Скрыть
9:2
9:4
9:5
9:6
9:9
9:10
9:13
9:14
9:15
9:17
9:18
9:19
9:20
9:21
9:22
9:24
9:25
9:26
9:28
9:30
9:31
9:32
9:33
9:34
9:35
Церковнославянский (рус)
Рече́ же Госпо́дь къ Моисе́ю: вни́ди къ фарао́ну и рече́ши ему́: сiя́ глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ Евре́йскiй: от­пусти́ лю́ди Моя́, да послу́жатъ Мнѣ́:
а́ще у́бо не восхо́щеши от­пусти́ти люді́й Мо­и́хъ, но и еще́ и́хъ удержи́ши:
се́, рука́ Госпо́дня бу́детъ на скоты́ твоя́ въ поля́хъ и на ко́ни, и на ослы́ и на велблю́ды, и на говя́да и на о́вцы, сме́рть вели́ка зѣло́:
и ди́вна сотворю́ А́зъ во вре́мя о́но между́ скоты́ Еги́петскими и между́ скоты́ сыно́въ Изра́илевыхъ: и не у́мретъ от­ всѣ́хъ ското́въ сыно́въ Изра́илевыхъ ни еди́но.
И даде́ Бо́гъ предѣ́лъ глаго́ля: во у́трiе сотвори́тъ Госпо́дь глаго́лъ се́й на земли́.
И сотвори́ Госпо́дь глаго́лъ се́й на у́трiи, и и́змре ве́сь ско́тъ Еги́петскiй: от­ скота́ же сыно́въ Изра́илевыхъ не у́мре ни еди́но.
Ви́дѣвъ же фарао́нъ, я́ко не у́мре от­ всѣ́хъ ското́въ сыно́въ Изра́илевыхъ ни еди́но, отягчи́ся се́рдце фарао́ну, и не от­пусти́ люді́й.
Рече́ же Госпо́дь къ Моисе́ю и Ааро́ну, глаго́ля: воз­ми́те вы́ по́лны ру́цѣ пе́пела пе́щнаго, и да разсы́плетъ Моисе́й къ небеси́ предъ фарао́номъ и предъ рабы́ его́:
и да бу́детъ пра́хъ по все́й земли́ Еги́петстѣй, и бу́дутъ на человѣ́цѣхъ и на скотѣ́хъ гно́йнiи стру́пи, горя́щiи на человѣ́цѣхъ и на скотѣ́хъ по все́й земли́ Еги́петстѣй.
И взя́ пе́пелъ пе́щный предъ фарао́номъ, и разсы́па его́ Моисе́й къ небеси́: и бы́ша гно́йнiи стру́пи, горя́щiи на человѣ́цѣхъ и на скотѣ́хъ,
и не можа́ху волсви́ стоя́ти предъ Моисе́омъ стру́повъ ра́ди: бы́ша бо стру́пи на волсвѣ́хъ и на все́й земли́ Еги́петстѣй.
Ожесточи́ же Госпо́дь се́рдце фарао́ново, и не послу́ша и́хъ, я́коже повелѣ́ Госпо́дь Моисе́ю.
И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю: воста́ни зау́тра и ста́ни предъ фарао́номъ, и рцы́ къ нему́: си́це глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ Евре́йскiй: от­пусти́ лю́ди Моя́, да послу́жатъ Мнѣ́:
въ се́й бо ча́съ А́зъ испущу́ вся́ ка́зни Моя́ въ се́рдце твое́ и рабо́въ тво­и́хъ и люді́й тво­и́хъ: да увѣ́си, я́ко нѣ́сть и́нъ, я́коже А́зъ, во все́й земли́:
ны́нѣ бо пусти́въ ру́ку Мою́, поражу́ тя и лю́ди твоя́ умерщвлю́, и потреби́шися от­ земли́:
и сего́ ра́ди пощадѣ́нъ еси́ досе́лѣ, да покажу́ на тебѣ́ крѣ́пость Мою́, и я́ко да проповѣ́ст­ся и́мя Мое́ по все́й земли́:
еще́ ли у́бо ты́ востае́ши на люді́й Мо­и́хъ, е́же не от­пусти́ти и́хъ?
Се́, А́зъ одождю́ въ се́й же ча́съ зау́тра гра́дъ мно́гъ зѣло́, яко́въ не бя́ше во Еги́птѣ, от­ него́же дне́ созда́ся, да́же до дне́ сего́:
ны́нѣ у́бо потщи́ся собра́ти ско́тъ тво́й, и ели́ка ти́ су́ть на по́ли: вси́ бо человѣ́цы и ско́ти, ели́цы а́ще обря́щут­ся на поля́хъ и не вни́дутъ въ до́мъ, паде́тъ же на ня́ гра́дъ, и́змрутъ.
И́же убоя́ся сло́ва Госпо́дня от­ рабо́въ фарао́новыхъ, собра́ скоты́ своя́ въ до́мы:
а и́же не вня́ мы́слiю сло́ву Госпо́дню, оста́ви скоты́ на поля́хъ.
Рече́ же Госпо́дь къ Моисе́ю: простри́ ру́ку твою́ на не́бо, и бу́детъ гра́дъ по все́й земли́ Еги́петстѣй, на человѣ́ки и на скоты́ и на всю́ траву́ земну́ю.
Простре́ же Моисе́й ру́ку на не́бо, и Госпо́дь даде́ гро́мы и гра́дъ, и теча́­ше о́гнь по земли́, и одожди́ Госпо́дь гра́дъ по все́й земли́ Еги́петстѣй:
бя́ше же гра́дъ и о́гнь горя́щь со гра́домъ, гра́дъ же мно́гъ зѣло́ зѣло́, яко́въ не бы́сть во Еги́птѣ, от­не́лѣже бы́ша лю́ди въ не́мъ.
Порази́ же гра́дъ во все́й земли́ Еги́петстѣй от­ человѣ́ка до скота́, и вся́ку траву́ я́же на по́ли порази́ гра́дъ, и вся́ древа́ я́же на поля́хъ сотре́ гра́дъ:
то́кмо въ земли́ Гесе́мстѣй, идѣ́же бя́ху сы́нове Изра́илевы, не бы́сть гра́дъ.
Посла́въ же фарао́нъ, при­­зва́ Моисе́а и Ааро́на и рече́ и́мъ: согрѣши́хъ ны́нѣ: Госпо́дь пра́веденъ, а́зъ же и лю́дiе мо­и́ нечести́ви:
помоли́теся у́бо о мнѣ́ ко Го́споду, и да преста́нутъ бы́ти гро́ми Бо́жiи и гра́дъ и о́гнь на земли́, и от­пущу́ вы́, и ктому́ не при­­ложите́ ме́длити.
Рече́ же ему́ Моисе́й: егда́ изы́ду изъ гра́да, простру́ ру́цѣ мо­и́ на не́бо ко Го́споду, и гро́ми преста́нутъ, и гра́дъ и до́ждь не бу́детъ ктому́, да увѣ́си, я́ко Госпо́дня е́сть земля́:
ты́ же и раби́ тво­и́, вѣ́мъ, я́ко еще́ не убоя́стеся Го́спода.
Ле́нъ же и ячме́нь поби́тъ е́сть, ячме́нь бо испуща́­ше кла́сы, а ле́нъ сѣ́мя:
пшени́ца же и жи́то не поби́ты, по́здны бо бя́ху.
Изы́де же Моисе́й от­ фарао́на изъ гра́да и простре́ ру́цѣ сво­и́ ко Го́споду, и гро́мове преста́ша, и гра́дъ и до́ждь не ука́ну на зе́млю ктому́.
Ви́дѣвъ же фарао́нъ, я́ко преста́ до́ждь и гра́дъ и гро́ми, при­­ложи́ согрѣша́ти еще́, и отягчи́ се́рдце свое́ и рабо́въ сво­и́хъ:
и ожесточи́ся се́рдце фарао́ново и рабо́въ его́, и не от­пусти́ сыно́въ Изра́илевыхъ, я́коже глаго́ла Госпо́дь къ Моисе́ю.
Греческий [Greek (Koine)]
εἶπεν δὲ κύριος προ­̀ς Μωυσῆν εἴσελθε προ­̀ς Φαραω καὶ ἐρεῖς αὐτῷ τάδε λέγει κύριος ὁ θεὸς τῶν Εβραίων ἐξαπόστειλον τὸν λαόν μου ἵνα μοι λατρεύ­σωσιν
εἰ μὲν οὖν μὴ βούλει ἐξαποστεῖλαι τὸν λαόν μου ἀλλ᾿ ἔτι ἐγκρατεῖς αὐτοῦ
ἰδοὺ χεὶρ κυρίου ἐπέσται ἐν τοῖς κτήνεσίν σου τοῖς ἐν τοῖς πεδίοις ἔν τε τοῖς ἵπποις καὶ ἐν τοῖς ὑποζυγίοις καὶ ταῖς καμήλοις καὶ βουσὶν καὶ προ­βάτοις θάνα­τος μέγας σφόδρα
καὶ παρα­δοξάσω ἐγὼ ἐν τῷ καιρῷ ἐκείνῳ ἀνὰ μέσον τῶν κτηνῶν τῶν Αἰγυπτίων καὶ ἀνὰ μέσον τῶν κτηνῶν τῶν υἱῶν Ισραηλ οὐ τελευτήσει ἀπο­̀ πάν­των τῶν τοῦ Ισραηλ υἱῶν ῥητόν
καὶ ἔδωκεν ὁ θεὸς ὅρον λέγων ἐν τῇ αὔριον ποιήσει κύριος τὸ ῥῆμα τοῦτο ἐπι­̀ τῆς γῆς
καὶ ἐποίησεν κύριος τὸ ῥῆμα τοῦτο τῇ ἐπαύριον καὶ ἐτελεύ­τησεν πάν­τα τὰ κτήνη τῶν Αἰγυπτίων ἀπο­̀ δὲ τῶν κτηνῶν τῶν υἱῶν Ισραηλ οὐκ ἐτελεύ­τησεν οὐδέν
ἰδὼν δὲ Φαραω ὅτι οὐκ ἐτελεύ­τησεν ἀπο­̀ πάν­των τῶν κτηνῶν τῶν υἱῶν Ισραηλ οὐδέν ἐβαρύνθη ἡ καρδία Φαραω καὶ οὐκ ἐξαπέστειλεν τὸν λαόν
εἶπεν δὲ κύριος προ­̀ς Μωυσῆν καὶ Ααρων λέγων λάβετε ὑμεῖς πλή­ρεις τὰς χεῖρας αἰθάλης καμιναίας καὶ πασάτω Μωυσῆς εἰς τὸν οὐρανὸν ἐναν­τίον Φαραω καὶ ἐναν­τίον τῶν θεραπόν­των αὐτοῦ
καὶ γενηθήτω κονιορτὸς ἐπι­̀ πᾶσαν τὴν γῆν Αἰγύπτου καὶ ἔσται ἐπι­̀ τοὺς ἀνθρώπους καὶ ἐπι­̀ τὰ τετράποδα ἕλκη φλυκτίδες ἀναζέουσαι ἔν τε τοῖς ἀνθρώποις καὶ ἐν τοῖς τετράποσιν καὶ ἐν πάσῃ γῇ Αἰγύπτου
καὶ ἔλαβεν τὴν αἰθάλην τῆς καμιναίας ἐναν­τίον Φαραω καὶ ἔπασεν αὐτὴν Μωυσῆς εἰς τὸν οὐρανόν καὶ ἐγένετο ἕλκη φλυκτίδες ἀναζέουσαι ἐν τοῖς ἀνθρώποις καὶ ἐν τοῖς τετράποσιν
καὶ οὐκ ἠδύναν­το οἱ φαρμακοὶ στῆναι ἐναν­τίον Μωυσῆ δια­̀ τὰ ἕλκη ἐγένετο γὰρ τὰ ἔλκη ἐν τοῖς φαρμακοῖς καὶ ἐν πάσῃ γῇ Αἰγύπτου
ἐσκλήρυνεν δὲ κύριος τὴν καρδίαν Φαραω καὶ οὐκ εἰσήκουσεν αὐτῶν καθὰ συν­έταξεν κύριος
εἶπεν δὲ κύριος προ­̀ς Μωυσῆν ὄρθρισον τὸ πρωὶ καὶ στῆθι ἐναν­τίον Φαραω καὶ ἐρεῖς προ­̀ς αὐτόν τάδε λέγει κύριος ὁ θεὸς τῶν Εβραίων ἐξαπόστειλον τὸν λαόν μου ἵνα λατρεύ­σωσίν μοι
ἐν τῷ γὰρ νῦν καιρῷ ἐγὼ ἐξαποστέλλω πάν­τα τὰ συν­αν­τήματά μου εἰς τὴν καρδίαν σου καὶ τῶν θεραπόν­των σου καὶ τοῦ λαοῦ σου ἵν᾿ εἰδῇς ὅτι οὐκ ἔστιν ὡς ἐγὼ ἄλλος ἐν πάσῃ τῇ γῇ
νῦν γὰρ ἀπο­στείλας τὴν χεῖρα πατάξω σε καὶ τὸν λαόν σου θανάτῳ καὶ ἐκτριβήσῃ ἀπο­̀ τῆς γῆς
καὶ ἕνεκεν τούτου διετηρήθης ἵνα ἐνδείξωμαι ἐν σοὶ τὴν ἰσχύν μου καὶ ὅπως δια­γγελῇ τὸ ὄνομά μου ἐν πάσῃ τῇ γῇ
ἔτι οὖν σὺ ἐμποιῇ τοῦ λαοῦ μου τοῦ μὴ ἐξαποστεῖλαι αὐτούς
ἰδοὺ ἐγὼ ὕω ταύτην τὴν ὥραν αὔριον χάλαζαν πολλὴν σφόδρα ἥτις τοιαύτη οὐ γέγονεν ἐν Αἰγύπτῳ ἀφ᾿ ἧς ἡμέρας ἕκτισται ἕως τῆς ἡμέρας ταύτης
νῦν οὖν κατα­́σπευσον συν­αγαγεῖν τὰ κτήνη σου καὶ ὅσα σοί ἐστιν ἐν τῷ πεδίῳ πάν­τες γὰρ οἱ ἄνθρωποι καὶ τὰ κτήνη ὅσα ἂν εὑρεθῇ ἐν τῷ πεδίῳ καὶ μὴ εἰσέλθῃ εἰς οἰκίαν πέσῃ δὲ ἐπ᾿ αὐτὰ ἡ χάλαζα τελευτήσει
ὁ φοβού­με­νος τὸ ῥῆμα κυρίου τῶν θεραπόν­των Φαραω συν­ήγαγεν τὰ κτήνη αὐτοῦ εἰς τοὺς οἴκους
ὃς δὲ μὴ προ­σέσχεν τῇ δια­νοίᾳ εἰς τὸ ῥῆμα κυρίου ἀφῆκεν τὰ κτήνη ἐν τοῖς πεδίοις
εἶπεν δὲ κύριος προ­̀ς Μωυσῆν ἕκτεινον τὴν χεῖρά σου εἰς τὸν οὐρανόν καὶ ἔσται χάλαζα ἐπι­̀ πᾶσαν γῆν Αἰγύπτου ἐπι­́ τε τοὺς ἀνθρώπους καὶ τὰ κτήνη καὶ ἐπι­̀ πᾶσαν βοτάνην τὴν ἐπι­̀ τῆς γῆς
ἐξέτεινεν δὲ Μωυσῆς τὴν χεῖρα εἰς τὸν οὐρανόν καὶ κύριος ἔδωκεν φωνὰς καὶ χάλαζαν καὶ διέτρεχεν τὸ πῦρ ἐπι­̀ τῆς γῆς καὶ ἔβρεξεν κύριος χάλαζαν ἐπι­̀ πᾶσαν γῆν Αἰγύπτου
ἦν δὲ ἡ χάλαζα καὶ τὸ πῦρ φλογίζον ἐν τῇ χαλάζῃ ἡ δὲ χάλαζα πολλὴ σφόδρα σφόδρα ἥτις τοιαύτη οὐ γέγονεν ἐν Αἰγύπτῳ ἀφ᾿ οὗ γεγένηται ἐπ᾿ αὐτῆς ἔθνος
ἐπάταξεν δὲ ἡ χάλαζα ἐν πάσῃ γῇ Αἰγύπτου ἀπο­̀ ἀνθρώπου ἕως κτήνους καὶ πᾶσαν βοτάνην τὴν ἐν τῷ πεδίῳ ἐπάταξεν ἡ χάλαζα καὶ πάν­τα τὰ ξύλα τὰ ἐν τοῖς πεδίοις συν­έτριψεν ἡ χάλαζα
πλη­̀ν ἐν γῇ Γεσεμ οὗ ἦσαν οἱ υἱοὶ Ισραηλ οὐκ ἐγένετο ἡ χάλαζα
ἀπο­στείλας δὲ Φαραω ἐκάλεσεν Μωυσῆν καὶ Ααρων καὶ εἶπεν αὐτοῖς ἡμάρτηκα τὸ νῦν ὁ κύριος δίκαιος ἐγὼ δὲ καὶ ὁ λαός μου ἀσεβεῖς
εὔξασθε οὖν περὶ ἐμοῦ προ­̀ς κύριον καὶ παυσάσθω τοῦ γενηθῆναι φωνὰς θεοῦ καὶ χάλαζαν καὶ πῦρ καὶ ἐξαποστελῶ ὑμᾶς καὶ οὐκέτι προ­σθήσεσθε μένειν
εἶπεν δὲ αὐτῷ Μωυσῆς ὡς ἂν ἐξέλθω τὴν πόλιν ἐκπετάσω τὰς χεῖράς μου προ­̀ς κύριον καὶ αἱ φωναὶ παύσον­ται καὶ ἡ χάλαζα καὶ ὁ ὑετὸς οὐκ ἔσται ἔτι ἵνα γνῷς ὅτι τοῦ κυρίου ἡ γῆ
καὶ σὺ καὶ οἱ θεράπον­τές σου ἐπι­́σταμαι ὅτι οὐδέπω πεφόβησθε τὸν κύριον
τὸ δὲ λίνον καὶ ἡ κριθὴ ἐπλή­γη ἡ γὰρ κριθὴ παρεστηκυῖα τὸ δὲ λίνον σπερματίζον
ὁ δὲ πυρὸς καὶ ἡ ὀλύρα οὐκ ἐπλή­γη ὄψιμα γὰρ ἦν
ἐξῆλθεν δὲ Μωυσῆς ἀπο­̀ Φαραω ἐκτὸς τῆς πόλεως καὶ ἐξεπέτασεν τὰς χεῖρας προ­̀ς κύριον καὶ αἱ φωναὶ ἐπαύσαν­το καὶ ἡ χάλαζα καὶ ὁ ὑετὸς οὐκ ἔσταξεν ἔτι ἐπι­̀ τὴν γῆν
ἰδὼν δὲ Φαραω ὅτι πέπαυται ὁ ὑετὸς καὶ ἡ χάλαζα καὶ αἱ φωναί προ­σέθετο τοῦ ἁμαρτάνειν καὶ ἐβάρυνεν αὐτοῦ τὴν καρδίαν καὶ τῶν θεραπόν­των αὐτοῦ
καὶ ἐσκληρύνθη ἡ καρδία Φαραω καὶ οὐκ ἐξαπέστειλεν τοὺς υἱοὺς Ισραηλ καθάπερ ἐλάλησεν κύριος τῷ Μωυσῇ
Арабский (Arabic Van Dyke)
ثم قال الرب لموسى ادخل الى فرعون وقل له هكذا يقول الرب اله العبرانيين اطلق شعبي ليعبدوني .
فانه ان كنت تأبى ان تطلقهم وكنت تمسكهم بعد .
فها يد الرب تكون على مواشيك التي في الحقل على الخيل والحمير والجمال والبقر والغنم وبأ ثقيلا جدا .
ويميّز الرب بين مواشي اسرائيل ومواشي المصريين . فلا يموت من كل ما لبني اسرائيل شيء .
وعيّن الرب وقتا قائلا غدا يفعل الرب هذا الامر في الارض .
ففعل الرب هذا الامر في الغد . فماتت جميع مواشي المصريين . واما مواشي بني اسرائيل فلم يمت منها واحد .
وارسل فرعون واذا مواشي اسرائيل لم يمت منها ولا واحد . ولكن غلظ قلب فرعون فلم يطلق الشعب .
ثم قال الرب لموسى وهرون خذا ملء ايديكما من رماد الأتون . وليذرّه موسى نحو السماء امام عيني فرعون .
ليصير غبارا على كل ارض مصر . فيصير على الناس وعلى البهائم دمامل طالعة ببثور في كل ارض مصر .
فأخذا رماد الأتون ووقفا امام فرعون وذراه موسى نحو السماء . فصار دمامل بثور طالعة في الناس وفي البهائم .
ولم يستطع العرافون ان يقفوا امام موسى من اجل الدمامل . لان الدمامل كانت في العرافين وفي كل المصريين .
ولكن شدّد الرب قلب فرعون فلم يسمع لهما كما كلم الرب موسى 13 ثم قال الرب لموسى بكر في الصباح وقف امام فرعون وقل له هكذا يقول الرب اله العبرانيين أطلق شعبي ليعبدوني .
لاني هذه المرة ارسل جميع ضرباتي الى قلبك وعلى عبيدك وشعبك لكي تعرف ان ليس مثلي في كل الارض .
فانه الآن لو كنت امد يدي واضربك وشعبك بالوبإ لكنت تباد من الارض .
ولكن لاجل هذا اقمتك لكي اريك قوّتي ولكي يخبر باسمي في كل الارض .
انت معاند بعد لشعبي حتى لا تطلقه .
ها انا غدا مثل الآن امطر بردا عظيما جدا لم يكن مثله في مصر منذ يوم تاسيسها الى الآن .
فالآن أرسل احم مواشيك وكل ما لك في الحقل . جميع الناس والبهائم الذين يوجدون في الحقل ولا يجمعون الى البيوت ينزل عليهم البرد فيموتون .
فالذي خاف كلمة الرب من عبيد فرعون هرب بعبيده ومواشيه الى البيوت .
واما الذي لم يوجّه قلبه الى كلمة الرب فترك عبيده ومواشيه في الحقل .
ثم قال الرب لموسى مدّ يدك نحو السماء ليكون برد في كل ارض مصر على الناس وعلى البهائم وعلى كل عشب الحقل في ارض مصر .
فمدّ موسى عصاه نحو السماء . فاعطى الرب رعودا وبردا وجرت نار على الارض وامطر الرب بردا على ارض مصر .
فكان برد ونار متواصلة في وسط البرد . شيء عظيم جدا لم يكن مثله في كل ارض مصر منذ صارت امة .
فضرب البرد في كل ارض مصر جميع ما في الحقل من الناس والبهائم . وضرب البرد جميع عشب الحقل وكسر جميع شجر الحقل .
الا ارض جاسان حيث كان بنو اسرائيل فلم يكن فيها برد .
فارسل فرعون ودعا موسى وهرون وقال لهما اخطأت هذه المرّة . الرب هو البار وانا وشعبي الاشرار .
صليّا الى الرب وكفى حدوث رعود الله والبرد فاطلقكم ولا تعودوا تلبثون .
فقال له موسى عند خروجي من المدينة ابسط يديّ الى الرب فتنقطع الرعود ولا يكون البرد ايضا لكي تعرف ان للرب الارض .
واما انت وعبيدك فانا اعلم انكم لم تخشوا بعد من الرب الاله .
فالكتان والشعير ضربا . لان الشعير كان مسبلا والكتان مبزرا .
واما الحنطة والقطاني فلم تضرب لانها كانت متأخرة .
فخرج موسى من المدينة من لدن فرعون وبسط يديه الى الرب . فانقطعت الرعود والبرد ولم ينصبّ المطر على الارض .
ولكن فرعون لما رأى ان المطر والبرد والرعود انقطعت عاد يخطئ واغلظ قلبه هو وعبيده .
فاشتدّ قلب فرعون فلم يطلق بني اسرائيل كما تكلم الرب عن يد موسى .
Ва Парвардигор ба Мусо гуфт: «Назди фиръавн рафта, ба вай бигӯ: ́Парвардигор Худои ибриён чунин мегӯяд: қавми Маро равона кун, то ки Маро ибодат намоянд.
Зеро, агар ту аз равона кардани онҳо рӯй гардонӣ ва онҳоро боз нигоҳ дорӣ,
инак, дасти Парвардигор бар чорвои ту, ки дар саҳро мебошад, бар аспон, харон, шутурон, говон ва гӯсфандон хоҳад буд, – вабои бағоят сахт рӯй хоҳад дод;
Ва Парвардигор дар миёни чорвои исроилиён ва чорвои мисриён тафовуте фарқе барқарор хоҳад кард, ва аз ҳар он чи банӣ Исроил доранд, чизе нахоҳад мурд́».
Ва Парвардигор мӯҳлате муайян намуда, гуфт: «Фардо Парвардигор инро дар ин замин ба амал хоҳад овард».
Ва Парвардигор инро фардои он ба амал овард, ва тамоми чорвои мисриён мурд; вале аз чорвои банӣ Исроил як адад ҳам намурд.
Ва фиръавн фиристод, ва инак, аз чорвои исроилиён як адад ҳам намурда буд; ва дили фиръавн сахт шуд, ва ӯ қавмро равона накард.
Ва Парвардигор ба Мусо ва Ҳорун гуфт: «Барои худ муштҳои пур аз хокистари хумдон бигиред, ва Мусо онро пеши назари фиръавн сӯи осмон партояд, –
ва он дар тамоми замини Миср ба ғубор мубаддал гардида, бар одамон ва чорпоён варами думбалдоре дар тамоми замини Миср паҳн хоҳад шуд».
Ва онҳо хокистари хумдонро гирифта, ба ҳузури фиръавн истоданд, ва Мусо онро сӯи осмон партофт, – ва варами думбалдоре пайдо гардида, бар одамон ва чорпоён паҳн шуд.
Ва афсунгарон натавонистанд ба сабаби варам пеши Мусо истодагӣ намоянд, зеро ки варам бар афсунгарон ва бар ҳамаи мисриён буд.
Ва Парвардигор дили фиръавнро сахт кард, ва ӯ ба онҳо гӯш надод, чунон ки Парвардигор ба Мусо гуфта буд.
Ва Парвардигор ба Мусо гуфт: «Бомдодон бармаҳал бархоста, ба ҳузури фиръавн биист, ва ба вай бигӯ: ́Парвардигор Худои ибриён чунин мегӯяд: қавми Маро равона кун, ки маро ибодат намоянд.
Зеро ки ҳамин дафъа Ман ҳамаи захмҳои Худро бар дили ту, ва бар навкаронат ва қавмат хоҳам фиристод, то бидонӣ, ки дар тамоми замин монанди Ман нест.
Агар алҳол дасти Худро дароз карда, ту ва қавматро бо вабое мезадам, ту аз рӯи замин нобуд мешудӣ,
валекин барои он туро боқӣ гузоштам, ки қуввати Худро ба ту нишон диҳам, ва номи Ман дар тамоми дунё шӯҳрат ёбад.
Ту ҳанӯз қавми Маро ба танг меоварӣ, ва онҳоро равона намекунӣ.
Инак, Ман фардо дар ҳамин вақт жолаи бағоят сахт хоҳам боронид, ки мисли он дар Миср аз рӯзи барпо шуданаш то алҳол наборидааст.
Ва алҳол фиристода, тамоми чорвои худ ва ҳар чиро, ки дар саҳро дорӣ, ҷамъ кун, зеро ҳар одам ва чорпое ки дар саҳро бошад, ва ба хона бурда нашавад, бар онҳо жола борида, онҳо хоҳанд мурд́».
Ҳар касе ки аз навкарони фиръавн аз каломи Парвардигор тарсид, навкаронаш ва чорвояшро ба хонаҳо гурезонид.
Вале ҳар касе ки ба каломи Парвардигор аҳамият надод, навкаронаш ва чорвояшро дар саҳро вогузошт.
Ва Парвардигор ба Мусо гуфт: «Дасти худро сӯи осмон дароз кун, ва дар тамоми замини Миср бар одамон ва чорпоён ва бар тамоми набототи растаниҳои саҳро дар замини Миср жола хоҳад борид».
Ва Мусо асои худро сӯи осмон дароз кард, – ва Парвардигор раъд ва жола дод, ва барқи осмон бар замин фуруд омад, ва Парвардигор ба замини Миср жола боронид.
Ва жола буд, ва барқ буд, ки андаруни жола забона мезад, ва жола бағоят сахт буд, ки мисли он дар тамоми замини Миср, аз замоне ки мулки халқе шуда буд, наборидааст.
Ва жола дар тамоми замини Миср ҳар он чиро, ки дар саҳро буд, аз одамон то чорпоён зад; ва тамоми набототи саҳроро жола зад, ва ҳар дарахти саҳроро шикаст.
Фақат дар замини Ҷӯшан, ки он ҷо банӣ Исроил буданд, жола набуд.
Ва фиръавн фиристода, Мусо ва Ҳорунро даъват намуд, ва ба онҳо гуфт: «Ҳамин дафъа гуноҳ кардаам; Парвардигор одил аст, ва ман ва қавмам бадкор ҳастем;
Сӯи Парвардигор дуо гӯед, то ки раъдҳои Худо ва жола хотима ёбад; ва ман шуморо равона хоҳам кард, ва шумо дигар дер нахоҳед монд».
Ва Мусо ба вай гуфт: «Ҳамин ки аз шаҳр берун равам, дастҳоямро сӯи Парвардигор дароз хоҳам кард; раъдҳо хотима ёфта, жола дигар нахоҳад борид, то бидонӣ, ки замин аз они Парвардигор аст.
Валекин медонам, ки ту ва навкаронат ҳанӯз аз Худои Парвардигор наметарсед».
Ва зағир ва ҷав зарар дид, зеро ки ҷав хӯша баста буд, ва зағир поя бароварда буд.
Вале гандум ва ҷуворӣ зарар надид, зеро ки дерпаз ҳастанд.
Ва Мусо аз пеши фиръавн аз шаҳр берун рафта, дастҳояшро сӯи Парвардигор дароз кард; ва раъдҳо ва жола хотима ёфт, ва борон бар замин наборид.
Ва фиръавн дид, ки борон ва жола ва раъдҳо хотима ёфт, гуноҳ карданашро давом дода, дили худро сахт кард, – ҳам худаш ва ҳам навкаронаш.
Ва дили фиръавн сахт шуд, ва ӯ банӣ Исроилро равона накард, чунон ки Парвардигор ба воситаи Мусо гуфта буд.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible