Скрыть
1:4
1:5
1:6
1:9
1:10
1:11
1:12
1:13
1:14
1:15
1:18
Глава 2 
2:2
2:5
2:6
2:7
2:10
2:12
2:13
2:15
2:16
2:17
2:18
2:19
2:20
2:21
2:22
2:23
2:25
Глава 3 
3:2
3:3
3:5
3:6
3:8
3:9
3:10
3:16
3:18
3:21
Церковнославянский (рус)
Глаго́лы екклесiа́ста, сы́на дави́дова, царя́ Изра́илева во Иерусали́мѣ.
Суета́ су́ет­ст­вiй, рече́ екклесiа́стъ, суета́ су́ет­ст­вiй, вся́ческая суета́.
Ко́е изоби́лiе человѣ́ку во все́мъ трудѣ́ его́, и́мже труди́т­ся подъ со́лнцемъ?
Ро́дъ прехо́дитъ и ро́дъ при­­хо́дитъ, а земля́ во вѣ́къ сто­и́тъ.
И восхо́дитъ со́лнце и захо́дитъ со́лнце и въ мѣ́сто свое́ влече́т­ся, сiе́ воз­сiява́я та́мо.
И́детъ къ ю́гу и обхо́дитъ къ сѣ́веру, обхо́дитъ о́крестъ, и́детъ ду́хъ и на кру́ги своя́ обраща́ет­ся ду́хъ.
Вси́ пото́цы и́дутъ въ мо́ре, и мо́ре нѣ́сть насыща́емо: на мѣ́сто, а́може пото́цы и́дутъ, та́мо ті́и воз­враща́ют­ся ити́.
Вся́ словеса́ тру́дна, не воз­мо́жетъ му́жъ глаго́лати: и не насы́тит­ся о́ко зрѣ́ти, ни испо́лнит­ся у́хо слы́шанiя.
Что́ бы́ло, то́жде е́сть, е́же бу́детъ: и что́ бы́ло сотворе́ное, то́жде и́мать сотвори́тися:
и ничто́же но́во подъ со́лнцемъ. И́же воз­глаго́летъ и рече́тъ: се́, сiе́ но́во е́сть: уже́ бы́сть въ вѣ́цѣхъ бы́в­шихъ пре́жде на́съ.
Нѣ́сть па́мять пе́рвыхъ, и послѣ́днимъ бы́в­шымъ не бу́детъ и́хъ па́мять съ бу́дущими на послѣ́докъ.
А́зъ екклесiа́стъ бы́хъ ца́рь надъ Изра́илемъ во Иерусали́мѣ
и вда́хъ се́рдце мое́, е́же взыска́ти и разсмотри́ти въ му́дрости о всѣ́хъ быва́ющихъ подъ небесе́мъ: я́ко попече́нiе лука́во даде́ Бо́гъ сыно́мъ человѣ́ческимъ, е́же упраждня́тися въ не́мъ.
Ви́дѣхъ вся́ческая сотворе́нiя сотворе́н­ная подъ со́лнцемъ: и се́, вся́ су́ет­ст­во и про­изволе́нiе ду́ха.
Развраще́н­ное не мо́жетъ испра́витися, и лише́нiе не мо́жетъ изчи́слитися.
Глаго́лахъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ, е́же рещи́: се́, а́зъ воз­вели́чихся и умно́жихъ му́дрость па́че всѣ́хъ, и́же бы́ша пре́жде мене́ во Иерусали́мѣ,
и се́рдце мое́ вда́хъ, е́же вѣ́дѣти прему́дрость и ра́зумъ: и се́рдце мое́ ви́дѣ мно́гая, прему́дрость и ра́зумъ, при́тчи и хи́трость: уразумѣ́хъ а́зъ, я́ко и сiе́ е́сть про­изволе́нiе ду́ха:
я́ко во мно́же­ст­вѣ му́дрости мно́же­с­т­во ра́зума, и при­­ложи́вый ра́зумъ при­­ложи́тъ болѣ́знь.
Реко́хъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ: прiиди́ у́бо, да тя́ искушу́ въ весе́лiи, и ви́ждь во бла́зѣ: и се́, та́кожде сiе́ су́ет­ст­во.
Смѣ́ху реко́хъ: погрѣше́нiе, и весе́лiю: что́ сiе́ твори́ши?
И разсмотри́хъ, а́ще се́рдце мое́ повлече́тъ а́ки вино́ пло́ть мою́: и се́рдце мое́ наста́ви мя́ въ му́дрости, и е́же удержа́ти весе́лiе, до́ндеже уви́жду, ко́е бла́го сыно́мъ человѣ́ческимъ, е́же творя́тъ подъ со́лнцемъ въ число́ дні́й живота́ сво­его́.
Возвели́чихъ творе́нiе мое́: созда́хъ ми́ до́мы, насади́хъ ми́ виногра́ды,
сотвори́хъ ми́ вертогра́ды и сады́ и насади́хъ въ ни́хъ древе́съ вся́каго плода́,
сотвори́хъ ми́ купѣ́ли водны́я, е́же напая́ти от­ ни́хъ прозябе́нiе древе́съ:
при­­тяжа́хъ рабы́ и рабы́ни, и домоча́дцы бы́ша ми́: и стяжа́нiе скота́, и ста́дъ мно́го ми́ бы́сть, па́че всѣ́хъ бы́в­шихъ пре́жде мене́ во Иерусали́мѣ:
собра́хъ ми́ зла́то и сребро́ и имѣ́нiя царе́й и стра́нъ, сотвори́хъ ми́ пою́щихъ и пою́щыя, и услажде́нiя сыно́въ человѣ́ческихъ, виноче́рпцы и виноче́рпицы.
И воз­вели́чихся, и при­­ложи́хся му́дрости па́че всѣ́хъ бы́в­шихъ пре́жде мене́ во Иерусали́мѣ: и му́дрость моя́ пребы́сть со мно́ю.
И все́, его́же проси́ста о́чи мо­и́, не отъ­я́хъ от­ ни́хъ и не воз­брани́хъ се́рдцу мо­ему́ от­ вся́каго весе́лiя мо­его́, я́ко се́рдце мое́ воз­весели́ся во вся́цѣмъ трудѣ́ мо­е́мъ. И сiе́ бы́сть ча́сть моя́ от­ всего́ труда́ мо­его́.
И при­­зрѣ́хъ а́зъ на вся́ творе́нiя моя́, я́же сотвори́стѣ ру́цѣ мо­и́, и на тру́дъ, и́мже труди́хся твори́ти. И се́, вся́ суета́ и про­изволе́нiе ду́ха, и нѣ́сть изоби́лiе подъ со́лнцемъ.
И при­­зрѣ́хъ а́зъ ви́дѣти му́дрость, ле́сть и безу́мiе: я́ко кто́ человѣ́къ, и́же по́йдетъ вслѣ́дъ совѣ́та, ели́ка сотвори́ въ не́мъ?
И ви́дѣхъ а́зъ, я́ко е́сть изоби́лiе му́дрости па́че безу́мiя, я́коже изоби́лiе свѣ́та па́че тмы́:
му́драго о́чи его́ во главѣ́ его́, а безу́мный во тмѣ́ хо́дитъ: и увѣ́дѣхъ и а́зъ, я́ко слу́чай еди́нъ случи́т­ся всѣ́мъ и́мъ.
И рѣ́хъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ: я́коже слу́чай безу́мнаго, и мнѣ́ случи́т­ся: и вску́ю умудри́хся? А́зъ тогда́ изли́шше глаго́лахъ въ се́рдцы мо­е́мъ, я́ко и сiе́ суета́, поне́же безу́мный от­ избы́тка глаго́летъ:
я́ко нѣ́сть па́мяти му́драго съ безу́мнымъ во вѣ́къ, зане́ уже́ во дне́хъ гряду́щихъ вся́ забве́на бы́ша: и ка́ко у́мретъ му́дрый съ безу́мнымъ?
И воз­ненави́дѣхъ живо́тъ, я́ко лука́вно мнѣ́ сотворе́нiе сотворе́н­ное подъ со́лнцемъ: поне́же вся́ческая суета́ и про­изволе́нiе ду́ха.
И воз­ненави́дѣхъ а́зъ вся́ческая мíра и тру́дъ мо́й, и́мже а́зъ тружда́юся подъ со́лнцемъ, я́ко оставля́ю его́ человѣ́ку бу́дущему по мнѣ́.
И кто́ вѣ́сть, му́дръ ли бу́детъ или́ безу́менъ? и облада́ти ли и́мать всѣ́мъ трудо́мъ мо­и́мъ, и́мже труди́хся и и́мже му́др­ст­вовахъ подъ со́лнцемъ? И сiе́ же суета́.
И обрати́хся а́зъ от­рещи́ся се́рдцу мо­ему́ о все́мъ трудѣ́, и́мже труди́хся подъ со́лнцемъ:
я́ко е́сть человѣ́къ, его́же тру́дъ въ му́дрости и въ ра́зумѣ и въ му́же­ст­вѣ: и человѣ́къ, и́же не потруди́ся о не́мъ, да́стъ ему́ ча́сть свою́. И сiе́ суета́ и лука́в­ст­во ве́лiе.
Я́ко быва́етъ человѣ́ку во все́мъ трудѣ́ его́ и въ про­изволе́нiи се́рдца его́, и́мже то́й тружда́ет­ся подъ со́лнцемъ,
я́ко вси́ дні́е его́ болѣ́зней и я́рости попече́нiе ему́, и́бо въ нощи́ не спи́тъ се́рдце его́. И сiе́ же суета́ е́сть.
Нѣ́сть бла́го человѣ́ку, но [ра́звѣ] е́же я́стъ и пiе́тъ и е́же пока́жетъ души́ сво­е́й бла́го въ трудѣ́ сво­е́мъ: и сiе́ ви́дѣхъ а́зъ, я́ко от­ руки́ Бо́жiя е́сть:
я́ко кто́ я́стъ и пiе́тъ кромѣ́ его́?
Я́ко человѣ́ку бла́гу предъ лице́мъ его́ даде́ му́дрость и ра́зумъ и весе́лiе, согрѣша́ющему же даде́ попече́нiе, е́же при­­лага́ти и собира́ти, во е́же да́ти благо́му предъ лице́мъ Бо́жiимъ: я́ко и сiе́ суета́ и про­изволе́нiе ду́ха.
Всѣ́мъ вре́мя и вре́мя вся́цѣй ве́щи подъ небесе́мъ:
вре́мя ражда́ти и вре́мя умира́ти, вре́мя сади́ти и вре́мя исторга́ти сажде́ное,
вре́мя убива́ти и вре́мя цѣли́ти, вре́мя разруша́ти и вре́мя созида́ти,
вре́мя пла́кати и вре́мя смѣя́тися, вре́мя рыда́ти и вре́мя ликова́ти,
вре́мя размета́ти ка́менiе и вре́мя собира́ти ка́менiе, вре́мя обыма́ти и вре́мя удаля́тися от­ обыма́нiя,
вре́мя иска́ти и вре́мя погубля́ти, вре́мя храни́ти и вре́мя от­рѣ́яти,
вре́мя раздра́ти и вре́мя сши́ти, вре́мя молча́ти и вре́мя глаго́лати,
вре́мя люби́ти и вре́мя ненави́дѣти, вре́мя бра́ни и вре́мя ми́ра.
Ко́е изоби́лiе творя́щаго, въ ни́хже са́мъ труди́т­ся?
Ви́дѣхъ попече́нiе вся́ческое, е́же даде́ Бо́гъ сыно́мъ человѣ́ческимъ, е́же пещи́ся въ не́мъ.
Вся́ческая, я́же сотвори́, добра́ [су́ть] во вре́мя свое́, и́бо вся́кiй вѣ́къ да́лъ е́сть въ се́рдце и́хъ, я́ко да не обря́щетъ человѣ́къ сотворе́нiя, е́же сотвори́ Бо́гъ от­ нача́ла и да́же до конца́.
Уразумѣ́хъ, я́ко нѣ́сть бла́го въ ни́хъ, но то́кмо е́же весели́тися и е́же твори́ти бла́го въ животѣ́ сво­е́мъ:
и́бо вся́къ человѣ́къ, и́же я́стъ и пiе́тъ и ви́дитъ благо́е во все́мъ трудѣ́ сво­е́мъ, сiе́ дая́нiе Бо́жiе е́сть.
Разумѣ́хъ, я́ко вся́, ели́ка сотвори́ Бо́гъ, сiя́ бу́дутъ во вѣ́къ: къ тѣ́мъ нѣ́сть при­­ложи́ти и от­ тѣ́хъ нѣ́сть отъ­я́ти, и Бо́гъ сотвори́, да убоя́т­ся от­ лица́ его́:
бы́в­шее уже́ е́сть, и ели́ка и́мутъ бы́ти, уже́ бы́ша, и Бо́гъ взы́щетъ гони́маго.
И еще́ ви́дѣхъ подъ со́лнцемъ мѣ́сто суда́, та́мо нечести́вый, и мѣ́сто пра́веднаго, та́мо благо­чести́вый.
И рѣ́хъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ: пра́веднаго и нечести́ваго су́дитъ Бо́гъ: я́ко вре́мя вся́цѣй ве́щи и на вся́цѣмъ сотворе́нiи та́мо.
Рѣ́хъ а́зъ въ се́рдцы мо­е́мъ о глаго́ланiи сыно́въ человѣ́ческихъ, я́ко разсу́дитъ и́хъ Бо́гъ: и е́же показа́ти, я́ко сі́и ско́ти су́ть:
и́бо и тѣ́мъ я́коже слу́чай сыно́въ человѣ́ческихъ и слу́чай ско́тскiй, слу́чай еди́нъ и́мъ: я́коже сме́рть того́, та́ко и сме́рть сего́, и ду́хъ еди́нъ во всѣ́хъ: и что́ изли́шше и́мать человѣ́къ па́че скота́? ничто́же: я́ко вся́ческая суета́.
Вся́ и́дутъ во еди́но мѣ́сто: вся́ бы́ша от­ пе́рсти и вся́ въ пе́рсть воз­враща́ют­ся.
И кто́ вѣ́сть ду́хъ сыно́въ человѣ́ческихъ, а́ще то́й восхо́дитъ горѣ́? и ду́хъ ско́тскiй, а́ще низхо́дитъ то́й до́лу въ зе́млю?
И ви́дѣхъ, я́ко нѣ́сть бла́го, но то́кмо е́же воз­весели́т­ся человѣ́къ въ творе́нiихъ сво­и́хъ, я́ко сiя́ ча́сть его́: поне́же кто́ при­­веде́тъ его́ ви́дѣти то́, е́же бу́детъ по не́мъ?
Немецкий (GNB)
In diesem Buch sind die Einsichten des Lehrers aufgeschrieben. Er war ein Sohn Davids und König in Jerusalem.
»Vergeblich und vergänglich!«, pflegte der Lehrer zu sagen. »Vergeblich und vergänglich! Alles ist vergebliche Mühe.«
Der Mensch müht und plagt sich sein Leben lang, und was hat er davon?
Die Generationen kommen und gehen; und die Erde bleibt, wie sie ist.
Die Sonne geht auf, sie geht unter und dann wieder von vorn, immer dasselbe.
Jetzt weht der Wind von Norden, dann dreht er und weht von Süden, er dreht weiter und immer weiter, bis er wieder aus der alten Richtung kommt.
Alle Flüsse fließen ins Meer, aber das Meer wird nicht voll. Das Wasser kehrt zu den Quellen zurück – und wieder fließt es ins Meer.
Du bemühst dich, alles, was geschieht, in Worte zu fassen, aber es gelingt dir nicht. Denn mit dem Hören und Sehen kommst du nie an ein Ende.
Doch im Grunde gibt es überhaupt nichts Neues unter der Sonne. Was gewesen ist, das wird wieder sein; was getan wurde, das wird wieder getan.
»Sieh her«, sagen sie, »da ist etwas Neues!« Unsinn! Es ist schon einmal da gewesen, lange bevor wir geboren wurden.
Wir wissen nur nichts mehr von dem, was die Alten taten. Und was wir heute tun oder unsere Kinder morgen, wird auch bald vergessen sein.
Ich, der Lehrer, war König über Israel und regierte in Jerusalem.
Ich nahm mir vor, alle Dinge zu ergründen und zu begreifen. Ich wollte herausfinden, was für einen Sinn alles hat, was in der Welt geschieht. Doch was ist das für eine fruchtlose Beschäftigung! Gott hat sie den Menschen gegeben, damit sie sich mit ihr plagen.
Ich beobachtete alles, was Menschen auf der Erde tun, und ich fand: Alles ist vergeblich. Es ist, als jagtest du dem Wind nach.
Krummes kann nicht gerade werden; was nicht da ist, kannst du nicht zählen.
Ich sagte zu mir selbst: »Ich weiß mehr als alle, die vor mir über Jerusalem geherrscht haben. Ich habe eine Fülle von Weisheit und Erkenntnis gesammelt.«
Doch als ich darüber nachdachte, was das alles wert ist und was der Weise den uneinsichtigen Schwachköpfen voraushat, erkannte ich: Auch die Bemühung um Weisheit und Erkenntnis ist Jagd nach Wind.
Wer viel weiß, hat viel Ärger. Je mehr Erfahrung, desto mehr Enttäuschung.
Ich entschloss mich, das Leben zu genießen und glücklich zu sein. Aber ich merkte: Auch das ist vergeblich!
Das Lachen ist etwas für Narren, und die Freude – was bringt sie schon ein?
Ich wollte am vollen Leben teilhaben wie die Menschen, die sich nicht um Weisheit und Einsicht kümmern; aber der Verstand sollte die Führung behalten. Ich trank Wein, um mich in Stimmung zu bringen, denn ich wollte erkunden, ob der Mensch während seiner kurzen Lebenstage irgendwo Glück finden kann.
Ich vollbrachte große Dinge: Ich baute mir Häuser und pflanzte Weinberge.
Ich legte Obstgärten an und pflanzte darin alle Arten von Fruchtbäumen.
Ich legte Teiche an, um die vielen aufwachsenden Bäume zu bewässern.
Ich kaufte mir zahlreiche Sklaven und Sklavinnen zu denen hinzu, die ich von meinem Vater geerbt hatte. Ich besaß mehr Rinder, Schafe und Ziegen als irgendjemand vor mir in Jerusalem.
Ich füllte meine Vorratskammern mit Silber und Gold aus den Schätzen der unterworfenen Könige und Länder. Ich hielt mir Sänger und Sängerinnen und nahm mir so viele Frauen, wie ein Mann sich nur wünschen kann.
So wurde ich mächtiger und reicher als alle, die vor mir in Jerusalem regiert hatten. Weil ich ein so großes Wissen besaß,
konnte ich mir alles verschaffen, was meinen Augen gefiel, und ich versagte mir keine Freude. Mit all meiner Mühe hatte ich es so weit gebracht, dass ich tatsächlich glücklich war.
Doch dann dachte ich über alles nach, was ich getan und erreicht hatte, und kam zu dem Ergebnis: Alles ist vergeblich und Jagd nach Wind. Es kommt nichts heraus bei aller Mühe, die sich der Mensch macht unter der Sonne.
Ich wollte wissen, ob bei Weisheit etwas anderes herauskommt als bei Unverstand und Torheit. Denn was wird der Mann tun, der mir auf dem Königsthron folgt? Bestimmt das, was man schon immer getan hat!
Es stimmt: Weisheit ist besser als Unwissenheit, so wie Licht besser ist als Finsternis.
Der Wissende sieht, wo er geht; der Unwissende tappt im Dunkeln. Aber ich erkannte auch: Beide trifft am Ende das gleiche Schicksal.
Wenn es mir also trotz meiner Weisheit genauso ergeht wie den Unverständigen, weshalb bemühe ich mich dann so sehr darum? Und ich sagte mir: Auch das ist vergeblich.
Kluge müssen doch genauso sterben wie die Dummen. Und man erinnert sich an die einen nicht länger als an die andern. Wie bald sind sie alle vergessen!
Da war mir das ganze Leben verleidet. Du kannst tun, was du willst, unter der Sonne – es ist doch alles vergeblich und Jagd nach Wind.
Auch der ganze Ertrag meiner Mühe war mir verleidet. Ich muss ja doch alles einem anderen überlassen, der nach mir kommt.
Wer weiß, ob der auch den Verstand hat, es sinnvoll zu gebrauchen. Trotzdem wird er über alles verfügen, was ich mir mit solcher Anstrengung durch mein großes Wissen erworben habe. Auch das ist vergebliche Mühe!
Da begann ich zu verzweifeln, weil ich mich für nichts und wieder nichts geplagt hatte.
Da müht sich jemand ab mit Klugheit und Geschick und erreicht etwas; aber dann muss er es einem vererben, der keinen Finger dafür krumm gemacht hat. Auch das ist vergeblich und ein großes Übel!
Was hat der Mensch am Ende von all seiner Anstrengung?
Nichts als Sorgen und Plagen hat er sein Leben lang, selbst in der Nacht kommen seine Gedanken nicht zur Ruhe. Auch das ist vergebliche Mühe!
Es gibt für den Menschen nichts Besseres als essen und trinken und genießen, was er sich erarbeitet hat. Doch dieses Glück hängt nicht von ihm selbst ab: Es ist ein Geschenk Gottes.
Denn wer hat zu essen oder hat Grund zur Freude ohne ihn?
Den Menschen, an denen Gott Gefallen hat, gibt er Weisheit, Wissen und Freude. Den anderen aber gibt er die Beschäftigung, zu sammeln und anzuhäufen, um dann alles denen zu schenken, die ihm gefallen. Auch hier wieder: Vergebliche Mühe und Jagd nach Wind.
Alles, was auf der Erde geschieht, hat seine von Gott bestimmte Zeit:
geboren werden und sterben,
einpflanzen und ausreißen,
töten und Leben retten,
niederreißen und aufbauen,
weinen und lachen,
wehklagen und tanzen,
Steine werfen und Steine aufsammeln,
sich umarmen
und sich aus der Umarmung lösen,
finden und verlieren,
aufbewahren und wegwerfen,
zerreißen und zusammennähen,
schweigen und reden.
Das Lieben hat seine Zeit
und auch das Hassen,
der Krieg und der Frieden.
Was hat ein Mensch von seiner Mühe und Arbeit?
Ich habe die fruchtlose Beschäftigung gesehen, die Gott den Menschen auferlegt hat.
Gott hat für alles eine Zeit vorherbestimmt, zu der er es tut; und alles, was er tut, ist vollkommen. Dem Menschen hat er eine Ahnung von dem riesigen Ausmaß der Zeiträume gegeben, aber von dem, was Gott in dieser unvorstellbar langen Zeit tut, kann der einzelne Mensch nur einen winzigen Ausschnitt wahrnehmen.
Ich bin zu der Erkenntnis gekommen: Das Beste, was der Mensch tun kann, ist, sich zu freuen und sein Leben zu genießen, solange er es hat.
Wenn er aber zu essen und zu trinken hat und genießen kann, was er sich erarbeitet hat, dann verdankt er das der Güte Gottes.
Ich habe erkannt: Alles, was Gott tut, ist unabänderlich für alle Zeiten. Der Mensch kann nichts hinzufügen und nichts davon wegnehmen. So hat es Gott eingerichtet, damit wir in Ehrfurcht zu ihm aufschauen.
Was in der Vergangenheit geschah und was in Zukunft geschehen wird, hat Gott lange zuvor festgelegt. Und die Zeit, die uns entschwunden ist, ist bei ihm nicht vergangen.
Noch etwas habe ich in dieser Welt beobachtet: Wo Recht gesprochen und für Gerechtigkeit gesorgt werden sollte, da herrscht schreiendes Unrecht.
Da dachte ich: Letzten Endes ist es Gott selbst, der die Guten genauso wie die Bösen verurteilt. Denn er hat eine Zeit bestimmt für alles, was auf der Erde geschieht.
Ich sagte mir: Gott will die Menschen prüfen. Sie sollen einsehen, dass sie von sich aus nicht anders sind als das Vieh.
Menschen und Tiere haben das gleiche Schicksal: Die einen wie die anderen müssen sterben. Sie haben beide den gleichen vergänglichen Lebensgeist. Nichts hat der Mensch dem Tier voraus; denn alles ist vergeblich und vergänglich.
Alles muss an den gleichen Ort. Aus dem Staub der Erde ist alles entstanden und zum Staub der Erde kehrt alles zurück.
Wer weiß schon, ob der Lebensgeist des Menschen in die Höhe steigt und der Lebensgeist des Tieres in die Erde versinkt?
So habe ich eingesehen, dass der Mensch nichts Besseres tun kann, als den Ertrag seiner Arbeit zu genießen. Das hat Gott ihm zugeteilt. Wie sollte er sich auch freuen an dem, was erst nach ihm sein wird?
1 «Суета сует, — всё суета»; 12 «предал я сердце мое тому, чтоб … испытать мудростию все что, делается под небом».
Слова Екклесиаста, сына Давидова, царя в Иерусалиме.
Суета сует, сказал Екклесиаст, суета сует, – всё суета!
Что пользы человеку от всех трудов его, которыми трудится он под солнцем?
Род проходит, и род приходит, а земля пребывает во веки.
Восходит солнце, и заходит солнце, и спешит к месту своему, где оно восходит.
Идет ветер к югу, и переходит к северу, кружится, кружится на ходу своем, и возвращается ветер на круги свои.
Все реки текут в море, но море не переполняется: к тому месту, откуда реки текут, они возвращаются, чтобы опять течь.
Все вещи – в труде: не может человек пересказать всего; не насытится око зрением, не наполнится ухо слушанием.
Что было, то и будет; и что делалось, то и будет делаться, и нет ничего нового под солнцем.
Бывает нечто, о чем говорят: «смотри, вот это новое»; но это было уже в веках, бывших прежде нас.
Нет памяти о прежнем; да и о том, что будет, не останется памяти у тех, которые будут после.
Я, Екклесиаст, был царем над Израилем в Иерусалиме;
и предал я сердце мое тому, чтобы исследовать и испытать мудростью все, что делается под небом: это тяжелое занятие дал Бог сынам человеческим, чтобы они упражнялись в нем.
Видел я все дела, какие делаются под солнцем, и вот, всё – суета и томление духа!
Кривое не может сделаться прямым, и чего нет, того нельзя считать.
Говорил я с сердцем моим так: вот, я возвеличился и приобрел мудрости больше всех, которые были прежде меня над Иерусалимом, и сердце мое видело много мудрости и знания.
И предал я сердце мое тому, чтобы познать мудрость и познать безумие и глупость: узнал, что и это – томление духа;
потому что во многой мудрости много печали; и кто умножает познания, умножает скорбь.
1 «И оглянулся я на все дела мои, которые сделали руки мои — и вот, всё — суета»; 12 «мудрый умирает наравне с глупым»; 18 мудрый должен оставить всё, что он мудро сделал, другому, который может оказаться глупым; 24 наслаждение добром зависит всецело от Божьего благоволения.
Сказал я в сердце моем: «дай, испытаю я тебя весельем, и насладись добром»; но и это – суета!
О смехе сказал я: «глупость!», а о веселье: «что оно делает?»
Вздумал я в сердце моем услаждать вином тело мое и, между тем, как сердце мое руководилось мудростью, придержаться и глупости, доколе не увижу, что хорошо для сынов человеческих, что должны были бы они делать под небом в немногие дни жизни своей.
Я предпринял большие дела: построил себе домы, посадил себе виноградники,
устроил себе сады и рощи и насадил в них всякие плодовитые дерева;
сделал себе водоемы для орошения из них рощей, произращающих деревья;
приобрел себе слуг и служанок, и домочадцы были у меня; также крупного и мелкого скота было у меня больше, нежели у всех, бывших прежде меня в Иерусалиме;
собрал себе серебра и золота и драгоценностей от царей и областей; завел у себя певцов и певиц и услаждения сынов человеческих – разные музыкальные орудия.
И сделался я великим и богатым больше всех, бывших прежде меня в Иерусалиме; и мудрость моя пребыла со мною.
Чего бы глаза мои ни пожелали, я не отказывал им, не возбранял сердцу моему никакого веселья, потому что сердце мое радовалось во всех трудах моих, и это было моею долею от всех трудов моих.
И оглянулся я на все дела мои, которые сделали руки мои, и на труд, которым трудился я, делая их: и вот, всё – суета и томление духа, и нет от них пользы под солнцем!
И обратился я, чтобы взглянуть на мудрость и безумие и глупость: ибо что может сделать человек после царя сверх того, что уже сделано?
И увидел я, что преимущество мудрости перед глупостью такое же, как преимущество света перед тьмою:
у мудрого глаза его – в голове его, а глупый ходит во тьме; но узнал я, что одна участь постигает их всех.
И сказал я в сердце моем: «и меня постигнет та же участь, как и глупого: к чему же я сделался очень мудрым?» И сказал я в сердце моем, что и это – суета;
потому что мудрого не будут помнить вечно, как и глупого; в грядущие дни все будет забыто, и увы! мудрый умирает наравне с глупым.
И возненавидел я жизнь, потому что противны стали мне дела, которые делаются под солнцем; ибо всё – суета и томление духа!
И возненавидел я весь труд мой, которым трудился под солнцем, потому что должен оставить его человеку, который будет после меня.
И кто знает: мудрый ли будет он, или глупый? А он будет распоряжаться всем трудом моим, которым я трудился и которым показал себя мудрым под солнцем. И это – суета!
И обратился я, чтобы внушить сердцу моему отречься от всего труда, которым я трудился под солнцем,
потому что иной человек трудится мудро, с знанием и успехом, и должен отдать всё человеку, не трудившемуся в том, как бы часть его. И это – суета и зло великое!
Ибо что будет иметь человек от всего труда своего и заботы сердца своего, что трудится он под солнцем?
Потому что все дни его – скорби, и его труды – беспокойство; даже и ночью сердце его не знает покоя. И это – суета!
Не во власти человека и то благо, чтобы есть и пить и услаждать душу свою от труда своего. Я увидел, что и это – от руки Божией;
потому что кто может есть и кто может наслаждаться без Него?
Ибо человеку, который добр пред лицем Его, Он дает мудрость и знание и радость; а грешнику дает заботу собирать и копить, чтобы после отдать доброму пред лицем Божиим. И это – суета и томление духа!
1 «Время всякой вещи»; 9 «всё … прекрасно в свое время»; 12 «что было, то и теперь есть, и что будет, то уже было»; 16 так как умирают и люди и животные, то «нет ничего лучше, как наслаждаться человеку делами своими».
Всему свое время, и время всякой вещи под небом:
время рождаться, и время умирать; время насаждать, и время вырывать посаженное;
время убивать, и время врачевать; время разрушать, и время строить;
время плакать, и время смеяться; время сетовать, и время плясать;
время разбрасывать камни, и время собирать камни; время обнимать, и время уклоняться от объятий;
время искать, и время терять; время сберегать, и время бросать;
время раздирать, и время сшивать; время молчать, и время говорить;
время любить, и время ненавидеть; время войне, и время миру.
Что пользы работающему от того, над чем он трудится?
Видел я эту заботу, которую дал Бог сынам человеческим, чтобы они упражнялись в том.
Всё соделал Он прекрасным в свое время, и вложил мир в сердце их, хотя человек не может постигнуть дел, которые Бог делает, от начала до конца.
Познал я, что нет для них ничего лучшего, как веселиться и делать доброе в жизни своей.
И если какой человек ест и пьет, и видит доброе во всяком труде своем, то это – дар Божий.
Познал я, что всё, что делает Бог, пребывает вовек: к тому нечего прибавлять и от того нечего убавить, – и Бог делает так, чтобы благоговели пред лицем Его.
Что было, то и теперь есть, и что будет, то уже было, – и Бог воззовет прошедшее.
Еще видел я под солнцем: место суда, а там беззаконие; место правды, а там неправда.
И сказал я в сердце своем: «праведного и нечестивого будет судить Бог; потому что время для всякой вещи и суд над всяким делом там».
Сказал я в сердце своем о сынах человеческих, чтобы испытал их Бог, и чтобы они видели, что они сами по себе животные;
потому что участь сынов человеческих и участь животных – участь одна: как те умирают, так умирают и эти, и одно дыхание у всех, и нет у человека преимущества перед скотом, потому что всё – суета!
Все идет в одно место: все произошло из праха и все возвратится в прах.
Кто знает: дух сынов человеческих восходит ли вверх, и дух животных сходит ли вниз, в землю?
Итак увидел я, что нет ничего лучше, как наслаждаться человеку делами своими: потому что это – доля его; ибо кто приведет его посмотреть на то, что будет после него?
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible