Скрыть
32:16
32:19
32:23
32:26
32:27
32:28
32:31
32:33
32:34
32:41
32:42
32:45
32:46
32:48
Церковнославянский (рус)
Вонми́, небо, и воз­глаго́лю, и да слы́шитъ земля́ глаго́лы у́стъ мо­и́хъ,
да ча́ет­ся я́ко до́ждь вѣща́нiе мое́, и да сни́дутъ я́ко роса́ глаго́ли мо­и́, я́ко ту́ча на тро́скотъ и я́ко и́ней на сѣ́но:
я́ко и́мя Госпо́дне при­­зва́хъ, дади́те вели́чiе Бо́гу на́­шему.
Бо́гъ, и́стин­на дѣла́ Его́, и вси́ путiе́ Его́ су́дъ: Бо́гъ вѣ́ренъ, и нѣ́сть непра́вды въ Не́мъ: пра́веденъ и преподо́бенъ Госпо́дь.
Согрѣши́ша, не Того́ ча́да поро́чная: ро́де стропти́вый и развраще́н­ный,
сiя́ ли Го́сподеви воз­даете́, сі́и лю́дiе бу́iи и не му́дри? Не Са́мъ ли се́й Оте́цъ тво́й стяжа́ тя, и сотвори́ тя, и созда́ тя?
Помяни́те дни́ вѣ́чныя, разумѣ́йте лѣ́та ро́да родо́въ: вопроси́ отца́ тво­его́, и воз­вѣсти́тъ тебѣ́, ста́рцы твоя́, и реку́тъ тебѣ́.
Егда́ раздѣля́ше Вы́шнiй язы́ки, я́ко разсѣ́я сы́ны Ада́мовы, поста́ви предѣ́лы язы́ковъ по числу́ а́нгелъ Бо́жiихъ,
и бы́сть ча́сть Госпо́дня, лю́дiе Его́ Иа́ковъ, у́же наслѣ́дiя Его́ Изра́иль:
удовли́ его́ въ пусты́ни, въ жа́жди зно́я въ безво́днѣ: обы́де его́ и наказа́ его́, и сохрани́ его́ я́ко зѣ́ницу о́ка:
я́ко оре́лъ покры́ гнѣздо́ свое́, и на птенцы́ своя́ воз­желѣ́: просте́ръ крилѣ́ сво­и́ и прiя́тъ и́хъ, и подъя́тъ и́хъ на ра́му свое́ю.
Госпо́дь еди́нъ вожда́­ше и́хъ, и не бѣ́ съ ни́ми бо́гъ чу́ждь:
воз­веде́ я́ на си́лу земли́, насы́ти и́хъ жи́тъ се́лныхъ: сса́ша ме́дъ изъ ка́мене и еле́й от­ тве́рда ка́мене,
ма́сло кра́вiе и млеко́ о́вчее съ ту́комъ а́гнчимъ и о́внимъ сыно́въ ю́нчихъ и ко́злихъ, съ ту́комъ пшени́чнымъ, и кро́вь гро́здову пiя́ху вино́.
И яде́ Иа́ковъ и насы́тися, и от­ве́ржеся воз­лю́блен­ный: уты́, утолстѣ́, разширѣ́: и оста́ви Бо́га сотво́ршаго его́, и от­ступи́ от­ Бо́га Спа́са сво­его́.
Прогнѣ́ваша Мя́ о чужди́хъ, и въ ме́рзостехъ сво­и́хъ преогорчи́ша Мя́.
Пожро́ша бѣсово́мъ, а не Бо́гу, бого́мъ, и́хже не вѣ́дѣша: но́ви и секра́ти {неда́вни} прiидо́ша, и́хже не вѣ́дѣша отцы́ и́хъ.
Бо́га ро́ждшаго тя́ оста́вилъ еси́ и забы́лъ еси́ Бо́га пита́ющаго тя́.
И ви́дѣ Госпо́дь, и воз­ревнова́, и раздражи́ся за гнѣ́въ сыно́въ и́хъ и дще́рей,
и рече́: от­вращу́ лице́ Мое́ от­ ни́хъ и покажу́, что́ бу́детъ и́мъ напослѣ́докъ, я́ко ро́дъ развраще́нъ е́сть, сы́нове, и́мже нѣ́сть вѣ́ры въ ни́хъ:
ті́и раздражи́ша Мя́ не о бо́зѣ, прогнѣ́ваша Мя́ во и́долѣхъ сво­и́хъ: и А́зъ раздражу́ и́хъ не о язы́цѣ, о язы́цѣ же неразу́мливѣ прогнѣ́ваю и́хъ:
я́ко о́гнь воз­гори́т­ся от­ я́рости Мо­ея́, разжже́т­ся до а́да преиспо́дняго, снѣ́стъ зе́млю и жи́та ея́, попали́тъ основа́нiя го́ръ:
соберу́ на ни́хъ зла́я, и стрѣ́лы Моя́ сконча́ю въ ни́хъ:
та́юще гла́домъ и снѣ́дiю пти́цъ, и го́рбъ неисцѣ́ленъ: зу́бы звѣрі́й послю́ въ ня́, съ я́ростiю пресмыка́ющихся по земли́:
от­внѣ́ обезча́дитъ и́хъ ме́чь, и от­ хра́мовъ и́хъ стра́хъ: ю́ноша съ дѣ́вою, ссу́щее съ соверше́н­нымъ ста́рцемъ.
Рѣ́хъ: разсѣ́ю и́хъ, уста́влю же от­ человѣ́къ па́мять и́хъ:
то́кмо за гнѣ́въ враго́въ, да не долголѣ́т­ст­вуютъ, и да не наля́гутъ супоста́ти, да не реку́тъ: рука́ на́ша высока́, и не Госпо́дь сотвори́ сiя́ вся́:
я́ко язы́къ погуби́вый совѣ́тъ е́сть, и нѣ́сть въ ни́хъ худо́же­ст­ва, не смы́слиша разумѣ́ти:
сiя́ вся́ да прiи́мутъ во гряду́щее лѣ́то.
Ка́ко пожене́тъ еди́нъ ты́сящы, и два́ дви́гнета тмы́, а́ще не Бо́гъ от­даде́ и́хъ, и Госпо́дь предаде́ и́хъ?
Не су́ть бо бо́зи и́хъ, я́ко Бо́гъ на́шъ: врази́ же на́ши неразу́мливи.
От виногра́довъ бо Cодо́мскихъ виногра́дъ и́хъ, и розга́ и́хъ от­ Гомо́рры: гро́здъ и́хъ гро́здъ же́лчи, гро́здъ го́рести и́хъ:
я́рость змие́въ вино́ и́хъ, и я́рость а́спидовъ неисцѣ́льна.
Не сiя́ ли вся́ собра́шася у Мене́ и запечатлѣ́шася въ сокро́вищахъ Мо­и́хъ?
Въ де́нь от­мще́нiя воз­да́мъ, во вре́мя егда́ соблазни́т­ся нога́ и́хъ: я́ко бли́зъ де́нь поги́бели и́хъ, и предстоя́тъ гото́вая ва́мъ:
я́ко суди́ти и́мать Госпо́дь лю́демъ Сво­и́мъ, и о рабѣ́хъ Сво­и́хъ умоле́нъ бу́детъ: ви́дѣ бо и́хъ разсла́блен­ны и иста́яв­шя во вре́мя и изнемо́гшя.
И рече́ Госпо́дь: гдѣ́ су́ть бо́зи и́хъ, на ни́хже упова́ша,
и́хже ту́къ же́ртвъ и́хъ ядя́сте, и пiя́сте вино́ тре́бъ и́хъ? Да воскре́снутъ и помо́гутъ ва́мъ, и бу́дутъ ва́мъ покрови́тели.
Ви́дите, ви́дите, я́ко А́зъ е́смь, и нѣ́сть Бо́гъ ра́звѣ Мене́: А́зъ убiю́ и жи́ти сотворю́: поражу́ и А́зъ исцѣлю́, и нѣ́сть и́же и́зметъ от­ руку́ Мое́ю:
я́ко воз­дви́гну на небо ру́ку Мою́, и клену́ся десни́цею Мо­е́ю, и реку́: живу́ А́зъ во вѣ́ки:
я́ко поострю́ я́коже мо́лнiю ме́чь Мо́й, и прiи́метъ су́дъ рука́ Моя́, и воз­да́мъ ме́сть враго́мъ и ненави́дящымъ Мя́ воз­да́мъ:
упою́ стрѣ́лы Моя́ от­ кро́ве, и ме́чь Мо́й снѣ́стъ мяса́ от­ кро́ве я́звеныхъ и плѣне́нiя, от­ гла́въ князе́й язы́ческихъ.
Возвесели́теся, небеса́, ку́пно съ Ни́мъ, и да покло́нят­ся Ему́ вси́ А́нгели Бо́жiи: воз­весели́теся, язы́цы, съ людьми́ Его́, и да укрѣпя́т­ся Ему́ вси́ сы́нове Бо́жiи: я́ко кро́вь сыно́въ Сво­и́хъ от­мща́етъ и от­мсти́тъ, и воз­да́стъ ме́сть враго́мъ и ненави́дящымъ Его́ воз­да́стъ: и очи́ститъ Госпо́дь зе́млю люді́й Сво­и́хъ.
И написа́ Моисе́й пѣ́снь сiю́ въ то́й де́нь, и научи́ е́й сы́ны Изра́илевы: и вни́де Моисе́й къ лю́демъ и глаго́ла вся́ словеса́ зако́на сего́ во у́шы лю́демъ, са́мъ и Иису́съ Нави́нъ.
И сконча́ Моисе́й глаго́ля словеса́ сiя́ вся́ всему́ Изра́илю,
и рече́ къ ни́мъ: внемли́те се́рдцемъ ва́шимъ вся́ словеса́ сiя́, я́же а́зъ засвидѣ́тел­ст­вую ва́мъ дне́сь, я́же да заповѣ́сте сыно́мъ ва́шымъ, храни́ти и твори́ти вся́ словеса́ зако́на сего́,
я́ко не тще́тно сло́во сiе́ ва́мъ, зане́ сiя́ жи́знь ва́ша, и ра́ди сло́ва сего́ до́лги дни́ бу́дете на земли́, на ню́же вы́ прехо́дите Иорда́нъ та́мо наслѣ́дити ю́.
И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю въ де́нь се́й, глаго́ля:
взы́ди на го́ру Авари́мъ, сiя́ гора́ Нава́въ, я́же е́сть въ земли́ Моа́вли пря́мо Иерихо́ну, и ви́ждь зе́млю Ханаа́ню, ю́же а́зъ даю́ сыно́мъ Изра́илевымъ во обдержа́нiе:
и сконча́йся та́мо на горѣ́, на ню́же восхо́диши, и при­­ложи́ся къ лю́демъ тво­и́мъ, я́коже у́мре Ааро́нъ бра́тъ тво́й на горѣ́ О́ръ и при­­ложи́ся къ лю́демъ сво­и́мъ:
поне́же не покори́стеся словеси́ Мо­ему́ въ сынѣ́хъ Изра́илевыхъ у воды́ пререка́нiя Ка́дисъ въ пусты́ни Си́нъ, поне́же не освяти́сте Мене́ въ сынѣ́хъ Изра́илевыхъ:
я́ко пря́мо у́зриши зе́млю, и та́мо не вни́деши, ю́же даю́ сыно́мъ Изра́илевымъ.
Латинский (Nova Vulgata)
«Audite, caeli, quae loquor; audiat terra verba oris mei!
Stillet ut pluvia doctrina mea, fluat ut ros eloquium meum quasi imber super herbam et quasi stillae super gramina.
Quia nomen Domini invocabo: date magnificentiam Deo nostro!
Petra, perfecta sunt opera eius, quia omnes viae eius iustitia. Deus fidelis et absque ulla iniquitate, iustus et rectus.
Peccaverunt ei non filii eius in sordibus suis, generatio prava atque perversa.
Haeccine redditis Domino, popule stulte et insipiens? Numquid non ipse est pater tuus, qui possedit te, ipse fecit et stabilivit te?
Memento dierum antiquorum, cogita generationes singulas; interroga patrem tuum, et annuntiabit tibi, maiores tuos, et dicent tibi.
Quando dividebat Altissimus gentes, quando separabat filios Adam, constituit terminos populorum iuxta numerum filiorum Israel;
pars autem Domini populus eius, Iacob funiculus hereditatis eius.
Invenit eum in terra deserta, in loco horroris et ululatu solitudinis; circumdedit eum et attendit et custodivit quasi pupillam oculi sui.
Sicut aquila provocans ad volandum pullos suos et super eos volitans expandit alas suas et assumpsit eum atque portavit super pennas suas.
Dominus solus dux eius fuit, et non erat cum eo deus alienus.
Constituit eum super excelsam terram, ut comederet fructus agrorum, ut sugeret mel de petra oleumque de saxo durissimo,
butyrum de armento et lac de ovibus, cum adipe agnorum et arietum filiorum Basan et hircorum, cum medulla tritici, et sanguinem uvae biberet meracissimum.
Incrassatus est dilectus et recalcitravit; incrassatus, impinguatus, dilatatus dereliquit Deum factorem suum et recessit a Petra salutari suo.
Provocaverunt eum in diis alienis et in abominationibus ad iracundiam concitaverunt.
Immolaverunt daemonibus et non Deo, diis, quos ignorabant; novi recentesque venerunt, quos non coluerunt patres vestri.
Petram, quae te genuit, dereliquisti, et oblitus es Domini creatoris tui.
Vidit Dominus et sprevit, quia provocaverunt eum filii sui et filiae.
Et ait: "Abscondam faciem meam ab eis et considerabo novissima eorum; generatio enim perversa est, et infideles filii.
Ipsi me provocaverunt in eo, qui non erat Deus, et irritaverunt in vanitatibus suis; et ego provocabo eos in eo, qui non est populus, et in gente stulta irritabo illos.
Ignis succensus est in furore meo et ardebit usque ad inferni profundissima; devorabitque terram cum germine suo et montium fundamenta comburet.
Congregabo super eos mala et sagittas meas complebo in eis.
Consumentur fame et devorabuntur febri et peste amarissima; dentes bestiarum immittam in eos, cum veneno serpentium in pulvere.
Foris vastabit eos gladius, et intus pavor: iuvenem simul ac virginem, lactantem cum homine sene.
Dixi: Disperdam eos, cessare faciam ex hominibus memoriam eorum!,
sed arrogantiam inimicorum timui, ne superbirent hostes eorum et dicerent: >Manus nostra excelsa, et non Dominus fecit haec omnia!'.
Gens enim absque consilio est et sine prudentia.
Utinam saperent et intellegerent haec ac novissima sua providerent!
Quomodo persequatur unus mille, et duo fugent decem milia? Nonne ideo, quia Petra eorum vendidit eos, et Dominus tradidit illos?".
Non enim est petra eorum ut Petra nostra, et inimici nostri sunt iudices.
Vere de vinea Sodomorum vinea eorum et de suburbanis Gomorrae; uva eorum uva fellis et botri amarissimi;
fel draconum vinum eorum et venenum aspidum insanabile.
Nonne haec condita sunt apud me et signata in thesauris meis?
Mea est ultio, et ego retribuam in tempore, in quo labetur pes eorum! Iuxta est dies perditionis, et adesse festinat sors eorum.
Iudicabit Dominus populum suum et in servis suis miserebitur; videbit quod infirmata sit manus, et defecerint clausi ac liberati.
Et dicet: "Ubi sunt dii eorum, petra, in qua habebant fiduciam,
de quorum victimis comedebant adipes et bibebant vinum libaminum? Surgant et opitulentur vobis et in necessitate vos protegant!
Videte nunc quod ego sim solus, et non sit Deus praeter me. Ego occidam et ego vivere faciam; percutiam et ego sanabo; et non est qui de manu mea possit eruere.
Levabo ad caelum manum meam et dicam: Vivo ego in aeternum!
Si acuero ut fulgur gladium meum, et arripuerit iudicium manus mea, reddam ultionem hostibus meis et his, qui oderunt me, retribuam.
Inebriabo sagittas meas sanguine, et gladius meus devorabit carnes: de cruore occisorum et captivorum, de capite ducum inimici!".
Laudate, gentes, populum eius, quia sanguinem servorum suorum ulciscetur et vindictam retribuet in hostes suos et propitius erit terrae populi sui».
Venit ergo Moyses et locutus est omnia verba cantici huius in auribus populi, ipse et Iosue filius Nun;
complevitque omnes sermones istos loquens ad universum Israel.
Et dixit ad eos: «Ponite corda vestra in omnia verba, quae ego testificor vobis hodie, ut mandetis ea filiis vestris custodire et facere et implere universa verba legis huius;
quia verbum non incassum vobis, sed est vita vestra: et in verbo hoc longo perseverabitis tempore in terra, ad quam, Iordane transmisso, ingredimini possidendam».
Locutusque est Dominus ad Moysen in eadem die dicens:
«Ascende in montem istum Abarim, in montem Nabo, qui est in terra Moab contra Iericho, et vide terram Chanaan, quam ego tradam filiis Israel obtinendam.
Et morere in monte, quem conscendens iungeris populo tuo, sicut mortuus est Aaron frater tuus in monte Hor et appositus populo suo.
Quia praevaricati estis contra me in medio filiorum Israel ad aquas Meribathcades deserti Sin, quia non sanctificastis me inter filios Israel.
E contra videbis terram et non ingredieris in eam, quam ego dabo filiis Israel».
1 Песнь Моисея; 44 он увещевает Израиля; 48 Господь призывает Моисея на гору Нево.
Внимай, небо, я буду говорить; и слушай, земля, слова уст моих.
Польется как дождь учение мое, как роса речь моя, как мелкий дождь на зелень, как ливень на траву.
Имя Господа прославляю; воздайте славу Богу нашему.
Он твердыня; совершенны дела Его, и все пути Его праведны; Бог верен, и нет неправды [в Нем]; Он праведен и истинен;
но они развратились пред Ним, они не дети Его по своим порокам, род строптивый и развращенный.
Сие ли воздаете вы Господу, народ глупый и несмысленный? не Он ли Отец твой, Который усвоил тебя, создал тебя и устроил тебя?
Вспомни дни древние, помысли о летах прежних родов; спроси отца твоего, и он возвестит тебе, старцев твоих, и они скажут тебе.
Когда Всевышний давал уделы народам и расселял сынов человеческих, тогда поставил пределы народов по числу сынов Израилевых*; //*В греческом переводе: по числу Ангелов Божиих.
ибо часть Господа народ Его, Иаков наследственный удел Его.
Он нашел его в пустыне, в степи печальной и дикой, ограждал его, смотрел за ним, хранил его, как зеницу ока Своего;
как орел вызывает гнездо свое, носится над птенцами своими, распростирает крылья свои, берет их и носит их на перьях своих,
так Господь один водил его, и не было с Ним чужого бога.
Он вознес его на высоту земли и кормил произведениями полей, и питал его медом из камня и елеем из твердой скалы,
маслом коровьим и молоком овечьим, и туком агнцев и овнов Васанских и козлов, и тучною пшеницею, и ты пил вино, кровь виноградных ягод.
И [ел Иаков, и] утучнел Израиль, и стал упрям; утучнел, отолстел и разжирел; и оставил он Бога, создавшего его, и презрел твердыню спасения своего.
Богами чуждыми они раздражили Его и мерзостями [своими] разгневали Его:
приносили жертвы бесам, а не Богу, богам, которых они не знали, новым, которые пришли от соседей и о которых не помышляли отцы ваши.
А Заступника, родившего тебя, ты забыл, и не помнил Бога, создавшего тебя.
Господь увидел [и вознегодовал], и в негодовании пренебрег сынов Своих и дочерей Своих,
и сказал: сокрою лице Мое от них [и] увижу, какой будет конец их; ибо они род развращенный; дети, в которых нет верности;
они раздражили Меня не богом, суетными своими огорчили Меня: и Я раздражу их не народом, народом бессмысленным огорчу их;
ибо огонь возгорелся во гневе Моем, жжет до ада преисподнего, и поядает землю и произведения ее, и попаляет основания гор;
соберу на них бедствия и истощу на них стрелы Мои:
будут истощены голодом, истреблены горячкою и лютою заразою; и пошлю на них зубы зверей и яд ползающих по земле;
извне будет губить их меч, а в домах ужас – и юношу, и девицу, и грудного младенца, и покрытого сединою старца.
Я сказал бы: рассею их и изглажу из среды людей память о них;
но отложил это ради озлобления врагов, чтобы враги его не возомнили и не сказали: наша рука высока, и не Господь сделал все сие.
Ибо они народ, потерявший рассудок, и нет в них смысла.
О, если бы они рассудили, подумали о сем, уразумели, что с ними будет!
Как бы мог один преследовать тысячу и двое прогонять тьму, если бы Заступник их не предал их, и Господь не отдал их!
Ибо заступник их не таков, как наш Заступник; сами враги наши судьи в том.
Ибо виноград их от виноградной лозы Содомской и с полей Гоморрских; ягоды их ягоды ядовитые, грозды их горькие;
вино их яд драконов и гибельная отрава аспидов.
Не сокрыто ли это у Меня? не запечатано ли в хранилищах Моих?
У Меня отмщение и воздаяние, когда поколеблется нога их; ибо близок день погибели их, скоро наступит уготованное для них.
Но Господь будет судить народ Свой и над рабами Своими умилосердится, когда Он увидит, что рука их ослабела, и не стало ни заключенных, ни оставшихся вне.
Тогда скажет [Господь]: где боги их, твердыня, на которую они надеялись,
которые ели тук жертв их [и] пили вино возлияний их? пусть они восстанут и помогут вам, пусть будут для вас покровом!
Видите ныне, [видите,] что это Я, Я – и нет Бога, кроме Меня: Я умерщвляю и оживляю, Я поражаю и Я исцеляю, и никто не избавит от руки Моей.
Я подъемлю к небесам руку Мою и [клянусь десницею Моею и] говорю: живу Я вовек!
Когда изострю сверкающий меч Мой, и рука Моя приимет суд, то отмщу врагам Моим и ненавидящим Меня воздам;
упою стрелы Мои кровью, и меч Мой насытится плотью, кровью убитых и пленных, головами начальников врага.
[Веселитесь, небеса, вместе с Ним, и поклонитесь Ему, все Ангелы Божии.] Веселитесь, язычники, с народом Его [и да укрепятся все сыны Божии]! ибо Он отмстит за кровь рабов Своих, и воздаст мщение врагам Своим, [и ненавидящим Его воздаст,] и очистит [Господь] землю Свою и народ Свой!
[И написал Моисей песнь сию в тот день, и научил ей сынов Израилевых.] И пришел Моисей [к народу] и изрек все слова песни сей вслух народа, он и Иисус, сын Навин.
Когда Моисей изрек все слова сии всему Израилю,
тогда сказал им: положите на сердце ваше все слова, которые я объявил вам сегодня, и завещевайте их детям своим, чтобы они старались исполнять все слова закона сего;
ибо это не пустое для вас, но это жизнь ваша, и чрез это вы долгое время пробудете на той земле, в которую вы идете чрез Иордан, чтоб овладеть ею.
И говорил Господь Моисею в тот же самый день и сказал:
взойди на сию гору Аварим, на гору Нево, которая в земле Моавитской, против Иерихона, и посмотри на землю Ханаанскую, которую я даю во владение сынам Израилевым;
и умри на горе, на которую ты взойдешь, и приложись к народу твоему, как умер Аарон, брат твой, на горе Ор, и приложился к народу своему,
за то, что вы согрешили против Меня среди сынов Израилевых при водах Меривы в Кадесе, в пустыне Син, за то, что не явили святости Моей среди сынов Израилевых;
пред собою ты увидишь землю, а не войдешь туда, в землю, которую Я даю сынам Израилевым.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible