et adiunge te ad currum istum».
Accurrens autem Philippus audivit illum legentem Isaiam prophetam et dixit: «Putasne intellegis, quae legis?».
Qui ait: «Et quomodo possum, si non aliquis ostenderit mihi?». Rogavitque Philippum, ut ascenderet et sederet secum.
Locus autem Scripturae, quem legebat, erat hic: «Tamquam ovis ad occisionem ductus est et sicut agnus coram tondente se sine voce, sic non aperit os suum.
In humilitate eius iudicium eius sublatum est. Generationem illius quis enarrabit? Quoniam tollitur de terra vita eius».
Respondens autem eunuchus Philippo dixit: «Obsecro te, de quo propheta dicit hoc? De se an de alio aliquo?».
Aperiens autem Philippus os suum et incipiens a Scriptura ista, evangelizavit illi Iesum.
Et dum irent per viam, venerunt ad quandam aquam; et ait eunuchus: «Ecce aqua; quid prohibet me baptizari?».
Et iussit stare currum; et descenderunt uterque in aquam Philippus et eunuchus, et baptizavit eum.
Cum autem ascendissent de aqua, Spiritus Domini rapuit Philippum, et amplius non vidit eum eunuchus; ibat autem per viam suam gaudens.
Philippus autem inventus est in Azoto et pertransiens evangelizabat civitatibus cunctis, donec veniret Caesaream.
Saulus autem, adhuc spirans minarum et caedis in discipulos Domini, accessit ad principem sacerdotum
et petiit ab eo epistulas in Damascum ad synagogas, ut, si quos invenisset huius viae viros ac mulieres, vinctos perduceret in Ierusalem.
Et cum iter faceret, contigit ut appropinquaret Damasco; et subito circumfulsit eum lux de caelo,
et cadens in terram audivit vocem dicentem sibi: «Saul, Saul, quid me persequeris?».
Qui dixit: «Quis es, Domine?». Et ille: «Ego sum Iesus, quem tu persequeris!
Sed surge et ingredere civitatem, et dicetur tibi quid te oporteat facere».
Viri autem illi, qui comitabantur cum eo, stabant stupefacti, audientes quidem vocem, neminem autem videntes.
Surrexit autem Saulus de terra; apertisque oculis, nihil videbat; ad manus autem illum trahentes introduxerunt Damascum.
Et erat tribus diebus non videns et non manducavit neque bibit.
Erat autem quidam discipulus Damasci nomine Ananias; et dixit ad illum in visu Dominus: «Anania». At ille ait: «Ecce ego, Domine».
Et Dominus ad illum: «Surgens vade in vicum, qui vocatur Rectus, et quaere in domo Iudae Saulum nomine Tarsensem; ecce enim orat
et vidit virum Ananiam nomine introeuntem et imponentem sibi manus, ut visum recipiat».
Respondit autem Ananias: «Domine, audivi a multis de viro hoc, quanta mala sanctis tuis fecerit in Ierusalem;
et hic habet potestatem a principibus sacerdotum alligandi omnes, qui invocant nomen tuum».
Dixit autem ad eum Dominus: «Vade, quoniam vas electionis est mihi iste, ut portet nomen meum coram gentibus et regibus et filiis Israel;
ego enim ostendam illi quanta oporteat eum pro nomine meo pati».
Et abiit Ananias; et introivit in domum et imponens ei manus dixit: «Saul frater, Dominus misit me, Iesus qui apparuit tibi in via, qua veniebas, ut videas et implearis Spiritu Sancto».
Et confestim ceciderunt ab oculis eius tamquam squamae, et visum recepit. Et surgens baptizatus est
et, cum accepisset cibum, confortatus est. Fuit autem cum discipulis, qui erant Damasci, per dies aliquot;
et continuo in synagogis praedicabat Iesum, quoniam hic est Filius Dei.
Stupebant autem omnes, qui audiebant, et dicebant: «Nonne hic est, qui expugnabat in Ierusalem eos, qui invocabant nomen istud, et huc ad hoc venerat, ut vinctos illos duceret ad principes sacerdotum?».
Saulus autem magis convalescebat et confundebat Iudaeos, qui habitabant Damasci, affirmans quoniam hic est Christus.
Cum implerentur autem dies multi, consilium fecerunt Iudaei, ut eum interficerent;
notae autem factae sunt Saulo insidiae eorum. Custodiebant autem et portas die ac nocte, ut eum interficerent;
accipientes autem discipuli eius nocte per murum dimiserunt eum submittentes in sporta.
Cum autem venisset in Ierusalem, tentabat iungere se discipulis; et omnes timebant eum, non credentes quia esset discipulus.
Barnabas autem apprehensum illum duxit ad apostolos et narravit illis quomodo in via vidisset Dominum, et quia locutus est ei, et quomodo in Damasco fiducialiter egerit in nomine Iesu.
Et erat cum illis intrans et exiens in Ierusalem, fiducialiter agens in nomine Domini.
Loquebatur quoque et disputabat cum Graecis; illi autem quaerebant occidere eum.
Quod cum cognovissent, fratres deduxerunt eum Caesaream et dimiserunt Tarsum.
Ecclesia quidem per totam Iudaeam et Galilaeam et Samariam habebat pacem; aedificabatur et ambulabat in timore Domini et consolatione Sancti Spiritus crescebat.
Factum est autem Petrum, dum pertransiret universos, devenire et ad sanctos, qui habitabant Lyddae.
Invenit autem ibi hominem quendam nomine Aeneam ab annis octo iacentem in grabato, qui erat paralyticus.
Et ait illi Petrus: «Aenea, sanat te Iesus Christus; surge et sterne tibi». Et continuo surrexit.
Et viderunt illum omnes, qui inhabitabant Lyddam et Saron, qui conversi sunt ad Dominum.
In Ioppe autem erat quaedam discipula nomine Tabitha, quae interpretata dicitur Dorcas; haec erat plena operibus bonis et eleemosynis, quas faciebat.
Factum est autem in diebus illis ut infirmata moreretur; quam cum lavissent, posuerunt in cenaculo.
Cum autem prope esset Lydda ab Ioppe, discipuli audientes quia Petrus esset in ea, miserunt duos viros ad eum rogantes: «Ne pigriteris venire usque ad nos!».
Exsurgens autem Petrus venit cum illis; et cum advenisset, duxerunt illum in cenaculum; et circumsteterunt illum omnes viduae flentes et ostendentes tunicas et vestes, quas faciebat Dorcas, cum esset cum illis.
Eiectis autem omnibus foras Petrus, et ponens genua oravit et conversus ad corpus dixit: «Tabitha, surge!». At illa aperuit oculos suos et, viso Petro, resedit.
Dans autem illi manum erexit eam et, cum vocasset sanctos et viduas, exhibuit eam vivam.
Notum autem factum est per universam Ioppen, et crediderunt multi in Domino.
Factum est autem, ut dies multos moraretur in Ioppe apud quendam Simonem coriarium.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible