и ди́вна сотворю́ А́зъ во вре́мя о́но между́ скоты́ Еги́петскими и между́ скоты́ сыно́въ Изра́илевыхъ: и не у́мретъ от всѣ́хъ ското́въ сыно́въ Изра́илевыхъ ни еди́но.

И даде́ Бо́гъ предѣ́лъ глаго́ля: во у́трiе сотвори́тъ Госпо́дь глаго́лъ се́й на земли́.

И сотвори́ Госпо́дь глаго́лъ се́й на у́трiи, и и́змре ве́сь ско́тъ Еги́петскiй: от скота́ же сыно́въ Изра́илевыхъ не у́мре ни еди́но.

Ви́дѣвъ же фарао́нъ, я́ко не у́мре от всѣ́хъ ското́въ сыно́въ Изра́илевыхъ ни еди́но, отягчи́ся се́рдце фарао́ну, и не отпусти́ люді́й.

Рече́ же Госпо́дь къ Моисе́ю и Ааро́ну, глаго́ля: возми́те вы́ по́лны ру́цѣ пе́пела пе́щнаго, и да разсы́плетъ Моисе́й къ небеси́ предъ фарао́номъ и предъ рабы́ его́:

и да бу́детъ пра́хъ по все́й земли́ Еги́петстѣй, и бу́дутъ на человѣ́цѣхъ и на скотѣ́хъ гно́йнiи стру́пи, горя́щiи на человѣ́цѣхъ и на скотѣ́хъ по все́й земли́ Еги́петстѣй.

И взя́ пе́пелъ пе́щный предъ фарао́номъ, и разсы́па его́ Моисе́й къ небеси́: и бы́ша гно́йнiи стру́пи, горя́щiи на человѣ́цѣхъ и на скотѣ́хъ,

и не можа́ху волсви́ стоя́ти предъ Моисе́омъ стру́повъ ра́ди: бы́ша бо стру́пи на волсвѣ́хъ и на все́й земли́ Еги́петстѣй.

Ожесточи́ же Госпо́дь се́рдце фарао́ново, и не послу́ша и́хъ, я́коже повелѣ́ Госпо́дь Моисе́ю.

И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю: воста́ни зау́тра и ста́ни предъ фарао́номъ, и рцы́ къ нему́: си́це глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ Евре́йскiй: отпусти́ лю́ди Моя́, да послу́жатъ Мнѣ́:

въ се́й бо ча́съ А́зъ испущу́ вся́ ка́зни Моя́ въ се́рдце твое́ и рабо́въ твои́хъ и люді́й твои́хъ: да увѣ́си, я́ко нѣ́сть и́нъ, я́коже А́зъ, во все́й земли́:

ны́нѣ бо пусти́въ ру́ку Мою́, поражу́ тя и лю́ди твоя́ умерщвлю́, и потреби́шися от земли́:

и сего́ ра́ди пощадѣ́нъ еси́ досе́лѣ, да покажу́ на тебѣ́ крѣ́пость Мою́, и я́ко да проповѣ́стся и́мя Мое́ по все́й земли́:

еще́ ли у́бо ты́ востае́ши на люді́й Мои́хъ, е́же не отпусти́ти и́хъ?

Се́, А́зъ одождю́ въ се́й же ча́съ зау́тра гра́дъ мно́гъ зѣло́, яко́въ не бя́ше во Еги́птѣ, от него́же дне́ созда́ся, да́же до дне́ сего́:

ны́нѣ у́бо потщи́ся собра́ти ско́тъ тво́й, и ели́ка ти́ су́ть на по́ли: вси́ бо человѣ́цы и ско́ти, ели́цы а́ще обря́щутся на поля́хъ и не вни́дутъ въ до́мъ, паде́тъ же на ня́ гра́дъ, и́змрутъ.

И́же убоя́ся сло́ва Госпо́дня от рабо́въ фарао́новыхъ, собра́ скоты́ своя́ въ до́мы:

а и́же не вня́ мы́слiю сло́ву Госпо́дню, оста́ви скоты́ на поля́хъ.

Рече́ же Госпо́дь къ Моисе́ю: простри́ ру́ку твою́ на не́бо, и бу́детъ гра́дъ по все́й земли́ Еги́петстѣй, на человѣ́ки и на скоты́ и на всю́ траву́ земну́ю.

Простре́ же Моисе́й ру́ку на не́бо, и Госпо́дь даде́ гро́мы и гра́дъ, и теча́ше о́гнь по земли́, и одожди́ Госпо́дь гра́дъ по все́й земли́ Еги́петстѣй:

бя́ше же гра́дъ и о́гнь горя́щь со гра́домъ, гра́дъ же мно́гъ зѣло́ зѣло́, яко́въ не бы́сть во Еги́птѣ, отне́лѣже бы́ша лю́ди въ не́мъ.

Порази́ же гра́дъ во все́й земли́ Еги́петстѣй от человѣ́ка до скота́, и вся́ку траву́ я́же на по́ли порази́ гра́дъ, и вся́ древа́ я́же на поля́хъ сотре́ гра́дъ:

то́кмо въ земли́ Гесе́мстѣй, идѣ́же бя́ху сы́нове Изра́илевы, не бы́сть гра́дъ.

Посла́въ же фарао́нъ, призва́ Моисе́а и Ааро́на и рече́ и́мъ: согрѣши́хъ ны́нѣ: Госпо́дь пра́веденъ, а́зъ же и лю́дiе мои́ нечести́ви:

помоли́теся у́бо о мнѣ́ ко Го́споду, и да преста́нутъ бы́ти гро́ми Бо́жiи и гра́дъ и о́гнь на земли́, и отпущу́ вы́, и ктому́ не приложите́ ме́длити.

Рече́ же ему́ Моисе́й: егда́ изы́ду изъ гра́да, простру́ ру́цѣ мои́ на не́бо ко Го́споду, и гро́ми преста́нутъ, и гра́дъ и до́ждь не бу́детъ ктому́, да увѣ́си, я́ко Госпо́дня е́сть земля́:

ты́ же и раби́ твои́, вѣ́мъ, я́ко еще́ не убоя́стеся Го́спода.

Ле́нъ же и ячме́нь поби́тъ е́сть, ячме́нь бо испуща́ше кла́сы, а ле́нъ сѣ́мя:

пшени́ца же и жи́то не поби́ты, по́здны бо бя́ху.

Изы́де же Моисе́й от фарао́на изъ гра́да и простре́ ру́цѣ свои́ ко Го́споду, и гро́мове преста́ша, и гра́дъ и до́ждь не ука́ну на зе́млю ктому́.

Ви́дѣвъ же фарао́нъ, я́ко преста́ до́ждь и гра́дъ и гро́ми, приложи́ согрѣша́ти еще́, и отягчи́ се́рдце свое́ и рабо́въ свои́хъ:

и ожесточи́ся се́рдце фарао́ново и рабо́въ его́, и не отпусти́ сыно́въ Изра́илевыхъ, я́коже глаго́ла Госпо́дь къ Моисе́ю.

Синодальный

Пятая, шестая и седьмая казни: моровая язва, воспаление с нарывами и град.

И сказал Господь Моисею: пойди к фараону и скажи ему: так говорит Господь, Бог Евреев: отпусти народ Мой, чтобы он совершил Мне служение;

ибо если ты не захочешь отпустить [народ Мой] и еще будешь удерживать его,

то вот, рука Господня будет на скоте твоем, который в поле, на конях, на ослах, на верблюдах, на волах и овцах: будет моровая язва весьма тяжкая;

и разделит Господь [в то время] между скотом Израильским и скотом Египетским, и из всего [скота] сынов Израилевых не умрет ничего.

И назначил Господь время, сказав: завтра сделает это Господь в земле сей.

И сделал это Господь на другой день, и вымер весь скот Египетский; из скота же сынов Израилевых не умерло ничего.

Фараон послал узнать, и вот, из [всего] скота [сынов] Израилевых не умерло ничего. Но сердце фараоново ожесточилось, и он не отпустил народа.

И сказал Господь Моисею и Аарону: возьмите по полной горсти пепла из печи, и пусть бросит его Моисей к небу в глазах фараона [и рабов его];

и поднимется пыль по всей земле Египетской, и будет на людях и на скоте воспаление с нарывами, во всей земле Египетской.

Они взяли пепла из печи и предстали пред лице фараона. Моисей бросил его к небу, и сделалось воспаление с нарывами на людях и на скоте.

И не могли волхвы устоять пред Моисеем по причине воспаления, потому что воспаление было на волхвах и на всех Египтянах.

Но Господь ожесточил сердце фараона, и он не послушал их, как и говорил Господь Моисею.

И сказал Господь Моисею: завтра встань рано и явись пред лице фараона, и скажи ему: так говорит Господь, Бог Евреев: отпусти народ Мой, чтобы он совершил Мне служение;

ибо в этот раз Я пошлю все язвы Мои в сердце твое, и на рабов твоих, и на народ твой, дабы ты узнал, что нет подобного Мне на всей земле;

так как Я простер руку Мою, то поразил бы тебя и народ твой язвою, и ты истреблен был бы с земли:

но для того Я сохранил тебя, чтобы показать на тебе силу Мою, и чтобы возвещено было имя Мое по всей земле;

ты еще противостоишь народу Моему, чтобы не отпускать его, –

вот, Я пошлю завтра, в это самое время, град весьма сильный, которому подобного не было в Египте со дня основания его доныне;

итак пошли собрать стада твои и все, что есть у тебя в поле: на всех людей и скот, которые останутся в поле и не соберутся в домы, падет град, и они умрут.

Те из рабов фараоновых, которые убоялись слова Господня, поспешно собрали рабов своих и стада свои в домы;

а кто не обратил сердца своего к слову Господню, тот оставил рабов своих и стада свои в поле.

И сказал Господь Моисею: простри руку твою к небу, и падет град на всю землю Египетскую, на людей, на скот и на всю траву полевую в земле Египетской.

И простер Моисей жезл свой к небу, и Господь произвел гром и град, и огонь разливался по земле; и послал Господь град на [всю] землю Египетскую;

и был град и огонь между градом, [град] весьма сильный, какого не было во всей земле Египетской со времени населения ее.

И побил град по всей земле Египетской все, что было в поле, от человека до скота, и всю траву полевую побил град, и все деревья в поле поломал [град];

только в земле Гесем, где жили сыны Израилевы, не было града.

И послал фараон, и призвал Моисея и Аарона, и сказал им: на этот раз я согрешил; Господь праведен, а я и народ мой виновны;

помолитесь [обо мне] Господу: пусть перестанут громы Божии и град [и огонь на земле], и отпущу вас и не буду более удерживать.

Моисей сказал ему: как скоро я выйду из города, простру руки мои к Господу [на небо], громы перестанут, и града [и дождя] более не будет, дабы ты узнал, что Господня земля;

но я знаю, что ты и рабы твои еще не убоитесь Господа Бога.

Лен и ячмень были побиты, потому что ячмень выколосился, а лен осеменился;

а пшеница и полба не побиты, потому что они были поздние.

И вышел Моисей от фараона из города и простер руки свои к Господу, и прекратились гром и град, и дождь перестал литься на землю.

И увидел фараон, что перестал дождь и град и гром, и продолжал грешить, и отягчил сердце свое сам и рабы его.

И ожесточилось сердце фараона [и рабов его], и он не отпустил сынов Израилевых, как и говорил Господь чрез Моисея.

Сербский

Тада рече Господ Мојсију: Иди к Фараону, и реци му: Овако вели Господ Бог јеврејски: Пусти народ мој да ми послужи;

Ако ли их не пустиш него их још станеш задржавати,

Ево, рука Господња доћи ће на стоку твоју у пољу, на коње, на магарце, на камиле, на волове и на овце, с помором врло великим.

А одвојиће Господ стоку израиљску од стоке мисирске; те од свега што је синова Израиљевих неће погинути ништа.

И поставио је Господ рок рекавши: Сутра ће то учинити на земљи Господ.

И Господ учини то сутрадан, и сва стока мисирска угину; а од стоке синова Израиљевих не угину ниједно.

И посла Фараон да виде, и гле, од стоке израиљске не угину ниједно; ипак отврдну срце Фараону, и не пусти народ.

Тада рече Господ Мојсију и Арону: Узмите пепела из пећи пуне прегршти, и Мојсије нека га баци у небо пред Фараоном;

И постаће прах по свој земљи мисирској, а од њега ће постати красте пуне гноја и на људима и на стоци по свој земљи мисирској.

И узеше пепела из пећи, и стадоше пред Фараона, и баци га Мојсије у небо, и посташе красте пуне гноја по људима и по стоци.

И врачари не могоше стајати пред Мојсијем од краста; јер беху красте и на врачарима и на свим Мисирцима.

И Господ учини те отврдну срце Фараоново, и не послуша их, као што беше казао Господ Мојсију.

После рече Господ Мојсију: Устани рано и изађи пред Фараона, и реци му: Овако вели Господ Бог јеврејски: Пусти народ мој да ми послужи.

Јер ћу сада пустити сва зла своја на срце твоје и на слуге твоје и на народ твој, да знаш да нико није као ја на целој земљи.

Јер сада кад пружих руку своју, могах и тебе и народ твој ударити помором, па те не би више било на земљи;

Али те оставих да покажем на теби силу своју, и да се приповеда име моје по свој земљи.

И ти се још подижеш на мој народ, и нећеш да га пустиш?

Ево, сутра ћу у ово доба пустити град врло велик, каквог није било у Мисиру откако је постао па досада.

Зато сада пошљи, те скупи стоку своју и шта год имаш у пољу, јер ће пасти град на све људе и на стоку што се затече у пољу и не буде скупљено у кућу, и изгинуће.

Који се год између слуга Фараонових побоја речи Господње, он брже скупи слуге своје и стоку своју у кућу;

А који не мараше за реч Господњу, он остави слуге своје и стоку своју у пољу.

И Господ рече Мојсију: Пружи руку своју к небу, нека удари град по свој земљи мисирској, на људе и на стоку и на све биље по пољу у земљи мисирској.

И Мојсије пружи штап свој к небу, и Господ пусти громове и град, да огањ скакаше на земљу. И тако Господ учини, те паде град на земљу мисирску.

А беше град и огањ смешан с градом силан веома, каквог не беше у свој земљи мисирској откако је људи у њој.

И поби град по свој земљи мисирској шта год беше у пољу од човека до живинчета; и све биље у пољу потре град, и сва дрвета у пољу поломи.

Само у земљи гесемској, где беху синови Израиљеви, не беше града.

Тада посла Фараон, те дозва Мојсија и Арона, и рече им: Сада згреших; Господ је праведан, а ја и мој народ јесмо безбожници.

Молите се Господу, јер је доста, нека престану громови Божји и град, па ћу вас пустити, и више вас неће нико устављати.

А Мојсије му рече: Кад изађем иза града, раширићу руке своје ка Господу, а громови ће престати и града неће више бити, да знаш да је Господња земља.

А ти и слуге твоје знам да се још нећете бојати Господа Бога.

И пропаде лан и јечам, јер јечам беше класао, а лан се главичио.

А пшеница и крупник не пропаде, јер беше позно жито.

И Мојсије отишавши од Фараона иза града рашири руке своје ка Господу, и престаше громови и град, и дажд не падаше на земљу.

Али Фараон видевши где преста дажд и град и громови, стаде опет грешити, и срце му отврдну и њему и слугама његовим.

Отврдну срце Фараону, те не пусти синове Израиљеве, као што беше казао Господ преко Мојсија.

Немецкий (GNB)

Языки

Der HERR befahl Mose: »Geh zum Pharao und sage zu ihm: ́So spricht der HERR, der Gott der Hebräer: Lass mein Volk ziehen, damit es mir Opfer darbringen kann!

Wenn du dich weigerst und es daran hinderst,

wird der HERR eine schwere Seuche über dein Vieh kommen lassen, über Pferde, Esel, Kamele, Rinder, Schafe und Ziegen.

Er wird genau unterscheiden zwischen dem Vieh der Israeliten und dem Vieh der Ägypter: Von dem Vieh, das den Israeliten gehört, wird kein einziges Tier sterben.

Der HERR hat auch die Zeit dafür festgelegt und gesagt: Morgen lasse ich das geschehen.́«

Am nächsten Tag führte der HERR aus, was er angekündigt hatte. Alles Vieh der Ägypter verendete; aber von dem Vieh der Israeliten kam kein einziges Tier um.

Als der Pharao hinschickte und es nachprüfen ließ, ergab sich, dass bei den Israeliten tatsächlich nicht ein Tier verendet war.

Dennoch blieb er trotzig und ließ das Volk nicht ziehen.

Der HERR sagte zu Mose und Aaron: »Nehmt beide Hände voll Ofenruß! Mose soll ihn vor den Augen des Pharaos in die Luft werfen.

Dann wird er sich wie feiner Staub über ganz Ägypten ausbreiten und an Menschen und Tieren Geschwüre hervorrufen, die zu offenen Wunden werden.«

Mose und Aaron nahmen Ruß aus einem Ofen und traten vor den Pharao, und Mose warf den Ruß in die Luft. Da entstanden an Menschen und Tieren Geschwüre, die zu offenen Wunden wurden.

Auch die ägyptischen Magier wurden von den Geschwüren nicht verschont und konnten Mose nicht gegenübertreten.

Aber der HERR machte den Pharao so starrsinnig, dass er auch diesmal das Volk nicht ziehen ließ – genau wie der HERR es Mose im Voraus angekündigt hatte.

Der HERR befahl Mose: »Geh morgen früh zum Pharao und sage zu ihm: ́So spricht der HERR, der Gott der Hebräer: Lass mein Volk ziehen, damit es mir Opfer darbringen kann!

Wenn du auch diesmal nicht hörst, lasse ich eine so schwere Plage über dich, deine Minister und dein Volk hereinbrechen, dass du endlich erkennen musst: Niemand in der ganzen Welt kann es mit mir aufnehmen!

Ich hätte schon lange meine Hand ausstrecken und dich und dein Volk mit Seuchen vernichten können.

Aber ich habe dich noch am Leben gelassen, um dir meine Macht zu zeigen und meinen Namen in der ganzen Welt bekannt zu machen.

Noch glaubst du, mit meinem Volk nach deiner Willkür verfahren zu können.

Aber morgen um diese Zeit werde ich einen so schweren Hagel schicken, wie man ihn seit Bestehen Ägyptens noch nie erlebt hat.

Darum lass dein Vieh in Sicherheit bringen und sorge dafür, dass keiner von deinen Leuten auf freiem Feld bleibt. Denn alle Menschen und Tiere, die nicht unter ein festes Dach flüchten, wird der Hagel erschlagen.́«

Einige Minister des Pharaos nahmen die Ankündigung des HERRN ernst und brachten ihre Hirten und ihr Vieh in Sicherheit.

Andere aber kümmerten sich nicht darum und ließen ihre Herden draußen auf dem Feld.

Nun sagte der HERR zu Mose: »Streck deine Hand zum Himmel aus, damit in ganz Ägypten Hagel fällt, auf die Menschen, die Tiere und alle Pflanzen auf dem Feld.«

Mose erhob seinen Stock, da ließ der HERR ein Gewitter mit schwerem Hagel über Ägypten niedergehen. Es donnerte,

der Hagel prasselte auf die Erde und dazwischen zuckten die Blitze. Ein so heftiges Unwetter hatten die Ägypter in ihrer ganzen Geschichte noch nie erlebt.

Überall tötete der Hagel die Menschen und Tiere, die auf freiem Feld waren. Er zerschlug alle Pflanzen und riss die Äste von den Bäumen.

Nur die Provinz Goschen, wo das Volk Israel wohnte, wurde verschont.

Da ließ der Pharao Mose und Aaron rufen und sagte zu ihnen: »Diesmal bekenne ich mich schuldig! Der HERR ist im Recht, ich und mein Volk sind im Unrecht.

Betet für uns zum HERRN! Wir können seinen schrecklichen Donner und den Hagel nicht mehr ertragen. Ich will euch ja ziehen lassen und nicht länger hier festhalten!«

Mose antwortete: »Sobald ich die Stadt verlassen habe, werde ich meine Arme zum HERRN ausbreiten und zu ihm beten. Dann wird der Donner aufhören und kein Hagel mehr fallen. Daran sollst du erkennen, dass unser Gott der Herr der ganzen Erde ist.

Aber ich weiß, dass du dich immer noch nicht vor ihm fürchtest und deine Minister genauso wenig.«

Der Flachs und die Gerste waren schon vernichtet; denn die Gerste hatte gerade Ähren angesetzt und der Flachs stand in Blüte.

Aber Weizen und Dinkel blieben verschont, weil sie später wachsen.

Mose verließ den Pharao und ging zur Stadt hinaus. Er breitete die Arme zum Gebet aus, da hörte es auf zu donnern und zu hageln und es regnete auch nicht mehr.

Aber als der Pharao sah, dass das Unwetter aufgehört hatte, wurde er wieder so trotzig wie zuvor. Er widersetzte sich dem HERRN und ebenso seine Minister.

Er blieb starrsinnig und ließ die Israeliten nicht ziehen – genau wie der HERR es durch Mose angekündigt hatte.