Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
22:2
22:3
22:4
22:5
22:6
22:7
22:9
22:10
22:11
22:13
22:14
22:15
22:16
см.:Втор.22:28;
22:17
22:19
22:20
см.:Втор.13:13:15;
22:23
22:24
22:26
см.:Втор.24:12;
22:27
22:30
А́ще же кто́ укра́детъ телца́ или́ о́вцу, и зако́летъ или́ прода́стъ, пя́ть телце́въ да возда́стъ за телца́ и четы́ри о́вцы за о́вцу.
А́ще же въ подкопа́нiи обря́щется та́ть, и я́звенъ у́мретъ, нѣ́сть ему́ убі́йство:
а́ще же взы́детъ со́лнце надъ ни́мъ, пови́ненъ е́сть, у́мретъ за него́: а́ще же не и́мать имѣ́нiя, да прода́стся за татьбу́:
а́ще же я́тъ бу́детъ, и обря́щется въ руцѣ́ его́ укра́деное от осля́те до овцы́ жи́во, сугу́бо да отда́стъ я́.
А́ще же кто́ потра́витъ ни́ву или́ виногра́дъ, и пу́ститъ ско́тъ сво́й пасти́ся на чуже́й ни́вѣ, да да́стъ от ни́вы своея́ по плоду́ его́: а́ще же всю́ ни́ву потра́витъ, лу́чшая ни́вы своея́ и лу́чшая виногра́да своего́ да отда́стъ.
А́ще же изше́дъ о́гнь обря́щетъ те́рнiе и запали́тъ гумно́, или́ кла́сы, или́ ни́ву, да отда́стъ, и́же возже́ о́гнь.
А́ще же кто́ да́стъ дру́гу сребро́ или́ сосу́дъ сохрани́ти, и укра́дется изъ до́му му́жа того́, а́ще обря́щется украды́й, да возда́стъ сугу́бо:
а́ще же не обря́щется украды́й, да прiи́детъ господи́нъ до́му предъ Бо́га и да клене́тся, я́ко пои́стиннѣ не слука́вствова о́нъ о все́мъ положе́нiи дру́жнемъ.
По все́й рече́ннѣй непра́вдѣ, о теля́ти и о осля́ти и о овцѣ́, и о ри́зѣ и о все́й ги́бели нанесе́ннѣй, что́ у́бо ни бы́ло бы, предъ Бо́гомъ да прiи́детъ су́дъ обои́хъ, и обвине́нный Бо́гомъ да отда́стъ сугу́бо бли́жнему.
А́ще же кто́ да́стъ дру́гу осля́ или́ телца́, или́ о́вцу, или́ вся́къ ско́тъ храни́ти, и у́мретъ или́ поги́бнетъ, или́ плѣне́но бу́детъ, и никто́же увѣ́сть,
кля́тва да бу́детъ Бо́жiя между́ обои́ми, я́ко пои́стиннѣ не слука́вствова о́нъ о все́мъ бли́жняго положе́нiи, и та́ко прiи́метъ господи́нъ его́, и да не отда́стъ:
а́ще же укра́дено бу́детъ от него́, да отда́стъ господи́ну:
а́ще же звѣ́рь снѣде́, да веде́тъ его́ на звѣроя́дину, и не отда́стъ:
а́ще же кто́ испро́ситъ у дру́га, и поги́бнетъ, или́ у́мретъ, или́ плѣни́тся, господи́нъ же его́ не бу́детъ съ ни́мъ, отда́стъ:
а́ще же господи́нъ его́ бу́детъ съ ни́мъ, да не отда́стъ: а́ще же нае́мникъ е́сть, да бу́детъ ему́ вмѣ́сто мзды́ его́.
А́ще же прельсти́тъ кто́ не обруче́ну дѣви́цу, и бу́детъ съ не́ю, вѣ́номъ да отвѣ́нитъ ю́, [и по́йметъ ю́] себѣ́ въ жену́:
а́ще же возбраня́я возбрани́тъ и не восхо́щетъ оте́цъ ея́ да́ти ю́ ему́ въ жену́, сребро́ да возда́стъ отцу́, ели́ко е́сть вѣ́но дѣви́ческо.
Волхво́мъ живы́мъ бы́ти не попусти́те.
Вся́каго со ското́мъ быва́юща сме́ртiю убiе́те его́.
И́же же́ртву прино́ситъ бого́мъ, сме́ртiю да потреби́тся, но то́чiю Го́споду еди́ному.
И прише́лца не озло́бите, ниже́ оскорби́те его́: прише́лцы бо бѣ́сте въ земли́ Еги́петстѣй.
Вся́кiя вдовы́ и сироты́ не озло́бите:
а́ще же зло́бою озло́бите я́, и возстена́вше возопiю́тъ ко Мнѣ́, слу́хомъ услы́шу гла́съ и́хъ
и разгнѣ́ваюся я́ростiю, и побiю́ вы́ мече́мъ, и бу́дутъ жены́ ва́шя вдовы́, и ча́да ва́ша сироты́.
А́ще же да́си сребро́ взае́мъ бра́ту ни́щему и́же у тебе́, не бу́ди его́ понужда́яй, ниже́ наложи́ши ему́ ли́хвы.
И а́ще зало́житъ въ зало́гъ ри́зу дру́гъ тво́й, до захожде́нiя со́лнца отда́си ему́:
е́сть бо сiя́ покрове́нiе ему́, сiя́ еди́на ри́за стыдѣ́нiя его́, въ че́мъ спа́ти бу́детъ: а́ще у́бо возопiе́тъ ко Мнѣ́, услы́шу его́: ми́лостивъ бо е́смь.
Бого́въ да не злосло́виши и кня́зю люді́й твои́хъ да не рече́ши зла́.
Нача́тки от гумна́ и от точи́ла твоего́ да не косни́ши принести́ [Мнѣ́]: пе́рвенцы сыно́въ твои́хъ да да́си Мнѣ́:
та́ко сотвори́ши телцу́ твоему́, и овцѣ́ твое́й, и ослу́ твоему́: се́дмь дні́й да бу́детъ у ма́тери, въ осмы́й же де́нь да отда́си о́ное Мнѣ́.
Лю́ди свя́ти бу́дете Ми́, и мя́са звѣроя́диннаго да не снѣ́сте, псо́мъ пове́ржете е́.
Si un homme dérobe un boeuf ou un agneau, et qu'il l'égorge ou le vende, il restituera cinq boeufs pour le boeuf et quatre agneaux pour l'agneau.
Si le voleur est surpris dérobant avec effraction, et qu'il soit frappé et meure, on ne sera point coupable de meurtre envers lui;
mais si le soleil est levé, on sera coupable de meurtre envers lui. Il fera restitution; s'il n'a rien, il sera vendu pour son vol;
si ce qu'il a dérobé, boeuf, âne, ou agneau, se trouve encore vivant entre ses mains, il fera une restitution au double.
Si un homme fait du dégât dans un champ ou dans une vigne, et qu'il laisse son bétail paître dans le champ d'autrui, il donnera en dédommagement le meilleur produit de son champ et de sa vigne.
Si un feu éclate et rencontre des épines, et que du blé en gerbes ou sur pied, ou bien le champ, soit consumé, celui qui a causé l'incendie sera tenu à un dédommagement.
Si un homme donne à un autre de l'argent ou des objets à garder, et qu'on les vole dans la maison de ce dernier, le voleur fera une restitution au double, dans le cas où il serait trouvé.
Si le voleur ne se trouve pas, le maître de la maison se présentera devant Dieu, pour déclarer qu'il n'a pas mis la main sur le bien de son prochain.
Dans toute affaire frauduleuse concernant un boeuf, un âne, un agneau, un vêtement, ou un objet perdu, au sujet duquel on dira: C'est cela! -la cause des deux parties ira jusqu'à Dieu; celui que Dieu condamnera fera à son prochain une restitution au double.
Si un homme donne à un autre un âne, un boeuf, un agneau, ou un animal quelconque à garder, et que l'animal meure, se casse un membre, ou soit enlevé, sans que personne l'ait vu,
le serment au nom de l'Éternel interviendra entre les deux parties, et celui qui a gardé l'animal déclarera qu'il n'a pas mis la main sur le bien de son prochain; le maître de l'animal acceptera ce serment, et l'autre ne sera point tenu à une restitution.
Mais si l'animal a été dérobé chez lui, il sera tenu vis-à-vis de son maître à une restitution.
Si l'animal a été déchiré, il le produira en témoignage, et il ne sera point tenu à une restitution pour ce qui a été déchiré.
Si un homme emprunte à un autre un animal, et que l'animal se casse un membre ou qu'il meure, en l'absence de son maître, il y aura lieu à restitution.
Si le maître est présent, il n'y aura pas lieu à restitution. Si l'animal a été loué, le prix du louage suffira.
Si un homme séduit une vierge qui n'est point fiancée, et qu'il couche avec elle, il paiera sa dot et la prendra pour femme.
Si le père refuse de la lui accorder, il paiera en argent la valeur de la dot des vierges.
Tu ne laisseras point vivre la magicienne.
Quiconque couche avec une bête sera puni de mort.
Celui qui offre des sacrifices à d'autres dieux qu'à l'Éternel seul sera voué à l'extermination.
Tu ne maltraiteras point l'étranger, et tu ne l'opprimeras point; car vous avez été étrangers dans le pays d'Égypte.
Tu n'affligeras point la veuve, ni l'orphelin.
Si tu les affliges, et qu'ils viennent à moi, j'entendrai leurs cris;
ma colère s'enflammera, et je vous détruirai par l'épée; vos femmes deviendront veuves, et vos enfants orphelins.
Si tu prêtes de l'argent à mon peuple, au pauvre qui est avec toi, tu ne seras point à son égard comme un créancier, tu n'exigeras de lui point d'intérêt.
Si tu prends en gage le vêtement de ton prochain, tu le lui rendras avant le coucher du soleil;
car c'est sa seule couverture, c'est le vêtement dont il s'enveloppe le corps: dans quoi coucherait-il? S'il crie à moi, je l'entendrai, car je suis miséricordieux.
Tu ne maudiras point Dieu, et tu ne maudiras point le prince de ton peuple.
Tu ne différeras point de m'offrir les prémices de ta moisson et de ta vendange. Tu me donneras le premier-né de tes fils.
Tu me donneras aussi le premier-né de ta vache et de ta brebis; il restera sept jours avec sa mère; le huitième jour, tu me le donneras.
Vous serez pour moi des hommes saints. Vous ne mangerez point de chair déchirée dans les champs: vous la jetterez aux chiens.
«إِذَا سَرَقَ إِنْسَانٌ ثَوْرًا أَوْ شَاةً فَذَبَحَهُ أَوْ بَاعَهُ، يُعَوِّضُ عَنِ الثَّوْرِ بِخَمْسَةِ ثِيرَانٍ، وَعَنِ الشَّاةِ بِأَرْبَعَةٍ مِنَ الْغَنَمِ.
إِنْ وُجِدَ السَّارِقُ وَهُوَ يَنْقُبُ، فَضُرِبَ وَمَاتَ، فَلَيْسَ لَهُ دَمٌ.
وَلكِنْ إِنْ أَشْرَقَتْ عَلَيْهِ الشَّمْسُ، فَلَهُ دَمٌ. إِنَّهُ يُعَوِّضُ. إِنْ لَمْ يَكُنْ لَهُ يُبَعْ بِسَرِقَتِهِ.
إِنْ وُجِدَتِ السَّرِقَةُ فِي يَدِهِ حَيَّةً، ثَوْرًا كَانَتْ أَمْ حِمَارًا أَمْ شَاةً، يُعَوِّضُ بِاثْنَيْنِ.
«إِذَا رَعَى إِنْسَانٌ حَقْلاً أَوْ كَرْمًا وَسَرَّحَ مَوَاشِيَهُ فَرَعَتْ فِي حَقْلِ غَيْرِهِ، فَمِنْ أَجْوَدِ حَقْلِهِ، وَأَجْوَدِ كَرْمِهِ يُعَوِّضُ.
إِذَا خَرَجَتْ نَارٌ وَأَصَابَتْ شَوْكًا فَاحْتَرَقَتْ أَكْدَاسٌ أَوْ زَرْعٌ أَوْ حَقْلٌ، فَالَّذِي أَوْقَدَ الْوَقِيدَ يُعَوِّضُ.
إِذَا أَعْطَى إِنْسَانٌ صَاحِبَهُ فِضَّةً أَوْ أَمْتِعَةً لِلْحِفْظِ، فَسُرِقَتْ مِنْ بَيْتِ الإِنْسَانِ، فَإِنْ وُجِدَ السَّارِقُ، يُعَوِّضُ بِاثْنَيْنِ.
وَإِنْ لَمْ يُوجَدِ السَّارِقُ يُقَدَّمُ صَاحِبُ الْبَيْتِ إِلَى اللهِ لِيَحْكُمَ هَلْ لَمْ يَمُدَّ يَدَهُ إِلَى مُلْكِ صَاحِبِهِ.
فِي كُلِّ دَعْوَى جِنَايَةٍ، مِنْ جِهَةِ ثَوْرٍ أَوْ حِمَارٍ أَوْ شَاةٍ أَوْ ثَوْبٍ أَوْ مَفْقُودٍ مَا، يُقَالُ: إِنَّ هذَا هُوَ، تُقَدَّمُ إِلَى اللهِ دَعْوَاهُمَا. فَالَّذِي يَحْكُمُ اللهُ بِذَنْبِهِ، يُعَوِّضُ صَاحِبَهُ بِاثْنَيْنِ.
إِذَا أَعْطَى إِنْسَانٌ صَاحِبَهُ حِمَارًا أَوْ ثَوْرًا أَوْ شَاةً أَوْ بَهِيمَةً مَا لِلْحِفْظِ، فَمَاتَ أَوِ انْكَسَرَ أَوْ نُهِبَ وَلَيْسَ نَاظِرٌ،
فَيَمِينُ الرَّبِّ تَكُونُ بَيْنَهُمَا، هَلْ لَمْ يَمُدَّ يَدَهُ إِلَى مُلْكِ صَاحِبِهِ. فَيَقْبَلُ صَاحِبُهُ. فَلاَ يُعَوِّضُ.
وَإِنْ سُرِقَ مِنْ عِنْدِهِ يُعَوِّضُ صَاحِبَهُ.
إِنِ افْتُرِسَ يُحْضِرُهُ شَهَادَةً. لاَ يُعَوِّضُ عَنِ الْمُفْتَرَسِ.
وَإِذَا اسْتَعَارَ إِنْسَانٌ مِنْ صَاحِبِهِ شَيْئًا فَانْكَسَرَ أَوْ مَاتَ، وَصَاحِبُهُ لَيْسَ مَعَهُ، يُعَوِّضُ.
وَإِنْ كَانَ صَاحِبُهُ مَعَهُ لاَ يُعَوِّضُ. إِنْ كَانَ مُسْتَأْجَرًا أَتَى بِأُجْرَتِهِ.
«وَإِذَا رَاوَدَ رَجُلٌ عَذْرَاءَ لَمْ تُخْطَبْ، فَاضْطَجَعَ مَعَهَا يَمْهُرُهَا لِنَفْسِهِ زَوْجَةً.
إِنْ أَبَى أَبُوهَا أَنْ يُعْطِيَهُ إِيَّاهَا، يَزِنُ لَهُ فِضَّةً كَمَهْرِ الْعَذَارَى.
لاَ تَدَعْ سَاحِرَةً تَعِيشُ.
كُلُّ مَنِ اضْطَجَعَ مَعَ بَهِيمَةٍ يُقْتَلُ قَتْلاً.
مَنْ ذَبَحَ لآلِهَةٍ غَيْرِ الرَّبِّ وَحْدَهُ، يُهْلَكُ.
«وَلاَ تَضْطَهِدِ الْغَرِيبَ وَلاَ تُضَايِقْهُ، لأَنَّكُمْ كُنْتُمْ غُرَبَاءَ فِي أَرْضِ مِصْرَ.
لاَ تُسِيءْ إِلَى أَرْمَلَةٍ مَا وَلاَ يَتِيمٍ.
إِنْ أَسَأْتَ إِلَيْهِ فَإِنِّي إِنْ صَرَخَ إِلَيَّ أَسْمَعُ صُرَاخَهُ،
فَيَحْمَى غَضَبِي وَأَقْتُلُكُمْ بِالسَّيْفِ، فَتَصِيرُ نِسَاؤُكُمْ أَرَامِلَ، وَأَوْلاَدُكُمْ يَتَامَى.
إِنْ أَقْرَضْتَ فِضَّةً لِشَعْبِي الْفَقِيرِ الَّذِي عِنْدَكَ فَلاَ تَكُنْ لَهُ كَالْمُرَابِي. لاَ تَضَعُوا عَلَيْهِ رِبًا.
إِنِ ارْتَهَنْتَ ثَوْبَ صَاحِبِكَ فَإِلَى غُرُوبِ الشَّمْسِ تَرُدُّهُ لَهُ،
لأَنَّهُ وَحْدَهُ غِطَاؤُهُ، هُوَ ثَوْبُهُ لِجِلْدِهِ، فِي مَاذَا يَنَامُ؟ فَيَكُونُ إِذَا صَرَخَ إِلَيَّ أَنِّي أَسْمَعُ، لأَنِّي رَؤُوفٌ.
«لاَ تَسُبَّ اللهَ، وَلاَ تَلْعَنْ رَئِيسًا فِي شَعْبِكَ.
لاَ تُؤَخِّرْ مِلْءَ بَيْدَرِكَ، وَقَطْرَ مِعْصَرَتِكَ، وَأَبْكَارَ بَنِيكَ تُعْطِينِي.
كَذلِكَ تَفْعَلُ بِبَقَرِكَ وَغَنَمِكَ. سَبْعَةَ أَيَّامٍ يَكُونُ مَعَ أُمِّهِ، وَفِي الْيَوْمِ الثَّامِنِ تُعْطِينِي إِيَّاهُ.
وَتَكُونُونَ لِي أُنَاسًا مُقَدَّسِينَ. وَلَحْمَ فَرِيسَةٍ فِي الصَّحْرَاءِ لاَ تَأْكُلُوا. لِلْكِلاَبِ تَطْرَحُونَهُ.
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
«Агар касе гове ё гӯсфанде бидуздад, ва онро бикушад ё бифрӯшад, – бояд дар ивази гов панҷ гов, ва дар ивази гӯсфанд чор гӯсфанд бидиҳад.
Агар дуздеро шабона дар вақти рахна карданаш дида, тавре занандаш, ки вай бимирад, – барои вай гуноҳи хунрезӣ нахоҳад буд.
Аммо агар бар вай офтоб тулӯъ карда бошад, – барои вай гуноҳи хун ҳаст, вай бояд албатта товон бидиҳад; агар вай чизе надошта бошад, вай бояд бар ивази дуздиаш фурӯхта шавад.
Агар чизи дуздидаи вай, аз гов то хар ва гӯсфанд, дар дасташ зинда ёфт шавад, – вай бояд дучанд товон бидиҳад.
Агар касе киштзоре ё токзореро нобуд талаф кунонида бошад, яъне чорпоёни худро сар дода, киштзори каси дигарро нобуд карда бошад, – вай бояд беҳтарин киштзори худ ва беҳтарин токзори худро барои товони он бидиҳад.
Агар оташе баромада, хорҳоро фаро гирад, ва бандҳои ғалла ё хӯшаҳои нодаравида ё киштзорро бисӯзонад, – ҳар кӣ ин сӯхторро ба вуҷуд оварда бошад, бояд албатта товонашро бидиҳад.
Агар касе нуқра ё колоеро назди ёри худ амонат бимонад, ва амонаташ аз хонаи он шахс дуздида шавад, – агар дузд ёфт шавад, вай бояд дучанд товон бидиҳад;
Аммо агар дузд ёфт нашавад, – бигзор соҳиби хона назди доварон оварда шавад, то қасаме ёд кунад, ки ба моликияти ёри худ даст дароз накардааст.
Дар ҳар масъалаи ҷанҷолӣ оид ба гов, хар, гӯсфанд, либос ва ҳар чизи гумшуда, ки касе даъвои он дошта бошад, кори ҳар ду бояд назди доварон оварда шавад; ҳар киро доварон айбдор кунанд, вай бояд ба ёри худ дучанд товон бидиҳад.
Агар касе назди ёри худ харе, ё гове, ё гӯсфанде ва ё ҳар чорпои дигарро амонат бимонад, ва он бимирад, ё пояш бишканад, ё дузде онро бибарад, ба тавре ки шоҳид набошад, –
Бигзор қасами Парвардигор дар миёни ҳар ду ба кор бурда шавад дар бораи он ки дасти худро ба моликияти ёри худ дароз накардааст; ва соҳибаш бояд қабул кунад, ва он кас товон надиҳад.
Вале агар аз ӯ дуздида шавад, ӯ бояд ба соҳибаш товон бидиҳад.
Агар дарида шавад, бояд онро барои исбот кардан биёрад; барои даридашуда товон нахоҳад дод.
Ва агар касе аз ёри худ ҳайвонеро ба орият бигирад, ва он маиб шавад ё бимирад, дар сурате ки соҳибаш бо он набошад, – он кас бояд албатта товон бидиҳад.
Агар соҳибаш бо он бошад, – товон нахоҳад дод; агар он киро карда шуда бошад, – товонаш ба киропулӣ дохил шудааст.
Ва агар касе дӯшизаеро, ки номзад нашудааст, фирефта намуда, бо вай бихобад, – ӯ бояд маҳр дода, вайро барои худ ба занӣ бигирад.
Агар падари вай розӣ нашавад, ки вайро ба ӯ бидиҳад, – ӯ бояд баробари маҳри дӯшизагон нуқра бидиҳад.
Ҷодугарро зинда намон.
Ҳар кӣ бо ҳайвоне алоқаи ҷинсӣ кунад, – бояд албатта кушта шавад.
Касе ки барои худоён, ҷуз Парвардигори ягона, қурбонӣ кунад, – бояд нобуд карда шавад.
Ва ғарибро фиреб надеҳ, ва ӯро ба танг наовар, зеро ки дар замини Миср ғариб будед.
Ҳеҷ як бевазан ва ятимро азоб надиҳед.
Агар ӯро азоб диҳӣ, ва ӯ сӯи Ман нола кунад, – Ман нолаи ӯро хоҳам шунид,
ва хашми Ман аланга хоҳад зад, ва Ман шуморо бо шамшер хоҳам кушт, ва занони шумо бева, ва фарзандони шумо ятим хоҳанд шуд.
Агар ба камбағале аз миёни қавми Ман, ки ҳамсояи ту бошад, пул қарз диҳӣ, – ба вай мисли қарзхоҳ рафтор накун: суде ба гардани вай бор накун.
Агар либоси ёри худро ба гарав гирӣ, то вақти ғуруби офтоб онро ба вай баргардон,
зеро ки он ягона пӯшоки вай аст, либосе барои бадани вай аст; пас, вай чӣ пӯшида хоб равад? Ва агар вай сӯи Ман нола кунад, – Ман хоҳам шунид, зеро ки Ман меҳрубон карим ҳастам.
Доваронро хор надор таҳқир накун, ва ба раисе ки дар қавми туст, лаънат нагӯй.
Дар овардани навбари ҳосилоти худ ва маҳсули чархушти худ даранг дер накун; нахустзодаи писаронатро ба Ман бидеҳ.
Бо гов ва гӯсфанди худ низ чунин бикун; бигзор ҳафт рӯз назди модари худ бошад, дар рӯзи ҳаштум онро ба Ман бидеҳ.
Ва барои Ман одамони пок хоҳед буд, ва гӯштеро, ки дар саҳро дарида шудааст, нахӯред; онро назди сагон бипартоед».