Скрыть
1:4
1:5
1:6
1:9
1:10
1:11
1:12
1:13
1:14
1:15
1:18
Глава 2 
2:2
2:5
2:6
2:7
2:10
2:12
2:13
2:15
2:16
2:17
2:18
2:19
2:20
2:21
2:22
2:23
2:25
Глава 3 
3:2
3:3
3:5
3:6
3:8
3:9
3:10
3:16
3:18
3:21
Глава 4 
4:2
4:3
4:7
4:10
4:11
4:12
4:15
Глава 5 
5:2
5:5
5:8
5:9
5:11
5:15
5:16
5:18
Глава 6 
6:1
6:3
6:4
6:5
6:6
6:8
6:9
6:11
Глава 7 
7:4
7:6
7:7
7:8
7:10
7:11
7:15
7:18
7:21
7:22
7:23
7:27
Глава 8 
8:3
8:9
8:12
8:12a
8:12b
8:17
Глава 9 
9:1
9:4
9:6
9:7
9:10
9:13
9:14
9:17
Глава 10 
10:2
10:3
10:5
10:6
10:7
10:9
10:10
10:11
10:12
10:13
10:15
10:17
10:18
10:19
Глава 11 
11:3
11:4
11:7
11:10
Глава 12 
12:1
12:3
12:6
12:10
12:11
12:12
Церковнославянский (рус)
Глаго́лы екклесiа́ста, сы́на дави́дова, царя́ Изра́илева во Иерусали́мѣ.
Суета́ су́ет­ст­вiй, рече́ екклесiа́стъ, суета́ су́ет­ст­вiй, вся́ческая суета́.
Ко́е изоби́лiе человѣ́ку во все́мъ трудѣ́ его́, и́мже труди́т­ся подъ со́лнцемъ?
Ро́дъ прехо́дитъ и ро́дъ при­­хо́дитъ, а земля́ во вѣ́къ сто­и́тъ.
И восхо́дитъ со́лнце и захо́дитъ со́лнце и въ мѣ́сто свое́ влече́т­ся, сiе́ воз­сiява́я та́мо.
И́детъ къ ю́гу и обхо́дитъ къ сѣ́веру, обхо́дитъ о́крестъ, и́детъ ду́хъ и на кру́ги своя́ обраща́ет­ся ду́хъ.
Вси́ пото́цы и́дутъ въ мо́ре, и мо́ре нѣ́сть насыща́емо: на мѣ́сто, а́може пото́цы и́дутъ, та́мо ті́и воз­враща́ют­ся ити́.
Вся́ словеса́ тру́дна, не воз­мо́жетъ му́жъ глаго́лати: и не насы́тит­ся о́ко зрѣ́ти, ни испо́лнит­ся у́хо слы́шанiя.
Что́ бы́ло, то́жде е́сть, е́же бу́детъ: и что́ бы́ло сотворе́ное, то́жде и́мать сотвори́тися:
и ничто́же но́во подъ со́лнцемъ. И́же воз­глаго́летъ и рече́тъ: се́, сiе́ но́во е́сть: уже́ бы́сть въ вѣ́цѣхъ бы́в­шихъ пре́жде на́съ.
Нѣ́сть па́мять пе́рвыхъ, и послѣ́днимъ бы́в­шымъ не бу́детъ и́хъ па́мять съ бу́дущими на послѣ́докъ.
А́зъ екклесiа́стъ бы́хъ ца́рь надъ Изра́илемъ во Иерусали́мѣ
и вда́хъ се́рдце мое́, е́же взыска́ти и разсмотри́ти въ му́дрости о всѣ́хъ быва́ющихъ подъ небесе́мъ: я́ко попече́нiе лука́во даде́ Бо́гъ сыно́мъ человѣ́ческимъ, е́же упраждня́тися въ не́мъ.
Ви́дѣхъ вся́ческая сотворе́нiя сотворе́н­ная подъ со́лнцемъ: и се́, вся́ су́ет­ст­во и про­изволе́нiе ду́ха.
Развраще́н­ное не мо́жетъ испра́витися, и лише́нiе не мо́жетъ изчи́слитися.
Глаго́лахъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ, е́же рещи́: се́, а́зъ воз­вели́чихся и умно́жихъ му́дрость па́че всѣ́хъ, и́же бы́ша пре́жде мене́ во Иерусали́мѣ,
и се́рдце мое́ вда́хъ, е́же вѣ́дѣти прему́дрость и ра́зумъ: и се́рдце мое́ ви́дѣ мно́гая, прему́дрость и ра́зумъ, при́тчи и хи́трость: уразумѣ́хъ а́зъ, я́ко и сiе́ е́сть про­изволе́нiе ду́ха:
я́ко во мно́же­ст­вѣ му́дрости мно́же­с­т­во ра́зума, и при­­ложи́вый ра́зумъ при­­ложи́тъ болѣ́знь.
Реко́хъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ: прiиди́ у́бо, да тя́ искушу́ въ весе́лiи, и ви́ждь во бла́зѣ: и се́, та́кожде сiе́ су́ет­ст­во.
Смѣ́ху реко́хъ: погрѣше́нiе, и весе́лiю: что́ сiе́ твори́ши?
И разсмотри́хъ, а́ще се́рдце мое́ повлече́тъ а́ки вино́ пло́ть мою́: и се́рдце мое́ наста́ви мя́ въ му́дрости, и е́же удержа́ти весе́лiе, до́ндеже уви́жду, ко́е бла́го сыно́мъ человѣ́ческимъ, е́же творя́тъ подъ со́лнцемъ въ число́ дні́й живота́ сво­его́.
Возвели́чихъ творе́нiе мое́: созда́хъ ми́ до́мы, насади́хъ ми́ виногра́ды,
сотвори́хъ ми́ вертогра́ды и сады́ и насади́хъ въ ни́хъ древе́съ вся́каго плода́,
сотвори́хъ ми́ купѣ́ли водны́я, е́же напая́ти от­ ни́хъ прозябе́нiе древе́съ:
при­­тяжа́хъ рабы́ и рабы́ни, и домоча́дцы бы́ша ми́: и стяжа́нiе скота́, и ста́дъ мно́го ми́ бы́сть, па́че всѣ́хъ бы́в­шихъ пре́жде мене́ во Иерусали́мѣ:
собра́хъ ми́ зла́то и сребро́ и имѣ́нiя царе́й и стра́нъ, сотвори́хъ ми́ пою́щихъ и пою́щыя, и услажде́нiя сыно́въ человѣ́ческихъ, виноче́рпцы и виноче́рпицы.
И воз­вели́чихся, и при­­ложи́хся му́дрости па́че всѣ́хъ бы́в­шихъ пре́жде мене́ во Иерусали́мѣ: и му́дрость моя́ пребы́сть со мно́ю.
И все́, его́же проси́ста о́чи мо­и́, не отъ­я́хъ от­ ни́хъ и не воз­брани́хъ се́рдцу мо­ему́ от­ вся́каго весе́лiя мо­его́, я́ко се́рдце мое́ воз­весели́ся во вся́цѣмъ трудѣ́ мо­е́мъ. И сiе́ бы́сть ча́сть моя́ от­ всего́ труда́ мо­его́.
И при­­зрѣ́хъ а́зъ на вся́ творе́нiя моя́, я́же сотвори́стѣ ру́цѣ мо­и́, и на тру́дъ, и́мже труди́хся твори́ти. И се́, вся́ суета́ и про­изволе́нiе ду́ха, и нѣ́сть изоби́лiе подъ со́лнцемъ.
И при­­зрѣ́хъ а́зъ ви́дѣти му́дрость, ле́сть и безу́мiе: я́ко кто́ человѣ́къ, и́же по́йдетъ вслѣ́дъ совѣ́та, ели́ка сотвори́ въ не́мъ?
И ви́дѣхъ а́зъ, я́ко е́сть изоби́лiе му́дрости па́че безу́мiя, я́коже изоби́лiе свѣ́та па́че тмы́:
му́драго о́чи его́ во главѣ́ его́, а безу́мный во тмѣ́ хо́дитъ: и увѣ́дѣхъ и а́зъ, я́ко слу́чай еди́нъ случи́т­ся всѣ́мъ и́мъ.
И рѣ́хъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ: я́коже слу́чай безу́мнаго, и мнѣ́ случи́т­ся: и вску́ю умудри́хся? А́зъ тогда́ изли́шше глаго́лахъ въ се́рдцы мо­е́мъ, я́ко и сiе́ суета́, поне́же безу́мный от­ избы́тка глаго́летъ:
я́ко нѣ́сть па́мяти му́драго съ безу́мнымъ во вѣ́къ, зане́ уже́ во дне́хъ гряду́щихъ вся́ забве́на бы́ша: и ка́ко у́мретъ му́дрый съ безу́мнымъ?
И воз­ненави́дѣхъ живо́тъ, я́ко лука́вно мнѣ́ сотворе́нiе сотворе́н­ное подъ со́лнцемъ: поне́же вся́ческая суета́ и про­изволе́нiе ду́ха.
И воз­ненави́дѣхъ а́зъ вся́ческая мíра и тру́дъ мо́й, и́мже а́зъ тружда́юся подъ со́лнцемъ, я́ко оставля́ю его́ человѣ́ку бу́дущему по мнѣ́.
И кто́ вѣ́сть, му́дръ ли бу́детъ или́ безу́менъ? и облада́ти ли и́мать всѣ́мъ трудо́мъ мо­и́мъ, и́мже труди́хся и и́мже му́др­ст­вовахъ подъ со́лнцемъ? И сiе́ же суета́.
И обрати́хся а́зъ от­рещи́ся се́рдцу мо­ему́ о все́мъ трудѣ́, и́мже труди́хся подъ со́лнцемъ:
я́ко е́сть человѣ́къ, его́же тру́дъ въ му́дрости и въ ра́зумѣ и въ му́же­ст­вѣ: и человѣ́къ, и́же не потруди́ся о не́мъ, да́стъ ему́ ча́сть свою́. И сiе́ суета́ и лука́в­ст­во ве́лiе.
Я́ко быва́етъ человѣ́ку во все́мъ трудѣ́ его́ и въ про­изволе́нiи се́рдца его́, и́мже то́й тружда́ет­ся подъ со́лнцемъ,
я́ко вси́ дні́е его́ болѣ́зней и я́рости попече́нiе ему́, и́бо въ нощи́ не спи́тъ се́рдце его́. И сiе́ же суета́ е́сть.
Нѣ́сть бла́го человѣ́ку, но [ра́звѣ] е́же я́стъ и пiе́тъ и е́же пока́жетъ души́ сво­е́й бла́го въ трудѣ́ сво­е́мъ: и сiе́ ви́дѣхъ а́зъ, я́ко от­ руки́ Бо́жiя е́сть:
я́ко кто́ я́стъ и пiе́тъ кромѣ́ его́?
Я́ко человѣ́ку бла́гу предъ лице́мъ его́ даде́ му́дрость и ра́зумъ и весе́лiе, согрѣша́ющему же даде́ попече́нiе, е́же при­­лага́ти и собира́ти, во е́же да́ти благо́му предъ лице́мъ Бо́жiимъ: я́ко и сiе́ суета́ и про­изволе́нiе ду́ха.
Всѣ́мъ вре́мя и вре́мя вся́цѣй ве́щи подъ небесе́мъ:
вре́мя ражда́ти и вре́мя умира́ти, вре́мя сади́ти и вре́мя исторга́ти сажде́ное,
вре́мя убива́ти и вре́мя цѣли́ти, вре́мя разруша́ти и вре́мя созида́ти,
вре́мя пла́кати и вре́мя смѣя́тися, вре́мя рыда́ти и вре́мя ликова́ти,
вре́мя размета́ти ка́менiе и вре́мя собира́ти ка́менiе, вре́мя обыма́ти и вре́мя удаля́тися от­ обыма́нiя,
вре́мя иска́ти и вре́мя погубля́ти, вре́мя храни́ти и вре́мя от­рѣ́яти,
вре́мя раздра́ти и вре́мя сши́ти, вре́мя молча́ти и вре́мя глаго́лати,
вре́мя люби́ти и вре́мя ненави́дѣти, вре́мя бра́ни и вре́мя ми́ра.
Ко́е изоби́лiе творя́щаго, въ ни́хже са́мъ труди́т­ся?
Ви́дѣхъ попече́нiе вся́ческое, е́же даде́ Бо́гъ сыно́мъ человѣ́ческимъ, е́же пещи́ся въ не́мъ.
Вся́ческая, я́же сотвори́, добра́ [су́ть] во вре́мя свое́, и́бо вся́кiй вѣ́къ да́лъ е́сть въ се́рдце и́хъ, я́ко да не обря́щетъ человѣ́къ сотворе́нiя, е́же сотвори́ Бо́гъ от­ нача́ла и да́же до конца́.
Уразумѣ́хъ, я́ко нѣ́сть бла́го въ ни́хъ, но то́кмо е́же весели́тися и е́же твори́ти бла́го въ животѣ́ сво­е́мъ:
и́бо вся́къ человѣ́къ, и́же я́стъ и пiе́тъ и ви́дитъ благо́е во все́мъ трудѣ́ сво­е́мъ, сiе́ дая́нiе Бо́жiе е́сть.
Разумѣ́хъ, я́ко вся́, ели́ка сотвори́ Бо́гъ, сiя́ бу́дутъ во вѣ́къ: къ тѣ́мъ нѣ́сть при­­ложи́ти и от­ тѣ́хъ нѣ́сть отъ­я́ти, и Бо́гъ сотвори́, да убоя́т­ся от­ лица́ его́:
бы́в­шее уже́ е́сть, и ели́ка и́мутъ бы́ти, уже́ бы́ша, и Бо́гъ взы́щетъ гони́маго.
И еще́ ви́дѣхъ подъ со́лнцемъ мѣ́сто суда́, та́мо нечести́вый, и мѣ́сто пра́веднаго, та́мо благо­чести́вый.
И рѣ́хъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ: пра́веднаго и нечести́ваго су́дитъ Бо́гъ: я́ко вре́мя вся́цѣй ве́щи и на вся́цѣмъ сотворе́нiи та́мо.
Рѣ́хъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ о глаго́ланiи сыно́въ человѣ́ческихъ, я́ко разсу́дитъ и́хъ Бо́гъ: и е́же показа́ти, я́ко сі́и ско́ти су́ть:
и́бо и тѣ́мъ я́коже слу́чай сыно́въ человѣ́ческихъ и слу́чай ско́тскiй, слу́чай еди́нъ и́мъ: я́коже сме́рть того́, та́ко и сме́рть сего́, и ду́хъ еди́нъ во всѣ́хъ: и что́ изли́шше и́мать человѣ́къ па́че скота́? ничто́же: я́ко вся́ческая суета́.
Вся́ и́дутъ во еди́но мѣ́сто: вся́ бы́ша от­ пе́рсти и вся́ въ пе́рсть воз­враща́ют­ся.
И кто́ вѣ́сть ду́хъ сыно́въ человѣ́ческихъ, а́ще то́й восхо́дитъ горѣ́? и ду́хъ ско́тскiй, а́ще низхо́дитъ то́й до́лу въ зе́млю?
И ви́дѣхъ, я́ко нѣ́сть бла́го, но то́кмо е́же воз­весели́т­ся человѣ́къ въ творе́нiихъ сво­и́хъ, я́ко сiя́ ча́сть его́: поне́же кто́ при­­веде́тъ его́ ви́дѣти то́, е́же бу́детъ по не́мъ?
И обрати́хся а́зъ и ви́дѣхъ вся́ оклевета́нiя быва́ющая подъ со́лнцемъ: и се́, сле́зы оклевета́н­ныхъ, и нѣ́сть и́мъ утѣша́ющаго, и от­ руки́ клеве́щущихъ на ня́ крѣ́пость, и нѣ́сть и́мъ утѣша́ющаго.
И похвали́хъ а́зъ всѣ́хъ уме́ршихъ, и́же умро́ша уже́, па́че живы́хъ, ели́цы жи́ви су́ть досе́лѣ:
и бла́гъ па́че обо­и́хъ си́хъ, и́же еще́ не бы́сть, и́же не ви́дѣ вся́каго сотворе́нiя лука́ваго сотворе́н­наго подъ со́лнцемъ.
И ви́дѣхъ а́зъ ве́сь тру́дъ и вся́ко му́же­с­т­во сотворе́нiя, я́ко сiе́ ре́вность му́жа от­ по́друга сво­его́. И сiе́ суета́ и про­изволе́нiе ду́ха.
Безу́мный объя́тъ ру́цѣ сво­и́ и снѣде́ пло́ти своя́.
Бла́го е́сть исполне́нiе го́рсти поко́я, па́че исполне́нiя двою́ го́рстiю труда́ и про­изволе́нiя ду́ха.
И обрати́хся а́зъ и ви́дѣхъ су́ет­ст­во подъ со́лнцемъ:
е́сть еди́нъ, и нѣ́сть втора́го, ни сы́на, ниже́ бра́та нѣ́сть ему́, и нѣ́сть конца́ всему́ труду́ его́, ниже́ о́ко его́ насыща́ет­ся бога́т­ст­ва. И кому́ а́зъ тружда́юся и лиша́ю ду́шу мою́ от­ благосты́ни? И сiе́ суета́ и попече́нiе лука́вно е́сть.
Бла́зи два́ па́че еди́наго, и́мже е́сть мзда́ бла́га въ трудѣ́ и́хъ:
я́ко а́ще паде́т­ся еди́нъ от­ ни́хъ, воз­дви́гнетъ другі́й при­­ча́ст­ника сво­его́: и го́ре тому́ еди́ному, егда́ паде́тъ и не бу́детъ втора́го воз­дви́гнути его́.
И а́ще у́снета два́, тепло́ и́ма бу́детъ, а еди́нъ ка́ко согрѣ́ет­ся?
И а́ще укрѣпи́т­ся еди́нъ, два́ ста́нета проти́ву ему́: и ве́рвь треплете́на не ско́ро расто́ргнет­ся.
Бла́гъ о́трокъ ни́щь и му́дръ, па́че ста́ра царя́ и безу́мна, и́же не разумѣ́ внима́ти еще́:
я́ко изъ до́му ю́зниковъ изы́детъ ца́р­ст­вовати, поне́же и въ ца́р­ст­вѣ сво­е́мъ роди́ся ни́щь.
Ви́дѣхъ всѣ́хъ живу́щихъ, ходя́щихъ подъ со́лнцемъ, съ ю́нымъ вторы́мъ, и́же воста́нетъ вмѣ́сто его́.
Нѣ́сть конца́ всѣ́мъ лю́демъ, всѣ́мъ, и́же предъ ни́ми бы́ша, и́бо послѣ́днiи не воз­веселя́т­ся о не́мъ: я́ко и сiе́ суета́ и про­изволе́нiе ду́ха.
Сохрани́ но́гу твою́, егда́ а́ще и́деши въ до́мъ Бо́жiй, и бли́зъ [бу́ди] е́же слу́шати: па́че дая́нiя безу́мныхъ же́ртва твоя́, поне́же не вѣ́дятъ, я́ко творя́тъ зло́.
Не ско́ръ бу́ди усты́ тво­и́ми, и се́рдце твое́ да не ускоря́етъ износи́ти сло́во предъ лице́мъ Бо́жiимъ, я́ко Бо́гъ на небеси́ горѣ́, ты́ же на земли́ до́лу: сего́ ра́ди да бу́дутъ словеса́ твоя́ ма́ла:
я́ко при­­хо́дитъ со́нiе во мно́же­ст­вѣ попече́нiя, та́ко и гла́съ безу́мнаго во мно́же­ст­вѣ слове́съ.
А́ще обѣща́еши обѣ́тъ Бо́гу, не уме́дли от­да́ти его́, я́ко нѣ́сть хотѣ́нiя въ безу́мныхъ: ты́ у́бо, ели́ка а́ще обѣща́еши, от­да́ждь.
Бла́го тебѣ́ е́же не обѣщава́тися, не́жели обѣща́в­шуся тебѣ́, не от­да́ти.
Не да́ждь устна́мъ тво­и́мъ е́же во грѣ́хъ ввести́ пло́ть твою́, и да не рече́ши предъ лице́мъ Бо́жiимъ, я́ко невѣ́дѣнiе е́сть: да не прогнѣ́вает­ся Бо́гъ о гла́сѣ тво­е́мъ и растли́тъ творе́нiя ру́къ тво­и́хъ:
я́ко во мно́же­ст­вѣ со́нiй и су́ет­ст­вiя, [та́ко] и словеса́ мно́га, тѣ́мже Бо́га бо́йся.
А́ще оби́ду ни́щаго и расхище́нiе суда́ и пра́вды уви́диши во странѣ́, не диви́ся о ве́щи: я́ко высо́кiй надъ высо́кимъ надзира́тель, и высо́цыи надъ ни́ми,
и изоби́лiе земли́ надъ всѣ́мъ е́сть ца́рь села́ воз­дѣ́лан­на.
Любя́й сребро́ не насы́тит­ся сребра́: и кто́ наслади́т­ся во мно́же­ст­вѣ его́ плода́? И сiе́ суета́.
Во мно́же­ст­вѣ бла́га умно́жишася яду́щiи е́: и ко́е му́же­с­т­во иму́щему е́? я́ко нача́ло е́же ви́дѣти очи́ма сво­и́ма.
Со́нъ сла́докъ рабо́та­ю­щему, а́ще ма́ло или́ мно́го снѣ́сть: а насы́тив­шагося бога́т­ст­во не оставля́етъ усну́ти.
Е́сть неду́гъ, его́же ви́дѣхъ подъ со́лнцемъ, бога́т­ст­во храни́мо от­ стяжа́теля во зло́ ему́:
и поги́бнетъ бога́т­ст­во о́но въ попече́нiи лука́внѣ: и роди́ сы́на, и нѣ́сть въ руцѣ́ его́ ничто́же:
я́коже изы́де изъ чре́ва ма́тере сво­ея́ на́гъ, воз­врати́т­ся ити́, я́коже и прiи́де, и ничто́же во́зметъ от­ труда́ сво­его́, да понесе́тъ въ руцѣ́ сво­е́й.
И сiе́ зо́лъ неду́гъ: я́коже бо прiи́де, та́ко и отъи́детъ, и ка́я по́льза ему́, я́ко труди́т­ся на вѣ́тръ?
И́бо вси́ дні́е его́ во тмѣ́ и пла́чи и въ я́рости мно́зѣ, и въ неду́зѣ и во гнѣ́вѣ.
Се́, ви́дѣхъ а́зъ благо́е, е́же е́сть изря́дно, е́же я́сти и пи́ти и ви́дѣти благосты́ню во все́мъ трудѣ́ сво­е́мъ, и́мже труди́л­ся бы подъ со́лнцемъ, въ число́ дні́й живота́ сво­его́, я́же да́лъ е́сть ему́ Бо́гъ, я́ко сiе́ ча́сть его́:
и́бо вся́кому человѣ́ку, ему́же да́лъ е́сть Бо́гъ бога́т­ст­во и имѣ́нiя, и вла́сть даде́ ему́ я́сти от­ того́ и прiя́ти ча́сть свою́ и воз­весели́тися о трудѣ́ сво­е́мъ, сiе́ да́ръ Бо́жiй е́сть:
я́ко не мно́го па́мят­ст­вовати и́мать дни́ живота́ сво­его́, поне́же Бо́гъ облага́етъ его́ попече́ньми въ весе́лiи се́рдца его́.
Е́сть лука́в­ст­вiе, е́же ви́дѣхъ подъ со́лнцемъ, и мно́го е́сть надъ человѣ́комъ:
му́жъ, ему́же да́стъ Бо́гъ бога́т­ст­во и имѣ́нiе и сла́ву, и нѣ́сть лиша́яй души́ сво­е́й от­ всѣ́хъ, и́хже вожделѣ́етъ, и не да́стъ ему́ Бо́гъ вла́сти от­ него́ я́сти, я́ко чу́ждь му́жъ я́сти и́мать от­ него́. И сiе́ суета́ и неду́гъ зо́лъ е́сть.
А́ще роди́тъ му́жъ сто́ [ча́дъ] и лѣ́та мно́га поживе́тъ, и мно́зи бу́дутъ дні́е лѣ́тъ его́, и душа́ его́ не насы́тит­ся от­ благосты́ни, и погребе́нiя не бы́сть ему́, рѣ́хъ: бла́гъ па́че его́ и́звергъ,
я́ко въ суетѣ́ прiи́де и во тму́ и́детъ, и во тмѣ́ и́мя его́ покры́ет­ся:
и со́лнца не ви́дѣ, ниже́ разумѣ́, поко́й сему́ па́че того́:
и поживе́ ты́сящу лѣ́тъ сугу́бо, и благосты́ни не ви́дѣ: еда́ не во еди́но мѣ́сто вся́ и́дутъ?
Ве́сь тру́дъ человѣ́чь во уста́ его́, и душа́ его́ не испо́лнит­ся.
Я́ко ко́е изоби́лiе [человѣ́ку] му́дрому па́че безу́мнаго? поне́же ни́щь позна́ ходи́ти проти́ву живота́.
Бла́го видѣ́нiе о́чiю па́че ходя́щаго душе́ю. И се́ су́ет­ст­вiе и про­изволе́нiе ду́ха.
А́ще что́ бы́сть, уже́ именова́ся и́мя его́, и позна́ся, е́же е́сть человѣ́къ и не воз­мо́жетъ суди́тися съ крѣпча́йшимъ па́че себе́:
я́ко су́ть словеса́ мно́га умножа́ющая суету́.
7:1Что́ изли́шше человѣ́ку, я́ко кто́ вѣ́сть, что́ бла́го человѣ́ку въ животѣ́ [его́] число́ дні́й живота́ су́ет­ст­ва его́? и сотвори́ я́ въ сѣ́ни: я́ко кто́ воз­вѣсти́тъ человѣ́ку, что́ бу́детъ по не́мъ подъ со́лнцемъ?
2Бла́го и́мя па́че еле́а бла́га, и де́нь сме́ртный па́че дня́ рожде́нiя его́.
3Бла́го ходи́ти въ до́мъ пла́ча, не́жели ходи́ти въ до́мъ пи́ра, поне́же сiе́ коне́цъ вся́кому человѣ́ку, и живы́й да́стъ бла́го въ се́рдцы его́.
4Бла́га я́рость па́че смѣ́ха, я́ко во зло́бѣ лица́ ублажи́т­ся се́рдце.
5Се́рдце му́дрыхъ въ дому́ пла́ча, а се́рдце безу́мныхъ въ дому́ весе́лiя.
6Бла́го е́же слы́шати преще́нiе прему́дра, па́че му́жа слы́шащаго пѣ́снь безу́мныхъ:
7я́коже гла́съ те́рнiя подъ котло́мъ, та́ко смѣ́хъ безу́мныхъ. И сiе́ суета́.
8Я́ко клевета́ льсти́тъ му́драго и погубля́етъ се́рдце благоро́д­ст­вiя его́.
9Бла́га послѣ́дняя слове́съ па́че нача́ла его́: бла́гъ терпѣли́вый па́че высо́каго ду́хомъ.
10Не тщи́ся въ ду́сѣ сво­е́мъ яри́тися, я́ко я́рость въ нѣ́дрѣ безу́мныхъ почі́етъ.
11Да не рече́ши: что́ бы́сть, я́ко дні́е пре́жднiи бѣ́ша бла́зи па́че си́хъ? я́ко не въ му́дрости вопроси́лъ еси́ о се́мъ.
12Бла́га му́дрость съ наслѣ́дiемъ, па́че же ви́дящымъ со́лнце:
13я́ко въ сѣ́ни его́ му́дрость, я́коже сѣ́нь сребра́, и изоби́лiе ра́зума прему́дрости оживля́етъ, и́же от­ нея́.
14Ви́ждь творе́нiя Бо́жiя: я́ко кто́ мо́жетъ украси́ти, его́же а́ще Бо́гъ преврати́тъ?
15Въ де́нь благосты́ни [его́] живи́ во бла́зѣ и ви́ждь въ де́нь зла́: ви́ждь, и съ ни́мъ согла́сно сiе́ сотвори́ Бо́гъ, о глаго́ланiи, да не обря́щетъ человѣ́къ за ни́мъ ничто́же.
16Вся́ческая ви́дѣхъ во дне́хъ су́ет­ст­вiя мо­его́: е́сть пра́ведный погиба́яй во сво­е́й пра́вдѣ, и е́сть нечести́вый пребыва́яй во сво­е́й зло́бѣ.
17Не бу́ди правди́въ вельми́, ни мудри́ся изли́шше, да не когда́ изуми́шися.
18Не нече́­ст­вуй мно́го и не бу́ди же́стокъ, да не у́мреши не во вре́мя свое́.
19Бла́го ти́ е́сть держа́тися сего́, и от­ сего́ не оскверни́ руки́ тво­ея́, я́ко боя́щымся Бо́га поспѣша́т­ся вся́.
20Прему́дрость помо́жетъ му́дрому па́че десяти́ облада́ющихъ во гра́дѣ:
21я́ко нѣ́сть человѣ́къ пра́веденъ на земли́, и́же сотвори́тъ благо́е и не согрѣши́тъ.
22И во вся́ словеса́, я́же воз­глаго́лютъ нечести́вiи, не вложи́ се́рдца сво­его́, да не услы́шиши раба́ сво­его́ клену́ща тебе́:
23я́ко мно́гажды воз­лука́внуетъ на тя́, и обхожде́нiи мно́гими озло́битъ се́рдце твое́, я́коже и ты́ кля́лъ еси́ ины́я [мно́гiя].
24Вся́ сiя́ искуси́хъ въ му́дрости: рѣ́хъ, умудрю́ся: и сiя́ удали́ся от­ мене́
25дале́че па́че не́же бѣ́хъ, и бе́здны глубина́, кто́ обря́щетъ ю́?
26Обыдо́хъ а́зъ, и се́рдце мое́, е́же разумѣ́ти, е́же разсмотри́ти, и е́же взыска́ти му́дрость и ра́зумъ, и е́же разумѣ́ти нечести́ваго безу́мiе и ожесточе́нiе и ле́сть:
27и обрѣто́хъ а́зъ ю́, и реку́ горча́йшу па́че сме́рти жену́, я́же е́сть лови́тва, и сѣ́ти се́рдце ея́, у́зы въ руку́ ея́: благі́й предъ лице́мъ Бо́жiимъ изъи́мет­ся от­ нея́, а согрѣша́яй я́тъ бу́детъ от­ нея́.
28Се́, сiе́ обрѣто́хъ, рече́ екклесiа́стъ: еди́ну еди́ною е́же обрѣсти́ по́мыслъ, е́же взыска́ душа́ моя́, и не обрѣто́хъ:
29и человѣ́ка еди́наго от­ ты́сящъ обрѣто́хъ, а жены́ во всѣ́хъ си́хъ не обрѣто́хъ:
30оба́че се́, сiе́ обрѣто́хъ, е́же сотвори́ Бо́гъ человѣ́ка пра́ваго, и сі́и взыска́ша помысло́въ мно́гихъ. Кто́ увѣ́дѣ му́дрость? и кто́ вѣ́сть разрѣше́нiе глаго́ла?
Му́дрость человѣ́ка просвѣти́тъ лице́ его́, а безсту́дный воз­ненави́дѣнъ бу́детъ лице́мъ сво­и́мъ.
Уста́ царе́ва сохрани́, и о словеси́ кля́твы Бо́жiя не ско́ръ бу́ди.
От лица́ его́ по́йдеши, не ста́ни во словеси́ лука́внѣ, я́ко все́, е́же [а́ще] восхо́щетъ, сотвори́тъ,
я́коже ца́рь облада́яй, и кто́ рече́тъ ему́: что́ твори́ши?
Храня́й за́повѣдь не увѣ́сть глаго́ла лука́вна: и вре́мя суда́ вѣ́сть се́рдце му́драго,
я́ко вся́цѣй ве́щи е́сть вре́мя и су́дъ: я́ко ра́зумъ человѣ́ка мно́гъ [е́сть] на не́мъ,
я́ко нѣ́сть вѣ́дящаго, что́ бу́дущее: зане́ я́коже бу́детъ, кто́ воз­вѣсти́тъ ему́?
Нѣ́сть человѣ́ка владу́щаго ду́хомъ, е́же воз­брани́ти ду́ху: и нѣ́сть владу́щаго въ де́нь сме́рти, и нѣ́сть посла́ въ де́нь бра́ни: и не спасе́тъ нече́стiе су́щаго въ не́мъ.
И все́ сiе́ ви́дѣхъ, и вда́хъ се́рдце мое́ во все́ сотворе́нiе, е́же сотворе́но е́сть подъ со́лнцемъ, вся́, во ели́кихъ облада́нъ е́сть человѣ́къ надъ человѣ́комъ, е́же озло́бити его́.
И тогда́ ви́дѣхъ нечести́выя во гро́бы внесе́ны, и от­ свята́го: и идо́ша и похвале́ни бы́ша во гра́дѣ, я́ко си́це сотвори́ша. И сiе́ суета́.
Я́ко нѣ́сть прерѣка́нiя быва́ющаго творя́щымъ лука́вое вско́рѣ: сего́ ра́ди увѣ́рися се́рдце сыно́въ человѣ́ческихъ въ ни́хъ, е́же сотвори́ти лука́вое.
И́же согрѣши́, сотвори́лъ е́сть лука́вое, от­то́лѣ, и от­ долготы́ и́хъ: и́бо и вѣ́мъ а́зъ, я́ко е́сть бла́го боя́щымся Бо́га, да боя́т­ся от­ лица́ его́,
и не бу́детъ бла́го нечести́вому, и не продолжи́тъ дні́й въ сѣ́ни, и́же нѣ́сть боя́йся от­ лица́ Бо́жiя.
Е́сть суета́, я́же сотворе́на е́сть на земли́: я́ко су́ть пра́веднiи, на ни́хже постиза́етъ я́ко творе́нiе нечести́выхъ, и су́ть нечести́вiи, на ни́хже постиза́етъ я́ко творе́нiе пра́ведныхъ. Рѣ́хъ, я́ко и сiе́ суета́.
И похвали́хъ а́зъ весе́лiе, я́ко нѣ́сть бла́го человѣ́ку подъ со́лнцемъ, но то́кмо е́же я́сти и пи́ти и е́же весели́тися: и то́ при­­бы́токъ ему́ въ трудѣ́ его́ во дне́хъ живота́ его́, и́хже да́лъ е́сть ему́ Бо́гъ подъ со́лнцемъ.
Въ ни́хже да́хъ се́рдце мое́, е́же разумѣ́ти му́дрость и е́же вѣ́дѣти попече́нiе сотворе́ное на земли́: я́ко и во дни́ и въ нощи́ сна́ во о́чiю свое́ю нѣ́сть ви́дяй.
И ви́дѣхъ вся́ творе́нiя Бо́жiя, я́ко не мо́жетъ человѣ́къ изобрѣсти́ творе́нiе сотворе́ное подъ со́лнцемъ: ели́ка а́ще потруди́т­ся человѣ́къ обрѣсти́, и не обря́щетъ: и ели́ка а́ще рече́тъ му́дрый уразумѣ́ти, не воз­мо́жетъ обрѣсти́. Тѣ́мже все́ сiе́ вда́хъ въ се́рдце мое́, и се́рдце мое́ все́ сiе́ ви́дѣ.
Я́ко пра́веднiи и му́дрiи и дѣ́ланiя и́хъ въ руцѣ́ Бо́жiей, и любве́ же и не́нависти нѣ́сть вѣ́дяй человѣ́къ: вся́ предъ лице́мъ и́хъ, суета́ во всѣ́хъ.
Слу́чай еди́нъ пра́ведному и нечести́вому, благо́му и зло́му, и чи́стому и нечи́стому, и жру́щему и не жру́щему: я́коже благі́й, та́ко согрѣша́яй, я́коже клены́йся, та́ко боя́йся кля́твы.
Сiе́ лука́во во вся́цѣмъ сотворе́номъ подъ со́лнцемъ, я́ко слу́чай еди́нъ всѣ́мъ: и се́рдце сыно́въ человѣ́ческихъ испо́лнися лука́в­ст­вiя, и пре́лесть въ сердца́хъ и́хъ и въ животѣ́ и́хъ, и по си́хъ къ ме́ртвымъ.
Поне́же кто́ е́сть, и́же при­­обща́ет­ся ко всѣ́мъ живы́мъ? Е́сть наде́жда, я́ко пе́съ живы́й, то́й бла́гъ па́че льва́ ме́ртва.
Поне́же живі́и разумѣ́ютъ, я́ко у́мрутъ, ме́ртвiи же не су́ть вѣ́дущiи ничто́же: и ктому́ нѣ́сть и́мъ мзды́, я́ко забве́на е́сть па́мять и́хъ,
и любо­́вь и́хъ и не́нависть и́хъ и рве́нiе и́хъ уже́ поги́бе, и ча́сти нѣ́сть и́мъ ктому́ во вѣ́ки во вся́цѣмъ творе́нiи подъ со́лнцемъ.
Прiиди́, я́ждь въ весе́лiи хлѣ́бъ тво́й и пі́й во бла́зѣ се́рдцы вино́ твое́, я́ко уже́ уго́дна Бо́гу творе́нiя твоя́.
Во вся́ко вре́мя да бу́дутъ ри́зы твоя́ бѣ́лы, и еле́й на главѣ́ тво­е́й да не оскудѣ́етъ.
И ви́ждь житiе́ съ жено́ю, ю́же воз­люби́лъ еси́, во вся́ дни́ живота́ ю́ности тво­ея́, да́н­ныя ти́ подъ со́лнцемъ, вся́ дни́ су́ет­ст­вiя тво­его́: я́ко сiе́ ча́сть твоя́ въ животѣ́ тво­е́мъ и въ трудѣ́ тво­е́мъ, и́мже ты́ труди́шися подъ со́лнцемъ.
Вся́, ели́ка а́ще обря́щетъ рука́ твоя́ сотвори́ти, я́коже си́ла твоя́, сотвори́: зане́ нѣ́сть сотворе́нiе и помышле́нiе и ра́зумъ и му́дрость во а́дѣ, а́може ты́ и́деши та́мо.
Обрати́хся и ви́дѣхъ подъ со́лнцемъ, я́ко ни ле́гкимъ тече́нiе, ниже́ си́льнымъ бра́нь, ниже́ самому́ му́дрому хлѣ́бъ, ниже́ разу́мнымъ бога́т­ст­во, ниже́ вѣ́дущымъ благода́ть: я́ко вре́мя и слу́чай случи́т­ся всѣ́мъ си́мъ.
Я́ко у́бо не разумѣ́ человѣ́къ вре́мене сво­его́: я́коже ры́бы уловля́емы во мре́жи злѣ́, и а́ки пти́цы уловля́емы въ сѣ́ти: я́коже сiя́, уловля́ют­ся сы́нове человѣ́честiи во вре́мя лука́во, егда́ нападе́тъ на ня́ внеза́пу.
И сiе́ ви́дѣхъ, му́дрость подъ со́лнцемъ, и вели́ка е́сть во мнѣ́:
гра́дъ ма́лъ, и муже́й въ не́мъ ма́ло, и прiи́детъ на́нь ца́рь вели́къ и о́крестъ обля́жетъ его́, и содѣ́лаетъ на него́ остро́ги ве́лiя,
и обря́щетъ въ не́мъ му́жа ни́щаго му́дра, и се́й спасе́тъ гра́дъ му́дростiю сво­е́ю, и человѣ́къ не воспомяну́ му́жа ни́щаго о́наго.
И рѣ́хъ а́зъ: блага́ му́дрость па́че си́лы, и му́дрость ни́щаго уничиже́на, и словеса́ его́ не су́ть послу́шаема.
Словеса́ му́дрыхъ въ поко́и слы́шат­ся, па́че кли́ча облада́ющихъ въ безу́мiи.
Блага́ му́дрость па́че ору́дiй ра́тныхъ: и согрѣша́яй еди́нъ погуби́тъ благосты́ню мно́гу.
Му́хи уме́ршыя згноя́ютъ еле́а сла́дость: че́стно ма́лое му́дрости па́че сла́вы вели́ки безу́мiя.
Се́рдце му́драго одесну́ю его́, се́рдце же безу́мнаго ошу́юю его́:
и въ пу́ть егда́ безу́мный и́детъ, се́рдце его́ лиша́ет­ся, и я́же помышля́етъ, вся́ безу́мiе су́ть.
А́ще ду́хъ владѣ́ющаго взы́детъ на тя́, мѣ́ста тво­его́ не оста́ви: я́ко изцѣле́нiе утоли́тъ грѣхи́ вели́ки.
Е́сть лука́в­ст­во, е́же ви́дѣхъ подъ со́лнцемъ, а́ки нево́льно изы́де от­ лица́ владѣ́ющаго:
вда́нъ безу́мный въ высоты́ вели́ки, а бога́тiи во смире́н­ныхъ ся́дутъ:
ви́дѣхъ рабо́въ на ко́нехъ, и князе́й иду́щихъ я́ко рабо́въ на земли́.
Копа́яй я́му впаде́тъ въ ню́, и разоря́ющаго огра́ду угры́знетъ его́ змі́й.
Изъе́мляй ка́менiе поболи́тъ от­ ни́хъ, разсѣца́яй дрова́ бѣду́ прiи́метъ въ ни́хъ:
а́ще спаде́тъ сѣ́чиво, и са́мъ лице́мъ смяте́т­ся: и си́лы укрѣпи́тъ, и изоби́лiе му́жу му́дрость.
А́ще угры́знетъ змі́й не въ шептѣ́, и нѣ́сть изли́ше­ст­ва обава́ющему.
Словеса́ у́стъ прему́драго благода́ть, устнѣ́ же безу́мнаго потопя́тъ его́:
нача́ло слове́съ у́стъ его́ безу́мiе, и послѣ́дняя у́стъ его́ пре́лесть лука́ва.
Безу́мный умножа́етъ словеса́: не разумѣ́ человѣ́къ, что́ бы́в­шее и что́ бу́дущее, что́ созади́ его́, [и] кто́ воз­вѣсти́тъ ему́?
Тру́дъ безу́мныхъ озло́битъ и́хъ, и́же не разумѣ́ ити́ во гра́дъ.
Го́ре тебѣ́, гра́де, въ не́мже ца́рь тво́й ю́нъ, и кня́зи тво­и́ ра́но ядя́тъ.
Блаже́н­на ты́, земле́, ея́же ца́рь тво́й сы́нъ свобо́дныхъ, и кня́зи тво­и́ во вре́мя ядя́тъ въ си́лѣ и не постыдя́т­ся.
Въ лѣ́ностехъ смири́т­ся стро́пъ, и въ пра́здне­ст­вѣ ру́къ прока́плетъ хра́мина.
Во смѣ́хъ творя́тъ хлѣ́бъ и вино́ и еле́й, е́же весели́тися живу́щымъ: и сребра́ со смире́нiемъ послу́шаютъ вся́ческая.
И въ со́вѣсти у́бо тво­е́й не клени́ царя́, и въ клѣ́ти ло́жницы тво­ея́ не клени́ бога́таго: я́ко пти́ца небе́сная донесе́тъ гла́съ тво́й, и имѣ́яй крилѣ́ воз­вѣсти́тъ сло́во твое́.
Посли́ хлѣ́бъ тво́й на лице́ воды́, я́ко во мно́же­ст­вѣ дні́й обря́щеши его́.
Да́ждь ча́сть седми́мъ и осми́мъ, я́ко не вѣ́си, что́ бу́детъ лука́во на земли́.
А́ще испо́лнят­ся о́блацы дождя́, на зе́млю излива́ютъ: и а́ще паде́тъ дре́во на ю́гъ, и а́ще на сѣ́веръ, на мѣ́стѣ, идѣ́же паде́тъ дре́во, та́мо бу́детъ.
Блюды́й вѣ́тра не сѣ́етъ, и сматря́яй во о́блацѣхъ не по́жнетъ.
Въ ни́хже нѣ́сть вѣ́дый, кі́и пу́ть ду́ха, я́коже ко́сти во чре́вѣ ражда́ющiя: та́ко не уразумѣ́еши дѣ́лъ Бо́жiихъ, ели́ка сотвори́тъ вся́ческая.
Въ зау́трiи сѣ́й сѣ́мя твое́, и въ ве́черъ да не оставля́етъ рука́ твоя́: я́ко не вѣ́си, ко́е про­изы́детъ сiе́ или́ о́но, и а́ще обоя́ вку́пѣ блага́я.
И сла́дко свѣ́тъ, и бла́го очи́ма зрѣ́ти со́лнце:
я́ко а́ще и мно́га лѣ́та поживе́тъ человѣ́къ, и о всѣ́хъ си́хъ воз­весели́т­ся, и помяне́тъ дни́ тмы́, я́ко мно́зи бу́дутъ: все́ гряду́щее суета́.
Весели́ся, ю́ноше, во ю́ности тво­е́й, и да ублажи́тъ тя́ се́рдце твое́ во дне́хъ ю́ности тво­ея́, и ходи́ въ путе́хъ се́рдца тво­его́ непоро́ченъ и не въ видѣ́нiи о́чiю твое́ю: и разумѣ́й, я́ко о всѣ́хъ си́хъ при­­веде́тъ тя́ Бо́гъ на су́дъ:
и от­ста́ви я́рость от­ се́рдца тво­его́, и от­ри́ни лука́в­ст­во от­ пло́ти тво­ея́: я́ко ю́ность и безу́мiе суета́.
И помяни́ сотво́ршаго тя́ во дне́хъ ю́ности тво­ея́, до́ндеже не прiи́дутъ дні́е зло́бы тво­ея́, и при­­спѣ́ютъ лѣ́та, въ ни́хже рече́ши: нѣ́сть ми́ въ ни́хъ хотѣ́нiя:
до́ндеже не поме́ркнетъ со́лнце и свѣ́тъ, и луна́ и звѣ́зды, и обратя́т­ся о́блацы созади́ дождя́:
въ де́нь, въ о́ньже подви́гнут­ся стра́жiе до́му, и развратя́т­ся му́жiе си́лы, и упраздня́т­ся ме́лющiи, я́ко ума́лишася, и помрача́т­ся зря́щiи во сква́жнехъ:
и затворя́тъ две́ри на то́ржищи, въ не́мощи гла́са ме́лющiя, и воста́нетъ на гла́съ пти́цы, и смиря́т­ся вся́ дще́ри пѣ́сни:
и на высоту́ у́зрятъ, и у́жасъ на пути́, и процвѣте́тъ Амигда́лъ, и отолстѣ́ютъ пру́зiе, и разруши́т­ся каппари́съ: я́ко отъи́де человѣ́къ въ до́мъ вѣ́ка сво­его́, и обыдо́ша на то́ржищи пла́чущiи:
до́ндеже не преврати́т­ся у́же сре́бряное, и не сокруши́т­ся повя́зка злата́я, и сокруши́т­ся водоно́съ у исто́чника, и сло́мит­ся колесо́ въ ко́лiи.
И воз­врати́т­ся пе́рсть въ зе́млю, я́коже бѣ́, и ду́хъ воз­врати́т­ся къ Бо́гу, и́же даде́ его́.
Суета́ су́ет­ст­вiй, рече́ екклесiа́стъ, вся́ческая суета́.
И ли́шшее, я́ко бы́сть екклесiа́стъ му́дръ, и я́ко научи́ ра́зуму человѣ́ка: и у́хо изслѣ́дитъ красоту́ при́тчей.
Мно́го взыска́ екклесiа́стъ, е́же обрѣсти́ словеса́ хотѣ́нiя, и напи́саное пра́вости, словеса́ и́стины.
Словеса́ му́дрыхъ я́коже остны́ воло́вiи и я́коже гво́здiе вонзе́но, и́же от­ сложе́нiй да́ни бы́ша от­ па́стыря еди́наго.
И мно́жае от­ ни́хъ, сы́не мо́й, храни́ся: твори́ти кни́ги мно́ги нѣ́сть конца́, и уче́нiе мно́гое тру́дъ пло́ти.
Коне́цъ сло́ва, все́ слу́шай: Бо́га бо́йся и за́повѣди его́ храни́, я́ко сiе́ вся́къ человѣ́къ:
я́ко все́ творе́нiе при­­веде́тъ Бо́гъ на су́дъ о вся́цѣмъ погрѣше́нiи, а́ще бла́го и а́ще лука́во.
Немецкий (GNB)
In diesem Buch sind die Einsichten des Lehrers aufgeschrieben. Er war ein Sohn Davids und König in Jerusalem.
»Vergeblich und vergänglich!«, pflegte der Lehrer zu sagen. »Vergeblich und vergänglich! Alles ist vergebliche Mühe.«
Der Mensch müht und plagt sich sein Leben lang, und was hat er davon?
Die Generationen kommen und gehen; und die Erde bleibt, wie sie ist.
Die Sonne geht auf, sie geht unter und dann wieder von vorn, immer dasselbe.
Jetzt weht der Wind von Norden, dann dreht er und weht von Süden, er dreht weiter und immer weiter, bis er wieder aus der alten Richtung kommt.
Alle Flüsse fließen ins Meer, aber das Meer wird nicht voll. Das Wasser kehrt zu den Quellen zurück – und wieder fließt es ins Meer.
Du bemühst dich, alles, was geschieht, in Worte zu fassen, aber es gelingt dir nicht. Denn mit dem Hören und Sehen kommst du nie an ein Ende.
Doch im Grunde gibt es überhaupt nichts Neues unter der Sonne. Was gewesen ist, das wird wieder sein; was getan wurde, das wird wieder getan.
»Sieh her«, sagen sie, »da ist etwas Neues!« Unsinn! Es ist schon einmal da gewesen, lange bevor wir geboren wurden.
Wir wissen nur nichts mehr von dem, was die Alten taten. Und was wir heute tun oder unsere Kinder morgen, wird auch bald vergessen sein.
Ich, der Lehrer, war König über Israel und regierte in Jerusalem.
Ich nahm mir vor, alle Dinge zu ergründen und zu begreifen. Ich wollte herausfinden, was für einen Sinn alles hat, was in der Welt geschieht. Doch was ist das für eine fruchtlose Beschäftigung! Gott hat sie den Menschen gegeben, damit sie sich mit ihr plagen.
Ich beobachtete alles, was Menschen auf der Erde tun, und ich fand: Alles ist vergeblich. Es ist, als jagtest du dem Wind nach.
Krummes kann nicht gerade werden; was nicht da ist, kannst du nicht zählen.
Ich sagte zu mir selbst: »Ich weiß mehr als alle, die vor mir über Jerusalem geherrscht haben. Ich habe eine Fülle von Weisheit und Erkenntnis gesammelt.«
Doch als ich darüber nachdachte, was das alles wert ist und was der Weise den uneinsichtigen Schwachköpfen voraushat, erkannte ich: Auch die Bemühung um Weisheit und Erkenntnis ist Jagd nach Wind.
Wer viel weiß, hat viel Ärger. Je mehr Erfahrung, desto mehr Enttäuschung.
Ich entschloss mich, das Leben zu genießen und glücklich zu sein. Aber ich merkte: Auch das ist vergeblich!
Das Lachen ist etwas für Narren, und die Freude – was bringt sie schon ein?
Ich wollte am vollen Leben teilhaben wie die Menschen, die sich nicht um Weisheit und Einsicht kümmern; aber der Verstand sollte die Führung behalten. Ich trank Wein, um mich in Stimmung zu bringen, denn ich wollte erkunden, ob der Mensch während seiner kurzen Lebenstage irgendwo Glück finden kann.
Ich vollbrachte große Dinge: Ich baute mir Häuser und pflanzte Weinberge.
Ich legte Obstgärten an und pflanzte darin alle Arten von Fruchtbäumen.
Ich legte Teiche an, um die vielen aufwachsenden Bäume zu bewässern.
Ich kaufte mir zahlreiche Sklaven und Sklavinnen zu denen hinzu, die ich von meinem Vater geerbt hatte. Ich besaß mehr Rinder, Schafe und Ziegen als irgendjemand vor mir in Jerusalem.
Ich füllte meine Vorratskammern mit Silber und Gold aus den Schätzen der unterworfenen Könige und Länder. Ich hielt mir Sänger und Sängerinnen und nahm mir so viele Frauen, wie ein Mann sich nur wünschen kann.
So wurde ich mächtiger und reicher als alle, die vor mir in Jerusalem regiert hatten. Weil ich ein so großes Wissen besaß,
konnte ich mir alles verschaffen, was meinen Augen gefiel, und ich versagte mir keine Freude. Mit all meiner Mühe hatte ich es so weit gebracht, dass ich tatsächlich glücklich war.
Doch dann dachte ich über alles nach, was ich getan und erreicht hatte, und kam zu dem Ergebnis: Alles ist vergeblich und Jagd nach Wind. Es kommt nichts heraus bei aller Mühe, die sich der Mensch macht unter der Sonne.
Ich wollte wissen, ob bei Weisheit etwas anderes herauskommt als bei Unverstand und Torheit. Denn was wird der Mann tun, der mir auf dem Königsthron folgt? Bestimmt das, was man schon immer getan hat!
Es stimmt: Weisheit ist besser als Unwissenheit, so wie Licht besser ist als Finsternis.
Der Wissende sieht, wo er geht; der Unwissende tappt im Dunkeln. Aber ich erkannte auch: Beide trifft am Ende das gleiche Schicksal.
Wenn es mir also trotz meiner Weisheit genauso ergeht wie den Unverständigen, weshalb bemühe ich mich dann so sehr darum? Und ich sagte mir: Auch das ist vergeblich.
Kluge müssen doch genauso sterben wie die Dummen. Und man erinnert sich an die einen nicht länger als an die andern. Wie bald sind sie alle vergessen!
Da war mir das ganze Leben verleidet. Du kannst tun, was du willst, unter der Sonne – es ist doch alles vergeblich und Jagd nach Wind.
Auch der ganze Ertrag meiner Mühe war mir verleidet. Ich muss ja doch alles einem anderen überlassen, der nach mir kommt.
Wer weiß, ob der auch den Verstand hat, es sinnvoll zu gebrauchen. Trotzdem wird er über alles verfügen, was ich mir mit solcher Anstrengung durch mein großes Wissen erworben habe. Auch das ist vergebliche Mühe!
Da begann ich zu verzweifeln, weil ich mich für nichts und wieder nichts geplagt hatte.
Da müht sich jemand ab mit Klugheit und Geschick und erreicht etwas; aber dann muss er es einem vererben, der keinen Finger dafür krumm gemacht hat. Auch das ist vergeblich und ein großes Übel!
Was hat der Mensch am Ende von all seiner Anstrengung?
Nichts als Sorgen und Plagen hat er sein Leben lang, selbst in der Nacht kommen seine Gedanken nicht zur Ruhe. Auch das ist vergebliche Mühe!
Es gibt für den Menschen nichts Besseres als essen und trinken und genießen, was er sich erarbeitet hat. Doch dieses Glück hängt nicht von ihm selbst ab: Es ist ein Geschenk Gottes.
Denn wer hat zu essen oder hat Grund zur Freude ohne ihn?
Den Menschen, an denen Gott Gefallen hat, gibt er Weisheit, Wissen und Freude. Den anderen aber gibt er die Beschäftigung, zu sammeln und anzuhäufen, um dann alles denen zu schenken, die ihm gefallen. Auch hier wieder: Vergebliche Mühe und Jagd nach Wind.
Alles, was auf der Erde geschieht, hat seine von Gott bestimmte Zeit:
geboren werden und sterben,
einpflanzen und ausreißen,
töten und Leben retten,
niederreißen und aufbauen,
weinen und lachen,
wehklagen und tanzen,
Steine werfen und Steine aufsammeln,
sich umarmen
und sich aus der Umarmung lösen,
finden und verlieren,
aufbewahren und wegwerfen,
zerreißen und zusammennähen,
schweigen und reden.
Das Lieben hat seine Zeit
und auch das Hassen,
der Krieg und der Frieden.
Was hat ein Mensch von seiner Mühe und Arbeit?
Ich habe die fruchtlose Beschäftigung gesehen, die Gott den Menschen auferlegt hat.
Gott hat für alles eine Zeit vorherbestimmt, zu der er es tut; und alles, was er tut, ist vollkommen. Dem Menschen hat er eine Ahnung von dem riesigen Ausmaß der Zeiträume gegeben, aber von dem, was Gott in dieser unvorstellbar langen Zeit tut, kann der einzelne Mensch nur einen winzigen Ausschnitt wahrnehmen.
Ich bin zu der Erkenntnis gekommen: Das Beste, was der Mensch tun kann, ist, sich zu freuen und sein Leben zu genießen, solange er es hat.
Wenn er aber zu essen und zu trinken hat und genießen kann, was er sich erarbeitet hat, dann verdankt er das der Güte Gottes.
Ich habe erkannt: Alles, was Gott tut, ist unabänderlich für alle Zeiten. Der Mensch kann nichts hinzufügen und nichts davon wegnehmen. So hat es Gott eingerichtet, damit wir in Ehrfurcht zu ihm aufschauen.
Was in der Vergangenheit geschah und was in Zukunft geschehen wird, hat Gott lange zuvor festgelegt. Und die Zeit, die uns entschwunden ist, ist bei ihm nicht vergangen.
Noch etwas habe ich in dieser Welt beobachtet: Wo Recht gesprochen und für Gerechtigkeit gesorgt werden sollte, da herrscht schreiendes Unrecht.
Da dachte ich: Letzten Endes ist es Gott selbst, der die Guten genauso wie die Bösen verurteilt. Denn er hat eine Zeit bestimmt für alles, was auf der Erde geschieht.
Ich sagte mir: Gott will die Menschen prüfen. Sie sollen einsehen, dass sie von sich aus nicht anders sind als das Vieh.
Menschen und Tiere haben das gleiche Schicksal: Die einen wie die anderen müssen sterben. Sie haben beide den gleichen vergänglichen Lebensgeist. Nichts hat der Mensch dem Tier voraus; denn alles ist vergeblich und vergänglich.
Alles muss an den gleichen Ort. Aus dem Staub der Erde ist alles entstanden und zum Staub der Erde kehrt alles zurück.
Wer weiß schon, ob der Lebensgeist des Menschen in die Höhe steigt und der Lebensgeist des Tieres in die Erde versinkt?
So habe ich eingesehen, dass der Mensch nichts Besseres tun kann, als den Ertrag seiner Arbeit zu genießen. Das hat Gott ihm zugeteilt. Wie sollte er sich auch freuen an dem, was erst nach ihm sein wird?
Ich habe auch gesehen, wie viel Ausbeutung es in dieser Welt gibt. Die Unterdrückten weinen, aber niemand trocknet ihre Tränen. Niemand hilft ihnen, denn ihre Unterdrücker haben die Macht.
Wie gut haben es die Toten! Ihnen geht es besser als den Lebenden.
Noch besser sind die dran, die gar nicht geboren wurden und die Ungerechtigkeit auf der Erde nicht sehen mussten.
Auch das habe ich gesehen: Da plagen sich die Menschen und setzen alle ihre Fähigkeiten ein, um sich gegenseitig auszustechen. Auch das ist vergebliche Mühe und Jagd nach Wind. Letzten Endes kommt nichts dabei heraus.
Es heißt zwar: »Der Unbelehrbare legt seine Hände in den Schoß – und verhungert.«
Aber ich sage: Eine Hand voll Gelassenheit ist besser als beide Hände voll Mühe und Jagd nach Wind.
Ich habe noch etwas unter der Sonne gesehen, das ganz vergeblich ist:
Da lebt jemand ganz allein; er hat keinen Sohn und auch keinen Bruder. Trotzdem arbeitet er rastlos weiter und sein Besitz ist ihm nie groß genug. Für wen plage ich mich dann eigentlich und gönne mir selbst keine Freude? Auch das ist vergebliche Mühe, eine fruchtlose Beschäftigung!
Zwei sind allemal besser dran als einer allein. Wenn zwei zusammenarbeiten, bringen sie es eher zu etwas.
Wenn zwei unterwegs sind und hinfallen, dann helfen sie einander wieder auf die Beine. Aber wer allein geht und hinfällt, ist übel dran, weil niemand ihm helfen kann.
Wenn zwei beieinander schlafen, können sie sich gegenseitig wärmen. Aber wie soll einer allein sich warm halten?
Ein einzelner Mensch kann leicht überwältigt werden, aber zwei wehren den Überfall ab. Noch besser sind drei; es heißt ja: »Ein Seil aus drei Schnüren reißt nicht so schnell.«
Es heißt: »Ein junger Mann, der arm ist, aber gelernt hat, sein Leben richtig zu führen, ist besser als ein alter, eigensinniger König, der keinen Rat mehr annimmt.«
Gut, den jungen Mann holten sie aus dem Gefängnis und setzten ihn auf den Thron, obwohl er in einer armen Familie geboren wurde, als der andere schon König war.
Aber ich habe beobachtet, dass das Volk sich immer auf die Seite des nächsten jungen Mannes stellt, der schon bereitsteht, um den Platz des anderen einzunehmen.
Alle Leute laufen ihm nach. Aber schon bald werden sie auch mit ihm unzufrieden sein und dem nächsten zujubeln. Auch hier gilt: Vergeblich und Jagd nach Wind!
Überlege, was du tust, wenn du zum Gotteshaus gehst. Du sollst dort zuhören und lernen, Gott zu gehorchen. Das ist besser, als wenn Dummköpfe nur Tiere zum Opfer dorthin bringen. Sie bleiben unwissend und tun deshalb weiter Böses.
Überlege, bevor du Gott etwas sagst. Sprich nicht alle Gedanken aus, die dir kommen. Denn Gott ist im Himmel und du bist auf der Erde; darum rede nicht mehr als nötig.
Es heißt doch: »Je mehr Pläne du im Kopf hast, desto schlimmer träumst du. Und je mehr Worte du machst, desto mehr Unsinn redest du.«
Wenn du Gott etwas versprochen hast, dann erfülle dein Gelübde so schnell wie möglich. Leichtfertige Leute, die ihr Versprechen nicht halten, kann Gott nicht ausstehen.
Keine Versprechungen machen ist besser als etwas versprechen und es dann nicht halten.
Sieh dich vor, dass du nichts Unrechtes sagst. Hast du es doch getan, so behaupte nicht vor dem Priester, es sei dir nur so herausgerutscht. Oder willst du, dass Gott zornig auf dich wird und deine Arbeit misslingen lässt?
Viel Träumen führt zu viel Sinnlosigkeit, viele Worte auch. Darum nimm Gott ernst!
Wundere dich nicht, wenn du siehst, wie man die Armen auf dem Land unterdrückt und ihnen gerechtes Urteil verweigert. Denn ein Mächtiger deckt den anderen und beide deckt einer, der noch mächtiger ist.
Es wäre besser, wenn der König selbst sich um die Verhältnisse auf dem Land kümmern würde.
Wer am Geld hängt, bekommt nie genug davon. Wer Reichtum liebt, will immer noch mehr. Auch hier gilt: Alles vergeblich!
Je reicher jemand wird, desto mehr Leute wollen von seinem Reichtum leben. Welchen Nutzen hat er am Ende davon? Nur das Nachsehen.
Wer hart arbeitet, schläft gut, ob er viel oder wenig gegessen hat. Der reiche Faulenzer dagegen wälzt sich schlaflos im Bett, weil ihn der Magen drückt.
Noch eine böse Sache habe ich beobachtet: dass einer, der seinen Reichtum ängstlich hütet, dennoch ins Elend gerät.
Ein einziges schlechtes Geschäft und schon ist alles verloren! Wenn der Mann einen Sohn hat, kann er ihm nichts mehr vererben.
Und überhaupt: Nackt, wie der Mensch auf die Welt gekommen ist, muss er wieder von ihr gehen. Von allem, was er hier angehäuft hat, kann er nicht einmal eine Hand voll mitnehmen.
Das ist doch eine ganz üble Sache: Der Mensch muss gehen, wie er gekommen ist; für nichts und wieder nichts hat er sich abgeplagt.
Sein Leben lang hat er sich nichts gegönnt und sich mit Ärger, Sorgen und Krankheit herumgeschlagen.
Ich bin zu der Erkenntnis gekommen, dass wir Menschen in dem kurzen Leben, das Gott uns zugemessen hat, nichts Besseres tun können als essen und trinken und es uns wohl sein lassen bei aller Mühe, die wir haben. So hat Gott es für uns bestimmt.
Wenn Gott einen Menschen reich und wohlhabend werden lässt und ihm erlaubt, seinen Teil davon zu genießen und sich am Ertrag seiner Mühe zu freuen, dann ist das ein Gottesgeschenk!
Die Freude lässt ihn nicht mehr daran denken, wie kurz sein Leben ist.
Etwas Schlimmes habe ich in dieser Welt gesehen, das schwer zu ertragen ist:
Da ist jemand, den hat Gott zu Reichtum, Besitz und Ansehen kommen lassen; er hat alles, was ein Mensch sich wünschen kann. Aber Gott erlaubt ihm nicht, es zu genießen; irgendein Unbekannter wird sich ein gutes Leben damit machen. Auch hier gilt: Vergeblich! Das ist ganz unerträglich!
Mag einer auch hundert Kinder haben und ein hohes Alter erreichen – was hat er davon, wenn er nicht sein Leben genießen kann und am Ende nicht einmal ein anständiges Begräbnis bekommt? Ich sage: Eine Fehlgeburt hat es besser als er!
Denn:

»Als ein Nichts kommt sie,
in die Nacht geht sie,
namenlos und vergessen.

Das Sonnenlicht sieht sie nicht,
was Leben ist, weiß sie nicht;
doch Ruhe hat sie gefunden.«

Jedenfalls mehr Ruhe als der andere,

der nichts von seinem Leben hat, und wenn er zweitausend Jahre alt würde! Am Ende kommen alle an den gleichen Ort.
Der Mensch müht sich ständig ab, um sich satt essen zu können. Was hilft́s, er wird doch immer wieder hungrig!
Darin geht es den Weisen nicht besser als den Unwissenden. Und was nützt es den Armen, wenn sie etwas wissen? Wissen macht nicht satt!
Gib dich zufrieden mit dem, was du hast, und verlange nicht nach allen möglichen anderen Dingen; denn das ist vergebliche Mühe und Jagd nach Wind.
Alles, was geschieht, ist vor langer Zeit bestimmt worden. Ehe ein Mensch auf die Welt kommt, steht schon fest, was aus ihm wird. Und mit seinem Schöpfer, der mächtiger ist als er, kann er nicht darüber streiten.
Je mehr Worte er dabei macht, desto vergeblicher sind sie und desto weniger kommt für ihn dabei heraus.
Überhaupt, wer kann einem Menschen sagen, was für ihn gut ist während der kurzen Tage seines vergänglichen Lebens, das flüchtig ist wie ein Schatten? Und wer kann ihm sagen, was nach ihm geschehen wird unter der Sonne?
»Ein guter Ruf ist besser als ein schönes Begräbnis«, heißt es. Ich aber sage: Der Todestag ist besser als der Tag der Geburt.
In ein Trauerhaus gehen bringt mehr Gewinn als in ein Hochzeitshaus gehen; denn auf jeden Menschen wartet der Tod, und wer noch lebt, nehme sich das zu Herzen!
Weinen ist besser als Lachen. Ein trauriges Gesicht ist ein Zeichen für reiche Lebenserfahrung.
Der Narr geht am liebsten dorthin, wo es lustig zugeht; der Weise geht lieber in ein Trauerhaus.
Der Tadel eines weisen Menschen hilft dir mehr als alle Loblieder der Unwissenden – heißt es –,
denn das Lachen unverbesserlicher Narren ist wie das Prasseln brennender Dornen unter einem Kochtopf. Aber auch das ist vergebliche Mühe;
denn auch der Weise wird zum Narren, wenn man ihn erpresst, und Geschenke vernebeln seinen Verstand.
Mit Reden aufhören ist besser als mit Reden anfangen. Ruhig Blut bringt weiter als ein heißer Kopf.
Lass dich nicht aus der Ruhe bringen; nur Unverständige ärgern sich über alles.
Frage nicht: »Warum war früher alles besser als heute?« Damit verrätst du nur, dass du das Leben noch nicht kennst.
Wissen und Erfahrung sind ebenso viel wert wie Besitz, ja, sie werfen sogar noch Gewinn ab.
Sie geben genauso viel Sicherheit wie das Geld und sie bringen noch mehr: Sie erhalten ihren Besitzer am Leben.
Aber vergiss nicht, dass es bei allem auf Gottes Tun ankommt. Wer kann gerade biegen, was er krumm gemacht hat?
Freu dich, wenn du einen Glückstag hast. Und wenn du einen Unglückstag hast, dann denke daran: Gott schickt dir beide, und du weißt nicht, was als Nächstes kommt.
Während meines vergänglichen Lebens voll vergeblicher Mühe habe ich beobachtet: Es gibt Menschen, die nach Gottes Geboten leben und trotzdem elend umkommen; aber andere, die Unrecht tun und sich um Gott nicht kümmern, genießen ihr Leben bis ins hohe Alter.
Deshalb ist mein Rat: Übertreib es nicht mit der Rechtschaffenheit und bemühe dich nicht zu sehr um Wissen! Warum willst du dich selbst zugrunde richten?
Schlag aber auch nicht über die Stränge und bleib nicht in der Unwissenheit! Warum willst du vor der Zeit sterben?
Halte dich an die gesunde Mitte. Wenn du Gott ernst nimmst, findest du immer den rechten Weg.
Wissen und Erfahrung helfen einem Menschen mehr, als zehn Herrscher einer Stadt ihm helfen können.
Aber kein Mensch auf der Erde ist so rechtschaffen, dass er immer richtig handelt und nie einen Fehler macht.
Versuche nicht, alles mitzubekommen, was die Leute reden. Was hast du davon, wenn du hörst, wie deine Untergebenen über dich schimpfen?
Du weißt doch, dass du selbst oft genug über andere geschimpft hast.
Ich wollte weise werden; ich habe alles versucht, um zur Einsicht zu kommen; aber sie blieb mir unerreichbar fern.
Der Sinn aller Dinge ist so fern und so tief verborgen. Wer kann ihn ergründen?
Dann wandte ich mich etwas anderem zu: Ich forschte und beobachtete, um daraus meine Schlüsse zu ziehen und zu einem Urteil zu kommen. Ich wollte wissen, ob die Bosheit etwas mit fehlender Einsicht zu tun hat und Unverstand mit Unverbesserlichkeit.
Da ist zum Beispiel die Art von Frau, die noch bitterer ist als der Tod. Von ihr sagt man: »Sie ist eine Falle, ihre Liebe ist ein Fangnetz; ihre Arme, mit denen sie dich umfängt, sind Fesseln. Ein Mann, an dem Gott Gefallen hat, kann ihr entrinnen. Aber wer Gott missfällt, den fängt sie ein.«
Sieh dir an, was ich herausgefunden habe; es ist das Ergebnis vieler Einzelbeobachtungen –
das heißt: Was ich eigentlich suchte, habe ich nicht gefunden. Ich habe den Menschen gesucht, wie er sein sollte, und unter Tausend habe ich einen gefunden, und das war keine Frau! –
Das Ergebnis meines ganzen Forschens war: Gott hat die Menschen einfach und aufrichtig geschaffen, aber manche wollen alles kompliziert haben.
»Wissen macht das Gesicht freundlich und lässt die strengen Falten verschwinden«, heißt es. Aber wer hat dieses Wissen und kann alles richtig erklären?
Ich rate dir: Tu, was der König befiehlt, denn du hast ihm vor Gott Treue geschworen.
Gib nicht dem Wunsch nach, gegen ihn zu rebellieren. Lass dich nicht auf eine so gefährliche Sache ein; denn der König tut letzten Endes doch, was ihm gefällt.
Er hat die Macht, seinen Willen durchzusetzen, und kein Mensch kann ihn dafür zur Rechenschaft ziehen.
Wer Gottes Gebote befolgt, bleibt von Unglück verschont, und wer Lebensweisheit hat, weiß, wann und wie er handeln muss.
Denn alles, was geschieht, hat seine von Gott bestimmte Zeit. Aber es gibt ein schlimmes Geschick, das auf dem Menschen lastet:
Er weiß nicht, was ihn treffen wird, und niemand sagt ihm, wie es geschehen wird.
Den Wind kann er nicht aufhalten oder einsperren. Ebenso wenig kann er seinen Todestag aufhalten. Im Krieg wird kein Soldat entlassen, und wer schuldig geworden ist, kann den Folgen seiner Schuld nicht entgehen.
Noch etwas habe ich beobachtet. Ich habe untersucht, was alles unter der Sonne geschieht, wenn einige wenige die Macht besitzen und die anderen darunter zu leiden haben.
Ich habe gesehen, wie Verbrecher zum Gottesdienst in den Tempel kamen, während rechtschaffene Leute aus dem Heiligtum vertrieben wurden und niemand in der Stadt mehr an ihre guten Taten dachte. Auch hier gilt: Alles vergeblich!
Dass die Strafe den Verbrecher nicht auf der Stelle ereilt, ermutigt viele dazu, Verbrechen zu begehen.
Manche haben schon hundert Schandtaten verübt – und leben immer noch!

Auch ich kenne das Sprichwort: »Wer Gott ernst nimmt, dem geht es gut.
Aber wer Unrecht begeht, hat kein Glück. Sein Leben ist kurz und flüchtig wie ein Schatten, weil er Gott nicht ernst nimmt.«
Doch das ist Unsinn! In der Welt sieht es oft genug ganz anders aus: Da sind Menschen, die immer das Rechte tun, und es ergeht ihnen, wie es Verbrechern gehen sollte. Und es gibt Verbrecher, denen es so gut geht, als hätten sie immer das Rechte getan. Ich bleibe dabei: Alles vergeblich!
Darum soll sich der Mensch an die Freude halten. Er soll essen und trinken und sich freuen; das ist das Beste, was er bekommen kann unter der Sonne, während des kurzen Lebens, das Gott ihm schenkt.
Ich wollte herausfinden, was an der so genannten Weisheit eigentlich dran ist. Darum habe ich dieses mühselige Geschäft beobachtet, mit dem der Mensch sich auf der Erde herumschlägt – Tag und Nacht tut er kein Auge zu.
Und ich musste einsehen: Ein Mensch kann das, was Gott tut und geschehen lässt unter der Sonne, niemals in seinem Zusammenhang erfassen. Er mag noch so angestrengt danach suchen, den Zusammenhang der Dinge findet er nicht. Auch wenn ein Weiser behauptet, ihn zu kennen – gefunden hat er nichts.
Ich habe über alles nachgedacht und bin zu der Einsicht gekommen, dass auch die Klugen und Rechtschaffenen in allem, was sie tun, von Gott abhängig sind. Nicht einmal, warum sie lieben oder hassen, wissen sie.
Alle trifft das gleiche Schicksal, ob sie nun Gottes Gebote befolgen oder sie übertreten, Gutes oder Böses tun, sich rein halten oder sich beflecken, Gott Opfer bringen oder nicht. Dem Schuldlosen ergeht es nicht besser als dem Verbrecher, der den Reinigungseid scheuen muss.
Es ist zum Verzweifeln, dass auf alle ohne Unterschied dasselbe Ende wartet. Weil die Bösen nicht auf der Stelle bestraft werden, ergreift sie Verblendung und sie treiben es noch schlimmer. Aber zuletzt müssen alle sterben.
Solange ein Mensch lebt, hat er noch Hoffnung, und ein lebender Hund ist immer noch besser als ein toter Löwe.
Die Lebenden wissen wenigstens, dass sie einmal sterben müssen. Die Toten wissen überhaupt nichts mehr. Ihre Verdienste werden nicht belohnt; denn niemand denkt mehr an sie.
Ganz gleich, ob sie einst Liebe, Hass oder Eifersucht erregt haben, alles ist aus und vorbei. Sie haben auf ewig keinen Anteil mehr an dem, was unter der Sonne geschieht.
Darum iss dein Brot und trink deinen Wein und sei fröhlich dabei! So hat es Gott für die Menschen vorgesehen und so gefällt es ihm.
Nimm das Leben als ein Fest: Trag immer frisch gewaschene Kleider und sprenge duftendes Öl auf dein Haar!
Genieße jeden Tag mit der Frau, die du liebst, solange das Leben dauert, das Gott dir unter der Sonne geschenkt hat, dieses vergängliche und vergebliche Leben. Denn das ist der Lohn für die Mühsal und Plage, die du hast unter der Sonne.
Wenn sich dir die Gelegenheit bietet, etwas zu tun, dann tu es mit vollem Einsatz. Denn du bist unterwegs zu dem Ort, von dem kein Mensch wiederkehrt. Wenn du tot bist, ist es zu Ende mit allem Tun und Planen, mit aller Einsicht und Weisheit.
Noch etwas habe ich erkannt unter der Sonne: Es sind nicht immer die Schnellsten, die das Rennen machen. Auch die tapfersten Krieger siegen nicht in jedem Kampf. Bildung ist keine Garantie für sicheren Broterwerb, Klugheit führt nicht unbedingt zu Reichtum und Können findet nicht immer Beifall. Denn schlechte Tage und schlimmes Geschick überfallen jeden.
Niemand weiß, wann seine Zeit kommt. Wie Fische, die plötzlich ins Netz geraten, wie Vögel, über denen die Falle zuschlägt, so gehen die Menschen in die Schlinge. Der Tod ereilt sie, wenn sie am wenigsten daran denken.
Noch etwas anderes habe ich gesehen unter der Sonne, ein treffendes Beispiel dafür, wie Wissen eingeschätzt wird:
Da war eine kleine Stadt mit nur wenigen Einwohnern. Ein mächtiger König rückte gegen sie an, schloss sie ein und ging mit Belagerungstürmen gegen ihre Mauern vor.
In dieser Stadt lebte ein armer, aber sehr kluger Mann. Mit seiner Klugheit hätte er die Stadt retten können; doch niemand dachte an ihn.
Und dann behauptet man: »Wissen ist besser als Macht.« Zugegeben, aber wenn einer arm ist, hält man ihn nicht für klug; darum hört keiner auf seine Worte.
Es ist besser, auf den ruhigen Rat eines weisen Menschen zu hören als auf das unverständige Geschrei eines Obernarren.
Wissen richtet etwas Besseres aus als Waffen – aber eine einzige falsche Entscheidung richtet alles Bessere zugrunde.
Eine tote Fliege bringt duftendes Öl zum Stinken und ein bisschen Dummheit macht alles Wissen und Ansehen eines Menschen zunichte.
Ein weiser Mensch trifft die richtige Entscheidung, aber der Unbelehrbare trifft stets daneben.
Seine Dummheit zeigt sich bei jedem Anlass und alle sagen von ihm: »Der hat keinen Verstand.«
Wenn dein Vorgesetzter zornig auf dich ist, dann gib nicht gleich deine Stelle auf. Wenn du ruhig bleibst, wird er dir sogar große Fehler verzeihen.
Ich habe etwas Schlimmes gesehen unter der Sonne, das sich die Mächtigen immer wieder zuschulden kommen lassen:
Leute ohne Verstand bekommen einflussreiche Stellungen, während angesehene Bürger unbeachtet bleiben.
Ich habe Sklaven hoch zu Ross gesehen, während Fürsten zu Fuß gehen mussten.
Wer ein Loch gräbt, kann hineinfallen. Wer eine Mauer einreißt, kann von einer Schlange gebissen werden.
Wer im Steinbruch arbeitet, kann sich dabei wehtun. Und wer Holz spaltet, ist in Gefahr, sich zu verletzen.
Wenn die Axt stumpf geworden ist und du sie nicht schärfst, dann musst du dich doppelt anstrengen. Richtig angewendete Weisheit hat eben ihre Vorteile.
Der Schlangenbeschwörer hat nichts von seiner Kunst, wenn die Schlange beißt, ehe er sie beschworen hat.
Was der Weise sagt, findet Zustimmung. Aber Unverständige reden sich um Kopf und Kragen.
Am Anfang ist ihr Reden nur dummes Geschwätz, aber am Ende tödliche Torheit.
Sie reden und reden ohne Ende. Dabei weiß kein Mensch, was geschehen wird. Und niemand sagt ihm, was sein wird, wenn er einmal gestorben ist.
Das viele Reden müsste den Unverständigen doch so müde machen, dass er nicht mehr nach Hause gehen kann!
Es steht schlimm um ein Land, wenn sein König noch jung und unerfahren ist und die Minister schon frühmorgens Festgelage halten.
Aber ein Land kann sich glücklich preisen, wenn sein König fähig ist, selbst zu entscheiden, und die Minister zur üblichen Zeit essen und trinken und sich dabei wie Männer benehmen, die sich beherrschen können.
Wenn jemand zu faul ist, das Dach seines Hauses auszubessern, dringt der Regen durch und bald stürzt es ein.
Gut essen macht Freude, Wein trinken macht lustig und Geld macht beides möglich.
Schimpf nicht auf den König, nicht einmal in Gedanken! Schimpf nicht auf die Reichen, nicht einmal in deinem Schlafzimmer! Wände haben Ohren und deine Worte könnten Flügel bekommen.
Wirf dein Hab und Gut ins Meer; trotzdem kann es sein, dass du es nach langer Zeit wieder findest.
Bring dein Geld an allen möglichen Plätzen in Sicherheit; trotzdem kann es sein, dass ein Unglück über das Land kommt und alles verloren geht.
Wenn die Wolken voll sind, dann regnet es. Gleichgültig, ob ein Baum nach Süden oder nach Norden fällt: Wo er hinfällt, dort bleibt er liegen.
Wer immer nach dem Wind sieht und auf das passende Wetter wartet, der kommt weder zum Säen noch zum Ernten.
Du weißt nicht, wann der Wind seine Richtung ändert. Du siehst nicht, wie sich ein Kind im Mutterleib entwickelt. Genauso wenig verstehst du, was Gott tut.
Arbeite am Morgen oder am Abend, ganz wie du willst; denn du kannst nicht voraussehen, welches von beiden Erfolg bringt – vielleicht sogar beides!
Das Licht der Sonne sehen zu können bedeutet Glück und Freude.
Genieße froh jeden Tag, der dir gegeben ist! Auch wenn du noch viele vor dir hast – denk daran, dass die Nacht, die ihnen folgt, noch länger ist. Alles, was noch kommt, ist vergeblich.
Freu dich, junger Mensch! Sei glücklich, solange du noch jung bist! Tu, was dir Spaß macht, wozu deine Augen dich locken! Aber vergiss nicht, dass Gott für alles von dir Rechenschaft fordern wird.
Halte dir den Ärger von der Seele und die Krankheit vom Leib. Jugend und dunkles Haar sind so vergänglich.
Denk an deinen Schöpfer, solange du noch jung bist, ehe die schlechten Tage kommen und die Jahre, die dir nicht gefallen werden.
Dann verdunkeln sich dir Sonne, Mond und Sterne und nach jedem Regen kommen wieder neue Wolken.
Dann werden deine Arme, die dich beschützt haben, zittern und deine Beine, die dich getragen haben, werden schwach. Die Zähne fallen dir aus, einer nach dem anderen; deine Augen werden trüb
und deine Ohren taub. Deine Stimme wird dünn und zittrig.
Das Steigen fällt dir schwer und bei jedem Schritt bist du in Gefahr, zu stürzen. Draußen blüht der Mandelbaum, die Heuschrecke frisst sich voll und die Kaperfrucht bricht auf; aber dich trägt man zu deiner letzten Wohnung. Auf der Straße stimmen sie die Totenklage für dich an.
Genieße dein Leben, bevor es zu Ende geht, wie eine silberne Schnur zerreißt oder eine goldene Schale zerbricht, wie ein Krug an der Quelle in Scherben geht oder das Schöpfrad zerbrochen in den Brunnen stürzt.
Dann kehrt der Leib zur Erde zurück, aus der er entstanden ist, und der Lebensgeist geht zu Gott, der ihn gegeben hat.
»Vergeblich und vergänglich!«, war die Erkenntnis des Lehrers. »Alles vergebliche Mühe.«
Eins muss noch hinzugefügt werden: Der Lehrer war ein Weiser, der ständig sein Wissen an das Volk weitergab. Er untersuchte viele Sprichwörter und prüfte sie auf ihren Wahrheitsgehalt. Er verfasste auch selbst viele Sprichwörter.
Er mühte sich, seinen Worten eine schöne Form zu geben, dabei aber ehrlich zu bleiben und die Wahrheit zu schreiben.
Die Worte weiser Lehrer wirken wie der spitze Stock, mit dem der Bauer seine Ochsen antreibt. Sprichwörter gleichen eingeschlagenen Nägeln: Sie bleiben fest sitzen. Sie sind eine Gabe Gottes, des einen großen Hirten.
Im Übrigen lass dich warnen, mein Sohn: Es werden viel zu viele Bücher geschrieben und das viele Grübeln kann dich bis zur Erschöpfung ermüden.
Fassen wir alles zusammen, so kommen wir zu dem Ergebnis: Nimm Gott ernst und befolge seine Gebote! Das ist alles, worauf es für den Menschen ankommt.
Über alles, was wir tun, wird Gott Gericht halten, über die guten und die schlechten Taten, auch wenn sie jetzt noch verborgen sind.
1 «Суета сует, — всё суета»; 12 «предал я сердце мое тому, чтоб … испытать мудростию все что, делается под небом».
Слова Екклесиаста, сына Давидова, царя в Иерусалиме.
Суета сует, сказал Екклесиаст, суета сует, – всё суета!
Что пользы человеку от всех трудов его, которыми трудится он под солнцем?
Род проходит, и род приходит, а земля пребывает во веки.
Восходит солнце, и заходит солнце, и спешит к месту своему, где оно восходит.
Идет ветер к югу, и переходит к северу, кружится, кружится на ходу своем, и возвращается ветер на круги свои.
Все реки текут в море, но море не переполняется: к тому месту, откуда реки текут, они возвращаются, чтобы опять течь.
Все вещи – в труде: не может человек пересказать всего; не насытится око зрением, не наполнится ухо слушанием.
Что было, то и будет; и что делалось, то и будет делаться, и нет ничего нового под солнцем.
Бывает нечто, о чем говорят: «смотри, вот это новое»; но это было уже в веках, бывших прежде нас.
Нет памяти о прежнем; да и о том, что будет, не останется памяти у тех, которые будут после.
Я, Екклесиаст, был царем над Израилем в Иерусалиме;
и предал я сердце мое тому, чтобы исследовать и испытать мудростью все, что делается под небом: это тяжелое занятие дал Бог сынам человеческим, чтобы они упражнялись в нем.
Видел я все дела, какие делаются под солнцем, и вот, всё – суета и томление духа!
Кривое не может сделаться прямым, и чего нет, того нельзя считать.
Говорил я с сердцем моим так: вот, я возвеличился и приобрел мудрости больше всех, которые были прежде меня над Иерусалимом, и сердце мое видело много мудрости и знания.
И предал я сердце мое тому, чтобы познать мудрость и познать безумие и глупость: узнал, что и это – томление духа;
потому что во многой мудрости много печали; и кто умножает познания, умножает скорбь.
1 «И оглянулся я на все дела мои, которые сделали руки мои — и вот, всё — суета»; 12 «мудрый умирает наравне с глупым»; 18 мудрый должен оставить всё, что он мудро сделал, другому, который может оказаться глупым; 24 наслаждение добром зависит всецело от Божьего благоволения.
Сказал я в сердце моем: «дай, испытаю я тебя весельем, и насладись добром»; но и это – суета!
О смехе сказал я: «глупость!», а о веселье: «что оно делает?»
Вздумал я в сердце моем услаждать вином тело мое и, между тем, как сердце мое руководилось мудростью, придержаться и глупости, доколе не увижу, что хорошо для сынов человеческих, что должны были бы они делать под небом в немногие дни жизни своей.
Я предпринял большие дела: построил себе домы, посадил себе виноградники,
устроил себе сады и рощи и насадил в них всякие плодовитые дерева;
сделал себе водоемы для орошения из них рощей, произращающих деревья;
приобрел себе слуг и служанок, и домочадцы были у меня; также крупного и мелкого скота было у меня больше, нежели у всех, бывших прежде меня в Иерусалиме;
собрал себе серебра и золота и драгоценностей от царей и областей; завел у себя певцов и певиц и услаждения сынов человеческих – разные музыкальные орудия.
И сделался я великим и богатым больше всех, бывших прежде меня в Иерусалиме; и мудрость моя пребыла со мною.
Чего бы глаза мои ни пожелали, я не отказывал им, не возбранял сердцу моему никакого веселья, потому что сердце мое радовалось во всех трудах моих, и это было моею долею от всех трудов моих.
И оглянулся я на все дела мои, которые сделали руки мои, и на труд, которым трудился я, делая их: и вот, всё – суета и томление духа, и нет от них пользы под солнцем!
И обратился я, чтобы взглянуть на мудрость и безумие и глупость: ибо что может сделать человек после царя сверх того, что уже сделано?
И увидел я, что преимущество мудрости перед глупостью такое же, как преимущество света перед тьмою:
у мудрого глаза его – в голове его, а глупый ходит во тьме; но узнал я, что одна участь постигает их всех.
И сказал я в сердце моем: «и меня постигнет та же участь, как и глупого: к чему же я сделался очень мудрым?» И сказал я в сердце моем, что и это – суета;
потому что мудрого не будут помнить вечно, как и глупого; в грядущие дни все будет забыто, и увы! мудрый умирает наравне с глупым.
И возненавидел я жизнь, потому что противны стали мне дела, которые делаются под солнцем; ибо всё – суета и томление духа!
И возненавидел я весь труд мой, которым трудился под солнцем, потому что должен оставить его человеку, который будет после меня.
И кто знает: мудрый ли будет он, или глупый? А он будет распоряжаться всем трудом моим, которым я трудился и которым показал себя мудрым под солнцем. И это – суета!
И обратился я, чтобы внушить сердцу моему отречься от всего труда, которым я трудился под солнцем,
потому что иной человек трудится мудро, с знанием и успехом, и должен отдать всё человеку, не трудившемуся в том, как бы часть его. И это – суета и зло великое!
Ибо что будет иметь человек от всего труда своего и заботы сердца своего, что трудится он под солнцем?
Потому что все дни его – скорби, и его труды – беспокойство; даже и ночью сердце его не знает покоя. И это – суета!
Не во власти человека и то благо, чтобы есть и пить и услаждать душу свою от труда своего. Я увидел, что и это – от руки Божией;
потому что кто может есть и кто может наслаждаться без Него?
Ибо человеку, который добр пред лицем Его, Он дает мудрость и знание и радость; а грешнику дает заботу собирать и копить, чтобы после отдать доброму пред лицем Божиим. И это – суета и томление духа!
1 «Время всякой вещи»; 9 «всё … прекрасно в свое время»; 12 «что было, то и теперь есть, и что будет, то уже было»; 16 так как умирают и люди и животные, то «нет ничего лучше, как наслаждаться человеку делами своими».
Всему свое время, и время всякой вещи под небом:
время рождаться, и время умирать; время насаждать, и время вырывать посаженное;
время убивать, и время врачевать; время разрушать, и время строить;
время плакать, и время смеяться; время сетовать, и время плясать;
время разбрасывать камни, и время собирать камни; время обнимать, и время уклоняться от объятий;
время искать, и время терять; время сберегать, и время бросать;
время раздирать, и время сшивать; время молчать, и время говорить;
время любить, и время ненавидеть; время войне, и время миру.
Что пользы работающему от того, над чем он трудится?
Видел я эту заботу, которую дал Бог сынам человеческим, чтобы они упражнялись в том.
Всё соделал Он прекрасным в свое время, и вложил мир в сердце их, хотя человек не может постигнуть дел, которые Бог делает, от начала до конца.
Познал я, что нет для них ничего лучшего, как веселиться и делать доброе в жизни своей.
И если какой человек ест и пьет, и видит доброе во всяком труде своем, то это – дар Божий.
Познал я, что всё, что делает Бог, пребывает вовек: к тому нечего прибавлять и от того нечего убавить, – и Бог делает так, чтобы благоговели пред лицем Его.
Что было, то и теперь есть, и что будет, то уже было, – и Бог воззовет прошедшее.
Еще видел я под солнцем: место суда, а там беззаконие; место правды, а там неправда.
И сказал я в сердце своем: «праведного и нечестивого будет судить Бог; потому что время для всякой вещи и суд над всяким делом там».
Сказал я в сердце своем о сынах человеческих, чтобы испытал их Бог, и чтобы они видели, что они сами по себе животные;
потому что участь сынов человеческих и участь животных – участь одна: как те умирают, так умирают и эти, и одно дыхание у всех, и нет у человека преимущества перед скотом, потому что всё – суета!
Все идет в одно место: все произошло из праха и все возвратится в прах.
Кто знает: дух сынов человеческих восходит ли вверх, и дух животных сходит ли вниз, в землю?
Итак увидел я, что нет ничего лучше, как наслаждаться человеку делами своими: потому что это – доля его; ибо кто приведет его посмотреть на то, что будет после него?
1 «Ублажил я мертвых … более живых»; 6 «лучше горсть с покоем»; 9 «двоим лучше, нежели одному … горе одному, когда упадет»; 13 «лучше бедный, но умный юноша, нежели старый, но неразумный царь».
И обратился я и увидел всякие угнетения, какие делаются под солнцем: и вот слезы угнетенных, а утешителя у них нет; и в руке угнетающих их – сила, а утешителя у них нет.
И ублажил я мертвых, которые давно умерли, более живых, которые живут доселе;
а блаженнее их обоих тот, кто еще не существовал, кто не видал злых дел, какие делаются под солнцем.
Видел я также, что всякий труд и всякий успех в делах производят взаимную между людьми зависть. И это – суета и томление духа!
Глупый сидит, сложив свои руки, и съедает плоть свою.
Лучше горсть с покоем, нежели пригоршни с трудом и томлением духа.
И обратился я и увидел еще суету под солнцем;
человек одинокий, и другого нет; ни сына, ни брата нет у него; а всем трудам его нет конца, и глаз его не насыщается богатством. «Для кого же я тружусь и лишаю душу мою блага?» И это – суета и недоброе дело!
Двоим лучше, нежели одному; потому что у них есть доброе вознаграждение в труде их:
ибо если упадет один, то другой поднимет товарища своего. Но горе одному, когда упадет, а другого нет, который поднял бы его.
Также, если лежат двое, то тепло им; а одному как согреться?
И если станет преодолевать кто-либо одного, то двое устоят против него: и нитка, втрое скрученная, нескоро порвется.
Лучше бедный, но умный юноша, нежели старый, но неразумный царь, который не умеет принимать советы;
ибо тот из темницы выйдет на царство, хотя родился в царстве своем бедным.
Видел я всех живущих, которые ходят под солнцем, с этим другим юношею, который займет место того.
Не было числа всему народу, который был перед ним, хотя позднейшие не порадуются им. И это – суета и томление духа!
Наблюдай за ногою твоею, когда идешь в дом Божий, и будь готов более к слушанию, нежели к жертвоприношению; ибо они не думают, что худо делают.
1 «Лучше тебе не обещать, нежели обещать и не исполнить»; 10 «пресыщение богатого не дает ему уснуть»; 18 Бог дает власть наслаждаться от трудов своих.
Не торопись языком твоим, и сердце твое да не спешит произнести слово пред Богом; потому что Бог на небе, а ты на земле; поэтому слова твои да будут немноги.
Ибо, как сновидения бывают при множестве забот, так голос глупого познается при множестве слов.
Когда даешь обет Богу, то не медли исполнить его, потому что Он не благоволит к глупым: что обещал, исполни.
Лучше тебе не обещать, нежели обещать и не исполнить.
Не дозволяй устам твоим вводить в грех плоть твою, и не говори пред Ангелом [Божиим]: «это – ошибка!» Для чего тебе делать, чтобы Бог прогневался на слово твое и разрушил дело рук твоих?
Ибо во множестве сновидений, как и во множестве слов, – много суеты; но ты бойся Бога.
Если ты увидишь в какой области притеснение бедному и нарушение суда и правды, то не удивляйся этому: потому что над высоким наблюдает высший, а над ними еще высший;
превосходство же страны в целом есть царь, заботящийся о стране.
Кто любит серебро, тот не насытится серебром, и кто любит богатство, тому нет пользы от того. И это – суета!
Умножается имущество, умножаются и потребляющие его; и какое благо для владеющего им: разве только смотреть своими глазами?
Сладок сон трудящегося, мало ли, много ли он съест; но пресыщение богатого не дает ему уснуть.
Есть мучительный недуг, который видел я под солнцем: богатство, сберегаемое владетелем его во вред ему.
И гибнет богатство это от несчастных случаев: родил он сына, и ничего нет в руках у него.
Как вышел он нагим из утробы матери своей, таким и отходит, каким пришел, и ничего не возьмет от труда своего, что мог бы он понести в руке своей.
И это тяжкий недуг: каким пришел он, таким и отходит. Какая же польза ему, что он трудился на ветер?
А он во все дни свои ел впотьмах, в большом раздражении, в огорчении и досаде.
Вот еще, что я нашел доброго и приятного: есть и пить и наслаждаться добром во всех трудах своих, какими кто трудится под солнцем во все дни жизни своей, которые дал ему Бог; потому что это его доля.
И если какому человеку Бог дал богатство и имущество, и дал ему власть пользоваться от них и брать свою долю и наслаждаться от трудов своих, то это дар Божий.
Недолго будут у него в памяти дни жизни его; потому Бог и вознаграждает его радостью сердца его.
1 Это зло, если кто имеет богатство и не может пользоваться им; «выкидыш счастливее его»; 7 хотя рот полон, но «душа не насыщается»; 10 «кто знает что хорошо для человека в жизни?»
Есть зло, которое видел я под солнцем, и оно часто бывает между людьми:
Бог дает человеку богатство и имущество и славу, и нет для души его недостатка ни в чем, чего не пожелал бы он; но не дает ему Бог пользоваться этим, а пользуется тем чужой человек: это – суета и тяжкий недуг!
Если бы какой человек родил сто детей, и прожил многие годы, и еще умножились дни жизни его, но душа его не наслаждалась бы добром и не было бы ему и погребения, то я сказал бы: выкидыш счастливее его,
потому что он напрасно пришел и отошел во тьму, и его имя покрыто мраком.
Он даже не видал и не знал солнца: ему покойнее, нежели тому.
А тот, хотя бы прожил две тысячи лет и не наслаждался добром, не все ли пойдет в одно место?
Все труды человека – для рта его, а душа его не насыщается.
Какое же преимущество мудрого перед глупым, какое – бедняка, умеющего ходить перед живущими?
Лучше видеть глазами, нежели бродить душею. И это – также суета и томление духа!
Что существует, тому уже наречено имя, и известно, что это – человек, и что он не может препираться с тем, кто сильнее его.
Много таких вещей, которые умножают суету: что же для человека лучше?
Ибо кто знает, что хорошо для человека в жизни, во все дни суетной жизни его, которые он проводит как тень? И кто скажет человеку, что будет после него под солнцем?
1 Печаль и веселие; 11 мудрость, благополучие, праведность; 23 исследование мудрости: «Бог сотворил человека правым, а люди пустились во многие помыслы».
Доброе имя лучше дорогой масти, и день смерти – дня рождения.
Лучше ходить в дом плача об умершем, нежели ходить в дом пира; ибо таков конец всякого человека, и живой приложит это к своему сердцу.
Сетование лучше смеха; потому что при печали лица сердце делается лучше.
Сердце мудрых – в доме плача, а сердце глупых – в доме веселья.
Лучше слушать обличения от мудрого, нежели слушать песни глупых;
потому что смех глупых то же, что треск тернового хвороста под котлом. И это – суета!
Притесняя других, мудрый делается глупым, и подарки портят сердце.
Конец дела лучше начала его; терпеливый лучше высокомерного.
Не будь духом твоим поспешен на гнев, потому что гнев гнездится в сердце глупых.
Не говори: «отчего это прежние дни были лучше нынешних?», потому что не от мудрости ты спрашиваешь об этом.
Хороша мудрость с наследством, и особенно для видящих солнце:
потому что под сенью ее то же, что под сенью серебра; но превосходство знания в том, что мудрость дает жизнь владеющему ею.
Смотри на действование Божие: ибо кто может выпрямить то, что Он сделал кривым?
Во дни благополучия пользуйся благом, а во дни несчастья размышляй: то и другое соделал Бог для того, чтобы человек ничего не мог сказать против Него.
Всего насмотрелся я в суетные дни мои: праведник гибнет в праведности своей; нечестивый живет долго в нечестии своем.
Не будь слишком строг, и не выставляй себя слишком мудрым; зачем тебе губить себя?
Не предавайся греху, и не будь безумен: зачем тебе умирать не в свое время?
Хорошо, если ты будешь держаться одного и не отнимать руки от другого; потому что кто боится Бога, тот избежит всего того.
Мудрость делает мудрого сильнее десяти властителей, которые в городе.
Нет человека праведного на земле, который делал бы добро и не грешил бы;
поэтому не на всякое слово, которое говорят, обращай внимание, чтобы не услышать тебе раба твоего, когда он злословит тебя;
ибо сердце твое знает много случаев, когда и сам ты злословил других.
Все это испытал я мудростью; я сказал: «буду я мудрым»; но мудрость далека от меня.
Далеко то, что было, и глубоко – глубоко: кто постигнет его?
Обратился я сердцем моим к тому, чтобы узнать, исследовать и изыскать мудрость и разум, и познать нечестие глупости, невежества и безумия, –
и нашел я, что горче смерти женщина, потому что она – сеть, и сердце ее – силки, руки ее – оковы; добрый пред Богом спасется от нее, а грешник уловлен будет ею.
Вот это нашел я, сказал Екклесиаст, испытывая одно за другим.
Чего еще искала душа моя, и я не нашел? – Мужчину одного из тысячи я нашел, а женщины между всеми ими не нашел.
Только это я нашел, что Бог сотворил человека правым, а люди пустились во многие помыслы.
1 «Кто — как мудрый? … слово царское храни»; 6 человеку оттого великое зло; 12 «благо будет боящимся Бога … а нечестивому не будет добра»; 16 хотя мудрый стремится познать все дела Божии, но он не постигнет их.
Кто – как мудрый, и кто понимает значение вещей? Мудрость человека просветляет лице его, и суровость лица его изменяется.
Я говорю: слово царское храни, и это ради клятвы пред Богом.
Не спеши уходить от лица его, и не упорствуй в худом деле; потому что он, что захочет, все может сделать.
Где слово царя, там власть; и кто скажет ему: «что ты делаешь?»
Соблюдающий заповедь не испытает никакого зла: сердце мудрого знает и время и устав;
потому что для всякой вещи есть свое время и устав; а человеку великое зло оттого,
что он не знает, что будет; и как это будет – кто скажет ему?
Человек не властен над духом, чтобы удержать дух, и нет власти у него над днем смерти, и нет избавления в этой борьбе, и не спасет нечестие нечестивого.
Все это я видел, и обращал сердце мое на всякое дело, какое делается под солнцем. Бывает время, когда человек властвует над человеком во вред ему.
Видел я тогда, что хоронили нечестивых, и приходили и отходили от святого места, и они забываемы были в городе, где они так поступали. И это – суета!
Не скоро совершается суд над худыми делами; от этого и не страшится сердце сынов человеческих делать зло.
Хотя грешник сто раз делает зло и коснеет в нем, но я знаю, что благо будет боящимся Бога, которые благоговеют пред лицем Его;
а нечестивому не будет добра, и, подобно тени, недолго продержится тот, кто не благоговеет пред Богом.
Есть и такая суета на земле: праведников постигает то, чего заслуживали бы дела нечестивых, а с нечестивыми бывает то, чего заслуживали бы дела праведников. И сказал я: и это – суета!
И похвалил я веселье; потому что нет лучшего для человека под солнцем, как есть, пить и веселиться: это сопровождает его в трудах во дни жизни его, которые дал ему Бог под солнцем.
Когда я обратил сердце мое на то, чтобы постигнуть мудрость и обозреть дела, которые делаются на земле, и среди которых человек ни днем, ни ночью не знает сна, –
тогда я увидел все дела Божии и нашел, что человек не может постигнуть дел, которые делаются под солнцем. Сколько бы человек ни трудился в исследовании, он все-таки не постигнет этого; и если бы какой мудрец сказал, что он знает, он не может постигнуть этого.
1 «Праведные и мудрые и деяния их — в руке Божией»; 2 «одна участь праведнику и нечестивому … они отходят к умершим»; 7 «всё, что может рука твоя делать, по силам делай»; 11 «не проворным достается успешный бег … но время и случай для всех их»; 13 «мудрый бедняк … спас своею мудростью город».
На все это я обратил сердце мое для исследования, что праведные и мудрые и деяния их – в руке Божией, и что человек ни любви, ни ненависти не знает во всем том, что перед ним.
Всему и всем – одно: одна участь праведнику и нечестивому, доброму и [злому], чистому и нечистому, приносящему жертву и не приносящему жертвы; как добродетельному, так и грешнику; как клянущемуся, так и боящемуся клятвы.
Это-то и худо во всем, что делается под солнцем, что одна участь всем, и сердце сынов человеческих исполнено зла, и безумие в сердце их, в жизни их; а после того они отходят к умершим.
Кто находится между живыми, тому есть еще надежда, так как и псу живому лучше, нежели мертвому льву.
Живые знают, что умрут, а мертвые ничего не знают, и уже нет им воздаяния, потому что и память о них предана забвению,
и любовь их и ненависть их и ревность их уже исчезли, и нет им более части во веки ни в чем, что делается под солнцем.
Итак иди, ешь с весельем хлеб твой, и пей в радости сердца вино твое, когда Бог благоволит к делам твоим.
Да будут во всякое время одежды твои светлы, и да не оскудевает елей на голове твоей.
Наслаждайся жизнью с женою, которую любишь, во все дни суетной жизни твоей, и которую дал тебе Бог под солнцем на все суетные дни твои; потому что это – доля твоя в жизни и в трудах твоих, какими ты трудишься под солнцем.
Все, что может рука твоя делать, по силам делай; потому что в могиле, куда ты пойдешь, нет ни работы, ни размышления, ни знания, ни мудрости.
И обратился я, и видел под солнцем, что не проворным достается успешный бег, не храбрым – победа, не мудрым – хлеб, и не у разумных – богатство, и не искусным – благорасположение, но время и случай для всех их.
Ибо человек не знает своего времени. Как рыбы попадаются в пагубную сеть, и как птицы запутываются в силках, так сыны человеческие уловляются в бедственное время, когда оно неожиданно находит на них.
Вот еще какую мудрость видел я под солнцем, и она показалась мне важною:
город небольшой, и людей в нем немного; к нему подступил великий царь и обложил его и произвел против него большие осадные работы;
но в нем нашелся мудрый бедняк, и он спас своею мудростью этот город; и однако же никто не вспоминал об этом бедном человеке.
И сказал я: мудрость лучше силы, и однако же мудрость бедняка пренебрегается, и слов его не слушают.
Слова мудрых, высказанные спокойно, выслушиваются лучше, нежели крик властелина между глупыми.
Мудрость лучше воинских орудий; но один погрешивший погубит много доброго.
1 Глупость и мудрость; 16 о царях и князьях.
Мертвые мухи портят и делают зловонною благовонную масть мироварника: то же делает небольшая глупость уважаемого человека с его мудростью и честью.
Сердце мудрого – на правую сторону, а сердце глупого – на левую.
По какой бы дороге ни шел глупый, у него всегда недостает смысла, и всякому он выскажет, что он глуп.
Если гнев начальника вспыхнет на тебя, то не оставляй места твоего; потому что кротость покрывает и большие проступки.
Есть зло, которое видел я под солнцем, это – как бы погрешность, происходящая от властелина:
невежество поставляется на большой высоте, а богатые сидят низко.
Видел я рабов на конях, а князей ходящих, подобно рабам, пешком.
Кто копает яму, тот упадет в нее, и кто разрушает ограду, того ужалит змей.
Кто передвигает камни, тот может надсадить себя, и кто колет дрова, тот может подвергнуться опасности от них.
Если притупится топор, и если лезвие его не будет отточено, то надобно будет напрягать силы; мудрость умеет это исправить.
Если змей ужалит без заговаривания, то не лучше его и злоязычный.
Слова из уст мудрого – благодать, а уста глупого губят его же:
начало слов из уст его – глупость, а конец речи из уст его – безумие.
Глупый наговорит много, хотя человек не знает, что будет, и кто скажет ему, что будет после него?
Труд глупого утомляет его, потому что не знает даже дороги в город.
Горе тебе, земля, когда царь твой отрок, и когда князья твои едят рано!
Благо тебе, земля, когда царь у тебя из благородного рода, и князья твои едят вовремя, для подкрепления, а не для пресыщения!
От лености обвиснет потолок, и когда опустятся руки, то протечет дом.
Пиры устраиваются для удовольствия, и вино веселит жизнь; а за все отвечает серебро.
Даже и в мыслях твоих не злословь царя, и в спальной комнате твоей не злословь богатого; потому что птица небесная может перенести слово твое, и крылатая – пересказать речь твою.
1 «Не можешь знать дело Бога»; 7 «Веселись, юноша, в юности твоей … только знай, что … Бог приведет тебя на суд».
Отпускай хлеб твой по водам, потому что по прошествии многих дней опять найдешь его.
Давай часть семи и даже восьми, потому что не знаешь, какая беда будет на земле.
Когда облака будут полны, то они прольют на землю дождь; и если упадет дерево на юг или на север, то оно там и останется, куда упадет.
Кто наблюдает ветер, тому не сеять; и кто смотрит на облака, тому не жать.
Как ты не знаешь путей ветра и того, как образуются кости во чреве беременной, так не можешь знать дело Бога, Который делает все.
Утром сей семя твое, и вечером не давай отдыха руке твоей, потому что ты не знаешь, то или другое будет удачнее, или то и другое равно хорошо будет.
Сладок свет, и приятно для глаз видеть солнце.
Если человек проживет и много лет, то пусть веселится он в продолжение всех их, и пусть помнит о днях темных, которых будет много: все, что будет, – суета!
Веселись, юноша, в юности твоей, и да вкушает сердце твое радости во дни юности твоей, и ходи по путям сердца твоего и по видению очей твоих; только знай, что за все это Бог приведет тебя на суд.
И удаляй печаль от сердца твоего, и уклоняй злое от тела твоего, потому что детство и юность – суета.
1 «Помни Создателя твоего в дни юности твоей»; 8 «суета сует, всё — суета»; 10 «изящные изречения и слова истины»; 13 «сущность всего: бойся Бога»; «ибо всякое дело Бог приведет на суд».
И помни Создателя твоего в дни юности твоей, доколе не пришли тяжелые дни и не наступили годы, о которых ты будешь говорить: «нет мне удовольствия в них!»
доколе не померкли солнце и свет и луна и звезды, и не нашли новые тучи вслед за дождем.
В тот день, когда задрожат стерегущие дом и согнутся мужи силы; и перестанут молоть мелющие, потому что их немного осталось; и помрачатся смотрящие в окно;
и запираться будут двери на улицу; когда замолкнет звук жернова, и будет вставать человек по крику петуха и замолкнут дщери пения;
и высоты будут им страшны, и на дороге ужасы; и зацветет миндаль, и отяжелеет кузнечик, и рассыплется каперс. Ибо отходит человек в вечный дом свой, и готовы окружить его по улице плакальщицы; –
доколе не порвалась серебряная цепочка, и не разорвалась золотая повязка, и не разбился кувшин у источника, и не обрушилось колесо над колодезем.
И возвратится прах в землю, чем он и был; а дух возвратится к Богу, Который дал его.
Суета сует, сказал Екклесиаст, всё – суета!
Кроме того, что Екклесиаст был мудр, он учил еще народ знанию. Он все испытывал, исследовал, и составил много притчей.
Старался Екклесиаст приискивать изящные изречения, и слова истины написаны им верно.
Слова мудрых – как иглы и как вбитые гвозди, и составители их – от единого пастыря.
А что сверх всего этого, сын мой, того берегись: составлять много книг – конца не будет, и много читать – утомительно для тела.
Выслушаем сущность всего: бойся Бога и заповеди Его соблюдай, потому что в этом всё для человека;
ибо всякое дело Бог приведет на суд, и все тайное, хорошо ли оно, или худо.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible