Скрыть
9:2
9:4
9:5
9:6
9:7
9:8
9:9
9:10
9:12
9:14
9:16
9:17
9:18
9:19
9:20
9:22
9:23
9:25
9:26
9:27
9:28
9:29
9:30
9:31
9:32
9:33
9:34
9:35
9:36
9:37
9:38
9:39
9:40
9:41
9:42
9:43
Церковнославянский (рус)
Са́влъ же, еще́ дыха́я преще́нiемъ и убі́й­ст­вомъ на ученики́ Госпо́дни, при­­сту́пль ко архiере́ю,
испроси́ от­ него́ посла́нiя въ Дама́скъ къ собо́рищемъ, я́ко да а́ще нѣ́кiя обря́щетъ того́ пути́ су́щыя, му́жы же и жены́, свя́заны при­­веде́тъ во Иерусали́мъ.
Внегда́ же ити́, бы́сть ему́ при­­бли́житися къ Дама́ску, и внеза́пу облиста́ его́ свѣ́тъ от­ небесе́:
и па́дъ на зе́млю, слы́ша гла́съ глаго́лющь ему́: Са́вле, Са́вле, что́ Мя го́ниши?
Рече́ же: кто́ еси́, Го́споди? Госпо́дь же рече́: А́зъ е́смь Иису́съ, Его́же ты́ го́ниши: же́стоко ти́ е́сть проти́ву рожну́ пра́ти.
Трепе́щя же и ужаса́яся глаго́ла: Го́споди, что́ мя хо́щеши твори́ти? И Госпо́дь рече́ къ нему́: воста́ни и вни́ди во гра́дъ, и рече́т­ся ти́, что́ ти подоба́етъ твори́ти.
Му́жiе же иду́щiи съ ни́мъ стоя́ху чудя́щеся, гла́съ у́бо слы́шаще, но ни кого́же ви́дяще.
Воста́ же Са́влъ от­ земли́ и от­ве́рстыма очи́ма сво­и́ма ни еди́наго ви́дяше: веду́ще же его́ за ру́ку, введо́ша въ Дама́скъ:
и бѣ́ дни́ три́ не ви́дя, и ни яде́, ниже́ пiя́ше.
[Зач..] Бѣ́ же нѣ́кто учени́къ въ Дама́сцѣ, и́менемъ Ана́нiа, и рече́ къ нему́ Госпо́дь въ видѣ́нiи: Ана́нiе. О́нъ же рече́: се́, а́зъ, Го́споди.
Госпо́дь же къ нему́: воста́въ по­иди́ на сто́гну нарица́емую Пра́вую и взыщи́ въ дому́ Иу́довѣ Са́вла и́менемъ, Та́рсянина: се́ бо, моли́тву дѣ́етъ
и ви́дѣ въ видѣ́нiи му́жа, и́менемъ Ана́нiю, в­ше́дша и воз­ло́жша на́нь ру́ку, я́ко да про́зритъ.
Отвѣща́ же Ана́нiа: Го́споди, слы́шахъ от­ мно́гихъ о му́жи се́мъ, коли́ка зла́ сотвори́ святы́мъ Тво­и́мъ во Иерусали́мѣ:
и здѣ́ и́мать вла́сть от­ архiере́й связа́ти вся́ нарица́ющыя и́мя Твое́.
Рече́ же къ нему́ Госпо́дь: иди́, я́ко сосу́дъ избра́нъ Ми́ е́сть се́й, пронести́ и́мя Мое́ предъ язы́ки и царьми́ и сынми́ Изра́илевыми:
А́зъ бо скажу́ ему́, ели́ка подоба́етъ ему́ о и́мени Мо­е́мъ пострада́ти.
По́йде же Ана́нiа и вни́де въ хра́мину, и воз­ло́жь на́нь ру́цѣ, рече́: Са́вле бра́те, Госпо́дь Иису́съ явле́йтися на пути́, и́мже ше́лъ еси́, посла́ мя, я́ко да про́зриши и испо́лнишися Ду́ха Свя́та.
И а́бiе от­падо́ша от­ о́чiю его́ я́ко чешуя́: прозрѣ́ же а́бiе, и воста́въ крести́ся,
и прiе́мь пи́щу, укрѣпи́ся. [Зач. 22.] Бы́сть же Са́влъ съ су́щими въ Дама́сцѣ ученика́ми дни́ нѣ́кiя:
и а́бiе на со́нмищихъ проповѣ́даше Иису́са, я́ко Се́й е́сть Сы́нъ Бо́жiй.
Дивля́хуся же вси́ слы́шащiи и глаго́лаху: не се́й ли е́сть гони́вый во Иерусали́мѣ нарица́ющыя и́мя сiе́, и здѣ́ на сiе́ прiи́де, да свя́заны ты́я при­­веде́тъ ко архiере́емъ?
Са́влъ же па́че крѣпля́шеся и смуща́­ше Иуде́и живу́щыя въ Дама́сцѣ, препира́я, я́ко Се́й е́сть Христо́съ.
Я́коже испо́лнишася дні́е дово́лни, совѣща́ша Иуде́е уби́ти его́,
увѣ́данъ же бы́сть Са́влу совѣ́тъ и́хъ: стрежа́ху же вра́тъ де́нь и но́щь, я́ко да убiю́тъ его́:
по­е́мше же его́ ученицы́ но́щiю, свѣ́сиша по стѣнѣ́ въ ко́шницѣ.
Прише́дъ же Са́влъ во Иерусали́мъ, покуша́­шеся при­­лѣпля́тися ученико́мъ: и вси́ боя́хуся его́, не вѣ́ру­ю­ще, я́ко е́сть учени́къ.
Варна́ва же прiе́мь его́, при­­веде́ ко апо́столомъ и повѣ́да и́мъ, ка́ко на пути́ ви́дѣ Го́спода, и я́ко глаго́ла ему́, и ка́ко въ Дама́сцѣ дерза́­ше о и́мени Иису́совѣ.
И бя́ше съ ни́ми входя́ и исходя́ во Иерусали́мѣ и дерза́я о и́мени Го́спода Иису́са.
Глаго́лаше же и стяза́­шеся съ Е́ллины: они́ же иска́ху уби́ти его́.
Разумѣ́в­ше же бра́тiя, сведо́ша его́ въ Кесарі́ю и от­пусти́ша его́ въ Та́рсъ.
Це́ркви же по все́й Иуде́и и Галиле́и и Самарі́и имѣ́яху ми́ръ, созида́ющяся и ходя́щя въ стра́сѣ Госпо́дни, и утѣше́нiемъ Свята́го Ду́ха умножа́хуся.
[Зач. 23.] И бы́сть Петру́, посѣща́ющу всѣ́хъ, сни́ти и ко святы́мъ живу́щымъ въ Ли́ддѣ:
обрѣ́те же та́мо человѣ́ка нѣ́ко­его, и́менемъ Ене́а, от­ осми́ лѣ́тъ лежа́ща на одрѣ́, и́же бѣ́ разсла́бленъ.
И рече́ ему́ Пе́тръ: Ене́е, исцѣля́етъ тя́ Иису́съ Христо́съ: воста́ни съ посте́ли тво­ея́. И а́бiе воста́:
и ви́дѣша его́ вси́ живу́щiи въ Ли́ддѣ и во Ассаро́нѣ, и́же обрати́шася ко Го́споду.
Во Иоппі́и же бѣ́ нѣ́кая учени́ца, и́менемъ Тави́ѳа, я́же сказа́ема глаго́лет­ся се́рна: сiя́ бя́ше испо́лнена благи́хъ дѣ́лъ и ми́лостынь, я́же творя́ше.
Бы́сть же во дни́ ты́я, болѣ́в­шей е́й умре́ти: омы́в­ше же ю́, положи́ша въ го́рницѣ.
Бли́зъ же су́щей Ли́ддѣ Иоппі́и, ученицы́ слы́шав­ше, я́ко Пе́тръ е́сть въ не́й, посла́ша два́ му́жа къ нему́, моля́ще его́ не облѣни́тися прiити́ до ни́хъ.
Воста́въ же Пе́тръ и́де съ ни́ма: его́же при­­ше́дша воз­ведо́ша въ го́рницу, и предста́ша ему́ вся́ вдови́цы пла́чущя и показу́ющя ри́зы и оде́жды, ели́ка творя́ше, съ ни́ми су́щи, Се́рна.
Изгна́въ же во́нъ вся́ Пе́тръ, прекло́нь колѣ́на помоли́ся, и обра́щься къ тѣ́лу, рече́: Тави́ѳо, воста́ни. Она́ же от­ве́рзе о́чи сво­и́, и ви́дѣв­ши Петра́, сѣ́де.
Пода́въ же е́й ру́ку, воз­дви́же ю́, и при­­зва́въ святы́я и вдови́цы, поста́ви ю́ жи́ву.
Увѣ́дано же бы́сть се́ по все́й Иоппі́и, и мно́зи вѣ́роваша въ Го́спода.
Бы́сть же дни́ дово́лны пребы́ти ему́ во Иоппі́и у нѣ́ко­его Си́мона усмаря́.
Украинский (Огієнко)
А Савл, іще дишучи грізьбою й убивством на учнів Господніх, приступивши до первосвященика,
попросив від нього листи у Дамаск синагогам, щоб, коли знайде яких чоловіків та жінок, що тієї дороги вони, то зв́язати й привести до Єрусалиму.
А коли він ішов й наближався до Дамаску, то ось нагло осяяло світло із неба його,
а він повалився на землю, і голос почув, що йому говорив: Савле, Савле, чому ти Мене переслідуєш?
А він запитав: Хто Ти, Пане?
А Той: Я Ісус, що Його переслідуєш ти.
Трудно тобі бити ногою колючку!
А він, затрусившися та налякавшися, каже: Чого, Господи, хочеш, щоб я вчинив?
А до нього Господь: Уставай, та до міста подайся, а там тобі скажуть, що маєш робити!
А люди, що йшли з ним, онімілі стояли, бо вони чули голос, та нікого не бачили.
Тоді Савл підвівся з землі, і хоч очі розплющені мав, нікого не бачив…
І за руку його повели й привели до Дамаску.
І три дні невидющий він був, і не їв, і не пив.
А в Дамаску був учень один, на ймення Ананій.
І Господь у видінні промовив до нього: Ананію!
А він відказав: Ось я, Господи!
Господь же до нього: Устань, і піди на вулицю, що Простою зветься, і пошукай в домі Юдовім Савла на ймення, тарсянина, ось бо він молиться,
і мужа в видінні він бачив, на ймення Ананія, що до нього прийшов і руку на нього поклав, щоб став він видющий…
Відповів же Ананій: Чув я, Господи, від багатьох про цього чоловіка, скільки зла він учинив в Єрусалимі святим Твоїм!
І тут має владу від первосвящеників, щоб в́язати усіх, хто кличе Ім́я Твоє.
І промовив до нього Господь: Іди, бо для Мене посудина вибрана він, щоб носити Ім́я Моє перед народами, і царями, і синами Ізраїля.
Бо Я покажу йому, скільки має він витерпіти за Ім́я Моє.
І Ананій пішов, і до дому ввійшов, і руки поклавши на нього, промовив: Савле брате, Господь Ісус, що з́явився тобі на дорозі, якою ти йшов, послав ось мене, щоб став ти видющий, і наповнився Духа Святого!
І хвилі тієї відпала з очей йому ніби луска, і зараз видющий він став…
І, вставши, охристився,
і, прийнявши поживу, на силах зміцнів.
І він зараз зачав у синагогах звіщати про Ісуса, що Він Божий Син,
І дивом усі дивувалися, хто чув, і говорили: Хіба це не той, що переслідував в Єрусалимі визнавців оцього Ім́я, та й сюди не на те він прибув, щоб отих пов́язати й привести до первосвящеників?
А Савл іще більше зміцнявся, і непокоїв юдеїв, що в Дамаску жили, удоводнюючи, що Той то Христос.
А як часу минуло доволі, юдеї змовилися його вбити,
та Савлові стала відома їхня змова.
А вони день і ніч чатували в воротях, щоб убити його.
Тому учні забрали його вночі, та й із муру спустили в коші.
А коли він до Єрусалиму прибув, то силкувався пристати до учнів, та його всі лякалися, не вірячи, що він учень.
Варнава тоді взяв його та й привів до апостолів, і їм розповів, як дорогою той бачив Господа, і як Він йому промовляв, і як сміливо навчав у Дамаску в Ісусове Ймення.
І він із ними входив і виходив до Єрусалиму, і відважно звіщав в Ім́я Господа.
Він також розмовляв й сперечався з огреченими, а вони намагалися вбити його.
Тому браття, довідавшися, відвели його до Кесарії, і до Тарсу його відіслали.
А Церква по всій Юдеї, і Галілеї, і Самарії мала мир, будуючись і ходячи в страсі Господньому, і сповнялася втіхою Духа Святого.
І сталося, як Петро всіх обходив, то прибув і до святих, що мешкали в Лідді.
Знайшов же він там чоловіка одного, на ймення Еней, що на ліжку лежав вісім років, він розслаблений був.
І промовив до нього Петро: Енею, тебе вздоровляє Ісус Христос.
Уставай, і постели собі сам!
І той зараз устав…
І його оглядали усі, хто мешкав у Лідді й Сароні, які навернулися до Господа.
А в Йоппії була одна учениця, на ймення Тавіта, що в перекладі Сарною зветься.
Вона повна була добрих вчинків та милостині, що чинила.
І трапилося тими днями, що вона занедужала й умерла.
Обмили ж її й поклали в горниці.
А що Лідда лежить недалеко Йоппії, то учні, прочувши, що в ній пробуває Петро, послали до нього двох мужів, що благали: Не гайся прибути до нас!
І, вставши Петро, пішов із ними.
А коли він прибув, то ввели його в горницю.
І обступили його всі вдовиці, плачучи та показуючи йому сукні й плащі, що їх Сарна робила, як із ними була.
Петро ж із кімнати всіх випровадив, і, ставши навколішки, помолився, і, звернувшись до тіла, промовив: Тавіто, вставай!
А вона свої очі розплющила, і сіла, уздрівши Петра…
Він же руку подав їй, і підвів її, і закликав святих і вдовиць, та й поставив живою її.
А це стало відоме по цілій Йоппії, і багато-хто в Господа ввірували.
І сталось, що він багато днів пробув у Йоппії, в одного гарбарника Симона.
Латинский (Nova Vulgata)
Saulus autem, adhuc spirans minarum et caedis in discipulos Domini, accessit ad principem sacerdotum
et petiit ab eo epistulas in Damascum ad synagogas, ut, si quos invenisset huius viae viros ac mulieres, vinctos perduceret in Ierusalem.
Et cum iter faceret, contigit ut appropinquaret Damasco; et subito circumfulsit eum lux de caelo,
et cadens in terram audivit vocem dicentem sibi: «Saul, Saul, quid me persequeris?».
Qui dixit: «Quis es, Domine?». Et ille: «Ego sum Iesus, quem tu persequeris!
Sed surge et ingredere civitatem, et dicetur tibi quid te oporteat facere».
Viri autem illi, qui comitabantur cum eo, stabant stupefacti, audientes quidem vocem, neminem autem videntes.
Surrexit autem Saulus de terra; apertisque oculis, nihil videbat; ad manus autem illum trahentes introduxerunt Damascum.
Et erat tribus diebus non videns et non manducavit neque bibit.
Erat autem quidam discipulus Damasci nomine Ananias; et dixit ad illum in visu Dominus: «Anania». At ille ait: «Ecce ego, Domine».
Et Dominus ad illum: «Surgens vade in vicum, qui vocatur Rectus, et quaere in domo Iudae Saulum nomine Tarsensem; ecce enim orat
et vidit virum Ananiam nomine introeuntem et imponentem sibi manus, ut visum recipiat».
Respondit autem Ananias: «Domine, audivi a multis de viro hoc, quanta mala sanctis tuis fecerit in Ierusalem;
et hic habet potestatem a principibus sacerdotum alligandi omnes, qui invocant nomen tuum».
Dixit autem ad eum Dominus: «Vade, quoniam vas electionis est mihi iste, ut portet nomen meum coram gentibus et regibus et filiis Israel;
ego enim ostendam illi quanta oporteat eum pro nomine meo pati».
Et abiit Ananias; et introivit in domum et imponens ei manus dixit: «Saul frater, Dominus misit me, Iesus qui apparuit tibi in via, qua veniebas, ut videas et implearis Spiritu Sancto».
Et confestim ceciderunt ab oculis eius tamquam squamae, et visum recepit. Et surgens baptizatus est
et, cum accepisset cibum, confortatus est. Fuit autem cum discipulis, qui erant Damasci, per dies aliquot;
et continuo in synagogis praedicabat Iesum, quoniam hic est Filius Dei.
Stupebant autem omnes, qui audiebant, et dicebant: «Nonne hic est, qui expugnabat in Ierusalem eos, qui invocabant nomen istud, et huc ad hoc venerat, ut vinctos illos duceret ad principes sacerdotum?».
Saulus autem magis convalescebat et confundebat Iudaeos, qui habitabant Damasci, affirmans quoniam hic est Christus.
Cum implerentur autem dies multi, consilium fecerunt Iudaei, ut eum interficerent;
notae autem factae sunt Saulo insidiae eorum. Custodiebant autem et portas die ac nocte, ut eum interficerent;
accipientes autem discipuli eius nocte per murum dimiserunt eum submittentes in sporta.
Cum autem venisset in Ierusalem, tentabat iungere se discipulis; et omnes timebant eum, non credentes quia esset discipulus.
Barnabas autem apprehensum illum duxit ad apostolos et narravit illis quomodo in via vidisset Dominum, et quia locutus est ei, et quomodo in Damasco fiducialiter egerit in nomine Iesu.
Et erat cum illis intrans et exiens in Ierusalem, fiducialiter agens in nomine Domini.
Loquebatur quoque et disputabat cum Graecis; illi autem quaerebant occidere eum.
Quod cum cognovissent, fratres deduxerunt eum Caesaream et dimiserunt Tarsum.
Ecclesia quidem per totam Iudaeam et Galilaeam et Samariam habebat pacem; aedificabatur et ambulabat in timore Domini et consolatione Sancti Spiritus crescebat.
Factum est autem Petrum, dum pertransiret universos, devenire et ad sanctos, qui habitabant Lyddae.
Invenit autem ibi hominem quendam nomine Aeneam ab annis octo iacentem in grabato, qui erat paralyticus.
Et ait illi Petrus: «Aenea, sanat te Iesus Christus; surge et sterne tibi». Et continuo surrexit.
Et viderunt illum omnes, qui inhabitabant Lyddam et Saron, qui conversi sunt ad Dominum.
In Ioppe autem erat quaedam discipula nomine Tabitha, quae interpretata dicitur Dorcas; haec erat plena operibus bonis et eleemosynis, quas faciebat.
Factum est autem in diebus illis ut infirmata moreretur; quam cum lavissent, posuerunt in cenaculo.
Cum autem prope esset Lydda ab Ioppe, discipuli audientes quia Petrus esset in ea, miserunt duos viros ad eum rogantes: «Ne pigriteris venire usque ad nos!».
Exsurgens autem Petrus venit cum illis; et cum advenisset, duxerunt illum in cenaculum; et circumsteterunt illum omnes viduae flentes et ostendentes tunicas et vestes, quas faciebat Dorcas, cum esset cum illis.
Eiectis autem omnibus foras Petrus, et ponens genua oravit et conversus ad corpus dixit: «Tabitha, surge!». At illa aperuit oculos suos et, viso Petro, resedit.
Dans autem illi manum erexit eam et, cum vocasset sanctos et viduas, exhibuit eam vivam.
Notum autem factum est per universam Ioppen, et crediderunt multi in Domino.
Factum est autem, ut dies multos moraretur in Ioppe apud quendam Simonem coriarium.
Шоул ҳали ҳам Исо Масиҳнинг шогирдларига қарши қатлу қирғин таҳдидлари билан нафас олиб юрар эди. У олий руҳонийнинг ҳузурига бориб,
Дамашқ шаҳридаги яҳудий ибодатхоналари учун мактублар сўради. Бу таълимотнинг изидан бораётган кимсани топса, у эркак ёки хотин бўлишидан қатъи назар, кишанлаб Қуддусга келтирмоқ ниятида эди.
Йўли Дамашққа яқинлашганда, тўсатдан осмондан тушган нур унинг атрофини ярқиратиб юборди.
У ерга йиқилган заҳоти:- Шоул, Шоул! Нега Мени қувғин қиляпсан? – деган овозни эшитди.
Шоул:- Ё Раббий, Сен кимсан? – деди.- Мен сен қувғин қилаётган Исоман. Нишга қарши тепишинг қийин, – деди У.
Шоул ваҳималаниб, титроқ билан:- Ё Раббий, нима қилишимни буюрасан? – деди. Исо унга:- Қани, ўрнингдан туриб шаҳарга кир, унда нима қилишинг кераклиги сенга айтилади, – деди.
Шоулнинг ҳамроҳлари овозни эшитиб, лекин ҳеч кимни кўрмасдан, қотиб қолгандилар.
Шоул ердан туриб кўзларини очганда, ҳеч нарса кўринмас эди. Уни қўлидан тутиб, Дамашқ шаҳрига келтирдилар.
Уч кунгача кўзлари кўрмай қолди, на еди ва на ичди.
Дамашқ шаҳрида Ҳанания деган Исонинг шогирди бор эди. Раббимиз Исо ваҳийда унга кўриниб:- Эй Ҳанания! – деди.- Лаббай, Раббим! – деди у.
Раб унга деди:- Ўрнингдан тур ва Тўғри деган кўчага бориб, Яҳудонинг уйидаги Тарс шаҳарлик Шоул исмли одамни сўрагин. Шу маҳалда у ибодат қиляпти.
Ваҳийда Ҳанания исмли бир одам унинг ёнига келганини ва кўзлари очилиши учун қўлларини унинг бошига қўйганини кўрди.
Ҳанания жавоб берди:- Ё Раббий, бу одам Қуддусда Сенинг азизларингга қанча ёмонлик қилгани ҳақида кўп одамлардан эшитдим.
Бу ерда ҳам Сенинг исмингни айтганларнинг ҳаммасини тутқунга солиш учун олий руҳонийлардан ижозат олибди-ку, – деди.
Раббимиз Исо унга шундай деди:- Сен боравер, мана бу одам Менинг исмимни турли халқлар, подшоҳлар ва Исроил ўғиллари олдида улуғлаш учун танланган қуролимдир.
Менинг исмим учун у қанчалар азоб чекиши керак эканини Ўзим унга кўрсатаман.
Ҳанания бориб ўша уйга кирди. Шоулнинг бошига қўлларини қўйиб:- Биродарим Шоул! Келаётган йўлингда сенга кўринган Раббимиз Исо, кўзларинг яна кўриши ва Муқаддас Руҳга тўлишинг учун мени юборди, – деди.
Ўша заҳоти Шоулнинг кўзларидан парда тушгандай бўлиб, кўра бошлади. Ўрнидан турибоқ, сувга чўмиб имон келтирди. Сўнг овқат еб, қувватга кирди.
Шоул бир неча кун Дамашқдаги Исо шогирдлари билан бирга бўлди.
У дарҳол Исо Худонинг Ўғли экани ҳақида яҳудий ибодатхоналарида тарғибот қила бошлади.
Эшитганлар эса ҳайратда қолиб: “Қуддусда бу исмни айтганларни қириб ташлаган, кишанлаб олий руҳонийларга олиб бориш учун бу ерга келган унинг ўзи эмасми?” – деб айтишарди.
Шоул эса тобора нуфузини ошириб борарди. Исонинг Масиҳлигига доир ишонарли далилларни олға суриб, Дамашқда турган яҳудийларни довдиратиб қўярди.
Орадан неча кунлар ўтиб, ниҳоят яҳудийлар сўз бириктириб, Шоулни ўлдиришга қарор қилишди.
Уни ўлдириш учун кечаю кундуз шаҳар дарвозалари олдида пойлаб туришар эди. Лекин уларнинг қасди Шоулга аён бўлди.
Кечаси шогирдлар уни саватга солиб, девордан тушириб юборишди.
Шоул Қуддус шаҳрига етиб боргач, у ердаги Исо шогирдларига қўшилиб, иноқлашишга уринди. Лекин унинг Исо шогирди бўлганига ҳеч ким ишонмай, ундан қўрқишарди.
Ўшанда Барнабо Шоулни ҳаворийларнинг ҳузурига бошлаб келди ва унинг йўлда Исони қандай кўриб, Исо унга нима деб сўзлаганини, Дамашқда Исонинг номи билан қандай довюраклик билан ваъз айтганини уларга айтиб берди.
Бундан кейин Шоул энди улар билан бирга юрадиган бўлиб, Қуддусда Раббимиз Исонинг номи билан қўрқмасдан тарғибот қиларди.
Юнон тилида сўзлашувчи яҳудийлар билан ҳам суҳбатлашиб баҳслашарди. Улар эса Шоулни ўлдириш пайига тушдилар.
Имонли биродарлари буни эшитгач, Шоулни Кесариягача кузатиб, Тарсга жўнатишди.
Шундай қилиб, Яҳудия, Жалила ва Самария юртлари бўйлаб имонлилар жамоати тинчликка эришди. Жамоат Худодан қўрқиб тобора ривож топар, Муқаддас Руҳдан жасурланиб, сон жиҳатдан кўпайиб борарди.
Бу орада Бутрус ҳамма жойларни айланиб чиқиб, Лўд шаҳрида турган имонлиларнинг олдига ҳам борди.
У ерда саккиз йилдан бери тўшагидан турмаган Еней исмли бир шол одамни кўрди.
Бутрус унга:- Еней, Исо Масиҳ сенга шифо беряпти. Ўрнингдан тур, кўрпа-тўшагингни йиғиб қўй! – деди.Еней ўша заҳоти ўрнидан туриб кетди.
Лўд шаҳри ва Шарон даласида яшаганларнинг ҳаммаси у кишининг ҳолини кўрди-да, Исони Раббимиз деб тан олиб, имон келтирдилар.
Яффада Исонинг шогирди бўлган Тавита исмли бир аёл бор эди. Бу отнинг таржимаси “оҳу” демакдир. Бу аёл ихлосмандлик билан хайрли ишларга берилиб, кўп садақа қилар эди.
Худди ўша кунларда у касалланиб ўлди. Уни ювиб, болохонага қўйишди.
Лўд шаҳри Яффага яқин бўлгани учун, Бутруснинг у ерда эканини эшитиб қолган шогирдлар унинг ҳузурига икки кишини юбориб: “Тезда бизнинг олдимизга келгин!” – деб илтимос қилишди.
Бутрус ўрнидан қўзғалиб, улар билан бирга кетди. Уйга етиб келгач, уни болохонага олиб киришди. Бутун бевалар унинг ёнига тўпланиб, дод-фарёд қилар, Оҳунинг тириклигида тиккан кўйлак ва жомаларини кўрсатишарди.
Бутрус эса ҳаммани ташқарига чиқазгандан кейин, тиз чўкиб ибодат қилди ва жасадга қараб:- Тавита, ўрнингдан тур! – деди.Шунда аёл кўзларини очди-да, Бутрусни кўриб, ростланиб ўтирди.
Бутрус қўлини узатиб, уни турғизиб қўйди. Сўнг имонлилар билан бева аёлларни чақириб, тирик ҳолдаги аёлни уларга топширди.
Бу ҳодиса бутун Яффага маълум бўлди ва кўп одамлар имон келтириб, Исони Раббим деб тан олдилар.
Бутрус анча вақт Яффада Симун исмли бир кўнчининг уйида турди.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible