Скрыть

Вару́ха, Глава 4

4:2
4:3
4:5
4:6
4:8
4:9
4:10
4:11
4:13
4:14
4:16
4:17
4:18
4:19
4:20
4:21
4:22
4:23
4:24
4:25
4:26
4:28
4:29
4:30
4:32
4:33
4:34
4:37
Церковнославянский (рус)
Сiя́ кни́га повелѣ́нiй Бо́жiихъ и зако́нъ сы́й во вѣ́къ: вси́ держа́щiися ея́ въ живо́тъ [вни́дутъ], оста́вив­шiи же ю́ у́мрутъ.
Обрати́ся, Иа́кове, и ими́ся ея́, ходи́ ко сiя́нiю пря́мо свѣ́та ея́.
Не да́ждь ино́му сла́вы тво­ея́, и поле́зныхъ тебѣ́ язы́ку чужде́му.
Блаже́ни есмы́, Изра́илю, я́ко уго́дная Бо́гу на́мъ разу́мна су́ть.
Дерза́йте, лю́дiе мо­и́, па́мять Изра́илева.
Про́дани бы́сте язы́комъ не на па́губу: поне́же разгнѣ́васте Бо́га, пре́дани бы́сте супоста́томъ,
преогорчи́сте бо сотво́ршаго ва́съ, [Бо́га вѣ́чнаго,] поже́рше бѣсо́мъ, а не Бо́гу:
забы́сте бо Го́спода пита́ющаго ва́съ, опеча́листе же и воспита́в­шаго ва́съ Иерусали́ма.
Ви́дѣ бо наше́дшiй ва́мъ гнѣ́въ от­ Бо́га и рече́: слы́шите, при­­се́лницы Сiо́ни, наведе́ бо ми́ Госпо́дь сѣ́тованiе вели́ко,
ви́дѣхъ бо плѣне́нiе люді́й сыно́въ мо­и́хъ и дще́рей, е́же наведе́ и́мъ вѣ́чный.
Пита́хъ бо я́ съ весе́лiемъ, испусти́хъ же я́ съ пла́чемъ и рыда́нiемъ.
Никто́же да ра́дует­ся о мнѣ́ вдови́цѣ и оста́влен­нѣй от­ мно́гихъ, опустѣ́хъ за грѣхи́ ча́дъ мо­и́хъ, поне́же уклони́шася от­ зако́на Бо́жiя,
и оправда́нiй его́ не позна́ша, и не ходи́ша въ путе́хъ за́повѣдiй Бо́жiихъ, ниже́ стезьми́ наказа́нiя въ пра́вдѣ его́ ступа́ша.
Да прiи́дутъ окре́стнiи Сiо́ни, и помяни́те плѣне́нiе сыно́въ мо­и́хъ и дще́рей, е́же наведе́ и́мъ вѣ́чный:
наведе́ бо на ня́ язы́къ издале́ча, язы́къ безсту́дный и иноязы́чный:
поне́же не усрами́шася ста́рца, ни поми́ловаша отроча́те, и от­ведо́ша любе́зныхъ вдови́чихъ, и от­ дще́рей еди́ну опустоши́ша.
А́зъ же ка́ко мо́щенъ помощи́ ва́мъ?
Наведы́й бо ва́мъ зла́я изба́витъ ва́съ от­ руки́ вра́гъ ва́шихъ.
Иди́те, ча́да, иди́те: а́зъ бо оста́хся пуста́,
совлеко́хся ри́зы ми́рныя, облеко́хся же во вре́тище моле́нiя мо­его́: возопiю́ къ вѣ́чному во дни́ моя́.
Дерза́йте, ча́да, возопі́йте къ Бо́гу, и изба́витъ ва́съ от­ наси́лiя руки́ вра́жiя.
А́зъ бо [испе́рва] надѣ́яхся на вѣ́чнаго о спасе́нiи ва́­шемъ: и прiи́де ми́ ра́дость от­ свята́го въ поми́лованiи, е́же прiи́детъ ва́мъ вско́рѣ от­ вѣ́чнаго Спа́са на́­шего.
Испусти́хъ бо ва́съ съ рыда́нiемъ и пла́чемъ, от­да́стъ же ми́ Бо́гъ ва́съ съ ра́достiю и весе́лiемъ въ вѣ́къ.
Я́коже бо ны́нѣ ви́дѣша при­­се́лницы Сiо́ни ва́­ше плѣне́нiе [от­ Бо́га], та́кожде у́зрятъ вско́рѣ спасе́нiе ва́­ше от­ Бо́га, е́же прiи́детъ ва́мъ со сла́вою вели́кою и со освѣще́нiемъ вѣ́чнаго.
Ча́да, долготерпи́те и́же от­ Бо́га наше́дшiй ва́мъ гнѣ́въ, гони́лъ бо тя́ вра́гъ тво́й, и у́зриши па́губу его́ вско́рѣ и на вы́ю его́ насту́пиши.
Младі́и мо­и́ ходи́ша въ пути́ же́стоки, восхище́ни су́ть, я́коже ста́до похище́но врага́ми.
Дерза́йте, ча́да, и возопі́йте къ Бо́гу, бу́детъ бо ва́мъ от­ наве́дшаго па́мять.
Я́коже бо бы́сть у́мъ ва́шъ заблуди́ти ва́мъ от­ Бо́га, та́ко ны́нѣ десяти́жды усугуби́те обрати́в­шеся взыска́ти его́:
наведы́й бо ва́мъ зла́я наведе́тъ ва́мъ вѣ́чное весе́лiе со спасе́нiемъ ва́шимъ.
Дерза́й, Иерусали́ме, утѣ́шитъ тя́ нарекі́й тебе́.
Окая́н­ни озло́бив­шiи тя́ и ра́довав­шiися о паде́нiи тво­е́мъ, [мще́нiе бу́детъ надъ ни́ми].
Окая́н­ни гра́ди, и́мже порабо́таша ча́да твоя́, окая́н­на прiи́мшая сы́ны твоя́.
Я́коже бо пора́довася о тво­е́мъ паде́нiи и воз­весели́ся о разоре́нiи тво­е́мъ, та́кожде опеча́лит­ся о сво­е́мъ запустѣ́нiи.
И от­сѣку́ от­ нея́ весе́лiе многонаро́д­ст­ва, и велича́нiе ея́ бу́детъ въ рыда́нiе.
О́гнь и на́йдетъ на ню́ от­ вѣ́чнаго во дни́ мно́ги, и насели́т­ся бѣ́сами на мно́жайшее вре́мя.
Воззри́ на восто́къ, Иерусали́ме, и ви́ждь весе́лiе гряду́щее тебѣ́ от­ Бо́га.
Се́, гряду́тъ сы́нове тво­и́, и́хже испусти́лъ еси́, гряду́тъ со́брани от­ восто́къ да́же до за́падъ сло́вомъ свята́го, ра́ду­ю­щеся о сла́вѣ Бо́жiей.
Синодальный
Вот книга заповедей Божиих и закон, пребывающий вовек. Все, держащиеся ее, будут жить, а оставляющие ее умрут.
Обратись, Иаков, и возьми ее, ходи при сиянии света ее.
Не отдавай другому славы твоей, и полезного для тебя – чужому народу.
Счастливы мы, Израиль, что мы знаем, что благоугодно Богу.
Дерзай, народ мой, памятник Израиля!
Вы преданы язычникам не на погибель, но за то, что вы прогневали Бога, вы преданы врагам;
ибо раздражили Сотворившего вас, принося жертвы бесам, а не Богу.
Вы забыли питающего вас вечного Бога, а также огорчили и воспитавший вас Иерусалим,
ибо он видел пришедший на вас гнев от Бога и говорил: «слушайте, сожители Сиона, Бог навел на меня великую скорбь,
ибо я видел пленение сыновей моих и дочерей, которое навел на них Вечный.
Я питал их с радостью, а отпустил с плачем и горестью.
Никто не радуйся о мне, вдовствующем и оставленном многими; я опустел за грехи детей моих, ибо они уклонились от закона Божия;
не познали уставов Его, не ходили путями заповедей Бога, и не вступили на стези учения в правде Его.
Придите, сожители Сиона, и вспомните пленение сыновей моих и дочерей, которое навел на них Вечный.
Ибо Он навел на них народ издалека, народ наглый и иноязычный, ибо не устыдились старца, и не сжалились над младенцем,
и увели у вдовы сыновей возлюбленных, и лишили одинокую дочерей.
Я же чем могу помочь вам?
Кто навел на вас сии бедствия, Тот и избавит вас от руки врагов ваших.
Идите, дети, идите, ибо я остался пуст.
Я снял с себя одежду мира и оделся вретищем моления моего; буду взывать к Вечному во дни мои.
Дерзайте, дети, взывайте к Богу, и Он избавит вас от насилия, от руки врагов.
Ибо от Вечного я ожидал спасения вашего, и мне пришла от Святаго радость о милости, которая скоро придет к вам от Вечного, Спасителя нашего.
Я отпускал вас с печалью и горестью, но Бог возвратит мне вас с радостью и весельем навеки.
Ибо, как ныне сожители Сиона видели пленение ваше, так увидят скоро спасение ваше от Бога, которое придет к вам с великою славою и величием Вечного.
Дети! потерпите постигший вас от Бога гнев: преследовал тебя враг, но ты скоро увидишь погибель его, и наступишь ему на шею.
Воспитанные у меня в неге пошли жесткими путями, схвачены, как стадо, расхищенное врагами.
Дерзайте, дети, и взывайте к Богу, ибо о вас вспомнит Тот, Кто навел на вас это.
Какова была решимость ваша, чтобы удалиться от Бога, увеличьте ее в десять раз, чтобы обратиться и искать Его,
ибо Тот, Который навел на вас сии бедствия, наведет на вас вечное веселье со спасением».
Дерзай, Иерусалим! Даровавший тебе имя утешит тебя.
Несчастны те, которые оскорбляли тебя и радовались твоему падению.
Несчастны города, которым служили дети твои, несчастна земля, принявшая сыновей твоих,
ибо, как она радовалась о твоем падении и веселилась о твоем поражении, так будет скорбеть о своем опустошении.
Я отниму у нее радость о множестве ее народа, и хвастовство ее будет в печаль;
ибо придет на нее огонь от Вечного на долгие дни, и весьма долгое время она будет обитаема бесами.
Оглянись, Иерусалим, на восток, и посмотри на радость, грядущую к тебе от Бога.
Вот, идут сыновья твои, которых ты отпустил, идут собранные от востока до запада словом Святаго, радуясь о славе Божией.
Цр҃ко́внослав
Сїѧ̀ кни́га повелѣ́нїй бж҃їихъ и҆ зако́нъ сы́й во вѣ́къ: всѝ держа́щїисѧ є҆ѧ̀ въ живо́тъ (вни́дꙋтъ), ѡ҆ста́вившїи же ю҆̀ ᲂу҆́мрꙋтъ.
Ѡ҆брати́сѧ, і҆а́кѡве, и҆ и҆ми́сѧ є҆ѧ̀, ходѝ ко сїѧ́нїю прѧ́мѡ свѣ́та є҆ѧ̀.
Не да́ждь и҆но́мꙋ сла́вы твоеѧ̀, и҆ поле́зныхъ тебѣ̀ ꙗ҆зы́кꙋ чꙋжде́мꙋ.
Блаже́ни є҆смы̀, і҆и҃лю, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆гѡ́днаѧ бг҃ꙋ на́мъ разꙋ̑мна сꙋ́ть.
Дерза́йте, лю́дїе моѝ, па́мѧть і҆и҃лева.
Про́дани бы́сте ꙗ҆зы́кѡмъ не на па́гꙋбꙋ: поне́же разгнѣ́васте бг҃а, пре́дани бы́сте сꙋпоста́тѡмъ,
преѡгорчи́сте бо сотво́ршаго ва́съ, (бг҃а вѣ́чнаго,) поже́рше бѣсѡ́мъ, а҆ не бг҃ꙋ:
забы́сте бо гдⷭ҇а пита́ющаго ва́съ, ѡ҆печа́листе же и҆ воспита́вшаго ва́съ і҆ерⷭ҇ли́ма.
Ви́дѣ бо наше́дшїй ва́мъ гнѣ́въ ѿ бг҃а и҆ речѐ: слы́шите, присє́льницы сїѡ̑ни, наведе́ бо мѝ гдⷭ҇ь сѣ́тованїе вели́ко,
ви́дѣхъ бо плѣне́нїе люді́й сынѡ́въ мои́хъ и҆ дще́рей, є҆́же наведѐ и҆̀мъ вѣ́чный.
Пита́хъ бо ѧ҆̀ съ весе́лїемъ, и҆спꙋсти́хъ же ѧ҆̀ съ пла́чемъ и҆ рыда́нїемъ.
Никто́же да ра́дꙋетсѧ ѡ҆ мнѣ̀ вдови́цѣ и҆ ѡ҆ста́вленнѣй ѿ мно́гихъ, ѡ҆пꙋстѣ́хъ за грѣхѝ ча̑дъ мои́хъ, поне́же ᲂу҆клони́шасѧ ѿ зако́на бж҃їѧ,
и҆ ѡ҆правда́нїй є҆гѡ̀ не позна́ша, и҆ не ходи́ша въ пꙋте́хъ за́повѣдїй бж҃їихъ, нижѐ стезьмѝ наказа́нїѧ въ пра́вдѣ є҆гѡ̀ стꙋпа́ша.
Да прїи́дꙋтъ ѡ҆кре́стнїи сїѡ̑ни, и҆ помѧни́те плѣне́нїе сынѡ́въ мои́хъ и҆ дще́рей, є҆́же наведѐ и҆̀мъ вѣ́чный:
наведе́ бо на нѧ̀ ꙗ҆зы́къ и҆здале́ча, ꙗ҆зы́къ безстꙋ́дный и҆ и҆ноѧзы́чный:
поне́же не ᲂу҆срами́шасѧ ста́рца, ни поми́ловаша ѻ҆троча́те, и҆ ѿведо́ша любе́зныхъ вдови́чихъ, и҆ ѿ дще́рей є҆ди́нꙋ ѡ҆пꙋстоши́ша.
А҆́зъ же ка́кѡ мо́щенъ помощѝ ва́мъ;
Наведы́й бо ва́мъ ѕла̑ѧ и҆зба́витъ ва́съ ѿ рꙋкѝ вра̑гъ ва́шихъ.
И҆ди́те, ча̑да, и҆ди́те: а҆́зъ бо ѡ҆ста́хсѧ пꙋста̀,
совлеко́хсѧ ри́зы ми́рныѧ, ѡ҆блеко́хсѧ же во вре́тище моле́нїѧ моегѡ̀: возопїю̀ къ вѣ́чномꙋ во дни̑ моѧ̑.
Дерза́йте, ча̑да, возопі́йте къ бг҃ꙋ, и҆ и҆зба́витъ ва́съ ѿ наси́лїѧ рꙋкѝ вра́жїѧ.
А҆́зъ бо (и҆спе́рва) надѣ́ѧхсѧ на вѣ́чнаго ѡ҆ спасе́нїи ва́шемъ: и҆ прїи́де мѝ ра́дость ѿ ст҃а́гѡ въ поми́лованїи, є҆́же прїи́детъ ва́мъ вско́рѣ ѿ вѣ́чнагѡ сп҃са на́шегѡ.
И҆спꙋсти́хъ бо ва́съ съ рыда́нїемъ и҆ пла́чемъ, ѿда́стъ же мѝ бг҃ъ ва́съ съ ра́достїю и҆ весе́лїемъ въ вѣ́къ.
Ꙗ҆́коже бо нн҃ѣ ви́дѣша присє́льницы сїѡ̑ни ва́ше плѣне́нїе (ѿ бг҃а), та́кожде ᲂу҆́зрѧтъ вско́рѣ сп҃се́нїе ва́ше ѿ бг҃а, є҆́же прїи́детъ ва́мъ со сла́вою вели́кою и҆ со ѡ҆свѣще́нїемъ вѣ́чнагѡ.
Ча̑да, долготерпи́те и҆́же ѿ бг҃а наше́дшїй ва́мъ гнѣ́въ, гони́лъ бо тѧ̀ вра́гъ тво́й, и҆ ᲂу҆́зриши па́гꙋбꙋ є҆гѡ̀ вско́рѣ и҆ на вы́ю є҆гѡ̀ настꙋ́пиши.
Младі́и моѝ ходи́ша въ пꙋти̑ же́стѡки, восхище́ни сꙋ́ть, ꙗ҆́коже ста́до похище́но врага́ми.
Дерза́йте, ча̑да, и҆ возопі́йте къ бг҃ꙋ, бꙋ́детъ бо ва́мъ ѿ наве́дшагѡ па́мѧть.
Ꙗ҆́коже бо бы́сть ᲂу҆́мъ ва́шъ заблꙋди́ти ва́мъ ѿ бг҃а, та́кѡ нн҃ѣ десѧти́жды ᲂу҆сꙋгꙋби́те ѡ҆брати́вшесѧ взыска́ти є҆го̀:
наведы́й бо ва́мъ ѕла̑ѧ наведе́тъ ва́мъ вѣ́чное весе́лїе со сп҃се́нїемъ ва́шимъ.
Дерза́й, і҆ерⷭ҇ли́ме, ᲂу҆тѣ́шитъ тѧ̀ нарекі́й тебѐ.
Ѡ҆каѧ́нни ѡ҆ѕло́бившїи тѧ̀ и҆ ра́довавшїисѧ ѡ҆ паде́нїи твое́мъ, (мще́нїе бꙋ́детъ над̾ ни́ми).
Ѡ҆каѧ́нни гра́ди, и҆̀мже порабо́таша ча̑да твоѧ̑, ѡ҆каѧ́нна прїи́мшаѧ сы́ны твоѧ̑.
Ꙗ҆́коже бо пора́довасѧ ѡ҆ твое́мъ паде́нїи и҆ возвесели́сѧ ѡ҆ разоре́нїи твое́мъ, та́кожде ѡ҆печа́литсѧ ѡ҆ свое́мъ запꙋстѣ́нїи.
И҆ ѿсѣкꙋ̀ ѿ неѧ̀ весе́лїе многонаро́дства, и҆ велича́нїе є҆ѧ̀ бꙋ́детъ въ рыда́нїе.
Ѻ҆́гнь и҆ на́йдетъ на ню̀ ѿ вѣ́чнагѡ во дни̑ мнѡ́ги, и҆ насели́тсѧ бѣ́сами на мно́жайшее вре́мѧ.
Воззрѝ на восто́къ, і҆ерⷭ҇ли́ме, и҆ ви́ждь весе́лїе грѧдꙋ́щее тебѣ̀ ѿ бг҃а.
Сѐ, грѧдꙋ́тъ сы́нове твоѝ, и҆̀хже и҆спꙋсти́лъ є҆сѝ, грѧдꙋ́тъ со́брани ѿ востѡ́къ да́же до за̑падъ сло́вомъ ст҃а́гѡ, ра́дꙋющесѧ ѡ҆ сла́вѣ бж҃їей.
Eben diese Weisheit ist das Gesetz Gottes, das in Ewigkeit besteht; im Buch der Gebote Gottes ist sie aufgeschrieben. Alle, die sich an sie halten, gewinnen das Leben; aber wer sich von ihr abwendet, verfällt dem Tod.
Kehrt um, ihr Nachkommen Jakobs, nehmt sie in eure Herzen auf! Stellt euch in das Licht, das von ihr ausstrahlt!
Darin findet ihr eure Ehre – lasst euch nicht von anderen Völkern übertreffen und beschämen!
Wir Israeliten dürfen uns freuen; denn uns hat Gott gezeigt, was ihm gefällt.
Fasse Mut, mein Volk; denn du trägst den Namen Israel!
An fremde Völker wurdet ihr Israeliten verkauft, aber das sollte nicht euer Untergang sein. Gott gab euch nur deshalb euren Feinden preis, weil ihr ihn zum Zorn gereizt habt.
Ihr habt ihn beleidigt, weil ihr nicht ihm, sondern den Dämonen Opfer brachtet.
Den ewigen Gott, der euch mit allem Guten versorgte, habt ihr vergessen; aber auch Jerusalem, der Mutter, die euch aufzog, habt ihr Schmerzen bereitet.
Sie musste mit ansehen, wie der Zorn Gottes sich über euch zusammenballte und seine Strafe euch ereilte, und klagend rief sie:

»Hört, ihr Völker, ihr Nachbarinnen der Zionsstadt, Gott hat schweres Leid über mich verhängt!

Ich muss mit ansehen, wie der ewige Gott meine Söhne und Töchter in die Gefangenschaft führen lässt!
Mit Freude habe ich sie großgezogen, mit Weinen und Klagen muss ich sie nun von mir lassen.
Niemand soll in Schadenfreude ausbrechen, wenn er mich als vereinsamte Witwe sieht, die so viele Kinder verloren hat! Ich musste meine Kinder hergeben, weil sie Gott nicht gehorcht und sein Gesetz nicht befolgt hatten.
Sie kümmerten sich nicht um seine Anordnungen und gingen nicht den Weg, den er ihnen mit seinen Geboten gewiesen hatte. Von einem Leben, das vor ihm bestehen kann, wollten sie nichts wissen und ließen sich nicht zurechtweisen.
Kommt, ihr Nachbarinnen der Zionsstadt, und betrauert mit mir die Wegführung meiner Söhne und Töchter, die der ewige Gott über sie verhängt hat!
Er führte aus der Ferne ein Volk gegen sie heran, ein Volk mit rauen Sitten und fremder Sprache. Es hatte keine Achtung vor dem Greis und kein Erbarmen mit dem Säugling.
Es führte meine geliebten Söhne hinweg und raubte mir meine Töchter; als einsame Witwe blieb ich zurück.
Ach, meine Kinder, wenn ich euch doch helfen könnte!
Nur der, der das Unheil über euch gebracht hat, kann euch aus der Gewalt eurer Feinde retten.
Lebt wohl, meine Kinder, lebt wohl! Einsam und verlassen bleibe ich zurück.
Das Festkleid habe ich abgelegt und mich in Trauer gehüllt. Für den ganzen Rest meines Lebens muss ich trauern und klagen vor dem ewigen Gott!«
»Fasst Mut, meine Kinder, ruft zu Gott um Hilfe! Er wird euch aus der Macht und Gewalt eurer Feinde befreien.
Ich vertraue fest darauf, dass der ewige Gott euch retten wird. Er hat mein Herz schon mit Freude erfüllt; ich bin gewiss, es dauert nicht mehr lange, dann wird er sich über euch erbarmen. Er, der ewige Gott, ist euer Retter und Befreier.
Unter Weinen und Klagen musste ich euch ziehen lassen; mit Freude und Wonne werde ich euch für immer von ihm zurückerhalten.
Die Nachbarvölker der Zionsstadt haben mit angesehen, wie ihr weggeführt worden seid – bald werden sie sehen, wie ihr zurückkommt, wenn der ewige Gott sich in seiner großen, strahlenden Herrlichkeit zeigt und euch rettet.
Meine Kinder, tragt in Geduld die Strafe, die Gott in seinem Zorn über euch verhängt hat! Der Feind hat euch niedergeworfen, aber bald werdet ihr seinen Untergang erleben und den Fuß auf seinen Nacken setzen.
Meine zarten Kinder, ihr musstet raue Wege gehen; ihr wurdet weggetrieben wie eine Herde, die Räubern in die Hände fällt.
Fasst nur Mut, Kinder, und ruft zu Gott um Hilfe! Er, der dies alles herbeigeführt hat, wird euer Rufen hören.
Wie ihr darauf bedacht wart, euch von ihm abzukehren, so seid nun zehnfach darauf bedacht, ihn wieder zu suchen.
Dann wird er, der das Unheil über euch gebracht hat, euch retten und euch damit eine Freude schenken, die nie mehr aufhört.«
Fasse Mut, Jerusalem! Gott, der dich bei deinem Namen gerufen hat, wird dir beistehen.
Unglück wird alle treffen, die über deinen Sturz gejubelt und dir Böses angetan haben.
Unglück wird über die Städte kommen, denen deine Kinder als Sklaven dienen mussten – aber vor allem über die Stadt, die sie in die Sklaverei geführt hat.
Wie sie gejubelt und sich gefreut hat über deine Zerstörung, so wird sie über die eigene Verwüstung trauern müssen.
Die Menge ihrer Bewohner, die ihre ganze Freude sind, wird ihr genommen; ihr Übermut verkehrt sich in tiefe Trauer.
Der ewige Gott schickt Feuer in ihre Mauern, das sie vernichtet für alle Zeiten; nur noch Dämonen werden in den Ruinen hausen.
Sieh dorthin, wo die Sonne aufgeht, Jerusalem! Was für eine Freude lässt Gott dich erleben!
Deine Söhne, die du wegziehen sahst, kommen wieder! Der heilige Gott hat sie zusammengerufen von Osten und Westen und sie kommen voll Freude über die Herrlichkeit ihres Gottes.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible