Скрыть
9:2
9:4
9:5
9:6
9:9
9:10
9:13
9:14
9:15
9:17
9:18
9:19
9:20
9:21
9:22
9:24
9:25
9:26
9:28
9:30
9:31
9:32
9:33
9:34
9:35
Церковнославянский (рус)
Рече́ же Госпо́дь къ Моисе́ю: вни́ди къ фарао́ну и рече́ши ему́: сiя́ глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ Евре́йскiй: от­пусти́ лю́ди Моя́, да послу́жатъ Мнѣ́:
а́ще у́бо не восхо́щеши от­пусти́ти люді́й Мо­и́хъ, но и еще́ и́хъ удержи́ши:
се́, рука́ Госпо́дня бу́детъ на скоты́ твоя́ въ поля́хъ и на ко́ни, и на ослы́ и на велблю́ды, и на говя́да и на о́вцы, сме́рть вели́ка зѣло́:
и ди́вна сотворю́ А́зъ во вре́мя о́но между́ скоты́ Еги́петскими и между́ скоты́ сыно́въ Изра́илевыхъ: и не у́мретъ от­ всѣ́хъ ското́въ сыно́въ Изра́илевыхъ ни еди́но.
И даде́ Бо́гъ предѣ́лъ глаго́ля: во у́трiе сотвори́тъ Госпо́дь глаго́лъ се́й на земли́.
И сотвори́ Госпо́дь глаго́лъ се́й на у́трiи, и и́змре ве́сь ско́тъ Еги́петскiй: от­ скота́ же сыно́въ Изра́илевыхъ не у́мре ни еди́но.
Ви́дѣвъ же фарао́нъ, я́ко не у́мре от­ всѣ́хъ ското́въ сыно́въ Изра́илевыхъ ни еди́но, отягчи́ся се́рдце фарао́ну, и не от­пусти́ люді́й.
Рече́ же Госпо́дь къ Моисе́ю и Ааро́ну, глаго́ля: воз­ми́те вы́ по́лны ру́цѣ пе́пела пе́щнаго, и да разсы́плетъ Моисе́й къ небеси́ предъ фарао́номъ и предъ рабы́ его́:
и да бу́детъ пра́хъ по все́й земли́ Еги́петстѣй, и бу́дутъ на человѣ́цѣхъ и на скотѣ́хъ гно́йнiи стру́пи, горя́щiи на человѣ́цѣхъ и на скотѣ́хъ по все́й земли́ Еги́петстѣй.
И взя́ пе́пелъ пе́щный предъ фарао́номъ, и разсы́па его́ Моисе́й къ небеси́: и бы́ша гно́йнiи стру́пи, горя́щiи на человѣ́цѣхъ и на скотѣ́хъ,
и не можа́ху волсви́ стоя́ти предъ Моисе́омъ стру́повъ ра́ди: бы́ша бо стру́пи на волсвѣ́хъ и на все́й земли́ Еги́петстѣй.
Ожесточи́ же Госпо́дь се́рдце фарао́ново, и не послу́ша и́хъ, я́коже повелѣ́ Госпо́дь Моисе́ю.
И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю: воста́ни зау́тра и ста́ни предъ фарао́номъ, и рцы́ къ нему́: си́це глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ Евре́йскiй: от­пусти́ лю́ди Моя́, да послу́жатъ Мнѣ́:
въ се́й бо ча́съ А́зъ испущу́ вся́ ка́зни Моя́ въ се́рдце твое́ и рабо́въ тво­и́хъ и люді́й тво­и́хъ: да увѣ́си, я́ко нѣ́сть и́нъ, я́коже А́зъ, во все́й земли́:
ны́нѣ бо пусти́въ ру́ку Мою́, поражу́ тя и лю́ди твоя́ умерщвлю́, и потреби́шися от­ земли́:
и сего́ ра́ди пощадѣ́нъ еси́ досе́лѣ, да покажу́ на тебѣ́ крѣ́пость Мою́, и я́ко да проповѣ́ст­ся и́мя Мое́ по все́й земли́:
еще́ ли у́бо ты́ востае́ши на люді́й Мо­и́хъ, е́же не от­пусти́ти и́хъ?
Се́, А́зъ одождю́ въ се́й же ча́съ зау́тра гра́дъ мно́гъ зѣло́, яко́въ не бя́ше во Еги́птѣ, от­ него́же дне́ созда́ся, да́же до дне́ сего́:
ны́нѣ у́бо потщи́ся собра́ти ско́тъ тво́й, и ели́ка ти́ су́ть на по́ли: вси́ бо человѣ́цы и ско́ти, ели́цы а́ще обря́щут­ся на поля́хъ и не вни́дутъ въ до́мъ, паде́тъ же на ня́ гра́дъ, и́змрутъ.
И́же убоя́ся сло́ва Госпо́дня от­ рабо́въ фарао́новыхъ, собра́ скоты́ своя́ въ до́мы:
а и́же не вня́ мы́слiю сло́ву Госпо́дню, оста́ви скоты́ на поля́хъ.
Рече́ же Госпо́дь къ Моисе́ю: простри́ ру́ку твою́ на не́бо, и бу́детъ гра́дъ по все́й земли́ Еги́петстѣй, на человѣ́ки и на скоты́ и на всю́ траву́ земну́ю.
Простре́ же Моисе́й ру́ку на не́бо, и Госпо́дь даде́ гро́мы и гра́дъ, и теча́­ше о́гнь по земли́, и одожди́ Госпо́дь гра́дъ по все́й земли́ Еги́петстѣй:
бя́ше же гра́дъ и о́гнь горя́щь со гра́домъ, гра́дъ же мно́гъ зѣло́ зѣло́, яко́въ не бы́сть во Еги́птѣ, от­не́лѣже бы́ша лю́ди въ не́мъ.
Порази́ же гра́дъ во все́й земли́ Еги́петстѣй от­ человѣ́ка до скота́, и вся́ку траву́ я́же на по́ли порази́ гра́дъ, и вся́ древа́ я́же на поля́хъ сотре́ гра́дъ:
то́кмо въ земли́ Гесе́мстѣй, идѣ́же бя́ху сы́нове Изра́илевы, не бы́сть гра́дъ.
Посла́въ же фарао́нъ, при­­зва́ Моисе́а и Ааро́на и рече́ и́мъ: согрѣши́хъ ны́нѣ: Госпо́дь пра́веденъ, а́зъ же и лю́дiе мо­и́ нечести́ви:
помоли́теся у́бо о мнѣ́ ко Го́споду, и да преста́нутъ бы́ти гро́ми Бо́жiи и гра́дъ и о́гнь на земли́, и от­пущу́ вы́, и ктому́ не при­­ложите́ ме́длити.
Рече́ же ему́ Моисе́й: егда́ изы́ду изъ гра́да, простру́ ру́цѣ мо­и́ на не́бо ко Го́споду, и гро́ми преста́нутъ, и гра́дъ и до́ждь не бу́детъ ктому́, да увѣ́си, я́ко Госпо́дня е́сть земля́:
ты́ же и раби́ тво­и́, вѣ́мъ, я́ко еще́ не убоя́стеся Го́спода.
Ле́нъ же и ячме́нь поби́тъ е́сть, ячме́нь бо испуща́­ше кла́сы, а ле́нъ сѣ́мя:
пшени́ца же и жи́то не поби́ты, по́здны бо бя́ху.
Изы́де же Моисе́й от­ фарао́на изъ гра́да и простре́ ру́цѣ сво­и́ ко Го́споду, и гро́мове преста́ша, и гра́дъ и до́ждь не ука́ну на зе́млю ктому́.
Ви́дѣвъ же фарао́нъ, я́ко преста́ до́ждь и гра́дъ и гро́ми, при­­ложи́ согрѣша́ти еще́, и отягчи́ се́рдце свое́ и рабо́въ сво­и́хъ:
и ожесточи́ся се́рдце фарао́ново и рабо́въ его́, и не от­пусти́ сыно́въ Изра́илевыхъ, я́коже глаго́ла Госпо́дь къ Моисе́ю.
Синодальный
Пятая, шестая и седьмая казни: моровая язва, воспаление с нарывами и град.
И сказал Господь Моисею: пойди к фараону и скажи ему: так говорит Господь, Бог Евреев: отпусти народ Мой, чтобы он совершил Мне служение;
ибо если ты не захочешь отпустить [народ Мой] и еще будешь удерживать его,
то вот, рука Господня будет на скоте твоем, который в поле, на конях, на ослах, на верблюдах, на волах и овцах: будет моровая язва весьма тяжкая;
и разделит Господь [в то время] между скотом Израильским и скотом Египетским, и из всего [скота] сынов Израилевых не умрет ничего.
И назначил Господь время, сказав: завтра сделает это Господь в земле сей.
И сделал это Господь на другой день, и вымер весь скот Египетский; из скота же сынов Израилевых не умерло ничего.
Фараон послал узнать, и вот, из [всего] скота [сынов] Израилевых не умерло ничего. Но сердце фараоново ожесточилось, и он не отпустил народа.
И сказал Господь Моисею и Аарону: возьмите по полной горсти пепла из печи, и пусть бросит его Моисей к небу в глазах фараона [и рабов его];
и поднимется пыль по всей земле Египетской, и будет на людях и на скоте воспаление с нарывами, во всей земле Египетской.
Они взяли пепла из печи и предстали пред лице фараона. Моисей бросил его к небу, и сделалось воспаление с нарывами на людях и на скоте.
И не могли волхвы устоять пред Моисеем по причине воспаления, потому что воспаление было на волхвах и на всех Египтянах.
Но Господь ожесточил сердце фараона, и он не послушал их, как и говорил Господь Моисею.
И сказал Господь Моисею: завтра встань рано и явись пред лице фараона, и скажи ему: так говорит Господь, Бог Евреев: отпусти народ Мой, чтобы он совершил Мне служение;
ибо в этот раз Я пошлю все язвы Мои в сердце твое, и на рабов твоих, и на народ твой, дабы ты узнал, что нет подобного Мне на всей земле;
так как Я простер руку Мою, то поразил бы тебя и народ твой язвою, и ты истреблен был бы с земли:
но для того Я сохранил тебя, чтобы показать на тебе силу Мою, и чтобы возвещено было имя Мое по всей земле;
ты еще противостоишь народу Моему, чтобы не отпускать его, –
вот, Я пошлю завтра, в это самое время, град весьма сильный, которому подобного не было в Египте со дня основания его доныне;
итак пошли собрать стада твои и все, что есть у тебя в поле: на всех людей и скот, которые останутся в поле и не соберутся в домы, падет град, и они умрут.
Те из рабов фараоновых, которые убоялись слова Господня, поспешно собрали рабов своих и стада свои в домы;
а кто не обратил сердца своего к слову Господню, тот оставил рабов своих и стада свои в поле.
И сказал Господь Моисею: простри руку твою к небу, и падет град на всю землю Египетскую, на людей, на скот и на всю траву полевую в земле Египетской.
И простер Моисей жезл свой к небу, и Господь произвел гром и град, и огонь разливался по земле; и послал Господь град на [всю] землю Египетскую;
и был град и огонь между градом, [град] весьма сильный, какого не было во всей земле Египетской со времени населения ее.
И побил град по всей земле Египетской все, что было в поле, от человека до скота, и всю траву полевую побил град, и все деревья в поле поломал [град];
только в земле Гесем, где жили сыны Израилевы, не было града.
И послал фараон, и призвал Моисея и Аарона, и сказал им: на этот раз я согрешил; Господь праведен, а я и народ мой виновны;
помолитесь [обо мне] Господу: пусть перестанут громы Божии и град [и огонь на земле], и отпущу вас и не буду более удерживать.
Моисей сказал ему: как скоро я выйду из города, простру руки мои к Господу [на небо], громы перестанут, и града [и дождя] более не будет, дабы ты узнал, что Господня земля;
но я знаю, что ты и рабы твои еще не убоитесь Господа Бога.
Лен и ячмень были побиты, потому что ячмень выколосился, а лен осеменился;
а пшеница и полба не побиты, потому что они были поздние.
И вышел Моисей от фараона из города и простер руки свои к Господу, и прекратились гром и град, и дождь перестал литься на землю.
И увидел фараон, что перестал дождь и град и гром, и продолжал грешить, и отягчил сердце свое сам и рабы его.
И ожесточилось сердце фараона [и рабов его], и он не отпустил сынов Израилевых, как и говорил Господь чрез Моисея.
Сербский
Тада рече Господ Мојсију: Иди к Фараону, и реци му: Овако вели Господ Бог јеврејски: Пусти народ мој да ми послужи;
Ако ли их не пустиш него их још станеш задржавати,
Ево, рука Господња доћи ће на стоку твоју у пољу, на коње, на магарце, на камиле, на волове и на овце, с помором врло великим.
А одвојиће Господ стоку израиљску од стоке мисирске; те од свега што је синова Израиљевих неће погинути ништа.
И поставио је Господ рок рекавши: Сутра ће то учинити на земљи Господ.
И Господ учини то сутрадан, и сва стока мисирска угину; а од стоке синова Израиљевих не угину ниједно.
И посла Фараон да виде, и гле, од стоке израиљске не угину ниједно; ипак отврдну срце Фараону, и не пусти народ.
Тада рече Господ Мојсију и Арону: Узмите пепела из пећи пуне прегршти, и Мојсије нека га баци у небо пред Фараоном;
И постаће прах по свој земљи мисирској, а од њега ће постати красте пуне гноја и на људима и на стоци по свој земљи мисирској.
И узеше пепела из пећи, и стадоше пред Фараона, и баци га Мојсије у небо, и посташе красте пуне гноја по људима и по стоци.
И врачари не могоше стајати пред Мојсијем од краста; јер беху красте и на врачарима и на свим Мисирцима.
И Господ учини те отврдну срце Фараоново, и не послуша их, као што беше казао Господ Мојсију.
После рече Господ Мојсију: Устани рано и изађи пред Фараона, и реци му: Овако вели Господ Бог јеврејски: Пусти народ мој да ми послужи.
Јер ћу сада пустити сва зла своја на срце твоје и на слуге твоје и на народ твој, да знаш да нико није као ја на целој земљи.
Јер сада кад пружих руку своју, могах и тебе и народ твој ударити помором, па те не би више било на земљи;
Али те оставих да покажем на теби силу своју, и да се приповеда име моје по свој земљи.
И ти се још подижеш на мој народ, и нећеш да га пустиш?
Ево, сутра ћу у ово доба пустити град врло велик, каквог није било у Мисиру откако је постао па досада.
Зато сада пошљи, те скупи стоку своју и шта год имаш у пољу, јер ће пасти град на све људе и на стоку што се затече у пољу и не буде скупљено у кућу, и изгинуће.
Који се год између слуга Фараонових побоја речи Господње, он брже скупи слуге своје и стоку своју у кућу;
А који не мараше за реч Господњу, он остави слуге своје и стоку своју у пољу.
И Господ рече Мојсију: Пружи руку своју к небу, нека удари град по свој земљи мисирској, на људе и на стоку и на све биље по пољу у земљи мисирској.
И Мојсије пружи штап свој к небу, и Господ пусти громове и град, да огањ скакаше на земљу. И тако Господ учини, те паде град на земљу мисирску.
А беше град и огањ смешан с градом силан веома, каквог не беше у свој земљи мисирској откако је људи у њој.
И поби град по свој земљи мисирској шта год беше у пољу од човека до живинчета; и све биље у пољу потре град, и сва дрвета у пољу поломи.
Само у земљи гесемској, где беху синови Израиљеви, не беше града.
Тада посла Фараон, те дозва Мојсија и Арона, и рече им: Сада згреших; Господ је праведан, а ја и мој народ јесмо безбожници.
Молите се Господу, јер је доста, нека престану громови Божји и град, па ћу вас пустити, и више вас неће нико устављати.
А Мојсије му рече: Кад изађем иза града, раширићу руке своје ка Господу, а громови ће престати и града неће више бити, да знаш да је Господња земља.
А ти и слуге твоје знам да се још нећете бојати Господа Бога.
И пропаде лан и јечам, јер јечам беше класао, а лан се главичио.
А пшеница и крупник не пропаде, јер беше позно жито.
И Мојсије отишавши од Фараона иза града рашири руке своје ка Господу, и престаше громови и град, и дажд не падаше на земљу.
Али Фараон видевши где преста дажд и град и громови, стаде опет грешити, и срце му отврдну и њему и слугама његовим.
Отврдну срце Фараону, те не пусти синове Израиљеве, као што беше казао Господ преко Мојсија.
Allora il Signore disse a Mosè: "Va' a riferire al faraone: "Così dice il Signore, il Dio degli Ebrei: Lascia partire il mio popolo, perché mi possa servire!
Se tu rifiuti di lasciarlo partire e lo trattieni ancora,
ecco, la mano del Signore verrà sopra il tuo bestiame che è nella campagna, sopra i cavalli, gli asini, i cammelli, sopra gli armenti e le greggi, con una peste gravissima!
Ma il Signore farà distinzione tra il bestiame d'Israele e quello degli Egiziani, così che niente muoia di quanto appartiene agli Israeliti"".
Il Signore fissò la data, dicendo: "Domani il Signore compirà questa cosa nel paese!".
Appunto il giorno dopo, il Signore compì tale cosa: morì tutto il bestiame degli Egiziani, ma del bestiame degli Israeliti non morì neppure un capo.
Il faraone mandò a vedere, ed ecco, neppure un capo del bestiame d'Israele era morto. Ma il cuore del faraone rimase ostinato e non lasciò partire il popolo.
Il Signore si rivolse a Mosè e ad Aronne: "Procuratevi una manciata di fuliggine di fornace: Mosè la sparga verso il cielo sotto gli occhi del faraone.
Essa diventerà un pulviscolo che, diffondendosi su tutta la terra d'Egitto, produrrà, sugli uomini e sulle bestie, ulcere degeneranti in pustole, in tutta la terra d'Egitto".
Presero dunque fuliggine di fornace e si posero alla presenza del faraone. Mosè la sparse verso il cielo ed essa produsse ulcere pustolose, con eruzioni su uomini e bestie.
I maghi non poterono stare alla presenza di Mosè a causa delle ulcere che li avevano colpiti come tutti gli Egiziani.
Ma il Signore rese ostinato il cuore del faraone, il quale non diede loro ascolto, come il Signore aveva detto a Mosè.
Il Signore disse a Mosè: "Àlzati di buon mattino, presèntati al faraone e annunciagli: "Così dice il Signore, il Dio degli Ebrei: Lascia partire il mio popolo, perché mi possa servire!
Perché questa volta io mando tutti i miei flagelli contro il tuo cuore, contro i tuoi ministri e contro il tuo popolo, perché tu sappia che nessuno è come me su tutta la terra.
Se fin da principio io avessi steso la mano per colpire te e il tuo popolo con la peste, tu ormai saresti stato cancellato dalla terra;
invece per questo ti ho lasciato sussistere, per dimostrarti la mia potenza e per divulgare il mio nome in tutta la terra.
Ancora ti opponi al mio popolo e non lo lasci partire!
Ecco, io farò cadere domani, a questa stessa ora, una grandine violentissima, come non ci fu mai in Egitto dal giorno della sua fondazione fino ad oggi.
Manda dunque fin d'ora a mettere al riparo il tuo bestiame e quanto hai in campagna. Su tutti gli uomini e su tutti gli animali che si troveranno in campagna e che non saranno stati ricondotti in casa, si abbatterà la grandine e moriranno"".
Chi tra i ministri del faraone temeva il Signore fece ricoverare nella casa i suoi schiavi e il suo bestiame;
chi invece non diede retta alla parola del Signore lasciò schiavi e bestiame in campagna.
Il Signore disse a Mosè: "Stendi la mano verso il cielo: vi sia grandine in tutta la terra d'Egitto, sugli uomini, sulle bestie e su tutta la vegetazione dei campi nella terra d'Egitto!".
Mosè stese il bastone verso il cielo e il Signore mandò tuoni e grandine; sul suolo si abbatté fuoco e il Signore fece cadere grandine su tutta la terra d'Egitto.
Ci furono grandine e fuoco in mezzo alla grandine: non vi era mai stata in tutta la terra d'Egitto una grandinata così violenta, dal tempo in cui era diventata nazione!
La grandine colpì, in tutta la terra d'Egitto, quanto era nella campagna, dagli uomini alle bestie; la grandine flagellò anche tutta la vegetazione dei campi e schiantò tutti gli alberi della campagna.
Soltanto nella regione di Gosen, dove stavano gli Israeliti, non vi fu grandine.
Allora il faraone mandò a chiamare Mosè e Aronne e disse loro: "Questa volta ho peccato: il Signore è il giusto; io e il mio popolo siamo colpevoli.
Pregate il Signore: ci sono stati troppi tuoni violenti e grandine! Vi lascerò partire e non dovrete più restare qui".
Mosè gli rispose: "Non appena sarò uscito dalla città, stenderò le mani verso il Signore: i tuoni cesseranno e non grandinerà più, perché tu sappia che la terra appartiene al Signore.
Ma quanto a te e ai tuoi ministri, io so che ancora non temerete il Signore Dio".
Ora il lino e l'orzo erano stati colpiti, perché l'orzo era in spiga e il lino in fiore;
ma il grano e la spelta non erano stati colpiti, perché tardivi.
Mosè si allontanò dal faraone e dalla città; stese le mani verso il Signore: i tuoni e la grandine cessarono e la pioggia non si rovesciò più sulla terra.
Quando il faraone vide che la pioggia, la grandine e i tuoni erano cessati, continuò a peccare e si ostinò, insieme con i suoi ministri.
Il cuore del faraone si ostinò e non lasciò partire gli Israeliti, come aveva detto il Signore per mezzo di Mosè.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible