Азбука веры » Би́блїѧ » Кни́га Е҆кклесїа́ст » гл.1

Кни́га Е҆кклесїа́ст, Глава 1

Толкования

Толкования главы

1:1

см.:3Цар.2:12;Притч.1:1;

1:2

см.:Еккл.12:8;2Кор.4:18;

1:3

см.:Еккл.2:22;

1:4

1:5

1:6

1:7

см.:Сир.40:11;

1:8

см.:Притч.27:20;

1:9

1:10

1:11

1:12

1:13

1:14

1:15

1:16

см.:3Цар.3:12;

1:17

см.:Еккл.7:25;

1:18

Цр҃ко́внослав

Глаго́лы є҆кклесїа́ста, сы́на даві́дова, царѧ̀ і҆и҃лева во і҆ерⷭ҇ли́мѣ.

Сꙋета̀ сꙋ́етствїй, речѐ є҆кклесїа́стъ, сꙋета̀ сꙋ́етствїй, всѧ́чєскаѧ сꙋета̀.

Ко́е и҆з̾ѻби́лїе человѣ́кꙋ во все́мъ трꙋдѣ̀ є҆гѡ̀, и҆́мже трꙋди́тсѧ под̾ со́лнцемъ;

Ро́дъ прехо́дитъ и҆ ро́дъ прихо́дитъ, а҆ землѧ̀ во вѣ́къ стои́тъ.

И҆ восхо́дитъ со́лнце и҆ захо́дитъ со́лнце и҆ въ мѣ́сто своѐ влече́тсѧ, сїѐ возсїѧва́ѧ та́мѡ.

И҆́детъ къ ю҆́гꙋ и҆ ѡ҆бхо́дитъ къ сѣ́верꙋ, ѡ҆бхо́дитъ ѡ҆́крестъ, и҆́детъ дꙋ́хъ и҆ на крꙋ́ги своѧ̑ ѡ҆браща́етсѧ дꙋ́хъ.

Всѝ пото́цы и҆́дꙋтъ въ мо́ре, и҆ мо́ре нѣ́сть насыща́емо: на мѣ́сто, а҆́може пото́цы и҆́дꙋтъ, та́мѡ ті́и возвраща́ютсѧ и҆тѝ.

Всѧ̑ словеса̀ трꙋ̑дна, не возмо́жетъ мꙋ́жъ глаго́лати: и҆ не насы́титсѧ ѻ҆́ко зрѣ́ти, ни и҆спо́лнитсѧ ᲂу҆́хо слы́шанїѧ.

Что̀ бы́ло, то́жде є҆́сть, є҆́же бꙋ́детъ: и҆ что̀ бы́ло сотворе́ное, то́жде и҆́мать сотвори́тисѧ:

и҆ ничто́же но́во под̾ со́лнцемъ. И҆́же возглаго́летъ и҆ рече́тъ: сѐ, сїѐ но́во є҆́сть: ᲂу҆жѐ бы́сть въ вѣ́цѣхъ бы́вшихъ пре́жде на́съ.

Нѣ́сть па́мѧть пе́рвыхъ, и҆ послѣ̑днимъ бы́вшымъ не бꙋ́детъ и҆́хъ па́мѧть съ бꙋ́дꙋщими на послѣ́докъ.

А҆́зъ є҆кклесїа́стъ бы́хъ ца́рь над̾ і҆и҃лемъ во і҆ерⷭ҇ли́мѣ

и҆ вда́хъ се́рдце моѐ, є҆́же взыска́ти и҆ разсмотри́ти въ мꙋ́дрости ѡ҆ всѣ́хъ быва́ющихъ под̾ небесе́мъ: ꙗ҆́кѡ попече́нїе лꙋка́во дадѐ бг҃ъ сынѡ́мъ человѣ́чєскимъ, є҆́же ᲂу҆пражднѧ́тисѧ въ не́мъ.

Ви́дѣхъ всѧ́чєскаѧ сотворє́нїѧ сотворє́ннаѧ под̾ со́лнцемъ: и҆ сѐ, всѧ̑ сꙋ́етство и҆ произволе́нїе дꙋ́ха.

Развраще́нное не мо́жетъ и҆спра́витисѧ, и҆ лише́нїе не мо́жетъ и҆счи́слитисѧ.

Глаго́лахъ а҆́зъ въ се́рдцы мое́мъ, є҆́же рещѝ: сѐ, а҆́зъ возвели́чихсѧ и҆ ᲂу҆мно́жихъ мꙋ́дрость па́че всѣ́хъ, и҆̀же бы́ша пре́жде менє̀ во і҆ерⷭ҇ли́мѣ,

и҆ се́рдце моѐ вда́хъ, є҆́же вѣ́дѣти премꙋ́дрость и҆ ра́зꙋмъ: и҆ се́рдце моѐ ви́дѣ мнѡ́гаѧ, премꙋ́дрость и҆ ра́зꙋмъ, при̑тчи и҆ хи́трость: ᲂу҆разꙋмѣ́хъ а҆́зъ, ꙗ҆́кѡ и҆ сїѐ є҆́сть произволе́нїе дꙋ́ха:

ꙗ҆́кѡ во мно́жествѣ мꙋ́дрости мно́жество ра́зꙋма, и҆ приложи́вый ра́зꙋмъ приложи́тъ болѣ́знь.

Сербский (синод.)

Све земаљско је таштина.
Ријечи проповједника, сина Давидова, цара у Јерусалиму.

Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.

Каква је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?

Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек.

Сунце излази и залази, и опет хити на мјесто своје одакле излази.

Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер. Иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се.

Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.

Све је мучно да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

Има ли што зашто би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас.

Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати.

Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму;

И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.

Видјех све што бива под сунцем и, гле, све је таштина и мука духу.

Што је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројити.

Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише прије мене у Јерусалиму, и срце моје видје много мудрости и знања.

И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

Јер гдје је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање, умножава муку.

Синодальный

1 «Суета сует, — всё суета»; 12 «предал я сердце мое тому, чтоб … испытать мудростию все что, делается под небом».

Слова Екклесиаста, сына Давидова, царя в Иерусалиме.

Суета сует, сказал Екклесиаст, суета сует, – всё суета!

Что пользы человеку от всех трудов его, которыми трудится он под солнцем?

Род проходит, и род приходит, а земля пребывает во веки.

Восходит солнце, и заходит солнце, и спешит к месту своему, где оно восходит.

Идет ветер к югу, и переходит к северу, кружится, кружится на ходу своем, и возвращается ветер на круги свои.

Все реки текут в море, но море не переполняется: к тому месту, откуда реки текут, они возвращаются, чтобы опять течь.

Все вещи – в труде: не может человек пересказать всего; не насытится око зрением, не наполнится ухо слушанием.

Что было, то и будет; и что делалось, то и будет делаться, и нет ничего нового под солнцем.

Бывает нечто, о чем говорят: «смотри, вот это новое»; но это было уже в веках, бывших прежде нас.

Нет памяти о прежнем; да и о том, что будет, не останется памяти у тех, которые будут после.

Я, Екклесиаст, был царем над Израилем в Иерусалиме;

и предал я сердце мое тому, чтобы исследовать и испытать мудростью все, что делается под небом: это тяжелое занятие дал Бог сынам человеческим, чтобы они упражнялись в нем.

Видел я все дела, какие делаются под солнцем, и вот, всё – суета и томление духа!

Кривое не может сделаться прямым, и чего нет, того нельзя считать.

Говорил я с сердцем моим так: вот, я возвеличился и приобрел мудрости больше всех, которые были прежде меня над Иерусалимом, и сердце мое видело много мудрости и знания.

И предал я сердце мое тому, чтобы познать мудрость и познать безумие и глупость: узнал, что и это – томление духа;

потому что во многой мудрости много печали; и кто умножает познания, умножает скорбь.

Сербский

Языки

Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.

Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.

Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?

Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.

Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.

Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.

Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.

Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.

Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.

Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.

Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.

Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.

Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.

И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.